Ko plače

19.12.06

KNJIŽEVNICA Sanja Domazet, za manje od godinu dana, objavila je dva romana - "Ko plače", a nedavno i "Azil". Predstave postavljene po njenim dramama "Frida" i "Krila od olova" igraju se u beogradskim pozorištima, a spremaju se i nove premijere. Objavila je i knjigu eseja "Anatomija zanosa", a nedavno je predstavljena i njena drama "Moć maske".
Piše sa lakoćom i, iako veoma plodan pisac, kaže, ne boji se hiperprodukcije. Ne razmišlja mnogo o nagradama, mada je ni one ne zaobilaze. U poslednjem izboru za "Ninovu" nagradu, njen roman "Ko plače" našao se u užem izboru, a "Azil" bi možda, mogao i bolje da se plasira.
Za novi roman, kaže autorka, ideju je dobila još pre pet godina, tragajući Jonskim morem za "plavom grobnicom". Radnju i junake smestila je na izmišljeno grčko ostrvo, ali i u Beograd. U uzbudljivoj priči prepleteni su mit, legenda, istorija... "Azil", sanatorijum za umobolne, napravljen kao sklonište od ovozemaljskog, prosečnog, destruktivnog, kao jedino mesto na kome mogu da se očuvaju posebnost i talenat. Azil je i sinonim književnosti, a vile poslednji izdanci roda koji čuva kreativnost i opire se banalnosti.

Je li slika progonjenog vilinskog roda u "Azilu" metafora i poništavanje ženskog principa i u našem svetu? Ko su savremeni lovci, a ko vile?
- Uništavanje onostranog, višeg, vilinskog sveta, samo je jedan od slojeva romana "Azil" i kao i svaki od tokova u romanu, može se tumačiti na više načina. Poslednjih godina mnogo smo na ovim prostorima citirali Dostojevskog koji je rekao da će "lepota spasiti svet", zaboravljajući, pri tom, da je lepota polako počela da napušta ljudske živote. Ne uništava se, dakle, samo ženski princip oko nas, uništava se svaki iskonski, istinski princip, a delatni i stvaralački princip , pre svega. Uništavaju se kreativnost i kreacija i to je tako još od samog početka ljudskog roda. Umetnost je marginalna i skrajnuta. Ovu činjenicu lako možemo prepoznati po tome kako je u društvu na sve načine i u svakom pogledu vrednovana. Smatra se da kultura i umetnost nisu neophodne i da je bez njih moguće - i to je naravno, ne iluzija, nego super-iluzija. Bez negovanja umetničkog, kreativnog principa, kao prioritetnog, društvo, prepunjeno nesrećnim pojedincima, tumara, lišeno lepote, dakle motiva. Sam život je vrhunska kreacija. Kako je onda moguće da smo sve ono što je najbolje i najkreativnije u jednom rodu, jednoj zemlji, jednom kontinentu, stavili na margine? Onoliko smo moćni, koliko smo odnegovali velikih. Svet ovu istinu zna. Mi i ovo, tek, učimo.

Zašto mislite da "odredi osrednjih" organizuju lov na sve koji se odvoje od proseka, na genije?
- To je očigledno. U psihologiji ljudskog roda je da odbacuje sve što se razlikuje, a sve što je ingeniozno je po prirodi stvari drugačije. Različito plaši većinu, a većina je uvek jača, jer je brojnija. No, vreme prosečnih je iza nas. Bojim se da su ih sada zamenili ispodprosečni. Svet oko nas govori u prilog ovoj rečenici - vladaju instinkti, a ne razum, nikada se nije više ratovalo. Kulturu zamenjuje subkultura, a najviše filozofske, teološke i umetničke vrednosti pokušavaju da se simplifikovano objasne jednim romanom. Uskoro ćemo čitavo hrišćanstvo, literaturu, umetnost i slikarstvo, objašnjavati - jednom rečenicom. Naravno da ona ne može biti tačna.

