Dušan T. Bataković, rođen u Beogradu 23. aprila 1957, je srpski istoričar, direktor Balkanološkog instituta SANU i diplomata, nekadašnji ambasador SRJ, SCG i Srbije u Grčkoj, Kanadi i Francuskoj. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1982, gde je i magistrirao 1988. Doktorske studije (1991-1996) završio je na Sorboni u Parizu (Université de Paris - Sorbonne, Paris IV) gde je u januaru 1997. doktorirao (summa cum laude) s tezom: „Francuska i stvaranje parlamentarne demokratije u Srbiji 1830-1914.” (La France et la formation de la démocratie parlementaire en Serbie 1830-1914).
U Istorijskom institutu radio je od 1983. do 1992, kada prelazi u Balkanološki institut SANU. Posle mandata ambasadora u Grčkoj (2001-2005), Bataković je u julu 2005. imenovan za savetnika predsednika Srbije, a u oktobru iste godine izabran za direktora Balkanološkog instituta SANU, glavnog urednika godišnjaka Balcanica i posebnih izdanja Instituta. U septembru 2008. izabran je za predsednika srpskog komiteta Međunorodne asocijacije za proučavanje jugoistočne Evrope (AIESEE). Član Državnog pregovaračkog tima o budućem statusu Kosova i Metohije od novembra 2005, Bataković je u julu 2007, ukazom predsednika Srbije, imenovan za ambasadora u Kanadi, a u januaru 2009. za ambasadora Srbije u Francuskoj.
Uz seriju predavanja na više evropskih i američkih univerziteta, Bataković je, u okviru Fondacije za evropsku istoriju i civilizaciju (La Fondation pour une histoire de la civilisation européenne), sa sedištem u Parizu, bio predstavnik Balkana u žiriju za Evropsku nagradu iz istorije (1995-2000).
Bataković je objavio i priredio veći broj knjiga (monografija, zbornika članaka, memoara i građe) i preko stotinu naučnih radova. Njegova istraživanja posvećena su srpsko-albanskim odnosima, proučavanju uticaja religije i ideologije na balkanske i južnoslovenske nacionalizme, evropskiim okvirima srpske istorije kao i uticaju komunizma na razvoj Srbije. Njegova monografija o prošlosti jugoslovenskog prostora (La Yougoslavie : nations, religions, idéologies) u spisku je literature na osnovnim i postdiplomskim studijama na francuskim univerzitetima, kao i na frankofonskim univerzitetima u Švajcarskoj, Belgiji i Kanadi. Nova istorija srpskog naroda, (Beograd, 2000), koju je Bataković priredio i napisao uz saradnju još trojice srpskih istoričara, prevedena je najpre na korejski jezik 2000. g. u Seulu, a na francuski 2005. (Histoire du peuple serbe). Priredio je za štampu memoare armijskog generala Pante Draškića i dnevnik iz balkanskih ratova diplomate u Rusiji, Dimitrija Popovića.
Uz monografije na francuskom jeziku (Kosovo. La spirale de la haine), u međunarodnoj literaturi su redovno citirane i njegove monografije na engleskom jeziku: The Kosovo Chronicleskao i istorija bosansko-hercegovačkih Srba (The Serbs of Bosnia and Herzegovina. History and Politics).
Autor dokumentarne televizijske serije Crveno doba, istorijskog serijala u pet nastavaka, Bataković je, uz saradnju mlađih istoričara, kroz brojna svedočenja žrtava i njihovih potomaka, obradio fenomen crvenog terora, komunističkih zločina u Srbiji i Crnoj Gori (1944—1947). Od 2009. do kraja 2012. godine bio je ambasador Republike Srbije u Francuskoj.
U februaru 2013. godine ponovo izabran za direktora Balkanološkog instituta SANU.
29.09.07
Osmišljavanje budućnosti počinje pažljivim iščitavanjem prošlosti
"Kosovska trilogija" Dušana T. Batakovića
Da li je izučavanje prošlosti pravi put u traženju rešenja za sadašnje probleme na Kosovu i Metohiji? Političari na Zapadu, ali i u Srbiji teško da bi dali jedinstven odgovor na ovo pitanje. Izdavačka kuća Čigoja procenila je da je sad pravi trenutak da se pred domaćom javnošću nađe "Kosovska trilogija" Dušana T. Batakovića, istoričara, direktora Balkanološkog instituta SANU, ambasadora Srbije u Kanadi i člana državnog tima Srbije za pregovore o budućem statusu KIM u prvoj fazi pregovora.
