Koga se tiče kako žive priče

26.05.13

Svet je karnevalizovan, a poznato je da svaka civilizacija koja stvori uslove za parodiranje temeljnih vrednosti, objavljuje time svoju dekadenciju

DETINjSTVO je riznica pitanja koja smo postavili sebi da bismo imali nad čime da se zamislimo i za čim da tragamo u kasnijem životu. A potom, u tom kasnijem životu odrasle osobe, shvatimo da su pitanja koja smo tada postavljali zapravo važnija i korisnija od odgovora koje u sadašnjosti možemo sebi da damo - kaže, za "Novosti", pesnik Dejan Aleksić o novim pesmama koje su još u rukopisu, u kojima se često vraća u dane detinjstva i dečaštva, na detalje intimne istorije.
Oslonjen na zahtevnu tradiciju istančanih modernih majstora, Aleksić je stvorio sopstveni lirski ton i osvojio prostor u srpskoj poeziji mlađe generacije. Istovremeno jedan je od najoriginalnijih pisaca za decu. Nedavno je dobio međunarodnu nagradu "Ana Frank" za stvaralaštvo za decu i mlade, i objavio knjigu "Koga se tiče kako žive priče", u izdanju "Kreativnog centra".

* Kažete u jednoj pesmi iz rukopisa da je svet postao tačan i predvidljiv, da živimo u brzim danima. Da li se u takvom svetu poeziji skraćuje domet i sužava moć, smanjuje potreba za njom?
- Negde sam pročitao nečiju opasku da će ovaj naš vek biti vek smeha i površnosti. Čovek ovoga doba živi na idealima lake zabave i provoda. Svet je karnevalizovan do krajnosnih granica, a poznato je da svaka civilizacija koja stvori uslove za parodiranje sopstvenih temeljnih vrednosti, objavljuje time svoju dekadenciju. Mesto i uloga poezije u takvom ambijentu su nesumnjivi. Osećanje besmisla samo pojačava značaj poezije, a njena moć da deluje prodornije dobija posebnu vidljivost. Poezija je poput cveta koji raste iz leša.

PROSEJAVANJE ZLATA

* KAKO gledate na ustaljeno mišljenje da je za pisanje pesama potrebno malo vremena, i da pesnici imaju lakši posao od romanopisaca?
- Stvaranje pesme je postupak mnogo složeniji i zahtevniji od samog čina zapisivanja stihova. Makar je moje iskustvo takvo. Reč je o čitavom percepcijskom mehanizmu, načinu na koji se razumeju i osećaju svet i aktivna stvarnost. Čin zapisivanja stihova je, dakle, samo finale, materijalna realizacija određene pesme. U mom slučaju, stvaralački postupak kreće od prosejavanja trunčica metafizičkog zlata iz taloga i jalovine koje nanose svakodnevna iskustva u sudaru unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Ako tog sudara i odgovarajućeg odnosa prema njemu nema, nema ni poezije. Moj prijatelj, istoričar umetnosti koji ne pretenduje da bude pesnik u formalnom smislu, Ljubiša Simović, ima dva briljantna stiha koja to ilustruju: "Da nema tog kotla u stomaku, / ne bi se ni inje na prstima hvatalo".

* Uspeva li srpska poezija da ide u korak sa vremenom, i dopre do publike koja odrasta uz drugačije umetnosti?
- Poezija nikada nije imala široke čitalačke krugove, čak ni kada je, u retkim slučajevima i nakratko, predstavljala vodeći izraz bunta ili otvorenu kritiku pojedinih društvenih sistema i prilika. To nije obeležje samo našeg vremena. Srpska poezija danas pokazuje naznake istrajnosti u obnovi svog društvenog statusa i značaja, koji je veoma minimalizovan potiskivanjem čitave kulturne produkcije, ne samo pesničkog stvaranja, na periferiju društvenog interesovanja i brige. Bez obzira na to, u Srbiji se piše veoma kvalitetna poezija. U više navrata sam, kada je bilo prilike, skretao pažnju na čitavu plejadu mladih pesnika čija je pojava postala ozbiljna činjenica domaćeg književnog života. Kao urednik Izdavačke delatnosti Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani", imam priliku da čitam nove rukopise mladih pesnika i pesnikinja i da ih u "Poveljinoj" ediciji objavljujem. To su odlične pesničke knjige, poetički hrabre, sa jasnom namerom autora da se oglase na nov način, da ostvare stvaralačku individualnost. Takvim mladim stvaraocima, nažalost, daje se veoma malo medijskog prostora.

