Kontrolni punkt

24.11.11

"Sada u Srbiji ne mogu da odluče koju varijantu istorijske istine o Drugom svetskom ratu da proglase za stvarnu. To je apsurdno, jer stvarnost rata ne može da se promeni, komunisti su taj rat dobili. Ceo svet to vidi, nije u pitanju nikakav diktat sa strane. Jednostavno – da nije bilo uloge ruske strane u tom ratu, on bi bio nešto sasvim drugo. Poricati to da bi se napravila neka nova verzija istorije, da bi se neki ljudi, koji su tada bili na drugoj strani, amnestirali od krivice, to je strašno. U tom stalnom povratku u prošlost mi zapravo vršimo jedno veštačko usporavanje istorije"
Iako kaže da je jezik konvencija na koju smo svi osuđeni, David Albahari se ne ponaša kao osuđenik. Stalno ispituje granice jezika i poigrava se sa formom. U romanima ostaje veran jednopasusnom pisanju, u šali objašnjavajući da mu na tastaturi ne radi dugme "enter". Iako već 17 godina živi u Kanadi, veoma je prisutan u Srbiji. Svake godine izađe barem po jedna njegova knjiga, a za vreme Sajma je uvek tu. Iako govori ono šta misli, izbegao je ulogu pisaca koji su u neprestanom "javnom angažmanu" i o svemu izriču svoj sud i kritiku. Njegov poslednji roman Kontrolni punkt je priča o ratu, izmeštenom iz konkretnog vremena i prostora, u kojem "nas možda napadaju ‘naši’ koji pak ne znaju da smo mi ‘njihovi’". I kao što su Gec i Majer bili roman o banalnosti zla, da se poslužimo terminom Hane Arent, tako Kontrolni punkt govori o banalnost rata. "Tačno, to jeste priča o banalnosti rata", kaže Albahari na početku razgovora za "Vreme". "Možda bi samo bilo bolje reći da je jedan deo rata uvek banalan, a da jedan ima neko značenje. Iako ja to ismevam u romanu, u pravu je filozof kada kaže – rat je otac svih stvari. U simboličkom smislu, sve nastaje iz borbe, suprotstavljanja. Neko će reći da je rat deo višeg nauma, nužnost, način da se nešto uradi sa ljudskim rodom... to je zaista komplikovana tema. Za mene je dovoljna pomisao da bih se ja jednostavno sklonio iz takve situacije, ne bih čekao da dezertiram već bih naprosto otišao, čistog srca."

"VREME": U jednom razgovoru ste pomenuli da svaki čovek, kada se žrtvuje za druge, treba da odredi granicu do koje želi i može da ide. Da li sada govorite o toj granici?
DAVID ALBAHARI: Ja shvatam da postoji ljubav prema zemlji i narodu i da neko vrlo lako može da postane žrtva onih koji su protiv te zemlje. Ja na to nisam spreman, bez obzira na to da li će to neko nazvati herojskim ili kukavičkim činom. Ne nastupam iz pozicije čoveka koji želi da sačuva svoju kožu, već onog ko smatra da stvari ne treba rešavati na takav način i da na osnovu toga ima prava da se skloni, da odbije ono što nije prouzrokovao. Ali to treba uraditi pre nego što čovek postane deo sistema. Ne možeš da stupiš u vojsku i da misliš – ova vojska će da hrani bebe. Ti stupaš u vojsku sa određenim zadatkom. A posle se čuditi i očekivati da to prođe bez posledica je apsurdno.

Vi ste otišli u Kanadu 1994. godine. Tokom svih ovih godina, kao pisac iz Srbije koji živi na Zapadu, i tamo i ovde izbegli ste ulogu angažovanog intelektualca koji iznosi političke sudove. Kako i zašto?
Kada me nešto pitaju, obično kažem onako kako jeste – jednostavno, ja o tome ništa ne znam. Nemam prava da pričam o onome što nisam iskusio. Nisam iskusio bombardovanje, što bi mi dalo pravo da kritikujem, komentarišem. Mogu, kao pisac, da zamišljam iskustvo, da zamislim šta bih radio da sam bio tamo. Negde sam napisao da je priroda ta koja ne poznaje pogodbeni način, i da samo čovek ima tu sreću ili nesreću da zamišlja "kao, situacije".

Ali vi ste neko čije se mišljenje ceni i otud se od vas očekuje da govorite.
Sve to prihvatam i zato sam rekao da postoji i drugi deo u kome nastupam "kao", kao čovek koji je to doživeo. Ali ne mogu da kritikujem ono u čemu nisam učestvovao. Da li je to dobro ili nije, to je individualno. Problem je što ljudi sa strane takve stavove mogu da zloupotrebe u svom odnosu prema meni. Neko može da me smatra izdajicom Srbije zato što sam otišao u Kanadu. Ne samo mene već sve nas koji smo otišli. Ima ljudi za koje je to kukavičluk i izneveravanje neke naše stvari, šta god bila ta naša stvar. Oni to vide kao bekstvo od stvarnosti. U stvari, to je možda bilo bežanje u stvarnost.

Kada je reč o odnosu prema stvarnosti, u romanu Svetski putnik pišete da je ovdašnji problem to što stalno pokušavamo da promenimo prošlost. Odakle, po vama, ta naša potreba da se menja juče?
Meni se čini da je to zato što mnoge stvari nisu urađene onda kada je trebalo. Mnogo je toga ostalo nerešenog i potisnutog. Možda je sve to zbog brzih promena, isuviše je brz bio ulazak u komunizam, zatim izlazak iz njega... Sada u Srbiji ne mogu da odluče koju varijantu istorijske istine o Drugom svetskom ratu da proglase za stvarnu. To je apsurdno, jer stvarnost rata ne može da se promeni, komunisti su taj rat dobili. Ceo svet to vidi, nije u pitanju nikakav diktat sa strane. Jednostavno – da nije bilo uloge ruske strane u tom ratu, on bi bio nešto sasvim drugo. Poricati to da bi se napravila neka nova verzija istorije, da bi se neki ljudi, koji su tada bili na drugoj strani, amnestirali od krivice, to je strašno. U tom stalnom povratku u prošlost mi zapravo vršimo jedno veštačko usporavanje istorije.

