U restoranu od hroma i stakla u Kamdenu, mršava recepcionarka prelazila je svojim purpurnim noktom duž stranice pulta i mrmljala:
- Kejsi, Kejsi, gde li ste? Evo nas, sto broj dvanaest. Vi ste...
- ... prva koja je stigla? - završila je Ketrin umesto nje. Nije mogla da sakrije razočaranje jer je naterala sebe, dok se svaka žila u njenom telu opirala, da zakasni pet minuta.
- Vi ste Devica u horoskopu? - Gospođica Purpurni Nokti klela se u astrologiju.
Na Ketrinino klimanje glavom, nastavila je:
- Vaša sudbina je da budete patološki tačni. Sledite je.
Konobar po imenu Darije, s dredovima u „Hepbern" punđi, usmerio je Ketrin u pravcu njenog stola, gde je prekrstila noge i otresla šiške s lica, nadajući se da ju je to učinilo dostojanstvenom i nezainteresovanom. Zatim se pretvarala da proučava meni, poželela da je pušač i zaklela se da će sledeći put pokušati da zakasni deset minuta.
Možda bi, kako je Tara redovno predlagala, trebalo da počne da ide na sastanke grupe Anonimnih Analnih Zadržavalaca.
Tara je stigla nekoliko sekundi kasnije, neuobičajeno na vreme, klepećući po izbeljenom bukovom podu, dok joj je kosa boje žita lepršala. Na sebi je imala asimetričnu haljinu koja je sjala novinom, vrištala cenom i - nažalost - bila malčice izgužvana. Ipak, cipele su izgledale sjajno.
- Izvini što ne kasnim - izvinjavala se. - Znam da voliš da pridikuješ, ali putevi i saobraćaj zaverili su se protiv mene.
- Tu nema pomoći - reče Ketrin tmurno. - Samo nek ti ne pređe u naviku. Srećan rođendan.
- Šta tu ima srećno? - upita Tara žalosno. - Koliko si ti bila srećna na svoj trideset prvi rođendan?
- Zakazala sam deset tretmana nehirurškog fejs-liftinga -priznade Ketrin. - Ali ne brini, ti ne izgledaš ni dana starija od trideset. Pa, možda dan...
Darije pritrča kako bi Ketrin naručila piće. Ali kada je ugledao Taru, uznemireni izraz prelete mu preko lica. Ne opet ona - pomisli - pripremajući se stoički za dugo veče.
- Vin-ho? - upita Tara Ketrin. - Ili nešto žestoko?
- Džin-tonik.
- Onda dva. Dobro. - Tara je veselo protrljala ruke. - Gde su moja bojanka i bojice?
Tara i Ketrin su bile najbolje drugarice još od četvrte godine, a Tara je gajila zdravo poštovanje prema tradiciji.Ketrin odgurnu živopisan paket preko stola i Tara pocepa papir.
- Aveda komplet! - uskliknu oduševljeno.
- Aveda proizvodi su bojanka i bojice žene od trideset i nešto godina - istakla je Ketrin.
- Ipak - reče Tara zamišljeno - ponekad mi nekako nedostaju bojanka i bojice.
- Ne brini - uveravala ju je Ketrin - moja majka ti ih još kupuje za svaki rođendan.
Tara podiže pogled u nadi.
- U drugoj dimenziji - reče brzo Ketrin.
- Izgledaš fantastično - Tara je zapalila cigaretu i čežnjivo odmerila Ketrinin crveni Karen Miler komplet.
- Kao i ti.
- Malo sutra.
- Zaista. Dopada mi se tvoja haljina.
- Moj rođendanski poklon meni. Znaš šta? - Tarino lice se smrklo.
- Mrzim prodavnice koje koriste ona ogledala nagnuta napred, tako da pomisliš da te haljina čini vitkom poput vrbe. Kao neka jadnica uvek mislim da je to zbog velikog sniženja, pa da vredi potrošiti dug jedne male južnoameričke zemlje na nju. - Napravila je pauzu da bi povukla dugačak dim cigarete. - Sledeće što se desi, kod kuće si pred ogledalom koje nije nagnuto napred i izgledaš ko krmača u istoj toj haljini.
- Ne izgledaš ko krmača.