U vašem prethodnom romanu bore se eros i tanatos. Sada kažete da je vlast jača i od ljubavi i smrti!
- Vlast je jedan od najsnažnijih ljudskih poriva. Istorija nas uverava u ovu činjenicu. Andrić je o tome genijalno pisao, kao i najveći među piscima. Osnovno pitanje na zemlji je da li čovek treba da bude dobar ili moćan. Vlast znači moć i počesto menja ljude, ali ne na bolje. A moć bez dobrote je opasnost po sebi.

Mislite li da bi "Azil" mogao da prekrši "pravilo" da žene ne dobijaju Ninovu nagradu, koje je povodom vašeg prethodnog romana izrekla Svetlana Velmar Janković?
- U svetu literature postoje i opstaju samo dobre knjige, bez obzira da li su nagrađene ili ne.

Dis pesnik i strasnik

U Beogradskom dramskom pozorištu počinju probe Vašeg novog komada "Disharmonija", nastalog po motivima romana i istoimenog romana Aleksandra Jugovića. Kakav je Dis u Vašem viđenju i tumačenju?
- Taj Dis je drugačiji Dis, Dis - pesnik, Dis - strasnik, Dis koji lakše razgovora sa mesecom nego sa ljudima, čiji je hod kroz našu poeziju bio let, iako je nekim njegovim savremenicima izgledao kao posrtanje. Drama opisuje poslednju noć na lađi "Italija", kada je brod na kome se nalazio Dis torpedovan, kada je on sa palube broda koji je tonuo gledao čamce kako odlaze, odbivši da se sam ukrca. Odgovor zbog čega je ostao na lađi koja je tonula, tema je moje drame.

I. MIĆEVIĆ

18.09.06

Naša sloboda i sreća su unutar nas i ja sam odabrala da govorim o tim unutarnjim slojevima, u kojima se nalaze naša različita licaPojava Sanje Domazet na srpskoj književnoj sceni donela je pravo osveženje. Roman sve popularnije mlade spisateljice "Ko plače ", koji je za kratko vreme doživeo tri izdanja, ovenčan nagradom "Žensko pero", ovih dana dobio je još jedno, književnu nagradu "Meša Selimović " u Tuzli. Ime Sanje Domazet poznato je i pozorišnoj publici. Domazetova je pisac tri drame: "Punjene tikvice", "Krila od olova" i "Frida ", od kojih su poslednje dve na repertoaru beogradskih pozorišta.

Francuzi su nedavno otkupili filmska prava za njen roman "Ko plače", a ovo delo se inače prevodi na poljski, bugarski i francuski jezik.

Dobili ste za kratko vreme dve značajne nagrade. Kakve impresije nosite iz Tuzle, gde su Vas nagradili priznanjem koje nosi ime znamenitog pisca?
Za pisca srpskog jezika nagrada "Meša Selimović" velika je čast i radost. Roman "´Derviš i smrt"... smatram velikim trenutkom srpske književnosti, jednim od njenih najviših dometa. Takođe, veoma volim i Selimovićevu "Tvrđavu". Ovog pisca čitam od rane mladosti i uvek sa jednakim zadovoljstvom. Oduvek sam imala svoj izbor od desetak knjiga koje sam uvek volela da imam uz sebe. "Derviš i smrt" je jedna od njih. Selimovićev opus čini za srpski jezik ono što čine najveći pisci - unapređuje ga, obogaćuje, razvija, osmišljava... NJegov opus čini čast ovdašnjoj literaturi, a nagrada koja nosi njegovo ime čini čast svakome ko je ponese. Naravno, ja se ovom priznanju nisam nadala. "Ko plače" je roman usmeren, pre svega, na čitaoca i to na one prave, istinske čitaoce, koje svaka kultura, pa i naša poseduje. Čitaoci sebe jesu prepoznali u ovom delu, ali je meni zbilja izuzetno drago da je ovaj roman primetila i pozitivno ocenila i kritika.

