01.01.00
Glas
25. septembar 2000
- Svoju izdavačku delatnost Studentski kulturni centar iz Novog Sada počinje zbirkom eseja Vladislave Gordić "Korespondencija: tokovi i likovi postmoderne proze". Ova knjiga otkriva različita lica iluzije zvane postmodernizam: avangardno i subverzivno lice avant-popa i sajberpanka na jednoj i angažovano lice "generacije iks" i postfeminizma na drugoj strani, ali pravi i skice za portrete kontroverznih autora kakvi su Vilijam Barouz, Keti Aker, Džef Nun i Daglas Kopland. Uz to, ogledi o Toni Morison i En Biti crtaju "crnu" i "belu" hemisferu američke ženske proze, dok domaće "žensko pismo" predstavljaju tekstovi o Nini Živančević, Juditi Šalgo, Mirjani Pavlović i Milevi Marić Ajnštajn. M. S.
01.01.00
Dnevnik
14.05.2001.
Autorke, a ne autori!
Vladislava Gordic: Korespondencija - tokovi i likovi postmoderne proze
Iluzija pojmova i uživanje u tekstu
Piše: Dubravka Đuric
Vladislava Gordic, docent na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, objavila je tri knjige. Prva je posvecena poetici Rejmonda Karvera, druga je studija o kratkoj prozi Ernesta Hemingveja. Pored toga što piše teorijske tekstove, posvecene najcešce postmodernoj prozi, Vladislava Gordic se bavi i prevodenjem (medu prevedenim autorima su En Biti, Entoni Bardžis i Ernest Hemingvej) i kritikom.
U trecoj knjizi, "Korespondencija - tokovi i likovi postmoderne proze", autorka je sakupila tekstove nastale izmedu 1995. i 2000, objavljene po casopisima (ProFemina, Rec, Letopis Matice srpske, Transkatalog, Vreme, Dnevnik). U kratkom uvodu ona objašnjava zašto se odlucila da naslov knjige bude rec "korespondencija" ("saglasje" i "dopisivanje"): "Ta rec mi se ucinila kao primeren naslov za jednu prepisku sa razlicitim likovima i tokovima književne scene, angloamericke i ovdašnje. Dopisivanje s njima se sasvim prirodno pretocilo u njihovo opisivanje". Vladislava Gordic kao da ovim iskazom (naglasila bih reci "dopisivanje" i "opisivanje") govori o sopstvenom kriticarskom i teorijskom pristupu. Odredene književne pojave i njihove protagoniste i protagonistkinje ona opisuje i objašnjava. s druge strane, narocito u drugom delu knjige, kada govori o domacim autorkama, ona kao da se dopisuje. Ovo "dopisivanje" možemo shvatiti na sledeci nacin: kriticko-teorijski tekst nije pisan u strogo "teorijskom" ili "kriticarskom" smislu. Autorka kombinuje pripovedanje, ponekad analogno nacinu pripovedanja autorke o cijem radu piše (rec je o Juditi Šalgo, Nini Živancevic i Mirjani Pavlovic). Možda je u pitanju i reciklaža, tj. "ponovno pisanje napisanog". Da bi ovo bilo jasnije navodim primer s pocetka teksta "Yu NJasteland: prozni svet Mirjane Pavlovic": "Biljka je umirala: grancice su joj bile suve i ogolele... Bice da je literatura imala odlucujuc, a poguban uticaj: moja biljka jedinica... doživljavala je "smrt-u-životu" samo zato što likovi knjiga Mirjane Pavlovic nestaju sa stranica bez imalo vere, bez nade u spas i sa uobraženjem da poznaju ljubav". I kada opisuje junake, dogadaje, atmosferu ili spisateljski postupak, V. Gordic radi sa materijalom jezika. Ona ne želi da njen jezik bude cisti kriticko-teorijski tekst, koji ima distancu u odnosu na jezik književnog dela kojim se bavi. Na primer, u tekstu "Judita Šalgo: prica o t(e)lu" ona zapisuje: "Poetika (J. Šalgo) nas obmanjuje da govori o svetu cija je slika eksplicitna, jasna, iscrtana škrtim pokretima, kao da se slika nagorelom šibicom po papirnoj salveti, kao kada potez biva sveden na najelementarniju liniju bez sencenja". Vladislava Gordic govori o zavodenju teksta u prozi J. Šalgo, ali i njen tekst zavodi, na primer, kada piše: "Lavirint je rec neodvojiva od teksta, pokret neodvojiv od