Korenje

01.01.00

Blic
27.03.2000.
Mlada književnica Ana Rodić o svom najnovijem delu "Korenje", obrazovanju, samokritičnosti, generaciji razapetoj između ovde i tamo...
Beg i otimanje života su nada i prokletstvo
Istim ulicama kojima su prolazili ponosno kao oslobodioci Beograda, ići će pedeset gopdina kasnije u povorci, kao starci, u svečanim odelima sa ordenjem na grudima. Sa trotoara na njih će vikati besna deca, pljuvaće ih gladan narod, gađaće ih uvredama.
Među tom decom biće i đedov prvi unuk i kada im se sretnu pogledi, tog trenutka, đeda će rana iz rata početi da boli - napisala je mlada autorka Ana Rodić u svom najnovijem delu "Korenje"koje je objavila izdavačka kuća "Book-marso".
Govoreći o svom romanu Ana Rodić, ne bez gorčine, ona kaže da je pisala knjigu o svojoj generaciji koja je razapeta između želja i mogućnosti, između ovde i tamo, između dva ne...
U knjizi "Korenje" ima puno mladosti, ima čak i dosta (pogrešnih?) ljubavi, ali nema nade. Zašto?
- Nema realnih nadanja, ali one iskonske čovekove nade mislim da ipak ima. No, dominira osećaj da smo se pomirili sa haosom i očajem.
Otkud takva pomirljivost u generaciji koja nema još ni trideset godina?
- Čitavih deset godina mi čekamo da se nešto dobro desi. Umorili smo se od čekanja. Na izvestan način dotuklo nas je NATO bombardovanje. Čovek mora da se nada, ali ja više ne znam da li ćemo mi to bolje dočekati, sve češće mislim da bi bilo dobro da to bolje dođe bar za našu decu.
Kakvu sliku ovog društva imate vi i vaša generacija?
- Vrlo čudnu. Svi se sećamo vremena detinjstva i tinejdžerskih godina kada smo ipak živeli u blagostanju, imali novca, putovali, a pre svega bili zaštićeni. Ovaj haos je nešto protiv čega se mi borimo na svoj, takođe vrlo čudan način.
Koji je to način?
- Izlazimo po kafićima. Maksimalno se trudimo da se što bolje provedemo. Svojevrstan beg i otimanje od života. To je i nada i prokletstvo jer, sećamo se boljih dana, a ne znamo da li će ikada ponovo doći. Znam ja da taj beg nigde ne vodi osim u nove kovitlace problema. Iz te žestoke otimačine sopstvenog vremena izrodili su se neki brzopleti brakovi koji su se potom raspadali pod pritiskom nemaštine, izrodila su se deca koja su nužno suočavanje sa teškom realnošću, izrodili su se ishitreni odlasci u inostranstvo i svakovrsna ludila.
U romanu preplićete srednjovekovnu istoriju Srbije i današnjicu povlačeći svojevrsnu paralelu. Na jednom mestu kažete:"Bilo je to doba kada se sin na oca i otac na sina podigoše, krv na krv, za vlast, a pod izgovorom da to čine za dobro Srbije." Da li je tako i danas?
- Na izvestan način jeste. Jer, da nije tako imali bi smo bar neki dokaz da, ili opozicija ili vlast, čini nešto za te silne izbeglice koje su ostale bez ičega. Ali, njih ne zanima ništa sem vlasti. Verovatno smo i samo delimično krivi za to. Imamo političare u skladu sa tim kakvi smo, a takvi smo jer su nas oni takvima napravili. Vrzino kolo.
Govoreći o vizantiskom caru Androniku II koji je udao četvorogodišnju ćerku za srpskog kralja Mlutina, navodite kako je on devojčicinoj majci strogo rekao:"Obriši suze, državni interes je iznad roditeljskih osećanja". Mislite li da i danas roditelji svesno ili nesvesno rade protiv svoje dece?