Potičete iz jevrejske porodice. Za vreme Drugog svetskog rata vaš otac je izgubio svoju prvu ženu i dvoje dece, vaša majka svog muža i takođe dvoje dece. Kako je odrastati sa tim?
Naši roditelji su sasvim slobodno pričali o svojim prethodnim porodicama. Pored svojih kreveta u spavaćoj sobi oni su imali slike i nas i te dece od ranije. Mi, sestra i ja, shvatali smo to kao da su oni naši izgubljeni rođaci. Mada imam i drugo, dosta tragično osećanje kada razmišljam o životima mojih roditelja. Moralo je da nastrada četvoro dece da bismo se moja sestra i ja rodili. To je strašno kada čovek uhvati sebe u toj misli. Ali mi smo odrasli u porodici u kojoj su svi bili članovi, i odsutni i prisutni. Ja nikada nisam imao baku, mnogo rodbine nije preživelo. Postojale su stare rođake koje su igrale neku vrstu bake, ali je ipak to druga vrsta odnosa.

U vašem knjigama je živo to osećanje gubitka... U kakvoj su vezi gubitak i pisanje, stvaranje?
Ja često kažem da pišem o osećanju gubitka zato što mi se život čini kao niz gubitaka. Ceo život je gubitak imaginarne borbe sa smrću, nepostojanjem. S druge strane, pisanje je jedini način da se objasni zašto čovek i dalje piše. Zašto mene nije zadovoljio roman Mamac nego sam nastavio dalje? Zato što čovek smatra da koliko god bila dobra u nekom trenutku neka slika, pesma, roman, da se može uraditi bolje od toga. Zato u umetnosti ne postoji savršenstvo jer bi to bio kraj umetnosti. Ako neko napiše savršeni roman, šta dalje da radi.

Mnogo ste pisali o porodici, o roditeljima, rodbini, kasnije ženi. Ne smeta vam što čitaocima dajete ipak intimni deo sebe?
Daješ deo sebe jer čitaoci zahtevaju žrtvu, to je simbolična žrtva da bi te oni progutali. U svemu je bitno da možeš da se igraš, možeš da se pretvaraš da si im nešto dao, a uopšte im to nisi dao. Sve zavisi ko šta vidi i ko kakav dobitak želi iz toga da izvuče. Ja mogu da ubedim čitaoca koji ima neku predstavu o meni da je ona tačna. Ali šta njemu garantuje da mu ti daješ stvarni deo sebe? Možda je sve izmišljeno.

Kazali ste nekom prilikom da ste nakon Mamca morali da promenite odnos sa publikom na književnim večerima. I tu je prisutna igra, kao i tokom pisanja?
Samo naučite da igrate svoju ulogu. Postmodernističke teorije, teze i praksu ostavljam za ljude sa takvom vrstom razmišljanja. Kada odlazim na književne večeri, ja zasmejavam publiku, malo ismejavam sebe, nešto kažem o porodici, ljudi to vole. Ranije, na književnim večerima su obično govorila tri, četiri književna kritičara, a pisac je sedeo kao živi mrtvac koga niko ništa nije pitao. Kada sam dobio Ninovu nagradu, na književnoj večeri na kojoj su svi kritičari govorili pohvalno o meni ja sam iskoristio priliku, i pre nego što je drugi kritičar počeo, uskočio sam: "Samo nešto da kažem." Pogledali su me kao da ću da izazovem skandal, a ja sam počeo da pobijam nešto od onoga što je rekao prvi kritičar, on je shvatio da treba da mi odgovori i krenula je diskusija.

Osećate li se dobro u ulozi Davida Albaharija, pisca?
Odlično. Sve je počelo zahvaljujući mom boravku u Kanadi. Tamo sam shvatio da javna ličnost mora da bude zabavljač i da uopšte nije važno da li si ti predsednik Amerike ili mali ili veliki pisac. Kada izađeš pred publiku, ti moraš da je zabaviš. Tako se publika pridobija, što se više smeje, ona je sve više tvoja, odnosno ti si njen. Ja to ne radim jer nemam ni želju ni potrebu, ali sam shvatio koliko je lako kroz taj smeh manipulisati publikom, navesti je da radi šta god želiš.

Pravite li kompromise kada je reč o pisanju?
Mislim da sam do sada pokazao da ne pravim kompromise jer uporno pišem romane u jednom pasusu koji je teška forma za mnoge čitaoce. I ne odustajem od toga, naprotiv, još više planiram da zamrsim stvar. Ali i da pišem drugačije, ne verujem da bih bio čitaniji pisac. Govorio bih iste stvari. I roman Mrak, koji je jedino pisan na klasičan način, ne verujem da bi u jednom pasusu drugačije zvučao. Volim da vidim gusto kucan tekst, za sada sam se potpuno pronašao u tome. Zato je glavna pohvala kada čitaoci kažu da su knjigu pročitali u jednom dahu.

Neki kažu da vi stalno pišete jednu knjigu.
Mislim da je to tačno. Mislim da su mnogi pisci pisali ili pišu jednu knjigu. Jer svako od nas kao pisac osvaja deo sebe ili svoje porodice. Osim toga, sve se stvari svode na nekoliko osnovnih pitanja, od kojih je odnos muškarca i žene najvažniji.