Povodom nagrade rekli ste, između ostalog, da je vaše delo lišeno političkog i postmodernog. Koliko je jednom piscu sa ovih prostora teško da sopstveno delo poštedi čaše žuči političkog?
Suviše dugo je čovek na ovim prostorima bio sveden na puke okvire homo politikusa, a njegova privatna, unutarnja, barokno bogata scena, na javnu, gladijatorsku. Naš realni, pravi, relevantan život, događa se negde duboko unutar nas i mnogo puta nije usko vezan za našu političku ili bilo koju drugu orijentaciju ili pripadnost. Iznutra, čovek ne mora da pripada, dozvoljeno mu je da oseti i vibraciju sopstvene samoće, ponekad tako neophodne. Naša sloboda i sreća su, takođe, unutar nas i ja sam odabrala da govorim o tim unutarnjim slojevima, u kojima se nalaze naša različita lica, blistava u svojoj jasnoći, jer su lišena maski, prostorima kojima naše duše i naš duh mogu slobodno da se kreću. Naravno da se jedna druga, važna i odsudna bitka uvek bije u nama samima - boj između erotskog i tanatoidnog. No, ovo je tek jedna od matrica mogućih čitanja mog romana.

Vaš roman "Ko plače" jedan je od najčitanijih već mesecima. Sa druge strane, vaši dramski tekstovi prošli su veoma zapaženo. Kako bi Sanja Domazet opisala svoj književni put kroz dobro nam znane staze i bogaze raznih književnih klanova i saveza?
U životu, pogotovo u životu umetnika, ne postoje određeni putevi. Postoje lutanja, s ponekom stanicom u pustinji, o kojima je govorio Brodski. Pre no što je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu izvedena moja prva drama, "Punjene tikvice", već sam bila duboko zašla u književnost. Godinama pre toga pisala sam i pišem ono što najradije pišem i sad, a što sigurno nikada neću objaviti: to su epistole, poezija i dnevnici. Pisanje, zbilja, jeste moj način života, moje kretanje od tame, svakidašnjice do svetlosti.

Kako vidite našu književnu scenu?
Mislim da jedno društvo ima onakvu kulturu kakvu zaslužuje i da je nemoguće očekivati da se pojavi zavidan broj kvalitetnih stvaralaca u uslovima koji su izrazito nepovoljni za kreaciju. Kultura je izrazito krhka kategorija, ali - o, čuda - upravo od nje zavisi budućnost jedne nacije i jednog društva. Jer ponekad jezik, tome nas uči istorija, a umetnost se, pre svega bavi jezičkom matricom, odlučuje o sudbini i budućnosti, a ne ishodi ratova ili veličina zemlje. Umetnici deluju kao incidentalna pojava, ali oni su, zapravo, proizvod ozbiljnog društva koje pažljivo ulaže u odlično obrazovanje i osniva najbolje univerzitete. Dar je, dakle, neophodan, ali nije dovoljan. Neophodno je potrebno da ga podrži i društvo.

ČITANJE U DRUGOM VREMENU

Moj roman ni po čemu nije prilagođen potrebama brzog čitanja i ne podseća na bilo kakvu verziju takve književnosti. On poziva na čitanje u jednom drugom vremenu, vremenu koje traje unutar nas, a koje je različito od ovog spoljašnjeg.

Mila Milosavljević

14.09.06

Djelo "Ko plače" srbijanske književnice Sanje Domazet nagrađeno je ovogodišnjom književnom nagradom "Meša Selimović" za najbolji roman na štokavskom govornom području koji je objavljen u 2005. godini. O nagradi, svom romanu, ulozi pisca u društvu Sanja Domazet govori u intervjuu za "Nezavisne".

NN: Mnogo je polemika bilo u vezi s dodjelom ovogodišnje nagrade jer se žiri do zadnjeg trena nije mogao dogovoriti kome da dodijeli nagradu, Nedžadu Ibrišimoviću za roman "Vječnik", ili Vama za prvenac "Ko plače". Kako biste to prokomentirali?
DOMAZET: Ne bih to komentarisala. Šta se dešavalo ne znam.