tela. Lavirint je kao zagrljaj: držati nekog u narucju istovremeno je posedovanje i izmicanje". U skladu sa postavkama postmodernizma, gubi se razlika izmedu žanrova, i prelazi se prag teorije i kritike. Zato mnogi tekstovi iz ove knjige jesu i kritike i teorijski traktati i eseji i fikcionalizacije. Mi citamo njene tekstove i kao interpretaciju i kao prvostepeni tekst, koji svojom lepotom i suptilnim, komplikovanim jezickim strategijama deluje na nas kao što to deluje književno delo. Tumaceci svoje junake i junakinje, kao i njihove junake i junakinje, Vladislava Gordic barata mnogim teorijskim kontekstima i vešto ih uplice u tkanje teksta. Ona istice nekoherentnost, fragmentiranost književnih dela o kojima piše, ali i sama primenjuje, na njoj svojstveni nacin, slicne, postmoderne strategije. Objašnjavajuci svoju analizu proze Nine Živancevic, ona piše: "... ovaj tekst ce delimicno biti i prica o cekanju - on od toga ne može da pobegne, mada možda može prividno da olakša cekanje". Vladislava Godric u prvom eseju "Postmodernizam: iluzija pojma", pored ostalog, piše da postmodernu prozu karakterišu: "otpor interpretaciji i otpor reprezentaciji". Taj otpor interpretaciji i reprezentaciji, cine da su uobicajeni pristupi ovim delima nedostatni i da je potrebno ne samo pisati šta pisac ili spisateljica cine i kako to cine, vec i to pokazati samom proizvodnjom teksta koji interpretira. I tu je posebna draž ove knjige. Citate je s dvostrukom namerom: da biste nešto naucili i da biste, u bartovskom smislu fraze, uživali u tekstu.
Knjiga je podeljena na dva dela. Prvi, pod naslovom "Glasovi i saglasja" okuplja eseje posvecene Vilijamu Barouzu, avant-popu i kiberpanku, generaciji iks, na primerima pisanja Daglasa Koplanda i Džefa Nuna, a tu je i izvrstan esej o našem prozaisti Sretenu Ugricicu. Tekst "Avant-pop: buka sa ulice" opisuje uzroke nastanka ovog književnog pravca, cije radanje, istice naša autorka, "ne duguje samo zamahu potrošacke kulture, nego i iscrpljenosti postmodernistickih strategija". Ovaj treci talas americkog postmodernizma javlja se nakon antimimeticnosti Džona Barta i njemu bliskih autora i karverovskog prljavog realizma. Treci talas, avant-pop, "parazitira na main streamu, a ikone masovne kulture umrežava u hipertekst". Kiberpank je povezan "sa pop kulturom osamdesetih, rok videom, hakerskim andergraundom, hip-hopom, a njegove centralne teme su proteze, genetske promene, veštacka inteligencija, neurohemija". Praveci razliku izmedu naucne fantastike i kiberpanka, V. Gordic ukazuje na to da je naucna fantastika opsednuta slikom robota i pitanjem kada mašina pocinje da poprima ljudska obeležja, dok je kiberpank opsednut motivom proteze i proširenjem granica ljudskog tela, do trenutka kada ce ljudsko bice postati mašina. Pišuci o postfeminizmu V. Gordic istice da postfeministkinje ne priznaju "kolektivni duh sestrinstva", za koji su se, bar deklarativno, zalagale feministkinje, kao i predstavnice univerzitetskog feminizma. Jednostavno: postfeministkinje su zgodne ženske koje pišu dobru književnost.
U drugom delu pod nazivom "Ženska pisma" V. Gordic se usredsreduje na spisateljice: Toni Morison i En Biti, zatim vec pomenute domace autorke, a na kraju je esej o Milevi Ajnštajn. Želim da istaknem da ova knjiga, kada je u pitanju domaca književna scena, za razliku od, koliko mi je poznato, svih knjiga koje se bave domacom prozom, u središte interesovanja stavlja autorke, a ne autore, dakle, spisateljice, a ne pisce. Tako se ispravlja nepravda koju kriticari obicno cine izjednacavajuci prozu sa pisanjem muškaraca (prozaista), pri cemu se, implicitno ili eksplicitno, podrazumeva da proza koju pišu žene pripada lošoj književnosti
