RATKO ADAMOVIĆ (1942) do sada je objavio sledeće knjige: Žuta podmornica (priče, 1971, nagrada lista „Mladost“ za najbolju prvu neobjavljenju knjigu u Jugoslaviji), Konopac (roman, 1977, na poljskom 1982), Svi umiru (priče, 1979), Gola garda (roman, 1982), Pogon za ludilo (roman, 1986), Sveti hrast (roman, 1990), Karavan saraj (novele, 1993), Paganski protokol (roman, 1995), Besmrtni Kaleb (roman, 1997, nagrada „Isidora Sekulić“ za knjigu godine); Kantarion (roman,1998, nagrada „Branko Ćopić“ za knjigu godine); Tumači gline (roman, 2002), U vrtovima duha (eseji, 2002), Akademija noći (roman, 2003), Kovači stakla (roman, 2005), Skakač (roman, 2007), Iza boga (roman, 2010). Mnogi njegovi romani doživeli su više izdanja.
Priče i romani Ratka Adamovića su dramatizovani i igrani na filmu, radiju i pozorištu, a mnogi izbori proze prevedeni su na nemački, engleski, italijanski, poljski, češki, slovački, rumunski, grčki, ruski i litvanski jezik.
Bio je dugogodišnji urednik tribine „Francuska 7“ Udruženja književnika Srbije, koja je godinama bila jedno od kultnih mesta i na kojoj se vrednovao i afirmisao književni život, nezaobilazno mesto protestnih skupova oko ’verbalnog delikta’ i zabranjenih knjiga.
U dva navrata, održao je nekoliko serija predavanja na univerzitetima u Americi i Kanadi. Veći deo života proveo je kao profesionalni književnik.
09.01.06
Bajkovito staklo
Ratko Adamović
Ratko Adamović je kod "Narodne knjige" objavio svoj deseti roman, neobičnog naslova "Kovači stakla". Iznenadio je svoje čitaoce, jer staklo se do sada nije kovalo ni u romanima.
Ali postoji i razlog zašto se staklo kuje.
- Ako ga kuješ - kaže autor - razbije se, a razbijeno, poput slomljenog čoveka, počinje da se ispoveda.
Naslov knjige bi, objašnjava on, trebalo da bude skoro nemoguća sinteza svega što se razrasta u knjizi.
- Tragaš za naslovom a on se negde, u beskrajnim kolonama imaginarne biblioteke u svetu onostranog i svega već napisanog, smeška, mami i čeka da ga prepoznaš i dozoveš iz sveta nerazjašnjene tmine kao što dozivaš iz tih prostora i novu knjigu, nastojeći da je u tom dozivanju što manje oštetiš.
Staklo je, zapravo, jedan od junaka romana, ono ima "talasnu dužinu svetlosti", kažete, a još više - može da govori kada se razbije. Otkud Vam te neobične ideje o staklu?
- Zbog svoje talasne dužine svetlosti, staklo je, uz vodu, jedina materija koja ima sve osobine bajkovitog, nestvarnog a stvarnog - ne vidiš ga, providno je, a postoji. Staklo je materijalni dokaz da je svako čarobnjaštvo moguće. Poput čarobnjaka, staklo toliko toga čini čoveku. Skoro ste slepi, stavite naočari i - vidite, a ljudi su nekada kumili i molili bogove da im vrate vid. U kući ste, toploj i udobnoj, a jedan zid vam je providan, gledate sve pred sobom, zaštićeni, olujni je dan napolju, a vi ste, iza stakla, spokojni, unutra ste, a do poslednjeg horizonta vidite svet pred sobom.
USIJANA SUZA
NA nekim stranicama romana stiče se utisak da ste i sami lili staklo u staklari!
- Ulazeći u ovaj roman obišao sam fabrike stakla. Probao sam da duvam. Zamislite, uzmete usijanu suzu stakla, pesnicu magme koja stoji na kraju duvaljke i jedva primetno duvate, a tamo, na drugom kraju, rađa se neverovatan oblik skoro nepostojeći a tako koristan. Da ne pominjem sočiva i potresno otkriće mikro-sveta. Mora da su, nekada davno, ljudi bili stvarno ljudi kada su od Tvorca dobili tu materiju čarobnjaka.
Glavni ljudski likovi romana su umetnici, a ne livci ili neke druge zanatlije. I za to, verovatno, postoji neki razlog.
- Običan čovek kaže prozor, čaša, sočivo i sve to uzima zdravo za gotovo. Umetnik je posvećenik večito zapitan nad svetom koji nas okružuje. Vajar u romanu, Petar Dodig je onaj koji, radeći u staklu, prevodi ljudima tu neverovatnu tajnu i fascinaciju stakla, tajnu talasne dužine svetlosti.
Najviše iznenađuje što roman nema negativnih junaka, a učili su nas da je takvo delo nemoguće ili gotovo nemoguće napisati. Za vas samo pitanje koliko ga je teško napisati?
- Eh, šta su nas sve kojekakvi nemušti i zalutali u tumačenja učili. Uzmimo samo za primer Rolana Barta, koji je domišljao one nebulozne teorije tumačenja književnog teksta, satirao ljude oko sebe govoreći "idealnom čitaocu", o tome koliko autor i nije važan, o... budi bog s nama. A onda je, kažu, posle svih tih nasilnih građenja apsurdnih teorija, odlazio u krevet i sa velikim užitkom čitao "Grofa Montekrista". Čuvajte se onih koji vam propisuju. Tek po neko stvara, a množina ide iza njega i - tumači.