U Trilogija koja je nedavno predstavljena u Zadužbini Ilije M. Kolarca, objedinjena su druga dopunjena izdanje knjiga: "Dečansko pitanje", "Kosovo Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima" i "Kosovo i Metohija - istorija i ideologija". Poslednji od tri naslova politički je najaktuelniji, a zbog dokumenata - analiza, statistika i izveštaja sabranih na jednom mestu nudi direktniji uvid u događaje na KIM u poslednjih više od 100 godina.
Komunikacija s albanskim istoričarima
Imate li kontakte s kolegama u Prištini, da li se tamo neko ozbiljno bavi problematikom koju ste obradili u Trilogiji i koliko, prema Vašoj proceni, političari na sve tri strane - Beograd, Priština, međunarodna zajednica - poznaju i shvataju istorijsku pozadinu problema koji pokušavaju da reše?
- Još krajem osamdesetih godina, kada su objavljene prve veće studije i monografije, pojedini albanski istoričari s KIM su mi priznavali ozbiljnost, a s pozicija nacionalnog romantizma poricali objektivnost. Imao sam privilegiju da upoznam najslavnijeg albanskog naučnika Aleksa Budu i najpoznatijeg istoričara iz Albanije Krista Frašerija. Nisu se čudili osporavanjima svojih sunarodnika s Kosova, čak su mi posredno objašnjavali neumitnost njihovog usplahirenog nacionalnog romantizma, karakterističnog za svaku dijasporu. Moja tumačenja, premda nužno nepotpuna zbog odsustva potpunijeg uvida u još uvek nedostupne albanske izvore, pokazala su se, međutim, sasvim pouzdanim u tumačenju položaja Srba, kao i u proceni ukupnih albanskih aspiracija i krajnjih ciljeva njihovih nacionalnih elita. Zato se poneko iz mlađe generacije u Prištini obično obraduje kad dobije moju knjigu, kao i kad radoznalo zatražim na uvid njihove radove. Esnafska komunikacija, kao uostalom i u diplomatiji, uz sve podrazumevajuće razlike, ostaje nezamenljiv temelj međusobnog razumevanja, onog kojeg nije bilo, a koje u zajedničkom interesu treba izgraditi u budućnosti... Istorija je ipak predvorje sadašnjice.
- "Kosovska trilogija" nastala je sabiranjem starih i novih tekstova koji, uzeti zajedno, pružaju širi, ponegde i dublji uvid u znanja kojima raspolažemo i u tematske krugove, koji su se otvarali ili nametali, uporedo sa istraživačkom radoznalošću. Dopune koje dosežu trećinu, što tekstova, što dokumenata, donose i tematsku raznovrsnost, prerastajući, često u "živu istoriju", u kojoj se susreću i međusobno prožimaju istorijska znanja, lični uvidi i referentna domaća i strana dokumentacija, koja je u međuvremenu postala dostupna, uz literaturu koja je obimom već postala nepregledna. O nekim savremenim pojavama pišem i kao očevidac, pošto sam na KIM često boravio još od sredine šezdesetih godina prošlog stoleća. KIM je tema koja me životno prati još od prvih istoriografskih pokušaja pre četvrt veka - objašnjava u razgovoru za Danas Dušan T. Bataković.
Tvrdite da istoriju treba poznavati da se ne bi ponovila. "Dečansko pitanje" i "Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima" objavljeni su uoči i tokom raspada bivše Jugoslavije, "Kosovo i Metohija - istorija i ideologija" uoči NATO bombardovanja Srbije. Da li je u međuvremenu Srbija izvukla pouku iz prošlosti ili ipak postoji paralela između vremena kada su se pojavila prva izdanja i sadašnjeg političkog trenutka?
