18.12.06
Koridor - stanje duše
Džin Toski Maracani Viskonti
Knjiga „Koridor” italijanske novinarke Džin Toski Maracani Viskonti, sa ekskluzivnim pratećim fotografijama iz Krajine, Bosne, Beograda za vreme NATO bombardovanja i sa Kosova, objavljena je nedavno i kod nas, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda. Poznata po svojim smelim i nepristrasnim analizama i ocenama jugoslovenske krize u listovima „Manifesto” i „Limes”, Džin Toski Viskonti u „Koridoru” iznosi „do sada nepoznatu i prećutkivanu istinu” o onome što se stvarno dešavalo srpskom narodu u poslednjoj deceniji 20. veka. Mada je problemima Balkana počela da se bavi slučajno, organizujući 1992. godine put Elija Vizela, dobitnika Nobelove nagrade za mir, u Jugoslaviju i Bosnu, novinarka iz Milana tvrdi da joj nije trebalo mnogo da shvati kako je medijska slika Srba u Italiji i svetu neistinita.
Nedavno je boravila u Beogradu i na Sajmu knjiga prisustvovala predstavljanju „Koridora”, knjige paradigmatičnog naslova koja popravlja imidž srpskog naroda u očima sveta i međunarodne javnosti.
Koje su to bile ključne situacije koje su promenile Vaše mišljenje o Srbima i „srpskoj krivici” o kojoj je brujao svet?
– Prilikom moje prve posete bivšoj Jugoslaviji, avgusta 1992. godine, bila sam duboko pod oprečnim utiscima koje sam ponela iz Zagreba i Beograda. Tenzija koju sam osećala u Zagrebu, i opušten i prijateljski stav ljudi u Beogradu sugerisali su mi da ovi drugi ne mogu da budu agresori. Razumećete, stigla sam iz Italije u kojoj se o Srbima govorilo kao o nacistima. Ipak, ono što me je definitivno ubedilo da je medijska slika Srba u Italiji neistinita jeste poseta logoru Manjača kod Banjaluke, u kojem su bili pretežno muslimanski zarobljenici, poneki Hrvat i jedan mladi Nemac. Mada tužno, jer svako mesto u kojem su ljudi zatvoreni protiv svoje volje je tužno, ono nije delovalo kao mesto u kojem se narušavaju ljudska prava. S praga otvorene jedne od nekoliko hala videlo se 500 ljudi ispruženih na ćebadima u urednim nizovima. Bilo je mračno ali su u tami svetlele tačke žara od cigareta. Ljudi su bili u dobrom stanju, primali su pakete Međunarodnog crvenog krsta i nosili svoju odeću, a njihova prava su poštovana.
Bila je to čista suprotnost logoru „Viktor Bubanj” koji smo posetili dan kasnije, i u kojem su srpski zarobljenici tretirani kao nekorisne životinje. Oni su bili zatvoreni u totalnom mraku, u malim hladnim ćelijama sa belim pločicama. Kada su otvarana teška vrata, žmirkali su očima i prinosili prste ustima preklinjući za cigaretu. Bila sam šokirana.
Kada ste odlučili da napišete knjigu?
– Obilazeći ratišta i noseći humanitarnu pomoć početkom devedesetih, napisala sam seriju članaka i intervjua, zahvaljujući kojima sam već raspolagala određenom dokumentacijom. Želela sam da napišem knjigu o tom svom iskustvu iz dva razloga. Prvi je da nekako oslobodim tugu koje sam se nagutala gledajući ljudsku patnju, a drugi – da tim svedočanstvom doprinesem objektivnom sagledavanju jednog rata i patnje ljudi koji su uvučeni u njega ne svojom voljom.
Jeste li imali problema da u Italiji nađete izdavača s obzirom na tematiku knjige?
– Prvu verziju knjige sam završila 1996. godine i pokušala da ponudim izdavačima za koje sam pretpostavila da bi ih zanimala, ali svi su me odbijali. Takođe sam pokušala i u Francuskoj, jer sam napisala i verziju na francuskom jeziku, ali tu je bilo još gore. Tek kada sam srela Serđa Manesa iz „La ćita del sole”, on je sa entuzijazmom prihvatio da je štampa. Uradila sam opširniju verziju, dodajući i neke moje intervjue, kao i tekstove već objavljene u italijanskoj štampi. I, knjiga je izašla. Želela bih da pomenem i autora korica italijanskog izdanja knjige, izvanrednog skulptora Euđenija Zanona koji je na svom crtežu prikazao svu patnju srpskog naroda u Bosni, Srbiji i na Kosovu, kao i patnju onih na drugoj strani.
Naslov knjige „Koridor” dobija metaforično značenje kad je reč o prostoru po kome se kretao i živeo srpski narod?