- Izgledam. I ne bi mi vratili pare osim ako nešto ne bi bilo u redu s njom. Rekla sam im da dosta toga nije u redu, pre svega čini da izgledam kao krmača u njoj, a oni da se to ne računa. Trebalo je nešto kao pokvaren rajsferšlus. Ali, svejedno je nosim kad sam već prekoračila ograničenje na viza kartici da bih je kupila.
- Ali ti si ga već bila prekoračila.
- Ne, ne - objašnjavala je Tara ozbiljno. - Prekoračila sam ga samo zvanično. Moje stvarno ograničenje je oko dvesta funti preko onog koje su mi postavili i ti to znaš!
- U redu - reče Ketrin neubedljivo.
Tara podiže meni. - O, pogledaj - reče u agoniji. - Ovde je sve tako ukusno. Molim Te, Bože, daj mi snage da ne naručim predjelo, iako sam toliko gladna da bih mogla pojesti dečju zadnjicu kroz rešetke kreveca.
- Kako napreduje nema-zabranjenih-jela dijeta? - upita Ketrin, iako je mogla da pogodi odgovor.
- Nikako - uzdahnu Tara, gledajući posramljeno.
- Nikakva šteta - tešila ju je Ketrin.
- Upravo tako - Tari je laknulo. - Zaista nikakva šteta. Tomas je besneo, možeš misliti. Ali stvarno! Zamisli dijetu koja proždrljivici kao što sam ja kaže da ništa nije zabranjeno. To je recept za propast.
Ketrin je umirujuće mrmljala, kao što je činila svaki put tokom proteklih petnaest godina, još otkada je Tara pala s kolica s hranom. Ketrin je mogla da jede baš sve što je volela, upravo zato što nije želela. Zbog svoje sjajne spoljašnjosti izgledala je kao vrsta žene koja se nikada ni sa čim nije borila. Hladne sive oči koje su gledale ispod glatkih tamnih rubova, bile su prodorne i procenjivačke. Znala je to. Dosta je vežbala kada je bila sama sa sobom.
Sledeći je stigao Fintan, čije su kretanje po restoranu posmatraii i osoblje i većina klijentele. Visok, krupan i zgodan, tamne kose začešljane u sjajni pramen iznad čela. Njegovo svetlo purpurno odelo imalo je rupice, za dugmad izbušene duž oba rukava, kroz koje je košulja boje zelenog limuna virkala i svetlucala. Avion je mogao da sleti na njegove revere. Diskretno mrmljanje: - Ko je on...? - Mora biti da je glumac...? - Ili maneken...? - šuštalo je kao jesenje lišće, a osećam-se-dobro faktor među gostima petkom uveče doživeo je upadljivu plimu. Zaista, svi su mislili, ovo je čovek sa stilom. Uočio je Taru i Ketrin koje su ga gledale predajući se zabavi i široko se osmeh-nuo. Bilo je to kao da su se sva svetla upalila.
- Strava odelo! - Ketrin je klimnula glavom.
- Lijepe, otmjene krpice - uzvratio je Fintan, pokušavajući i potpuno ne uspevajući da zvuči kao kokni. Njegov zaokruženi akcenat okruga Kler nije se mogao prikriti.
Iako nije oduvek bilo tako. Kada je stigao u London, dvanaest godina ranije, pravo iz represije malog grada, s poletom se posvetio ponovnom osmišljavanju sebe. Prva stanica je bila način govora. Tara i Ketrin su bile primorane da se primire, bespomoćne, dok je Fintan začinjavao razgovore kemp uzvicima "Uuuu, ti macane!" i "Miii-jau!", kao i divljom pričom o plesanju s Boj Džordžom u Tabuu.
Ali, tokom poslednjih nekoliko godina, vratio se svom irskom akcentu. Doduše, uz neke izmene. Akcenti su svi bili u redu i dendi u njegovoj branši - industriji mode. Smatrani su šarmantnim, dokaz za to je i ono Ž. P.
Gotjeovo „Kak ste, mali moji bretanski druži?" Ali, Fintan je takođe shvatio važnost toga da te razumeju. Tako je irski dijalekt koji je sada koristio bio neka vrsta lajt verzije govora okruga Kler. U međuvremenu, dvanaest godina su uticale na blagu-do-umerenu urbanizaciju Tarinog i Ketrininog akcenta.