Pominjete neke poznate ličnosti imenom i prezimenom, akademika Srejovića, na primer. Jesu li i drugi junaci "Kovača stakla" imali stvarne predloške?
- Jesu. Milica Kos, lik u romanu oslanja se na stvarnu ličnost, muzičkog urednika u Radio Beogradu. Priča Petre Lungua, sa kraja romana je stvarna, istinita priča istinitog Petre Lungua. Život tog čoveka svojim neverovatnim obrtima nadvisio je svaku životnu tvorevinu pa sam ga takvog uveo u roman.
PUT ROMANA
IZMEĐU ideje potere i ideje bekstva Vi kao da se opredeljujete za ovo drugo. Bekstvo ne samo od smrti, ponekad i od ljubavi. Zar je potera narasla do te mere?
- Neko gore, u kosmičkim laboratorijama, ophrvan dosadom večnog postojanja, silazeći ovamo i pripomažući primatima da se očoveče (kako je samo podvaljeno jadnim čovekolikim majmunima), kao osnovu ljudskog postavio je progonitelja i progonjenog. Superiorna, nadnaravna inteligencija slatko se smeje uz čaj grejan na nekim dalekim suncima, dok mi ovde, od kako znamo za sebe, lovimo, bežimo i krvarimo i umiremo mnogo puta pre stvarne samrti.Vaš književni put je - put romana. On ima jednu neobičnu progresiju: knjiga priča pa roman, ponovo priče pa tri romana, zatim novele pa četiri romana, "predahnuli" ste esejima "U vrtovima duha", zatim ste napisali "Akademiju noći" i "Kovače stakla". Stiče se utisak da su vam ove, takozvane lakše vrste, bile priprema za romane.
- Sve je to deo jednog puta. Svakog pisca čeka u teško dokučivim prostorima već napisana knjiga koju treba ponovo ispisati i objaviti. Kad postaneš svestan da si vlasnik kartice koja te propušta u katakombe sveta ideja, već je kasno. Onaj koji te je pustio unutra, svakako te ne pušta da lutaš kroz božanstvene kolonade imaginacije po svojoj volji. Sled mojih knjiga, o kojem govorite, nije deo smišljenog plana. U svetu književnosti racionalno je samo bedni podstanar, brbljiv i najčešće, komičan kao svaka Racionalnost.
"Kovači stakla" privukli su i čitaoce koje niste očekivali, staklare!
To je najprijatnije iznenađenje ovog novog romana. Samo je fabrika stakla u Pančevu do sada otkupila 50 knjiga i deli ih svojim poslovnim prijateljima i staklarima. Kažu mi, neki dan, da su počeli između sebe da se zovu "kovači stakla". Čujem da su ljudi iz Starčeva otkrili da se radnja romana događa u tom prastarom Starčevu koga sam zavoleo obilazeći ga u pripremi rada na knjizi. Knjiga ima svoje puteve i svoja trajanja koja izmiču svakom predviđanju. Pokušavam da zamislim Džojsovo lice kome su 30 godina odbijali da objave integralnog "Uliksa" kada bi mu danas saopštili da je "Uliks" proglašen romanom veka. Ali, ruku na srce, samo je Džojs znao onda da će to tako biti danas.
Pisac i njegov veb-sajt
RATKO Adamović je jedan od retkih pisaca koji sa čitaocima komunicira i preko veb-sajta.
Tu sam dosta konzervativan. Pišem perom (pelikanom), pa tek onda kucam na kompjuteru. Strana mi je ideja da svoje knjige puštam preko interneta. Nezamenljiv je osećaj kada uzmete u ruku novu knjigu. Knjigu! Da, imam svoj veb-sajt i on je samo podrobna informacija o mome radu. Veoma efikasna, uostalom. Ako ima mesečno tri do pet hiljada hitova (toliko ljudi mesečno pogleda moj sajt), a imam, to je sasvim dovoljno. Veb-sajt vam pomaže da u komunikaciji sa ljudima iz sveta izbegnemo onu nepotrošivu sujetu pisca i samoljublje i mučnu situaciju da pišete o sebi. Sve to ozbiljno pokaže dobar veb-sajt.
KRITIKUJE SAMO STRANCE
PISCA "Kovača stakla" čitaoci poodavno znaju i kao vrsnog kritičara. Ali on "kritikuje" samo strane pisce.
- Godinama u nas niko ili skoro niko nije pisao o stranoj knjizi. Objavljivana su tolika izuzetna dela a naši kritičari su i dalje pisali samo o domaćoj produkciji. Počeo sam da ukazujem, da pišem o prevedenim knjigama, pa sam na sugestiju prijatelja sklopio i knjigu eseja, a to mi, stvarno, nije bila namera. Neki eseji iz te knjige su objavljeni u francuskim i engleskim časopisima. Na sreću, poslednjih godina sve više ljudi piše o stranoj knjizi. Ali, mislim da je došlo vreme da se o takvoj knjizi piše i oporije i žešće. Jer, stalno se pitam zašto je jedan, recimo, Kuci, nobelovac, toliko slavljen a često je otužno praznjikav i dosadan, nobelovac Najpol dosadan u svojoj dokumentarnosti, jedan Kanigan socrealistički prepisuje bljutavu svakodnevicu, kod meni dragog Umberta Eka uvek, više od pola knjige je nepotrebna zapretanost - a sve se to slavi i nagrađuje. Ne smemo provincijski a priori uvažavati sve što dolazi iz "velikog sveta". Svet je svuda velik, ako su oni koji žive u njemu toga svesni.
Novo TOMIĆ