Vaš roman Ćerka dočekan je dosta burno. Zameraju vam na jeziku koji ste koristili, koji je nazvan i pornografskim. Šta mislite, otkuda toliko kritika u javnosti? Nije baš da ste prvi koji ste upotrebili takve reči.
Ja sam pisac koji do tada nije koristio takav jezik. Ova priča nije mogla drugačije da se ispriča, i kao što smatra profesor iz romana, priču treba pričati jezikom onoga što se zbiva. S druge strane, ja sam poslednjih petnaestak godina kao pisac spreman da me napadnu, ranije ili kasnije. Što ne znači da se na to spremam niti da imam oružje protiv toga. Uveren sam da me to čeka iz dva razloga. Jedan je možda zato što se izjašnjavam kao jevrejski pisac, a drugi je zato što svaki pisac koji ima šezdesetak godina, a dostigao je neki nivo u nacionalnoj književnosti kojoj pripada, mora da očekuje da će ga napadati. Treće, sećam se šta sam ja mislio o piscima mojih godina kada sam imao godina koliko sada imaju mladi pisci. I to nisu bile lepe misli. Ne govorim o kvalitetu umetničkih dela, već o činjenici da neko decenijama stoji na prvom mestu, recimo kao predsednik neke izdavačke kuće, i verovatno te situacije dojade.
Meni je jedan komšija koji je sedeo sa društvom u "Moskvi" kazao: "Mi gledamo šta ti radiš, malo-malo pa dođeš po neku nagradu, a i dalje tamo živiš." I sada, kada god me sretne kaže: "Šta, opet neka nagrada." Kada se desila ta priča oko Ćerke, neki su rekli da niko pre toga nije napisao ružnu reč, što je apsurdno. Imate Jovicu Aćina, Vladana Matijevića, Damjanova... Sada su se pojavile i neke zamerke na Kontrolni punkt u kojima se tvrdi da sam ja lažni humanista koji vrlo vešto prikriva svoje mišljenje da su Srbi krivi za sve. Apsurdno. Zato sam ja vrlo obazriv kada biram teme jer znam da takav cunami ne dolazi samo jednom.

Kada je o kritici reč, kako biste ocenili književnu kritiku u Srbiji danas?
Književna kritika u Srbiji još dobro uspeva, pogotovo novinska, s obzirom na to da nema mesta gde da se više objavljuje. Pre je postojalo više prostora u novinama, u književnim časopisima. S druge strane, pisci više ne žive u redakcijama. Sada nema književnih ni jakih kulturnih redakcija kao što je bila "Politikina", gde si išao jer si znao da ćeš da sretneš ljude iz kulture ili si odlazio u "Književnu reč" i satima sedeo u dimu i slušao razgovore Davida Albaharija i Predraga Markovića ili Novice Tadića i Miloša Komadine. Ono što smo mi nekada dobijali boravkom u tim redakcijama omogućavalo nam je dodatno razumevanje stvari.
Jedna od stvari koja je mene uvek malo odbijala je i činjenica da se ovde veoma retko piše negativna kritika; ne verujem da postoji pisac koji nije pogrešio. Po našoj kritici, pisci su napisali manje ili više dobra dela, ali oni ne kažu da neka knjiga ne valja, već da je manje uspešna. Šta znači "manje uspešna" – da daješ poene rečenicama pa kažeš "ova ima 13 poena, a ova 10, pa je zato manje uspešna". Mnogi kritičari su mi rekli da ne veruju u negativnu kritiku, ali ako je delo loše, onda treba kritikovati autora.

A mlada generacija pisaca?
Ne znam tačno šta mlada generacija sve donosi. Čitao sam mlađe autore i mislim da im nedostaje više spremnosti da se ruše forme, obrasci. Kao i da ima manje eksperimentisanja. I da, mislim da im nedostaje redakcijski život. Sada je pisac, osim ako nije u nekoj redakciji, što je retko, bez ikakve uloge. A internet je strašno spustio vrednost teksta sa tvrdnjom da tekst pripada svima i da svi mogu da budu pisci. Ne možeš ti profesionalnog pisca i autora nekog bloga meriti istim aršinima. Trudim se da čitam mlade pisce. Mića Vujičić je napisao jedan od najboljih romana prošle godine, to mu je prvi roman.

Spomenuli ste redakciju "Književne reči" u kojoj ste bili urednik. Šta vam je iz tog perioda ostalo najupečatljivije?
Najzanimljiviji mi je bio kontakt sa raznim mladim piscima i činjenica da sam gledao kako se neki od njih razvijaju, napreduju, i uvek mi je bilo drago što sam nekim savetom, predlogom, doveo do toga da se neka knjiga izda, objavi. Urednički posao se podvlači pod kožu. Drugo, dobijao sam prostor da pokrenem seriju priča, o roku i literaturi, na primer. Uporno sam ponavljao da je rokenrol najbolja književnost, što sada ne bih mogao da kažem.

Negde ste napisali da ste celi život balansirali između dva identiteta, rokerskog i jevrejskog. Kako to izgleda, jesu li ti identiteti uklopivi?
O rokenrolu sam počeo da razmišljam u adolescenciji. Moji drugari i ja smo odlazili svaki dan leti na krov zgrade i oni su donosili rokenrol ploče. Prvi put sam tada čuo od njih za Litl Ričarda, Čaka Berija, Fatsa Domina, Džerija Li Luisa. Obožavali smo Domina, on je bio apsolutni ideal. Onda je došao jevrejski identitet. Meni se stalno čini da se ta dva identiteta koškaju. U svesti sam ponekad kao roker, nekad kao Jevrejin.
Kao roker sam se odlučio za Bitlse. Ljudi su se delili na dve kategorije – pristalice Bitlsa i pristalice Rolingstonsa. Za mene su pristalice Bitlsa bili ljudi koji su izabrali unutrašnje putovanje, menjanje u sebi, oni su išli ka Istoku. Rolingstonsi, to je izbor za spoljašnji aspekt svoje ličnosti. Onaj koji je izabrao Bitlse tragao je za promenom u svojoj duši, a onaj koji je izabrao Rolingstonse za promenom svoga tela.