NN: Šta za Vas kao pisca znači ova nagrada?
DOMAZET: Sretna sam zbog nagrade. Posebno što je reč o Meši Selimoviću, kojeg su književni stručnjaci prepoznali na način na koji ga je prepoznala i čitalačka publika. Jer svi smo mi pre svega samo čitaoci. Njegova dela su nešto najbolje što je napisano na našem jeziku. Pre 20 godina susrela sam se po prvi put s njegovim delima i shvatila sam da je to što je on pisao izvanredno i genijalno. To je nešto najbolje što se ikada na našem jeziku pojavilo. Kad to kažem, pre svega mislim na Mešin roman "Derviš i smrt". Nikada nisam mogla ni da sanjam da ću jednoga dana dobiti nagradu koja nosi njegovo ime.

NN: Osim nagrađenog romana "Ko plače", koje bi Vaše djelo još izdvojili?
DOMAZET: Pisala sam dosta za pozorište. Jedan od komada je "Krila od olova". To je bio naručen tekst koji ima odličan prijem kod publike i na repertoaru je nekih beogradskih teatara još uvek. Osim romana "Ko plače", koji je u Beogradu dobio nagradu "Žensko pero", napisala sam i "Anatomiju zanosa". Reč je o esejima koji su se prošle godine na Beogradskom sajmu knjige pojavili zajedno sa romanom. Na ovogodišnjem sajmu bi se trebale pojaviti i priče s mojim potpisom, ali o tome ću više moći govoriti drugi put.

NN: Kome biste najviše voljeli da se obraća ova Vaša knjiga?
DOMAZET: Knjiga se obraća čitaocima koji dođu do nje, ali bih volela da se moja knjiga obraća ne samo duhu nego i ljudskoj duši. Nadam se da sam u tome uspela i da je ova nagrada dokaz za to.

NN: Na koji biste način voljeli da čitatelji shvate Vaš roman?
DOMAZET: Mnogo je različitih čitalaca. Volela bih da ga svako čita na svoj način. Da ga čitaju sporo i da ga na pravi način razumeju. Da ga shvataju shodno njihovoj poetici.

NN: Posljednjih godina na ovim prostorima mnogo se govori o ženskom pismu. Smatrate li da Vi pišete ženskim pismom i da li se po Vašem mišljenju pisac može tako određivati?
DOMAZET: Knjiga je dobra ili nije. Tu ne pomaže ni da li je žensko, ni da li je muško pismo. Književnost ne delim na mušku i žensku. Smatram da se obraća nekad muškarcu, nekad ženi. To je sve. Ali to ne znači da manje obraćam pažnju na ono što rade pripadnice mog pola, naprotiv, time se intenzivno bavim. Međutim, književnost smatram suviše krupnom, suviše ozbiljnom stvari u našim životima da bi je polno određivala. Pismo nema pola, kao što ga nema ni čitalac. Pisac u sebi ima sve polove sveta i sve svetove ovoga sveta, a to svoje iskustvo prenosi čitaocima. Zbog toga čitaoci čitaju. Zbog toga pisci pišu. Prema tome, ne mislim da postoje ženski i muški čitaoci. Smatram da postoji čovek koji je uvek na gubitku i smatram da je taj čovek koji je na gubitku i pisac i čitalac, ali da su oni zajedno na dobitku.

M. Lingo

06.04.06

Ponekad, što je veća disharmonija u umetnikovom životu, veća je harmonija u njegovom delu, smatra naša sagovornica

Povodom stogodišnjice rođenja poznate meksičke slikarke Fride Kalo, na novoj sceni „Bel Etage” zemunskog teatra „Madlenijanum” premijerno je izvedena drama „Frida Kalo” Sanje Domazet, u režiji Ivane Vujić. Autorka ovog dramskog komada poznata nam je po dramama „Punjene tikvice” (JDP, 1996), „Krila od olova” o slikarki Mileni Pavlović Barili (BDP, 2004), a na radiofonskom festivalu „Prix Italia” našu zemlju je predstavljala njena radio drama „Nar”.
Sanja Domazet je diplomirala na Pravnom fakultetu u Beogradu. U dnevnom listu „Danas” piše književnu i pozorišnu kritiku. Objavila je knjigu eseja „Anatomija zanosa” (Čigoja štampa), a nedavno je njen prvi roman „Ko plače” (Biblioteka „Albatros”, Filip Višnjić, Beograd, 2005) bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu.