- Naravno, ne na tako drastičan način. Međutim, često u političkom smislu imaju različite poglede. Recimo, ne retko različito glasaju. Poneki od njih se pitaju da li su njihova deca bez budućnosti zbog njihovih uverenja. To je teško i vrlo složeno pitanje. Postoji tu neka tipično srpska zadrtost koja bi se slikovito mogla predstaviti pijanim muškarcem koji lupa po stolu i dere se po kafani ubeđujući sve kako je samo on u pravu, bez obzira da li se radi o gluposti ili nekom, možda zanimljivom ili smislenom stavu.
Govoreći o ljubavnim problemima svoje junakinje navodite zanimljiv stav da žena bira partnera gonjena podsvešću i da joj on potom zagorčava život, jer se u podsvesti nalazi sve ono to smo potisnuli da se ne bi upropastili. Može li se o tom proganjanju podsvesti govoriti na nivou nacije?
- Verovatno da može, ali to je posao za ozbiljne psihološke studije. Međutim, problem osvešćenosti je zbilja prisutan. Svaki pojedinac bi trebalo da "radi na sebi", da promišlja stvari, da se obračunava sa tamnim slojevima svoje podsvesti. Tada bi, valjda i na nacionalnom nivou bilo pomaka ka boljem. Ali, za taj proces treba i obrazovanja i samokritičnosti. I, postavlja se pitanje kako ga uopšte započeti kad smo mi "najpametniji", ili recimo kod onog pomenutog muškarca.
Da li je odrednica "u međuvremenu svih raspada", koju navodite u knjizi svojevrsna definicija pozicije vaše generacije?
- Uglavnom jeste. Jer, svakovrsni spoljni raspadi uslovili su unutrašnje. I među ljudima i unutar pojedinca. Ali, mi se trudimo da se "sastavimo". Nastojimo da svako od nas uradi po nešto kvalitetno u svom malom okviru. Izgubili smo poverenje u sve i okrećemo se sebi. Možda je to prava stvar. Doduše, u tom kontekstu ima različitih mišljenja. Lično, mislim da su šetnje i mitinzi potrošeni i da smo kada god izađemo na ulicu unapred izigrani. No, ima i onih koji kažu da nam ništa drugo ne preostaje. Ko zna, možda su oni u pravu, možda će prva sledeća šetnja nešto promeniti.
Govoreći o načenima druženja svoje generacije imenujete posebnu vrstu susreta koja se zove "pijenje kafe". Šta karakteriše takav odnos?
- Volim tu vrstu druženja. To je kada se s nekim viđate povremeno i samo pijete kafu. Dakle, ne izlazite zajedno, ne posećujete ista mesta, nemate iste profesore... Pijete kafu i razgovarate o raznim stvarima, od bezazlenh tema do najintimnijih stvari. To su druženja koja često služe umesto psihijatra.
Negde pri kraju romana ipak kažete: "nigde nema što Beograd ima"..
- Uprkos svemu Beograd u sebi nosi neku lepotu, šmek i toplinu. Nikada nisam bila u Njujorku, ali oni koji su bili kažu da je slična atmosfera grada. Vidite, pored bede i siromaštva žene su doterane, lepe, isfrizirane... Nikada nisam videla toliko lepih i sveže isfriziranih žena kao u vreme NATO agresije. Bojeći se nestanka struje i otapanja zamrzivača svi su pravili neke romantične i gala večere. Sećam se kako sam srela jednog nasmejanog, vedrog drugara koji mi je svoje raspoloženje obrazložio rečima:"Ej, nikada ribe nisu bile bolje, duhovitije i nikada se nisu više davale". Nemam argumenata da tvrdim ali mislim, osećam da to može samo u Beogradu.
Tatjana Njezić