A kao Jevrejin izabrali ste put koji ne podrazumeva ortodoksnu veru. Imate li ikakav odnos prema Bogu?
Verujem, kao i mnogi nevernici, da postoji nešto, samo što nisam spreman da to nazovem božjim imenom, što ne znači da sam u pravu. Moguće je da biće koje neki nazivaju bogom ima toliku moć da mene uverava da govorim drugačije da bi dokazalo veličinu. I ono igra neke igre, zato i jeste moćno. Osim toga, to neko biće koje će neko nazvati bog, a neko će ga ostaviti bezimenog, svakoga od nas gleda ponaosob, i to je ono najstrašnije – kada pomisliš kako može tolike ljude da gleda u svakom trenutku, i da zna šta oni znaju... Verujem da postoji nešto što drži svet u onom obliku u kojem ga mi znamo. Nisam spreman da se tom biću pokoravam, ulagujem na bilo koji način, nisam spreman da tražim od njega bilo šta i da mu bilo šta obećam.

Jelena Jorgačević

17.09.11

Davidu Albahariju put od Kalgarija do Beograda počeo je da liči na onaj od Zemuna do Beograda. Nekako nas je navikao da je u Beogradu gotovo stalno, kao da ga od Kanade zaista vozi petnaestica, preko mosta, do njegovog Zemuna. Ovoga puta je i nekoliko razloga više da bude u Beogradu. Učestvovao je na festivalu Oslobodi reč u okviru kongresa Međunarodnog PEN-a, dobio je nagradu „Stefan Mitrov Ljubiša” i, najvažnije, „Stubovi kulture“ su ove nedelje objavili njegov novi roman „Kontrolni punkt”.

Pisci ne treba da nude rešenja: David Albahari

Zašto roman o ratu? I zašto tek sada?
- Prethodni roman je bio roman o ljubavi, erotici, a ljubav je takođe neka vrsta rata, ili može da se pretvori u to. Ta moja prethodna knjiga „Ćerka” je jezički bila znatno drugačija od mog uobičajenog pripovedačkog postupka, pa sam želeo da napravim još jednu knjigu koja nosi nešto od te različitosti, drugosti. Želeo sam da ispričam neku priču kakvu do sada nisam pričao. I ranije sam pisao o ratu, u romanima „Mamac”, „Snežni čovek”, „Svetski putnik”, samo sam tamo obradio temu nekog konkretnog rata u istoriji. Ali ovde me je zanimalo da napišem knjigu o jednom ratu koji je iznad svih ratova, o ratu koji je praotac ratova, o ratu koji nije lociran nigde, koji se ne događa nigde, a zapravo može da se događa svuda i da bude svačiji rat. Knjiga o nečemu što bih ja voleo da ne postoji i da nikada više ne započne.

Ipak, u pojedinim delovima romana se prepoznaje naš rat?
- Knjiga na nekim mestima dotiče nešto što može da liči na našu situaciju jer, naravno, pisana je za naše čitaoce, za nekoga ko će nešto prepoznati. Ali, iako postoje takve scene, one su pisane samo zbog brzog prepoznavanja, ali svakako nisam hteo da pišem knjigu koja bi bila neka vrsta odgovora na to što se događalo kod nas. Hteo sam da prikažem da rat može da bude u svakome od nas, i da to može neko da nam nametne ili prosledi kao nešto što je neminovno, a da mi o tome čak nismo ni razmišljali. Pokazao sam kako čovek može da bude žrtva propagande, ili tumačenja situacije koju vam neko usadi uz pomoć televizije. Zato je priča o ratu mom romanu apsurdna priča, i u jednom trenutku sam shvatio, možda je to malo neodgovorno od mene kao pisca, ali meni se to tako dopalo, kao da sve njih opisujem da čekaju autobus na autobuskoj stanici u Novom Sadu, i najednom se ta knjiga pretvorila u čekanje autobusa.

Niste padali u iskušenje da arbitrirate na temu konkretnih događaja i nacija, krivice, odgovornosti? To je jedna od omiljenih tema mlađih književnika, a i javnosti uopšte u Srbiji.
- Nisam padao u iskušenje da uvodim bilo kakvo precizno nacionalno određenje, jer smatram da pisci ne treba da pozivaju na rešenje, na ovaj ili onaj način. Različiti pisci različito misle, ali čak i da ih slušamo, ko od njih govori istinu? Možete vi da izaberete neko od njih, ali koje je od tih mišljenja o ratu ispravno, istinito? Ko to garantuje? Ko je taj koji će doći i reći - ovi su krivi? Ja nisam hteo da ulazim u te stvari. Hteo sam da i onaj čitalac na Novoj Gvineji pročita ovaj roman kao priču o jednom opštem ratu.

I zato je rat u vašem romanu apsurdan, potpuno?
- Rat je namerno prikazan ko niz apsurdnih, nestvarnih, grotesknih scena. Sumornih. Sve je tu što postoji u ratu - i grupna silovanja, politička nadmetanja, lična tragedija, tragedija pojedinca koji se našao na mestu na kome ne želi da pripada, ludilo... Za mene je „Kontrolni punkt” antiratna priča.

Kako izgleda gledati nas iz demokratske i civilizovane Kanade?
- I u Kanadi svašta može da se desi. I ona ima svoju „političku situaciju”, pitanje podela, Kvebek, taj nestabilan odnos Kanađana francuskog i anglosaksonskog porekla. Sada mi je prijateljica Kanađanka rekla da piše politički roman. Iznenadio sam se i pitao je zašto to radi, mislio sam da tamo ljudi ne brinu o politici. Ona mi je odgovorila - zato što ne mogu više da trpim ovaj fašizam. Zbunjeno sam je pogledao, a onda mi je ispričala kako su u Alberti, provinciji u kojoj živim, konzervativci već 40 godina na vlasti, pa se pita - gde počinje, a gde se završava demokratija. I koliko je demokratski ako 90 odsto ljudi izabere vlast koja je nemilosrdna prema nekim drugačijim oblicima življenja... Da je takvo stanje u nekoj drugoj državi, tzv. slobodni svet bi rekao - ovo je fašizam. Jer fašizam i jeste došao kada je jedna stranka preuzela potpunu kontrolu. Videćemo kakav će njen roman biti.