– Koridor, to sam napisala i u knjizi, nije bio samo deo ograničene teritorije, obavezni prolaz koji povezuje jedan grad sa njegovom državom, ili dva dela iste nacije. Bilo je to takođe i određeno stanje duše, psihološka klima u kojoj je bio prinuđen da živi ceo jedan narod, osuđen od strane geopolitike, kriv što nije shvatio da se novi ratovi vode pre svega putem štampe i slika kako bi se neprekidno fabrikovao i pothranjivao „konsenzus”.
Kako je knjiga prošla u Italiji, i da li je bilo i onih koji su Vas osuđivali ili Vam protivrečili?
– „Koridor” je odmah rasprodat i ovih dana treba da izađe drugo izdanje. Ne mogu da kažem da me je neko osuđivao zbog drugačijih činjenica koje sam ponudila, bar ne do sada. Na do sada dve promocije bila je prijateljska atmosfera, izuzimajući bosanske muslimane koji nisu prihvatali ono što sam rekla o Srebrenici na osnovu podataka koje sam pročitala, prevodeći sa francuskog knjigu „Dosije Srebrenica”. Moram priznati da je ranije, 1992. i 1993, bilo mnogo gore. Ljudi su piljili u mene kao u duha kada bih pokušala da im objasnim šta sam videla da bi malo po malo počeli da gledaju kroz mene kao da sam providna.
Jeste li bili još na nekim „ranjivim” područjima?
– Bila sam u Iraku. Mislim da danas svaka zemlja može da postane „ranjivo” područje, pa čak i evropske države.
Želeli ste da Vas našim čitaocima predstavim kao novinara, ali u vašoj biografiji stoji da ste bili organizator i mnogih izložbi, modnih revija i drugih manifestacija, da ste se bavili filmom, teatrom... Šta biste još rekli o sebi?
– Ah, mrzim da govorim o sebi. Prijatelji mi zameraju da sam preterano velikodušna a da je moja hrabrost na ivici neodgovornosti. Možda. Jedino ono što ja želim da kažem o sebi jeste da nadasve volim životinje. Ne mogu da podnesem kad ljudi pate. Mrzim rat. Ubeđena sam da svaki problem može da se reši dijalogom i materijalnom pomoći.
Dosije Srebrenica
Pomenuli ste knjigu „Dosije Srebrenica”...
– Reč je o zbirci eseja koje su napisali članovi američko-britanske grupe istraživača u Srebrenici. Knjiga uključuje i Dosije o Srebrenici Republike Srpske koji je odbio Pedi Ešdaun. Mislim da bi to bilo vrlo zanimljivo štivo i za Srbe, jer pokazuje druge činjenice srebreničke priče i opovrgava brojke kojima se figurira.
Gordana Popović
24.11.06 NIN
Bondstil – faktor koji odlučuje
Koridor, Džin Toski Maracani Viskonti
Knjiga Džin Toski Maracani Viskonti Koridor, Putovanje kroz Jugoslaviju u ratu, prevod Dragan Mraović, (Zavod za udžbenike 2006) ne ostavlja čitaoca ravnodušnim. Već na početku, u predgovoru – “Koridor: između života i smrti”, A. A. Zinovjev kvalifikuje rat SAD i NATO protiv SR Jugoslavije jednom od “najsramnijih stranica istorije zapadnog društva”. Autorka, poznata italijanska novinarka Viskonti, uz zahvalnost mnogima koji su je zadužili, naglašava: “Istina uvek ima mnogo lica. Ove stranice pokušavaju da opišu jedno još nepoznato.” Nepoznato, pre svega, stranim čitaocima.
I dok je Engleskinja Rebeka Vest putovala monarhističkom Jugoslavijom u miru, Italijanka Viskonti putovala je republikanskom Jugoslavijom zahvaćenom građanskim ratom. I jedna i druga potrudile su se, u sasvim drugačijim prilikama, da “uhvate” dušu našeg čoveka, opišu njegova karakterna svojstva i otkriju njegove strepnje i nade. Gospođa Viskonti izlagala je sebe mnogim opasnostima koje nameće svaki rat, posebno građanski kakav je bio naš, sa jakim verskim nabojem. Wena misija nije bila isključivo novinarska, da opiše ratna dejstva, da pravi intervjue sa ratnim komandantima ili visokim političarima, ona je bila i humanitarna. Gospođa Viskonti je tokom svih svojih boravaka u Jugoslaviji nosila lekove hemofiličarima, smatrajući to prvenstvenim zadatkom, posle kojeg je pristupala novinarskim obavezama
Suočila se sa granatama, ranjenicima, pogorelcima i stradalnicima svih vrsta, razorenim gradovima i drumovima, naoružanim ratnicima, od Knina do Prizrena, u periodu od 1992. do 1999. godine. Na putovanjima su joj, najčešće, u pratnji bile dve ženske osobe, prevodioci. Počevši od njih dve, gospođa Viskonti živopisno i pouzdano ocrtava mnoge likove srpskog sveta – ratnike na frontu, na putu ili u kafiću, obične vojnike i oficire sve do Mladića, izbeglice, unesrećene roditelje i decu, pogranične službenike i političare svih uzrasta, do Karadžića, “čoveka lavlje glave”. Čitava galerija likova koji se međusobno veoma razlikuju i po karakternim crtama i po političkim ubeđenjima, ali svi sa jednim velikim ožiljkom u koji se još uvek urezivao žig ratnih strahota. Kazivanje Viskontijeve o putovanju fićom, boravcima u Kninu, na Palama, u Brčkom, Beogradu ili Peći, puno je različitih doživljaja i mnogih zabeleženih priča o stradanjima srpskog sveta. Dar da zabeleži retko primetne pojedinosti samo je dokaz više sa koliko je pažnje snimala, pa i doživljavala, jugoslovensku i srpsku ratnu dramu.
