Škeljzen Malići (Shkëlzen Maliqi), rođen je u Prizrenu 1947. Filozof, politički analitičar i kritičar umetnosti. Autor je sedam knjiga, urednik časopisa Fjala, Thema, MM, Art. Bio je jedan od osnivača UJDI-a (1989), osnivač i prvi predsednik Socijaldemokratske partije Kosova (1990–1993), osnivač i član Helsinškog odbora Kosova (1990–1997), jedan od osnivača i šef Kancelarije Fonda za otvoreno društvo na Kosovu (1999–2001). Malići je i promoter alternativne umetničke scene Kosova, kurator nekoliko izložbi savremene umetnosti od kojih je jedna bila postavljena u beogradskom CZKD-u 1997. pod naslovom Përtej (S one strane). Redovni je komentator i politički analitičar u kosovskim i albanskim medijima. Jedan je od najboljih književnih prevodilaca sa srpskog na albanski jezik i obratno. Trenutno radi kao savetnik premijera Albanije Edija Rame.
Knjiga-dijalog Kosovo i raspad Jugoslavije prevashodno je namenjena javnosti Kosova i Albanije. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, Baton Hadžiu, uticajni kosovski novinar i urednik štampanih i elektronskih medija (Koha ditore, TV Klan Kosova) s kojim već dugo godina sarađujem, počeo je da me ubeđuje da treba da napišem analitičku ili ispovednu knjigu o raspadu Jugoslavije iz kosovske perspektive, bez crno-belih klišea i romantike. Govorio mi je da priču o Kosovu i Jugoslaviji praktično imam napisanu u fragmentima, u objavljenim članicima. Samo treba da ih spojim u koherentnu priču. Odgovarao sam mu da je rano za to i da imam prečih obaveza.
Ali Baton nije odustajao. Jednog dana je došao sa idejom o obimnijem razgovoru kojim bismo dopunili šest intervjua koje je on vodio sa mnom, da bi ih potom objavio u periodu od 1992. do 2000. godine u nedeljniku Koha ili dnevom listu Koha ditore, dok je on bio njihov urednik. Pošto mi se to činilo izvodljivim, on je preuzeo na sebe da pripremi koncept i onda me je jednoga dana iznenadio sa listom od nekih sto pedeset pitanja. Pored političkih i istorijskih tema, on je pitanja fokusirao i na moje lično, kosovsko i jugoslovensko životno iskustvo. Batona je zanimalo kakve su bile pedesetegodine na Kosovu kada smo mi, klinci rođeni u socijalističkoj Jugoslaviji, bili „Titovi pioniri“, pa je onda redom pitao za šezdesete, vreme kada je pao Ranković a ja sam krenuo na studije u Beograd, potom za sedamdeste kada je Jugoslavija preuređena i Kosovo dobilo veoma široku autonomiju, za osamdesete kada je umro Tito, što je ubrzano prouzrokovalo razorne potrese u federaciji, te konačno za devedesete, kada je raspad federacije koincidirao sa raspadom komunizma, a Miloševićev režim pokušao da Kosovo vrati pedeset godina unazad, zatirući svaku autonomiju.
Za sastavljanje tog složenog kataloga pitanja, Batona su podstakle i polemike koje su vođene u kosovskoj štampi nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Bile su učestale i prilično žestoke svađe oko pitanja štete, odnosno koristi koju su jugoslovenski i albanski komunizam imali za rešavanje kosovskog, odnosno albanskog pitanja. Centralno pitanje bilo je kakav je bio stvarni položaj Kosova u jugoslovenskoj federaciji, odnosno jesu li kosovski komunisti bili prosto izdajnici, ili generacija koja je učinila sve što je bilo moguće u datim okolnostima za političku i kulturnu afirmaciju Kosova, kao preduslova za prevratne devedesete okončane intervencijom NATO.
Baton je smatrao da sam ja idealni medijum za tu priču. Imao sam relativno uspešnu karijeru intelektualca prihvaćenog i cenjenog u jugoslovenskom kontekstu, pošto sam šesnaest godina živeo u Beogradu, da bih 1982. godine odlučio da se vratim na Kosovo kako bih započeo novu intelektualno-političku, za neke kontroverznu karijeru angažovanja za kosovsku stvar. Ranih osamdesetih godina bio sam u žiži albansko-srpskih sporenja, vodeći polemike sa srpskim akademicima i nacionalistima, ne libeći se pritom ni od kritike kosovskih akademika i nacionalista.