Dobili ste nagradu „Stefan Mitrov Ljubiša”...
- Obradovala me je ova nagrada, koja je u međuvremenu postala međunarodna. Pre mene su je dobili Ronald Harvud, Đerđ Konrad, između ostalih, fino je to društvo. Osim toga, znam da je to izabrao žiri čiji su članovi bili iz Novog Sada, Podgorice i Zagreba, tako da nagrada očigledno pokušava da pokrije bivši prostor Jugoslavije i šire. Jedino me je potreslo to što se dodeljuje za celokupno delo, jer nije moje delo još gotovo. Kada čitate obrazloženje, sve su to neki konačni glagoli - „uticao je na generacije pripovedača”.

Džimi Hendriks kao vojnik
Prvi put David je pomogao oko naslovne strane nekog svog romana. Dok je lutao internetom u potrazi za nekom ilustracijom na temu rata, pronašao je Maneovu sliku „Pogubljenje cara Maksimilijana” na kojoj u uglu postoji i lik vojnika koji drži pušku. Ali je oko starog hipika, našeg pisca, umesto vojnika ugledalo Džimija Hendriksa kako svira gitaru. I tako je Hendriks došao na korice antiratnog romana.

Tatjana Čanak

17.02.12 Danas

Rampa na putu, postavljena na najvišoj tački visoravni okružene šumom. Mala vojna kasarna koja obezbeđuje prelaz, sa komandantom čete i tridesetak vojnika. Nekakva linija razgraničenja u toku nekakvog rata koji se vodi svuda unaokolo. Vreme i mesto nisu poznati... To je scenografija na kojoj se odvija radnja u novom romanu Davida Albaharija.
Iako se ne dešava mnogo toga, nema sumnje da okolo traje rat, ali se ne zna pouzdano ko, protiv koga i zašto ratuje, ni da li ima dve, tri ili više suprotstavljenih strana. Vojnici polako ginu, jedan za drugim. Ponekad to izgleda kao nesrećni slučaj, ponekad je posledica misterioznog napada neprijateljske vojske. S vremena na vreme na putu se pojave različite grupe izbeglica. Za sam check point ni vojnicima nije do kraja jasno čemu služi. Na osnovu nekoliko signala koji su pohranjeni duž teksta moglo bi se zaključiti da je ipak u pitanju Balkan, najverovatnije Bosna, i da je jedinica srpska.
Kontrolni punkt ima za Albaharija gotovo već podrazumevajuću formu: kratak roman napisan u jednom mega-pasusu, a tu je i drugi autorov zaštitni znak - tzv. nepouzdani pripovedač. Međutim, kompetencije naratorskog glasa sada su još problematičnije i nestabilnije nego ranije. Najpre izgleda da je to jedan od vojnika, koji govori iz perspektive čete (objedinjujuće „mi“, „iz glave cijela naroda“), ali kasnije je i to dovedeno u pitanje, jer kada komandant ostane sam, narator poseduje sveznajući glas. Pripovedanje od početka izmiče zakonitostima realistički zasnovane proze i donosi sve ubrzanije i nepredvidljivije ukrštanje fantastičnog i stvarnog, dok ta granica uopšte uspeva da se održi. Sablasna atmosfera polako poprima groteskne i bizarne crte, na momente postaje ironički osenčena i komična. U drugom planu ali stalno prisutan, razvijen je zastor kafkijanske neodređenosti i nedokučive jeze, sa akcentima metafizičke neizvesnosti iščekivanja koja podseća na Beketovu dramu.
Kao što nije sasvim jasno čemu služi kontrolni punkt i kakvu granicu predstavlja, tako ni u samom Albaharijevom pripovedanju nisu razgraničeni i do kraja funkcionalizovani i semantizovani različiti naratorski tonovi. Naracija čas ima prigušeno šaljiv, podsmešljiv ton, onu karakterističnu, često neodoljivu i „razoružavajuću“, suptilnu albaharijevsku ironiju, a čas donosi direktne, brutalno-naturalistički oblikovane scene silovanja, ubistava i svirepih iživljavanja (vojnici igraju fudbal sa odsečenim glavama neprijatelja). Suviše proizvoljno i učitavajuće, ali ipak mogućno, bilo bi shvatanje da je autorova namera bila da posredno, na meta-nivou, sugeriše stav o nemogućnosti oblikovanja iole relevantnog i odgovarajućeg literarnog predstavljanja takvog zla, pre svega u etičkom, ali i u izražajno-jezičkom smislu. Albaharijev antiratni angažman i ukazivanje na apsurdnost i banalnost rata teku paralelno na egzistencijalno-psihološkom i, uslovno rečeno, kulturološkom nivou - rat kao antropološki i (anti)civilizacijski fenomen. U narativ su digresivno umetnuti pseudo-esejistički pasaži o ksenofobiji i homofobiji, o antihumanom karakteru vojske uopšte, o „evoluciji“ rata kroz istoriju. Kontrolni punkt mogao bi da se shvati kao parnjak i svojevrsni negativ Albaharijevog romana Gec i Majer. U tom zamišljenom romanesknom diptihu sa ratom kao centralnom temom, Gec i Majer je priča o istorijski i ideološki konkretizovanom zlu, ali i banalnosti zla, dok je Kontrolni punkt vremenski (istorijski) i prostorno (geografski) dekontekstualizovana priča o banalnosti rata, ali i demistifikacija herojskih i nacionalno mitologizujućih narativa o ratu, kao i dekonstrukcija istorije kao „fikcije“ istoriografAc, koji su nosioci, ili češće samo eksponenti, političke i ideološke moći. Međutim, raniji roman je upravo konkretnošću i svedenošću sugerisao i posedovao univerzalnost značenja, dok novi, na površinskom nivou uopšten i apsolutizovan, ne uspeva da oblikuje dovoljno konzistentnu i izoštrenu smisaonu ravan.
Lik komandanta, iako na početku ne deluje tako, do kraja romana će figurirati kao glavni junak. Njegov karakter postepeno poprima nerealistične i komično-grotesktne crte: povremeno se ukazuje njegov izraziti pacifizam; ljubitelj je poezije i esperanto jezika kao simbola mira i ravnopravne ujedinjenosti sveta; promiče i njegov jugonostalgični sentiment. Kada komandant izgubi celu četu i ostane sam, stvarnost u Albaharijevom narativu (stvarnost zasnovana na zakonitostima verovatnog i mogućeg), u kojoj su se od početka nazirale pukotine, počinje vrtoglavo da se raspada i rastače. Na kraju, otvara se mogućnost retrospektivnog razumevanja po kojoj su rat i događaji oko kontrolnog punkta bili samo nekakav reality show, sa „komandantom“ kao njegovim učesnikom ili čak samo nekim ko je „ceo roman“ odgledao na TV, što bi najpre moglo da se shvati kao metafora o savremenom ratovanju kao virtuelnom eksperimentu i spektaklu konstruisanom na televiziji i za televiziju („rat je biznis kao i sve ostalo“).
Po Albaharijevom tekstu razasute su i različite pop-kulturne reference (rokenrol, književnost, film), u vidu naratorovih asocijacija sa onim što se u određenim momentima oko njega zbiva. Kad je reč o popularnoj kulturi, dva poslednja Albaharijeva romana na jednom nivou se mogu čitati i kao parodije filmskih žanrova. U slučaju Ćerke to je, u prvom delu romana, pornografski film, a potom akcioni film o borilačkim veštinama. Kontrolni punkt može se shvatiti kao parodija ratnog filma, ali ne žanrovskog spektakla sa masovnim scenama, nego „egzistencijalnog“ ratnog filma.
Nepotrebno je trošiti reči i govoriti o ukupnoj vrednosti Albaharijevog proznog opusa i neuporedivom značaju njegove autorske i intelektualne figure za sliku savremene srpske književnosti u svetu. Međutim, poslednja dva romana, iako su i dalje na najvišem nivou domaće proze, autor kao da od početka piše sa manjim i unapred ograničenim ambicijama. U poređenju sa njegovim najboljim ostvarenjima, oni izgledaju više kao zanatski ogledi i štelovanje aparature - poput slikarskih anatomskih skica tokom priprema za „ozbiljna“, velika dela - nego što predstavljaju knjige pisane sa otvorenim očekivanjima i punim stvaralačkim angažmanom. Drugim rečima, najnoviji Albaharijevi romani kao da su primarno okrenuti autoru i njegovom uživanju u pisanju (koje zrači iz svakog reda teksta), a tek potom namenjeni publici i njenom uživanju u čitanju.