Posle nekoliko ekranizacija priče o velikoj slikarki, dočekali smo i Vašu predstavu „Frida Kalo”. Koji ugao posmatranja njenog života i rada je Vas najviše zanimao, i šta je pri pisanju o poznatim umetnicima dominantnije – dokumentarno ili poetsko?
– O Fridi Kalo rekla sam ono što mi se činilo da je ona želela da kaže o sebi u ovom trenutku svoje smrti. Fridina umetnost sada kao da pada kao senka preko Fridine ličnosti. Za njenog života, bilo je obratno. Između dokumentarnog i poetskog ne postoji antagonizam. U dokumentarnom neizostavno leži i poetsko, te sam ja dramu pisala sublimirajući i dokumentarni i poetski tonalitet. Saradnici na ovoj predstavi delili su posvećeno moju viziju Fride: rediteljka Ivana Vujić i glumci Dobrila Stojnić, Vanja Marković, Slobodan Beštić, Vanja Ejdus, Igor Ilić, Goran Daničić.

Jednom prilikom ste rekli da je život svakog čoveka vredan romana, kao i da su sitnice bolji izvor saznanja o nekoj ličnosti nego tomovi studija o njoj. Da li je pisac uvek u stanju budnosti, pripravnosti, jer se nikad ne zna gde leži dobra priča, detalj...
– Biti spreman, u tome je sve, kaže Hamlet. U meri u kojoj je svet oko vas budan, zaljuljan, zavitlan vi nikada ne možete biti. Čovek može da percipira svet u granicama svojih čula. Ovog trenutka vasiona pulsira, milion cvetova procvetava, na dnu okeana ljubavno se pomera vodeno rastinje, sav taj krik ili svu tu muziku sveta, vi ne možete čuti. Ali je pisac čovek koji je budniji od ostalih. On čuje više od drugih. Pisac ume da osluškuje bolje, da prepoznaje poeziju ljudske kože, vode, oblaka, neba, snega... Naš izuzetan slikar Šejka je uzvišenost i poeziju pronalazio i u ostacima, otpacima, deponijama. Tako je raskošan bio njegov dar.

Radite na drami „Disharmonija”. Kako je Disova pesnička svest menjala njegovu objektivnu percepciju i da li je, možda, odlučila o njegovoj smrti?
– Disova lepota je u njegovoj disharmoniji. Kao i svi najintrigantniji pesnici, on je uvek išao „protiv struje” i uvek imao i u svom životu i u stihovima ono divno „uprkos”. LJudskim životom uvek vlada isti princip koji vlada i u kosmosu, a to je princip haosa. Princip reda je nešto što postoji možda samo još u našem delu. Ponekad, što je veća disharmonija u umetnikovom životu, veća je harmonija u delu. Kao da umetnik svesno plaća i gubi na jednoj strani, da bi dobio na drugoj. Moja drama se događa na lađi „Italija”, nekoliko sati pre no što će biti torpiljirana. Bliska smrt kao da najmanje na tom brodu potresa Disa. Jer umetnik tokom života umire više puta. A počesto nastavlja da živi posle smrti tela u čijem je logu, i senci, pronalazio skrovište. Danas i o Disu i o Fridi Kalo znamo mnogo više nego za vreme njihovog života. Oni kao da su savremenici ovog, a ne svog vremena. I umetnička publika njihovu vitalnost prepoznaje i na nju odgovara.