Dijalog sa Batonom Hadžijuom razvijao se sporo. Budući da smo ga podelili na decenijska tematska poglavlja, koja su predstavljala mešavinu političkih i kulturnih analiza, kao i mojih biografskih sećanja, trebalo nam je skoro četiri godine da stignemo do kraja osamdesetih. Odevedesetima, kada je došlo do krvavih i tragičnih raspleta krize, Baton je imao set pitanja za refleksiju koja je umnogome nadilazila prethodne četiri decenija Kosova u socijalističkoj Jugoslaviji. Nisam nalazio vremena za taj finalni deo knjige-dijaloga. Svakom transkriptu prethodnih poglavlja, vraćao sam se više puta, dodajući stalno nove detalje i analize, tako da sam bio ubeđen da knjiga neće biti završena u dogledno vreme.
Međutim, septembra 2011, Baton se dosetio da napravi ugovor sa Henrijem Ćilijem, osnivačem Evropskog univerziteta u Tirani, za objavljivanje ove knjige-dijaloga u jednoj od edicija UET, za šta je trebalo da dobijemo pristojan honorar. Samo što je uslov bio da se knjiga završi do kraja septembra, odnosno za dve nedelje. Pristao sam, napravili smo sažetu verziju analize devedesetih, a onda sam takvoj krnjoj verziji knjige rešio da pridodam tri moja ranija autorska eseja, za koje sam smatrao da mogu da budu od interesa za čitaoce na Kosovu i u Albaniji. Bio je to pre svega tekst o mojim beogradskim godinama, koji sam objavio kao predgovor albanskom izdanju MexicaVladimira Arsenijevića. Sledi priča o tome kako je Ibrahim Rugovao postao lider albanskog pokreta devedesetih, kao i sećanje na Fehmija Aganija i Gafura Kiserija, koji nisu dočekali živi proglašenje nezvisnosti Kosova 17. februara 2008.
Ovu storiju o tome kako je sklapana knjiga-dijalog zapisujem zbog nelagode koju sam osećao i oktobra 2011. kada je objavljena u Tirani, zato što je opet predajem krnju, što se naročito odnosi na svedočenje o devedesetim godinama prošlog veka.
Kada su Links i Qendra Multimedia predložili da se knjiga prevede na srpski, bilo mi je drago, ali sam mislio da bi trebalo da je svakako preradim i dopunim. Ali sve što sam uspeo bilo je da pročitam prevod Antona Berišaja, kome se zahvaljujem na preciznosti u prevodu.
Zahvaljujem se Jetonu Neziraju i ekipi iz Qendre Multimedie iz Prištine za podršku koju su dali za prevod knjige, kao i Saši Iliću i Svetlani Gavrilović, koji su pripremili ovo izdanje u okviru sve uspešnije kulturne saradnje uspostavljene poslednjih godina između Beograda i Prištine na nivou prevratnih nezavisnih inicijativa.
Najveću zahvalnost dugujem Batonu Hadžiu, bez čijeg upornog insistiranja ne bi bilo ove knjige niti bi ona imala ovaj oblik. On me i dalje uporno nagovara da odbacim njegova pitanja i knjigu-dijalog preradim u svoje memoare.
Možda bih to i napravio, kada bih bio u potpunosti uveren da to ima nekog smisla. A kada sam kod smisla ili pitanja koje stalno postavljam sebi, da li je ova knjiga-dijalog od nekakvog suštinskog interesa, u šta često sumnjam, setim se da me je Fatos Ljubonja, pisac i najoštrije intelektualno pero savremene Albanije, kad god bih mu ispričao fragmente svojih sećanja i refleksija o Jugoslaviji, Kosovu i ličnoj biografiji kulturnog kentaura, savetovao: „Napiši knjigu o tome, Zeni!“
Pa, eto, napisana je nekako.
Samo se još nisam usudio da pitam Fatosa da li je ovo ta knjiga koja je trebalo da bude napisana.
Škeljzen Malići, Tirana, maj 2014.