Goran Lazičić

26.01.12 Vreme

Ležao je na boku, kašljao je i pljuvao krv i, sve u svemu, veoma loše se osećao.

Eto nam, četvrte jeseni za redom, četvrtog kratkog i "jednopasusnog" romana Davida Albaharija za redom; u ovom, doduše, naslov zaprema cele dve reči, za razliku od prethodnih (Brat, Ludvig i Ćerka); takođe, ovde, čini se, nema lajtmotivskog imena nekog pisca ili filozofa oko kojeg bi se plele narativne niti i misaone dvosmislice... Ali, pustimo, bar za sada, ono čega u "Kontrolnom punktu" nema.
Jedna omalena jedinica naprasno mobilisanih vojnika odvedena je u rat i raspoređena na kontrolni punkt negde blizu državne granice, ili naprosto linije razdvajanja. Hm, granice između kojih država, i razdvajanja između kojih zaraćenih strana? To ne samo da ne znaju i neće saznati čitaoci romana, nego bogme ni sami vojnici, pa ni njihov Komandant, kao centralna ličnost romana, survivor koji će ga jedini zaključiti; rat je izbio naglo, a njih je samo pokupilo, ne stigavši da im objasni ni za koga ni protiv koga bi trebalo da ratuju, to jest da čuvaju taj kontrolni punkt, šta god "čuvanje" u ovom kontekstu značilo. Uostalom, ako je i postojala nekakva maglovita premisa o saveznicima i neprijateljima u tom ratu, izgleda da je ona brzo napuštena, to jest da dojučerašnji najbliži sojuznici mogu da postanu najogorčeniji dušmani, i obrnuto.
Neznanje vojnika zapravo je još fundamentalnije; oni nemaju pojma gde su, jer ih je prvo dugo vozilo u zatvorenom kamionu, a onda ih samo ostavilo na rubu šume, da čuvaju famozni KP; osim toga, sve telekomunikacije sa kafkijanski dalekim, nevidljivim i nedosegljivim Centrom nestaju, tako da vojska ostaje bez ikakve veze sa spoljnim svetom, bez ikakvih komunikacija i informacija. Nema čak ni signala mobilne telefonije. Ova ravan ledene, zastrašujuće apstraktnosti neće iščileti nikada iz Kontrolnog punkta; čak će i civili (izbeglice) koji će se pojaviti na kontrolnom punktu poput neke povorke smorenih aveti ostati nedokučivoga porekla (kamoli cilja), a i neprijatelj će, i onda kada ih načisto uništi, ostati suštinski neproziran i neodrediv.
Ima, međutim, nečega što bi Albaharijevi protagonisti po definiciji morali da "znaju", ali što ne zna čitalac: ko su oni uopšte, odakle su, u čijoj vojsci se bore? Pisac nas ostavlja takoreći bez ikakvih vremensko-prostornih putokaza, praveći dosledan otklon prema bilo kakvoj mogućoj "istoričnosti", kamoli "dokumentarnosti": to su naprosto neki vojnici neke vojske u sklopu neke države koji se negde – sasvim je moguće, ne u svojoj zemlji – imaju boriti protiv nekih drugih, podjednako nevidljivih i apstraktnih neprijatelja. Pa opet, nije da nema ama baš nikakvih aluzija i putokaza; saznaćemo, recimo, imena dvojice vojnika: Mladen i Dragan. Ne znam kako vama, ali meni ne izgleda mnogo verovatno da bi to bila imena estonskih ili portugalskih soldata; dalje, na jednom se mestu spominje Novi Sad, kao otprilike jedini "realan" toponim prisutan u tekstu romana. Dakako, Albahari nije nekakav diletant kojem bi se ovakvi detalji "omakli" i tako "pokvarili čistotu koncepta"; oni su ovde jer autor pažljivo sprovodi svoju ideju doziranja mimetičkog podražavanja prepoznatljivog realiteta.
Ponekog tumača ovi su dragani-mladeni-novisadi ponukali da Kontrolni punkt shvati kao piščevu alegoriju besmislenih i brutalnih bratoubilačkih postjugoslovenskih ratova iz devedesetih, no Albahari je malko veći književni lisac od toga. To će reći da on uzduž romana seje "navlakuše" koje nas vuku takvom tumačenju, ali popreko seje i one koje takva tumačenja dezavuišu, pa čak i sasvim obesmišljavaju, jer vuku na nešto sasvim drugo. Recimo, na svojevrsnu distopiju smeštenu u manje-više blisku budućnost, u kojoj će se Evropa i njene vojske – pa i ova moguća "ovdašnja", draganskomladenska – ujediniti, pa krvavo i metežno razjediniti... Na koncu će se Komandant, kao jedini preživeli, "vratiti iz rata" u kulise svog prethodnog života, da bi ga tamo sačekala... televizija, koja ima šta da ga pita o tome. Ne rekosmo li da je čovek survivor? Ovaj finalni twist nudi još jedan ključ za tumačenje pozadine i "pravog" smisla događanja u Kontrolnom punktu, ali ni na to se ne bi trebalo kladiti s nekom većom sumom: Albahari namerno ostavlja mnogo mogućnosti tumačenja (be)smisla ove ratne klanice.
David Albahari je od onih najređih pisaca koji umeju sve osim da napišu lošu knjigu, sve i kad bi se potrudili. Tako je i sa Kontrolnim punktom, koji je dovoljno zavodljiv i izazovan za svakog pravog "albaharijevca", ali koji ume i da zamori, pa i da iznervira, provalama onoga što bismo mogli nazvati neobrazloženim i neodbranjenim viškom artificijelnosti, a što u konačnici može da rezultira i viškom čitalačke ravnodušnosti. U poređenju s jednim Gecom i Majerom – biram ovaj genijalan roman (jedan od onih zbog kojih je D. A. dostojan da bude drugi južnoslovenski Nobelovac!) baš zbog "ratne tematike" – Kontrolni punkt ipak je samo boza, klaker, kesica kokica, zgodan predah. Ej, ali malo ko ume ovako da predahnjuje...

