Komitmentsi

01.11.04 Pobjeda

“Komitmentsi” su danas poznati, u literanim krugovima, tek kao prvi dio trilogije Rodija Dojla, koja je krštena po imenu predgrađa u kom se i sva tri romana dešavaju, Beritaunska trilogija (mada, Beritaun u stvari ne postoji). Međutim, pravu slavu “Komitmentsima”, pa i Dojlu, je par godina kasnije, donio istoimeni film Alana Parkera koji ima veliki broj zagriženih poštovalaca. Trilogija je zahvaljujući Stivenu Frirsu, koji je ekranizovao i ostala dva romana, kompletno dobila i svoju celuloidnu sliku. Nešto više od decenije i po je prošlo, a i mi smo dobili Dojla u pisanom izdanju.

Predevropska Irska (tek par godina prije članstva u EU i privrednog buma) koju Dojl opisuje, je depresivna, alkoholisana i siromašna radnička zemlja. Radničkoj klasi je potrebna muzika, a to svakako ne mogu biti odmetnuti U2 ili isuviše umjetnički nastrojeni Depeche mode. Njima treba muzika koja spaja politiku i seks, a to je soul, što bi, kako tvrdi Džimi Rabit, morala biti dobitna kombinacija. Tek, tako prvi Dablinski soul-bend počinje svoju kratku, ali uzbudljivu karijeru. “Komitmentsi” su duhovita storija o momcima iz predgrađa Dablina koji odluče da naprave grupu koja svira soul, pronašavši razloge u definiciji Iraca kao evropskih crnaca. Jedan iz te živopisne i šarolike ekipe, čovjek sa iskustvom Džoi Usnati Fejgan, ima i više razloge. Kako sam kaže on je poslat direktno od Boga da Ircima vrati dušu (naravno, uz pomoć soula). “Braća se ne bi međusobno ubijala i klala da imaju dušu”, kaže Džoi. Momci iz benda su iz radničkog (ili bolje reći neradničkog, jer većina živi od socijalne pomoći) predgrađa, i niko od njih ne zna mnogo o muzici, osim pomenutog Džoija, zbog čega im je potreban već pomenuti Džimi Rabit, lokalni ekstremni ljubitelj i poznavalac muzike, koji na sebe preuzima organizaciju poslova, iliti postaje menadžer. Dojl svedeno, u izrazito ritmičnoj dijaloškoj formi (što objašnjava toliki broj ekranizacija njegovih djela), slika prilike u Dablinskom predgrađu, kao i mlade buntovnike osuđene na propast, ali svakako ne zbog okolnosti u kojima odrastaju. On prikazujući turbulentne odnose u bendu, pokazuje njihovu bezperspektivnost, za koju će na kraju samo oni biti krivi. Pa, zar svako predgrađe ili ma koja mala sredina, pa i kod nas, nema svoje Komitmentse koji su preživjeli tek u lokalnim pričama o nikad naplaćenom vječitom talentu i nedostatku sreće, imajući taj vječiti problem da taj kratak trenutak uspjeha materijalizuju, nadograde, ili tek uspiju da ponove.

Dojl je, iako su njegovi roditelji pripadali srednjem staležu, odrastao u sličnoj sredini. Predavao je u školi engleski jezik i geografiju, a upravo su mu njegovi učenici poslužili kao inspiracija za prvi roman. On još uvijek živi u kraju u kom je odrastao i prinuđen je, kako sam kaže, da se svakodnevno suočava sa svojim mljekadžijom ili komšijama, ako im se nije dopalo nešto što je napisao. A, upravo se sirova, ali realna slika Irske, prikazane u Beritaunskoj trilogiji, nije previše dopala Ircima. Ali Ii pored toga, Rodi Dojl je danas možda najznačajniji živi irski pisac.

Dojl je omiljeni pisac Nika Hormbija, pa se tako našao u zbirci priča koje je Hormbi sakupio - “Razgovor sa anđelom”. Dojlova briljantna priča, “Rob”, vjerovatno mnogo više govori o njegovom spisateljskom umijeću od “Komitmentsa”, ali je ovaj roman, možda pravi način da se započne druženje sa piscem u iščekivanju ostalih djelova Beritaunske trilogije ili nekoj novijeg djela.