- Analogije znaju da budu privlačna iluzija, ali je više nego očita sličnost sa situacijom na početku 20. veka. Danas se malo ko seća neuspele reforme koju su inicirale velike sile između 1903. i 1908. u tri vilajeta evropske Turske, od kojih je jedan bio Kosovski vilajet, ali je prelistavanje srpske diplomatske građe toga vremena, nedavno objavljene u izdanjima SANU, fascinantna podloga proučavanju fenomena dugog trajanja, izbrisanim u našem kratkom, neistorijski strukturisanom pamćenju. Već tada se u Evropi smatralo da Albancima i na KIM i susednim krajevima, treba snažan međunarodni nadzor, de fakto protektorat, i to iz Beča. Već tada su se sukobljavale germanske sile s Rusijom koja je, tradicionalno štitila interese slovenskog i pravoslavnog stanovništva. Srbi su bili žrtve progona, sever Kosova se posle neuspelog naoružavanja 1901, ipak, nekako otimao rastućoj albanskoj anarhiji. Tamo je, uostalom, 1903. bio ubijen i jedan ruski konzul, Ščerbin, koji je herojski branio ugrožene Srbe. "Dečansko pitanje" je storija o pokušaju ruske diplomatije da posredstvom ruskih kaluđera uvedenih u upravu Dečana, pomognu Srbima u Metohiji, desetkovanim u decenijama dugim albanskim progonima i nemoćnom osmanskom administracijom. Veoma prepoznatljiv politički kontekst, zar ne?
Zapad se užasava srpske potrebe da se kosovsko pitanje objašnjava i kroz istorijsku prizmu. Kako to komentarišete?
- Za razliku od Srba, koji su se, zavedeni egalitarnim vizijama ili primoravani po uspostavljanju jednopartijske diktature 1944-1945, u značajnom broju olako odrekli svojih osveštanih tradicija - odričući se tako, vitalnih elemenata svoga kulturnog i nacionalnog identiteta i predajući zaboravu suštinski važna istorijska iskustva i znanja o vlastitoj prošlosti, nacionalnim i državnim aspiracijama i ambicijama - na Zapadu su stare i ozbiljne države-nacije, uvek polazile od istorije kako bi na njenim pouzdanim osnovama osmišljavali strategiju za budućnost. Zar društvene nauke u svetu nisu živnule kad je u nas krenuo rat praćen raspadom federacije i borbom za njeno nasleđe? Koliko je samo stotina hiljada stranica potrošeno da se geneza sukoba raščlani i često, na žalost i tendenciozno objasni, da se predstojeći intervencionizam legitimizuje što je, treba naglasiti, kontinentalna, evropska, a ne transatlantska ideologija, kao i da se prouče mentaliteti sukobljenih naroda i istorijskom argumentacijom obrazloži političko-ideološka podrška nekoj od strana - manjina, naroda ili država u sukobu. Da je za Zapad suštinski važna istorija, uključiv i istorijsku simboliku, pokazuje i izbor mesta potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma iz juna 1999. Upravo u Kumanovu , gde je u oktobru 1912, pobedom nad Turcima, Kosovo bilo vraćeno u sastav Srbije, o čemu sam svojevremeno pisao upotrebljavajući naslov "Od Kumanova do Kumanova". Mogli bismo, umesto meni nerazumnog, provincijalnog gnušanja prošlosti da sledimo primer razvijenog Zapada gde osmišljavanje budućnosti obavezno počinje s pažljivim iščitavanjem istorije. To nije uvek čarobna formula za siguran uspeh, ali je bez sumnje najpouzdaniji oslonac, ako umete da ga spojite sa širim uvidom u savremene realnosti.
Da li ostajete pri ranijoj "dijagnozi" da su uzrok kosovskog problema "višestruke sukobljenosti interesa Srba i Albanaca etničke razlike koje je religija pojačavala"?
- U pitanju je, po klasičnom modelu nacionalizma, sukob oko teritorije, kojem su etnička pripadnost i religijsko opredeljenje glavni ili dodatni legitimizacijski elementi. Komunisti su svojevremeno tvrdili da je spor ideološke prirode i da će Jugoslavija pobediti, jer Albanci na KIM imaju znatno viši životni standard nego njihovi sunarodnici u Albaniji. Međutim, upravo su kosovski Albanci zadali prvi, ali i smrtonosan udarac jugoslovenskoj zajednici. Uostalom, oni se time i javno, još od 1981. ponose. Treba pročitati njihove izjave navedene u knjizi Sinana Hasanija. Nije, takođe, bilo ni slučajno da je albanska pobuna najavljena paljenjem konaka Pećke patrijaršije, jer je vera najčešće i sastavni deo nacionalnog identiteta. U pitanju je anahroni nacionalizam devetnaestovekovnog tipa, u zajednici koja kasni za svojim susedima u nacionalnoj integraciji i stoga ima snažniju motivacijsku podlogu, uz dodatne socijalne podsticaje i institucionalnu, javnu ili prećutnu podršku.