Teofil Pančić

18.11.11 Danas

Nazvaću to sasvim neodređeno „to“ što pišem i što ću verujem napisati povodom romana Kontrolni punkt (Stubovi kulture, 2011) Davida Albaharija, jer sve je roman što se napiše na nekom (narodnom) jeziku što je i inače lekskografska odrednica ove reči - nazvaću ovo Albaharijevo“punkt“ jednostavno tačka, kao što, uostalom, i sam pisac u romanu - sintagmu Magna Sicret prevodi sa velika tajna, pokazujući čuđenje u pogledu upotrebe stranih reči i jezika kad postoje naše reči i naš jezik, iako nije sasvim jasno šta su to „naše reči“, ili „naš jezik“, odnosno, sam „jezik“ uopšte.
(Nastaviću kad se vratim, ako se vratim) Kad je Albahari u pitanju pisao sam i to nedavno o zbirci priča Opis smrti i o romanima Mamac i Gec i Majer. Ovde je, naravno, reč o „velikoj tajni“ ma šta to značilo. Ali nastaviću. Bilo bi korisno kad bih bar prelistao njegove knjige eseja Prepisivanje sveta, ili Teret, ali mi one nisu pri ruci, pošto je Albahari pisac sasvim određene poetike, ili definisane poetike, budući da je određena poetička samosvest konstitutivno obeležje njegove naracije. I to u toj meri da se majstorova ruka, da se tako izrazim, vidi ili naslućuje na svakoj stranici kao šav ove proze ili narativnih tvorevina.
Uostalom, upravo je ova narativna samosvest, odnosno, metanaracija osnovno obeležje stila koji se u književnosti naziva postmodernom a u filozofiji postfilozofijom. Posle Hegelovih fenomenoloških uvida u samosvest filozofije filozofija se nepovratno promenila, kao što je i književnost došla do vlastite samosvesti u pogledu statusa narativnog subjekta, odsustva i metamorfoze fabule i njenog značaja koji naraciju otvara prema ovoj igri bez kodova. To i ovde Albahari radi svesno kao iskusni zanatlija. Prošlo je vreme spontanih improvizacija i u književnosti i filozofiji. Njihov „idealni elemenat“ je stvar zanata a ne spontane improvizacije, konstrukcije a ne nadahnuća.
Sve se promenilo posle ovih globalnih rekonstrukcija u filozofiji i književnosti. Kao što sam rekao, pre svega, njihov „idealni elemenat“. Albahari polazi od ovih uvida i to u toj meri da i ne skriva svoju poetiku. On jednostavno računa na ovu, kako piše „istu meru zaprepašćenja“ koja se naravno zanatski proizvodi. To nije nedostatak nego vrlina ove proze. U tom pogledu on je na čelu kolone ne samo među piscima na domaćem jeziku. Jer sve ostalo, piše Albahari, „bila je jedna improvizovana i beskrajna frustracija“. Pokazaću to na jednom primeru, do koga je došlo sticajem takozvanih povoljnih okolnosti.
Tako se može videti da je pisac i u ovoj posveti upotrebio zagonentnu i istovremeno kolokvijalnu reč „punkt“ iako bi, po mom mišljenju, reč „tačka“ više odgovarala, pošto je postojanje „kontrolne tačke“ i u manjoj meri - obrnuto - „tačke kontrole“ ne samo razumljivija - nego i osnovna tema ove proze, koji menja njen kontekst i smisao gotovo za čitav ugao. Pored toga „kontrolna tačka“ uopšte nema dnevno politički smisao koji „kontrolni punkt“ svakako ima.
Jer, evo šta je Albahari napisao u svojoj posveti: „Maji Daković - koja čita tako da je nijedan punkt ne bi zaustavio“. (Maja je moja starija kćerka koja i sama piše a ovu crtu i reč „punkt“ napisao je sam Albahari koji očigledno nije imao u vidu reč „tačka“ koja ima sasvim drugi kontekst a možda i smisao, kao što sam već rekao) To kako verujem znači da ova „velika tajna“ o kojoj piše Albahari menja smisao u zavisnosti od toga da li pisac Kontrolnog punkta upotrebljava reč „punkt“ ili reč „tačka“. Jer, pitanje o postojanju „kontrolne tačke“ nije identično sa raspredanjem priče o „kontrolnom punktu“. Jasno je da prvo pitanje ima veći ontološki (filozofski) značaj u odnosu na drugo u kojem dominira strateški, odnosno, vojni (ratni) značaj „kontrolnog punkta“ i potencijalnog rata koji postaje njegov prirodni kontekst. Iako problem pisanja ili naracije shvaćene kao „začarane šume“ u oba pristupa ostaje na snazi.
Jer, „kome je bio potreban taj punkt i šta je on kontrolisao?“, pita Albahari. Šta ako kontrolni punkt, odnosno, tačka ne postoji? Šta ako Top Sicret ne postoji? Ogromna tuga, kako piše Albahari, lebdi nad ovim pitanjima jer danas još uvek razmišljamo u „utabanim kategorijama“. „Jezik u kome nema tajne nije dobar jezik“, napisaće ovde moj prijatelj i pisac. „Još malo pa ćemo ostati bez jezika“, upozorava nas Albahari.
Tako sam pisac sasvim lucidno, radi neupućenih svoj roman određuje kao „komediju zabune“ začinjenu izvanrednim literarnim „koještarijama“, kako ih sam naziva, poput one „da sve to postoji, samo nema ko da nam ispriča“. Pošto su „reči nekad samo smetnja i ništa više“.
Ako je struktura priče ili naracije, same filozofije, otkrivena kao „prelazak granice i sigurnost kuće, ako put uopšte postoji“: šta bi se desilo da nema „kontrolnog punkta“ ili „tačke“ jer mi ne umemo da mislimo u konačnosti.
O tom začaranom mestu na ovom „kontrolnom punktu“ čija je struktura ipak otkrivena u postknjiževnosti i postfilozofiji Albahari će na kraju (ako ima kraja ili tačke?) zapisati: „Svi su dani bili isti ma koliko se smrti u njima međusobno razlikovale. Mada kad se bolje razmisli upravo su sve smrti iste, jedino se svima jednako dešava smrt. Kao što je pevao pesnik: „Doći će smrt i imaće tvoje oči’“.
Da li je Bodrijar bio u pravu tvrdeći da je sublimacija smrti moguća jedino u poeziji?
Kako to?
I na kom kontrolnom punktu?