* Uz to, domaći izdavači kao da i dalje zaziru od pesnika?
- Naravno. Ja to čak i razumem. Da sam vlasnik izdavačke kuće i da od tog posla treba da živim, sasvim je verovatno da bih izbegavao objavljivanje one vrste književnosti koja mi donosi samo gubitak. Nije suštinski problem u izdavačima, već u državi koja se u ovom slučaju ne ponaša odgovorno i mudro, jer ne ume da osmisli mere kojima se obezbeđuje solidan plasman kvalitetne književne produkcije - recimo, pesničke. Nije li najbolji primer aktuelni slučaj polugodišnjeg kašnjenja sa raspisivanjem konkursa Ministarstva kulture za otkup knjiga? Na taj način se demotivišu i oni izuzetno retki izdavači koji incidentno objave pokoju dobru pesničku knjigu.

* Mislite li da internet i društvene mreže pomažu poeziji da bude prisutnija, lakše dostupna većem broju čitalaca, i da podstiču mlade autore?
- Kod nas postoji nekoliko ozbiljnih i kvalitetnih elektronskih književnih časopisa, takođe i blogova ili sajtova na kojima je moguće objavljivati i čitati poeziju. Sve to donekle amortizuje problem odsustva izdavačkog interesovanja za pesničke knjige, obezbeđuje vidljivost mladim autorima koji stiču afirmaciju, ali ne može biti apsolutna zamena za književnu produkciju ili štampanu književnu periodiku.

* Poezija je vitalna, ali pesnici danas nisu česti gosti u televizijskim emisijama i novinskim tekstovima. Zašto njihova reč nije u žiži interesovanja javnosti?
- Zato što ta reč velikoj većini (a medijima je, složićemo se, važan taj dominantni plural) ne donosi ništa zabavno i površno, to jest - ne podudara se sa predstavama o svetu koji treba da bude mesto pragmatičnog i jednostavnog mišljenja. Gostovanje pesnika u studiju, ako to već nije neki estradni, populistički lirik koji ume da bude i simpatično zabavan, može samo da umanji gledanost emisije. A to je ono čega se televizije plaše više nego srednjovekovni čovek kuge.

* Kako se sa pisanja za odrasle prebacujete na teren za one mlađe, i obrnuto?
- To jesu dva različita stvaralačka plana, ali meni odgovara neprestana dinamika prelaska sa jednog plana na drugi. Ponekada je potrebno zauzeti samokritičku distancu prema onom što stvarate kako vas ne bi sačekale zamke zadovoljstva i stvaralačkog komoditeta u sigurnosti već ostvarenog. U tim periodima preispitivanja, ja se prebacujem sa jednog plana na drugi, da bih se kasnije vratio sa izoštrenijim merilima. Jedan od najvećih strahova svakog ozbiljnog stvaraoca jeste strah od upadanja u kliše, manir, samoponavljanje... A opet, tom strahu je suprotstavljena bojazan od unošenja novina u sopstveno stvaralaštvo, jer može biti da će nam one više štetiti nego koristiti. Ako hoće da bude iskren prema sebi i svom radu, svaki stvaralac će naći način da se suoči sa ovim strahovima i krene sa pomeranjem granica svog poetičkog prostora. Meni u tome pomaže ta distanca koju ostvarujem prelazeći sa jednog na drugi stvaralački plan. Dejan Aleksić koji piše za decu, čini uslugu Dejanu Aleksiću koji piše poeziju "za odrasle" tako što mu nudi malo stvaralačko odmorište i otklon od pisanja stihova, da bi nad njima mogao da ostvari kvalitetniju reviziju.

* Slažete li se sa tim da su dobre pesme za decu istovremeno i pesme za starije?
- Vidim to kao sasvim logičnu stvar. Kako je uopšte moguće napisati dobru pesmu za decu, a da ona istovremeno ne naiđe na simpatije kod odraslih? Kada kažem "simpatije", ne mislim na patetične pohvale koje se uklapaju u stereotipan model podrške svemu što je namenjeno deci, već na istinsko čitalačko zadovoljstvo koje odrasli mogu da dožive čitajući literaturu za decu.

Bane Đorđević