Koliko su ciljevi Albanske lige zaista očuvali kontinuitet u politici jugoslovenskih vlasti posle Drugog svetskog rata, kao i u stavu međunarodne zajednice od uvođenja UN protektorata na KIM prema albanskom pitanju na Balkanu?
- Kosovska autonomija, 1945. samo oblasna, nije bila uvedena da bi se realizovale aspiracije albanske manjine u Srbiji, nego da bi se izašlo u susret bratskom komunističkom režimu u Tirani, kao i da se podseku krila "velikosrpskoj hegemoniji". Sličan je bio ustupak s mađarskom manjinom i drugom bratskom režimu u Budimpešti, dok se, jednovremeno, italijanska manjina masovno proteruju iz Istre i Dalmacije, pošto je Italija ostala ideološki suparnik. Osnovni cilj komunista u pomenutom ideološkom okviru bio je - kako je to precizno u intervjuu pariskom Mondu 1971, objasnio Milovan Đilas, glavni disident titoizma - da se trajno podrije uticaj i ograniči brojčana i politička prevlast Srba u federalizovanoj jugoslovenskoj državi. Aspiracije albanskog nacionalizma, posle propasti Titovih planova o Albaniji kao sedmoj republici i širih planova o višečlanoj balkanskoj federaciji, bile su kompatibilne sa politikom, koja se, uz izvesne oscilacije, sprovodila posle 1945. Međunarodni protektorat je posle 1999. omogućio da nestane nekadašnje granice između Srbije i Albanije, odnosno između dela Srbije pod protektoratom i Albanije.
Da li je vreme da se istoričari pozabave najsvežijom prošlošću na KIM - poslednjim godinama Miloševićeve vlasti u Pokrajini - jedinom kosovskom istorijom o kojoj Zapad pristaje da razgovara i stalno je ističe kad je KIM u pitanju?
- O tome se već dosta, s nejednakim kvalitetom i, ipak parcijalnim uvidima, piše i objavljuje, ali nedostaje pristup primarnoj istorijskoj građi. Kontinuitet određenih procesa je jasan, ali je osetan nedostatak pouzdanih istorijskih izvora prvoga reda koji bi osvetlili pojedine događaje, od arhivske dokumentacije u službama i drugim nadležnim institucijama. Kod Albanaca je slična situacija - preovlađuje diskurs žrtve, a previđaju se uzroci koji su ih, u određenim periodima, dovodili u takvu, podređenu situaciju. Dakle, do sada uglavnom parcijalna ili jednostrana tumačenja.
14.03.08 NIN
Kosovsko troknjižje
Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima / Dečansko pitanje / Kosovo i Metohija - istorija i ideologija, Dušan T. Bataković
Troknjižje koje je pred čitaocima („Dečansko pitanje”, „Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima”, „Kosovo i Metohija – istorija i ideologija”) čine radovi raznorodni po istoriografskoj formi i naučnom zahvatu (od monografije, preko naučnih rasprava i članaka do angažovanih analitičkih tekstova i priređenih dokumenata), hronološkom opsegu, obimu i strukturi, vremenu i okolnostima nastanka. Mozaičnu strukturu knjiga tvori jedna monografija, 28 naučnih i preglednih članaka, 27 vrednih i aktuelnih priloga (istorijskih izvora). Dušan T. Bataković ispisuje 1.217 stranica teksta, daje 15 uvek „glasnih”, emocionalnih i sugestivnih fotografija, prezentuje 12 raznorodnih karata (etničkih, verskih, istorijskih, ekonomskih...) nad kojima se mora zastati, nudi 9 tabela koje dodatno racionalizuju istorijsko mišljenje. Pređeni stručni put autora, koji na osoben način iskazuje struktura troknjižja, govori da naučna utemeljenost prethodi angažovanosti. Ponuđeni istorijski izvori, opet, omogućavaju uvid u „čvrsto tlo istorije” na kome počivaju osnovni stručni sudovi autora i otvaraju mogućnost kritičkog preispitivanja napisanog.