Vuk Perović

17.09.04 Vreme

Čudna je naša "politika prevođenja" – nedopustivo mnogo toga u njoj zavisi tek od pukog "spleta okolnosti", od nečije dobre ili zle volje, od privatnog interesovanja, upornosti i (čak) fanatizma, od veštine prevodilaca da uvere nekog od Nadležnih Ignoranata da treba objaviti to-i-to, makar kao kontratežu Onome što inače objavljuju, a što je sasvim inferiorno. E, negde u tom bermudskom trouglu lokalnih običaja, naravi i standarda zaglavio je i Rodi Dojl (Roddy Doyle), bogme već poslednjih bezmalo dvadesetak godina jedan od dvoje-troje najznačajnijih irskih pisaca, po mnogima i najznačajniji ili bar, hajmo reći, onaj koji najsuvislije reprezentuje tamošnju Scenu koja, zamislite, nije preminula smrću Džejmsa Džojsa... Doduše, Dojl-na-parče se tu i tamo ipak pojavljivao na srpskom: knjiga Hotel Finbar (izd. Clio) grupni je, tačnije "štafetni", rad tuceta irskih pisaca među kojima je i Rodi D., ali koncipiran tako da se zna ko sve u "projektu" učestvuje – ali ne i ko je napisao koje poglavlje! Sjajna Dojlova priča Rob nalazi se u zbirci-almanahu Razgovori sa anđelom (izd. Plato; v. "Vreme" br. 573), koju je priredio Nik Hornbi.

Trebalo je, dakle, da osvane Godina Gospodnja 2004. pa da se tek prvi celoviti Dojl osrbi; srećom, ovo "prvi" treba shvatiti gotovo doslovno, jer je roman Komitmentsi deo njegovih ranih radova, i pri tome prvi deo trilogije smeštene u (imaginarno) dablinsko predgrađe Barrytown – kažu ljudi, upadljivo nalik stvarnom predgrađu Kilbarrack u kojem je pisac odrastao – i čiji su centralni likovi (osim u Komitmentsima) pripadnici familije Rabette. A i sa ovakvim romanesknim ciklusima kod nas neretko nastaje zbrka – setite se samo tarapane oko uvrnutog ciklusa o Malosenovima Danijela Penaka: prvo je objavljen drugi deo, pa prvi (s novim izdavačem & prevodiocem), pa treći, pa kanda šesti... Sa Dojlom se makar krenulo od početka, a sam Bog zna kako će se i da li će se nastaviti – u međuvremenu ćemo iskoristiti fakat da su naši zapadni susjedi preveli drugi (ali ne i prvi!) deo trilogije, The Snapper iliti "po agramerski" Bebač, dok će treći deo, The Van (Kombi, ili kako se već zove to terensko-teretno-dostavno vozilo), možda jednom prevesti Crnogorci ili Bosanci, ko zna... Enivej, treba napomenuti da je ovaj mladalački ciklus s predobrim razlozima proslavio Rodija Dojla, ali da su mu možda tek potonje knjige – pre svega roman Paddy Clarke Ha Ha Ha, za koji je fasovao i "Bukera" – doneli i izvesno akademskije uvažavanje i osigurali mu položaj na ostrvskom literarnom Panteonu – s čime se Dojl (dugogodišnji lokalni učitelj, i čovek koji nerado menja mesto prebivanja, životne navike i prijatelje) nosi lako i nepretenciozno, kao pravi omatoreli, ali duhom neumrli panker. Nema ga na "fensi" mestima i nema Mišljenje o svemu, iako je "slavan" njegovu ćete fotografiju jako retko videti u štampi, kosmički je udaljen i od džet-seta i od akademske elite kao i ostalih smarača bilo koje provenijencije. Valja pridodati i to da su sve knjige njegove "beritaunske trilogije" vrlo uspešno filmovane – The Commitments Alana Parkera i u ovim krajevima ima kultno sledbeništvo, The Snapper Stivena Frirsa je i kod nas imao oficijelnu distribuciju pod nazivom Kopile, dočim The Van istog režisera nije imao tu čast...