01.01.00

Danas
05.05.2000.
Korenje Ane Rodic

Novi roman Ane Rodic, "Korenje" pojavio se u izdanju IP "Book" Marso. Ana Rodic je do sada objavila kompilacijsku zbirku "Dok klimavo lutam svetom" i 1995. u biblioteci "Nova generacija" knjigu "Momci iz kraja". IP "Book" Marso je objavio i njen roman "Sebi samoj". "Korenje" je roman u kome Rodiceva, ispisujuci jednu porodicnu sagu, zapravo otvara pitanja zenske i egzistencije uopste. Ovo je pikarski, mladalacki i duhovit roman, u kome glavna junakinja biva izazvana od strane drustva, erosa, ljubavi, zivota, uopste, ali ne i "nadigrana". Sama tema i transparentan stil kojim je pisan roman, obezbedice mu siroku citanost kod publike, a ono sto "Korenje" dodatno obogacuje je niz probranih, inspirativnih fotografija, koji ovom stivu daju dodatnu dimenziju.

01.01.00

Večernje novosti
14.12.2002.

?Lisice? u nama

KADA je u izdanju kuće ?Buk-Marso? 1995. Ana Rodić objavila svoj prvi roman ?Momci iz kraja?, Momo Kapor je u predgovoru za autorku upotrebio izraz ?džepna Venera?. Spisateljica sada ima 31 godinu i još dva romana za sobom, ?Sebi samoj? i ?Korenje?.
- Bilo mi je to super, slatko, ali sada se osećam malo matoro za taj epitet, ne generalno, ali se više ne osećam tako ? kaže Ana, čiji su se literarni junaci iz njene trilogije preselili u tv-seriju ?Lisice?, i od ove nedelje u udarni igrani program RTS...
Ana je napisala scenario za 15 epizoda ?Lisica? na poziv producenta ?Komune? Slobodana Terzića, a režiser je bio Gorčin Stojanović. Ovo nije prvo iskustvo beogradske književnice sa televizijom, radila je svojevremeno poetske video spotove i kasnije kao scenarist sarađivala sa režiserom Stankom Crnobrnjom, od koga je učila tv-zanat.
- ?Momci iz kraja? su bili iz mog kraja, sa Vračara, kada je postojao kult dobre ribe, najboljeg frajera, filmskih zvezda, omiljenih filmova i dobre muzike. Ta knjiga je bila jako lična! U njoj je i nekoliko pesama, koje sam tada napisala prvi i poslednji put, jer mislim da nisam dobar pesnik i jer čovek, da bi pisao poeziju, mora da bude jako čist da bi iz njega izašli stihovi neprerađenih emocija. Pre dve godine sam ?Momke? dopunila sa nekoliko priča o bombardovanju i jednom ljubavnom, i to je bio moj oproštaj od vračarskih momaka. Druga knjiga, ?Sebi samoj?, mi je u profesionalnom smislu do sada najviše značila...
To je roman u ispovednoj formi, i kako kaže Ana Rodić, neka vrsta spomenara na neke stvari, koje je volela o sazrevanju devojke iz srednjeg socijalnog staleža sredinom 90-tih.
- A ?Korenje?, objavljeno pre dve godine, mi je najdraže, najviše sam radila na toj knjizi, i njom sam zaokružila jednu tematsku celinu o beogradskom miljeu.
To je priča o generaciji koju situacija i prilike guraju da sreću potraže negde u dalekom svetu, ali je istovremeno za ovu zemlju veže žilavo i duboko korenje, o generaciji koja je razapeta između želja i mogućnosti, kaže recenzent Vojin Ančić. Ana Rodić je zadovoljna interesovanjem publike za njene romane. To je forma koju definitivno voli i koju će nastaviti da stvara. Ponosna je što se njeni romani dobro prodaju i bez velike reklame.
Da li su njene knjige, pa sada i tv-serija ?Lisice?, slika njene generacije? Jer, svi junaci serije su tridesetogodišnjaci.
- Ne obožavam ja nešto svoju generaciju, ali mi je bilo najlakše da pišem o stvarima iz sopstvene vizure, a serija ?Lisice?, koja se dešava godine 2002. baš sada i baš ovde u Beogradu je neki logični nastavak onog što pišem, u stvari tv-roman. Volim TV. Ima deo mene koji voli da smo sami moj kompjuter i ja, i ekstrovertni deo moje prirode, koji voli da budem deo velike ekipe. Zato sam im stalno dosađivala na snimanju, ali se nisam mešala u njihov posao. Jako sam zadovoljna tv ?Lisicama?, i još uvek sam u toj materiji, mada nastavka na televiziji neće biti! Ta stvar je završena...
Koliko su se na junake ?Lisica? odrazile minule godine?
- U svakom smislu, ali mi o tome ne govorimo direktno. Ko hoće, može da ?pročita? kroz detalje. Moje glavne junakinje, četiri devojke, bore se, svaka za sebe, za sreću i ljubav.

M. KODEMO