Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu.
Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998).
Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995).
U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac.
Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine.
Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine.
Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.
Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999).
Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.
Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine.
Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.
Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama.
Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), "Vasko Popa" (1999), "Kozara" (1999) i "Odzivi Filipu Visnjicu". Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine.
Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.
13.10.04 Politika
Odabrana dela Ljubomira Simovića
Ljubomir Simović: "Kovačnica na Čakovini”
Reč je o zbirci razgovora, eseja i pisama, nastaloj u devetoj deceniji prošlog veka, od 1981. do 1990. godine
U izdanju beogradskih „Stubova kulture”, u „Odabranim delima” našeg istaknutog pesnika, esejiste i dramskog pisca, akademika Ljubomira Simovića, upravo je objavljeno treće, dopunjeno izdanje knjige „Kovačnica na Čakovini”. Reč je o zbirci razgovora, eseja i pisama, nastaloj u devetoj deceniji prošlog veka, od 1981. do 1990. godine. Na jučerašnjem predstavljanju „Kovačnice na Čakovini” u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, urednik Gojko Božović je rekao da je ovo delo prethodnica dva, kasnije objavljena - „Galopa na puževima” i „Novog galopa na puževima”.
Šire gledano, to je dragocena knjiga za razumevanje stvaralaštva Ljubomira Simovića, jer za razliku od dva „Galopa...” iz kojih provejava piščev stav o društveno-političkim prilikama, u „Kovačnici na Čakovini” pretežno su sabrani tekstovi koji govore o umetničkoj stvarnosti. Ova knjiga je nastala, rekao je Božović, u deceniji koja je bila puna senki i koja je nagoveštavala događaje koji će se zbiti devedesetih godina. Simović, čula živog i spremnog da spozna neposrednu stvarnost, kao da ovim delom poručuje da je u toj stvarnosti na koju smo osuđeni potrebno da čitamo - poeziju, prozu, dramu... Tako gledano, Ljubomir Simović nam sopstvenim primerom, odnosno tekstovima koje nam podastire u „Kovačnici na Čakovini”, otvara svoju stvaralačku radionicu u kojoj možemo naići na neke od najvećih istina o značenju njegove poezije.
I gotovo svaki tekst ukazuje na to, a rečenice u „Kovačnici...” prosto traže da se nad njima zamislimo. Recimo, ona u kojoj pesnik kaže da u politici ima onoliko poezije koliko u politici ima tragedije; ili, ona u kojoj otkriva suštastvo sopstvene poetike - da iza jedne pesme stoji celi jezik na kojem je napisana.
Sam pesnik je povodom izlaska „Kovačnice na Čakovini” rekao da je ona nastala u deceniji u kojoj su pripremane ružne, mračne stvari koje će se u sledećoj i dogoditi; spisak tema, pak, daleko prevazilazi okvire literature, pozorišta i umetnosti uopšte, ali može pomoći da se uvidi u kojim su se oni uslovima, društvenim, političkim, pa i moralnim razvijali. Kada je, pak, o razgovorima koje je Simović vodio sa novinarima reč, i koji su ovde objavljeni, bilo je neizbežno da se, iako bi povod bila nova knjiga ili pozorišna predstava po piščevoj drami, u njima dotakne i politika. Ljubomir Simović je, novinari i čitaoci znaju, uvek odgovarao i na takva pitanja. Ali, kako je juče podvukao, kao pisac i pesnik, i samo iz pozicije pisca i pesnika, kako jedino i treba odgovarati.
A. C.
