Kosa posvuda

03.10.12 e-novine.com

Metonimije telesnosti kojima se pribegava u opisu onoga što se događa, zasnivaju se na svesti o nemogućnosti, u smislu estetske pristojnosti, govora o bolesti. Ne možete govoriti o tome kako se užasno osećate dok posmatrate voljenu osobu koja se raspada pred vašim očima, ali zato možete da govorite o kosi koja se skuplja u slivniku. Ono po čemu je ovaj narativ specifičan i po čemu je književno veoma uspeo jeste činjenica da Tea Tulić nalazi dovoljno hrabrosti da priča o odnosima između bolesnice i naratorke bez uvijanja
Najteže je pisati dobru književnost koja pokušava da izrazi najdublje emocije i strahove, koja se koncentriše na ono što negde duboko iza fasade lica nosi osoba koja pati. Pažnja da se ne sklizne u patetiku, da se nađe dobar objektivni korelativ, da se ono što stvarno muči pripovedača i/ili likove iskaže na dovoljno književno ubedljiv način, kunst je najvišeg ranga i stoga je broj knjiga koje u tome uspevaju veoma mali. Mlada riječka spisateljica Tea Tulić je to učinila na izvanredan način u knjizi Kosa posvuda.
Žanrovski je ovu knjigu veoma teško odrediti. Ona je konstituisana kao zbirka pripovedaka koje imaju zajedničku temu i likove – majčinu bolest i smrt od raka, a koji su ispripovedani iz perspektive ćerke. Međutim, tekstovi skupljeni u knjizi nisu priče u klasičnom smislu reči. Pre bih rekao da se radi o nizu zapisa, često veoma lirskih, iako se Tulićeva služi oporim jezikom, koji su tako organizovani da čine složeniji narativ, novelu ili roman.
Kažu da osoba koja oboli od terminalne bolesti najčešće prolazi kroz četiri faze: poricanje, tuga, bes, prihvatanje. Zajedno sa njom kroz te faze prolaze i njeni bližnji. Upravo ova dinamika pripovedanja iskorištena je u knjizi kroz odlično izabrane prozne minijature. Jasno je da su neke stvari neispripovedive. Jezikom i simbolizacijom, kako nas uče Lakan i Derida, nije moguće doći do značenja, do onoga što bi trebalo da predstavlja srce tame i traume. Metafora zmije u stomaku koju koristi Tea Tulić jedan je od primera kako se može govoriti o bolu i patnji, bez potrebe da se ona širi i produbljuje. Zmija se s početkom majčine bolesti naseljava u stomaku, na kraju izađe, a kako se oseća osoba sa gmizavcem u trbušnoj duplji ostaje na čitaocima da procene. Isto vredi i za naslov knjige. Gubitak kose je jedna od neželjnih posledica hemoterapije i zračenja, a njeno polagano otpadanje kroz narativ svedoči o napredovanju bolesti. Ove metafore, odnosno da budem precizniji metonimije telesnosti kojima se pribegava u opisu onoga što se događa, zasnivaju se na svesti o nemogućnosti, u smislu estetske pristojnosti, govora o bolesti. Ne možete govoriti o tome kako se užasno osećate dok posmatrate voljenu osobu koja se raspada pred vašim očima, ali zato možete da govorite o kosi koja se skuplja u slivniku. Ono po čemu je ovaj narativ specifičan i po čemu je književno veoma uspeo jeste činjenica da Tea Tulić nalazi dovoljno hrabrosti da priča o odnosima između bolesnice i naratorke bez uvijanja.
Kosa posvuda je odličan primer onoga što se popularno naziva ženskim pismom. Ne samo što je pripovedna perspektiva koncentrisana oko mlade devojke koja se stara o teško bolesnoj majci, već je tu i lik none koji bi trebalo da predstavlja kontrapunkt. U središtu se nalazi majka, a oko nje kao dve suprotstavljene sile nalaze se nona i naratorka. Radi se dakle o tri generacije žena u jednoj porodici, o njihovim komplikovanim odnosima začinjenim zajedljivošću, zavišću, a ponekad i otvorenom mržnjom. Njihovi suprotstavljeni sebični interesi odličan su način da se izbegne ono što je u ovakvoj vrsti pripovesti gotovo neizbežno – preuveličani patos i tragika. Ovom cilju služi i često veoma lapidaran jezički izraz kroz koji se kombinuju dve vremenske ravni. Naime, deo zapisa pisan je iz narativne sadašnjosti, a deo se vraća u prošlost, u detinjstvo naratorke i na taj način osvetljava svoje, ali i međusobne odnose između majke i none, kao i ostalih likova. Razlika između ova dva vremenska plana je često zamagljena s ciljem da se ukaže na uticaj koji ti odnosi imaju na narativnu sadašnjost i da se opravdaju određeni postupci likova, najčešće naratorke. Takođe, razlika ove dva vremenska nivoa jeste i razlika između percipiranja starnosti. Uspevajući, u trenucima kada je to potrebno, uspešno da iznese perspektivu devojčice, naratorka će o teškim stvarima, o onome što među zdravim ljudima izaziva grozu i nalete preteranog saosećanja, progovoriti glasom deteta koje ima naivnu predstavu o svetu ili glasom none koja u svom zatvorenom, staračkom demencijom obojenom svetu stvari gleda na pogrešan način. Ovakvim postupkom čitaocima se ostavlja dovoljno jasnih putokaza da stvari u skladu sa sopstvenim referentnim okvirom pročitaju onakvim kakve zaista jesu – teške i traumatične. Drugim rečima, pričajući na naivan način o ozbiljnim stvarima, Tea Tulić je uspela da stvari prikaže mnogo preciznije nego da je o njima govorila direktno, bez posredovanja dečjeg ili staračkog neznanja.
Okvir bolesti u kojem se odvija narativ prilika je da se uđe dublje u sociologiju tranzicijskih bolnica, odnosa između centra i provincije, pacijenata, lekara i nadrilekara. Budući iz “sporednog” grada, majka biva potpuno ignorisana od strane profesora iz glavnog grada, i ova metafora odbačenosti funkcionisaće u čitavom narativu kao jedna od nosećih. Bolest, a naročito terminalna, jeste nešto što je nepoželjno, nešto što se odbacuje i zabašuruje, nešto što ostaje samo u intimnom i uvek već iščašenom krugu porodice. Sličan princip kritike primenljiv je i na koncept religije, odnosno odnosa između vere u Boga i bolesti, tj. smrti. Ono što na posletku ostaje jeste “Nimalo mekoće u riječi satkanoj samo od suglasnika.”
Knjiga Kosa posvuda Tee Tulić je vrhunsko prozno delo. Bez obzira na težinu teme sa kojom se bori, radi se o prozi napisanoj sa naizgled užasavajućom lakoćom. To je uspeh koji bi teško postigli i mnogo poznatiji umetnici/e od nje.star

Vladimir Arsenić