Više tematskih krugova, uklopljenih u jednu koherentnu misaonu celinu, oblikuje troknjižje Dušana T. Batakovića. U širokim potezima („vertikale istorije”) sa zastajanjem na mikroplanu („studije problema”) autor je progovorio o složenoj i slojevitoj istoriji Balkana (evropskog jugoistoka) koja se ne može, sem nasilno (kako to čini deo politikom inspirisane „naučne literature” posvećene ovim pitanjima), svesti na crno-bele predstave. Svoju pažnju posvetio je: prostoru Kosova i Metohije – konkretno prisutnom i vezanom za život, verske tradicije, epsko nasleđe, prošlost i budućnost; narodima – pre svega Srbima i Albancima koji na tom prostoru žive i smatraju ga „svojim”, oko njega se spore, svađaju, ratuju, mrze, preziru, ponižavaju, poništavaju; politici velikih sila i malih država – sa jasno definisanim interesima i ciljevima, strategijom i taktikom koja odatle proističe, realnim mogućnostima i nerealnim željama; idejama i ideologijama – koje oblikuju nacionalnu i državnu samosvest i identitet; istoriografiji (tumačenjima istorije) – koja, prečesto, svojom selektivnom i spekulativnom argumentacijom potkrepljuje nacionalne, državne, ideološke projekte.
U vertikali dugoj osam vekova izranja čitava periodizacija istorije srpskog naroda. Dušan T. Bataković piše o „dobu uspona” (srpski srednji vek), „dobu iskušenja” („pad” u državu Osmanlija), „dobu seoba” (povratku Srba na istorijsku pozornicu 1683–1804), „dobu zuluma” (1804-1945), „dobu komunizma” (1945-1991), vremenu neizvesnosti koje, još uvek, živimo. Unutar tih velikih „blokova” istorije, sa jasnim uočavanjem prekretnih događaja (hronološki vezanih za godine 1166-1371; 1371-1389; 1459-1557; 1683-1690; 1804-1814; 1875-1878; 1912-1918; 1941-1945; 1989-2000...), autor prati ključne istorijske procese. Wihovo identifikovanje vodi čitaoca ka razumevanju složene i celovite istorije. U njoj posebno mesto imaju društveni fenomeni poput: anarhije, terora i straha sa kojima je jedno društvo sraslo i koji ispunjavaju sve sfere života; migracija koje prazne prostor i izazivaju dugoročne ekonomske i demografske poremećaje; islamizacije i albanizacije koje trajno menjaju versku i nacionalnu strukturu stanovništva; komunizma koji unosi nove podele i ne uspeva da pomiri narasle isključivosti. Politika, prisutna u desetinama vidova je ta koja „raspinje” Kosovo i Metohiju u vremenu i prostoru, između Srba i Albanaca, velikih sila i balkanskih država, ideje o velikoj Albaniji i srpske „zavetne misli”, zaostalosti i modernosti, prošlosti i budućnosti, istine i laži, ostajanja (opstajanja) i iseljenja, nade i očaja.
Istraživanja Dušana T. Batakovića nedvosmisleno pokazuju da je na Balkanu politika, gotovo uvek, shvatana kao vlast koja se ne mora povinovati drugim pravilima sem pravilima očuvanja. Kao takva ona je uvek privremena, bez principa i zasnovana na sili koja štiti konkretne interese. To najdirektnije određuje tehnike vladanja, poništava religijska i moralna pravila, krši ideološke norme, nameće nacionalne, ekonomske ili državne programe, provocira sukobe i ratove, donosi male uspehe i velika razočarenja. Političke ambicije retko kada imaju granice i osećaj za realnost. Uvek novi počeci, promene „političkog kursa” i varljiva „osvajanja” perspektiva, troše čitave generacije.
Unutrašnje i spoljno izgrađivanje države traži vreme, kontinuitet, ozbiljnost, plan, upornost. Vitalni interesi nacije, kako nas uči istorija, štite se vojskom i diplomatijom ali, još mnogo efikasnije, školom, znanjem, slojevitim sagledavanjem i razumevanjem procesa „dugog trajanja”, iznalaženjem alternativa. Tome služi i poznavanje prošlosti bez koga nema racionalnog sagledavanja sadašnjosti i dobre procene budućnosti. U tom kontekstu, sabrani na jednom mestu, istoriografski radovi Dušana T. Batakovića, posvećeni istoriji srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, dragoceni su i dobrodošli.
Ljubodrag Dimić