Nenad Daković

24.09.11 Večernje novosti

Kontrolni punkt, novi roman Davida Albaharija, najbolje bi se mogao odrediti kao parabola je o ratu sa crtama alegorije. Isprva ona deluje sasvim beketovski: jedna mala jedince se odnekuda našla na kontrolnom punktu, bez jasne ideje odakle je došla, bez ispravnih mapa koje bi joj pomogle da odredi gde se taj punkt uopšte nalazi. Tu smo još u sferi apsurda. Međutim, za razliku od čekajućih Estragona i Vladimira, ta jedinica nije baš toliko besposlena, već hita iz zločina u zločin, iz primitivizma u primitivizam, usput se osipajući usled gubitaka spolja i gubitaka iznutra, pa tako njen gotovo potpuni nestanak tako deluje, implicitno, kao odloženi trijumf “smisla” nad “besmislom” i “primitivizmom” premda se, jasno, kraj Kontrolnog punkta može čitati i drugačije.
Ono što je izvesno jeste da je Albaharijev roman odveć jasan i eksplicitan primer onoga što bi se moglo nazvati postmodernim humanizmom (ako to nije oksimoron). Naime, za razliku od modernog humanizma – čiji bi odličan primer mogao biti Kišov Peščanik – postmoderni humanizam ne polazi od obezličenog, dehumanizovanog sistema moći koji vrši nasilje nad čovekom, već ulogu nasilnika dodeljuje belom muškarcu hrišćanskog opredeljanja, dok status žrtvi ekskluzivno dobijaju pripadnici manjinskih grupa utemeljenih na polnoj ili etničkoj osnovi, odnosno seksualnoj orijentaciji. Čitalac bez ikakvih problema može da prepozna ovakav raspored snaga u Kontrolnom punktu. Tako se Albaharijev romaneskni, postmoderni humanizam susreće sa jednim ozbiljnim problemom: “stvarni svet oko mene” (kako bi to kazao M.M.) nedvosmisleno pokazuje da žrtve u njemu mogu biti svi: i pripadnici manjinskih grupa, ali isto tako i beli muškarac (svih konfesija, bez razlike), kao što pokazuje da i pripadnici manjinskih grupa, poput belog muškarca, hrišćanina, imaju pristup čvorištima moći. Primera je bezbroj.
Neko će se verovatno zapitati zašto teoretišem u prikazu Albaharijeve knjige: na žalost, teoretišem zato što i sama ova knjiga izniče iz saosećanja sa teorijom, a ne, kao što je to bio slučaj kod Kiša, iz gorkog taloga iskusta i odgovornosti prema napisanoj reči. Tamo gde je Albahari pokazivao slične osobine imali smo “Nemu pesmu” i romane poput Cinka, Snežnog čoveka i Mamca. Sada, međutim, imamo Kontrolni punkt, jednu teorijsku frazu, od koje bi se pripovedač u Cinku distancirao navodnicima: tada je, naime, još uvek postojala želja za autentičnošću.

Slobodan Vladušić