Iskreno rečeno, film The Commitments deluje bolje, tj. nekako kompletnije, zaokruženije i razrađenije od romana koji mu je bio predložak, a ovakva je inverzija retkost kada su u pitanju ekranizacije književnih dela: neretko vam se čini da je film koji gledate upravo deprimirajuće osiromašenje u poređenju s istoimenim romanom. No, Dojl je ionako aktivno sudelovao u pravljenju Parkerovog malog remek-dela, i kao da je iskoristio tu priliku da "dopiše" i razvije ono što nije otprve stalo u roman... Ova knjiga, sva u beskrajnim, urnebesnim dijalozima, ionako se više doima kao crossover između romana i scenarija nego kao klasična, "hard" proza; Bebač je već nešto poput scenarija u uzmicanju, tačnije, lepo se vidi kako Dojl kao prozaik sazreva; otuda je ova knjiga mnogo više ono što se "obično očekuje" od dobrog romana, a da pri tome u potpunosti zadržava i dodatno razvija dinamičnost i duhovitost – ergo, i "filmičnost" – svog prethodnika.

U nekim je recentnijim intervjuima po britanskoj štampi Dojl govorio o novoj, ekonomski vrlo uspešnoj a životno-svetonazorno izrazito liberalizovanoj, upravo preporođenoj Irskoj kakva je negde potkraj prošlog veka postala hit vascele Evrope, i govorio je, naravno, bez trule nostalgije za onim za čime se nema rašta žaliti: za jednom siromašnom, dronjavom, iseljeničkom, nezaposlenom, "seljačkom", ne hedonistički nego očajnički pijanom Irskom, baš onakvom kakva se promalja ispod obrazine "razigranosti" njegovih ranih romana, jednom Irskom koju guše zaostalost, učmalost i sveprisutna Rimokatolička Crkva (Dojl je, jakako, "ekstremni" antiklerikalac). A još sredinom osamdesetih, bilo je sasvim normalno da jedan od likova u Komitmentsima ovako izrazi argumentaciju kojom tera svoje drugare iz benda u nastajanju da sviraju soul, iako se ovi bune da, jelte, nekako "nisu dovoljno crni" za takvu muziku: "Irci su crnci Evrope, Dablinci su crnci Irske, a severni Dablinci su dablinski crnci". I tako, u diskretnom okruženju socijalne propasti i politkulturne depresije, u Beritaunu nastaje soul-bend, lokalni zgubidani i šmizlice polako se preobražavaju u "prave" muzičare s perspektivom da se uzdignu makar do nivoa Lokalne Atrakcije. Osim, naravno, ako nešto ipak ne pođe po zlu... I tu se vidi Dojlova snaga, zakrabuljena u (hiper)dijalogizovani minimalizam: u minucioznosti kojom, bez ikakvog "filozofiranja" pri tome, prikazuje živote i okruženje mladih predestiniranih luzera iz "niže klase" – gubitnicima ih ne čini bezvrednost ili nesposobnost da postignu uspeh, nego neumešnost da makar i slabašni proplamsaj tog "uspeha" izdrže i zadrže, da se njihovi životi uistinu premetnu u Nešto Drugo od sivila dablinskih predgrađa i sumornog niza privremenih šljakerskih poslova, uglavnom "na crno". Roman Bebač sjajna je studija malograđanske sredine "u tranziciji", dakle one koja stidljivo i nespretno pokušava da iskorači iz zatečenih stega klerikalnog morala: kada devojka Sharon Rabbitte ostane trudna s Nepoznatim Nekim – za koga će se ispostaviti da je lokalni čilager u Drugom Pubertetu – ceo će Beritaun na njoj ovako ili onako iskaliti svoje javne predrasude i skrivene fantazme. A Dojl će iskoristiti priliku za raskošnu paletu retkom toplinom i veštinom oslikanih karaktera "malih ljudi" (kao biva, ima negde i nekih drugih!) koji, nakon svih kriza, uspevaju da preskoče vlastitu senku i prilagode se nepredvidivom bogatstvu Života, daleko od sterilnog sveta bilo čijih Propovedi.

Okej, led je probijen, a sada bi se na "slučaju Dojl" moglo poraditi i malo ozbiljnije, čisto da se nadoknade zaostaci! Ako ništa drugo, možda neko od naših vajnih knjižovnika nešto nauči o tome kako se može pisati bez nezdravih pretenzija, a ipak vrhunski.

Teofil Pančić