Putopis Viskontijeve ima i širi okvir. Dok prethodna zapažanja imaju veću književnu vrednost i ljudsku osećajnost, ovaj drugi je bezdušan, izobličen, lažan i globalno pokvaren. Dobro obaveštena, u više slučajeva bolje i od naših novinara, iako se radilo o našoj ne tako davnoj prošlosti, smela, uporna i istrajna, intervjuisala je najznačajnije ličnosti građanskog rata – Dobricu Ćosića, Slobodana Miloševića, Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Milana Martića i mnoge druge. Ograničavam se da spomenem samo neke od problema koje je zapazila i istakla, a koji bi zasluživali više pažnje u nekom opširnijem radu. Otkrila nam je tajnu zašto vojne snage Srbije nisu smele da objave tačno stanje porušenih aviona i raketa NATO-a, zatim prikrivane anekse sporazuma u Rambujeu, potom šta se dešavalo sa izbeglicama iz Slavonije i razlozima njihovog nepuštanja u Srbiju i, to posebno naglašavam, srpskom genocidnom tragedijom u Jasenovcu u Drugom svetskom ratu i njenim nasleđem i uticajem na najnoviji građanski rat. (“Jasenovac je, po veličini, podsećao na Aušvic a izgleda da ga je i nadmašio po varvarstvu, do mere da je zaprepastio i Nemce, jer, u nedostatku savremenih tehničkih sredstava, ustaše su ručno vršile etničko čišćenje.”)
Da Zapad nije bio jedinstven u vreme kada je trebalo započeti rat protiv SR Jugoslavije, tačnije Srbije, govore reči francuskog predsednika Miterana: “Ali, sada je teže nego 1914. godine pronaći nadvojvodu... Pre neki dan mi je gospodin Butros Gali rekao da je siguran da je granata na tržnici u Sarajevu bosanska provokacija.” Podsetimo se kolike je posledice ostavila po srpski narod? Stoga je gospođa Viskonti s pravom naglasila: “Mediji su za sve strahote optuživali samo Srbe, a prećutkivali ili umanjivali strahote koje su oni pretrpeli.”
Pomenom 1914. godine gospođa Viskonti nas uvodi u jedan važan i delikatan problem, koji baca pravo svetlo na jugoslovensku dramu i tragediju, od Alpa do Đevđelije. Raspad Jugoslavije je osveta za rasturanje Habzburške monarhije 1918. godine i odbijanje Srbije da u Prvom i posebno u Drugom svetskom ratu bude na strani Nemačke. Austrijanci i Nemci nikada nisu Srbima to oprostili, kao ni zapadni saveznici komunističku prošlost, čak i za vreme Miloševića. Previše da se u ovom ratu ne izvuče deblji kraj.
Rasturanje države je zločin. Taj zločin još nije dovršen, jer srpska drama još nije okončana. Našom državom, primećuje gospođa Viksonti, nekada je prolazio put svile, danas put droge i nafte. U ovoj smeni, čije okončanje se očekuje, američka baza Bondstil je faktor koji odlučuje. Od toga, ipak, postoji nešto jače, a iskazano je rečima jednog od aktera ove drame: “Mi nikada nismo izgubili Kosovo i Metohiju, niti ćemo ga izgubiti.” Racionalno i iracionalno, carstvo zemaljsko i carstvo nebesko i Srbi, narod na raskršću – zemaljskom i nebeskom. Ova večita dilema srpskog roda provejava na svakoj stranici ove knjige, iskazana sa puno pažnje i razumevanja kako za Srbe tako i za narode Jugoslavije. Wena posebna vrednost je u traganju za istinom o tragediji srpskog naroda i njegovoj nesnalažljivosti u medijskom, građanskom i mini svetskom ratu. Zato se ona čita iz daha, doživljava i preživljava, opominje i ukazuje na naše ljudske slabosti, ali, iznad svega, suprotstavlja se iskonstruisanim lažima koje su pratile jugoslovensku ratnu dramu.
Knjiga je vredna i po tome što je u poslednjem poglavlju, posvećenom medijskom ratu u kojem smo se najgore snalazili i koji je doneo najveći poraz srpskoj naciji, pomenula one novinare i listove koji su pokušali da iznesu drugačije viđenje jugoslovenske drame od uobičajenog i za nas sasvim nepovoljnog.
Radoš Ljušić