Pomenimo i Vaš magistarski rad sa temom „Etika tabloidne štampe”. Kakav je odnos etike i štampe, uopšte?
– U meri u kojoj etika napusti naše živote, napusti je i estetika. A život bez etike i estetike se teško može zvati istinskim, ozbiljnim, punokrvnim, pravim životom. Etika ne postoji u žutoj štampi, ali je zabrinjavajuće da se elementi tabloidne štampe sada pojavljuju i u medijima koji su do sada važili za ozbiljne i solidne izvore informisanja. Mi smo danas preplavljeni tabloidnom štampom, sve je manje novina koje nisu tabloidnog karaktera, ali to ne bi bio veliki problem da se tabloidizacija ne pretvara u „tabloidiotizaciju” (termin N. Todorović), koja zahvata i naše živote. Tabloidi imaju sopstveni jezik i određeni broj tema o kojima najčešće govore, ali i kao elitu popularišu određene estradne ličnosti, koje nikako i nikada ne mogu biti elita. A društvo bez elite, društvo je bez budućnosti.

Prostor slobode

Svaka od tri pripovedne niti romana „Ko plače” govori o žudnji za ljubavlju, nedoživljenom, prati razgovor junakinje sa samom sobom... S obzirom na to da ste na neki način „izmestili” priču u snove i fantazmagoriju, u kojoj meri je, po vašem mišljenju, iskustvo sanjarenja zapravo deo našeg stvarnog, doživljenog iskustva?
– San je integralni deo našeg svakodnevnog iskustva, njegov krilati pratilac, sabesednik naše realnosti. No, umetnik u čoveku ne poznaje razliku između stanja snova i stanja budnosti – budući da umetnik u čoveku ne poznaje hibernaciju sna. Stvaralac u čoveku je, dakle, uvek budan. I voli da zaroni u sve one druge svetove koje čovek pohodi u snovima i da iz njih na dnevnu svetlost iznosi najrazličitije vizije i metafore koje nisu ni iz ovog vremena ni iz ove realnosti, a počesto ni od ovoga sveta. Naš san je dokaz da o životu znamo malo, da se putovanje duboko u sebe nikada ne završava i da su naši unutarnji svetovi beskrajno bogati. San je prostor slobode koja čoveku nije oduzeta. Prostor za kreaciju i za let.

Mirjana Sretenović

04.02.06

Ovih dana u zemunskom “Madlenijanumu”počele su probe komada “Frida”, inspirisanog životom velike južnoameričke slikarke Fride Kalo. Ovu dramu napisala je Sanja Domazet, a režije se prihvatila Ivana Vujić. Naslovnu ulogu tumači Dobrila Stojnić, a u podeli su još Vanja Milačić, Vanja Ejdus, Slobodan Beštić, Goran Daničić i dr. Premijera se očekuje u drugoj polovini marta.

Pažnju književne javnosti Sanja Domazet je privukla nedavno, jer se njen roman prvenac “Ko plače”(Filip Višnjić, 2005) našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Sem ove knjige, objavila je i zbirku eseja “Anatomija zanosa”, u kojoj su sabrane književno pozorišne kritike iz lista “Danas”.

NJenu dramu “Disharmonija”, posvećenu Vladislavu Petkoviću Disu, za izvođenje priprema Beogradsko dramsko pozorište. Uz stalni angažman na kritičarsko književnom planu, Sanja Domazet radi sa studentima Fakulteta političkih nauka u Beogradu , na kojem će uskoro da magistrira.

Na nedavnoj beogradskoj promociji vašeg romana “Ko plače”, Svetlana Velmar Janković reče, između ostalog, da žene ne dobijaju NIN-ove nagrade. Podsećamo da su ovo priznanje za pola veka dobile samo ona i Dubravka Ugrešić. Zašto je to tako?
- Ove godine su se u užem izboru našla tri romana ženskih autora; čini mi se da se nikada dosad u istoriji NIN-ove nagrade ovo nije dogodilo. Ta činjenica nam ukazuje da sve većai broj žena piše i da je taj rad primećaen i među čitalocima i među kritičarima. Ovaj vek ćae otvoriti nova vrata i u nauci i u umetnosti, i u našoj koncepciji vremena i u spoznaji sveta i stvarnosti, Boga i nas samih, kao što svaki vek to radi. Literatura ima svoj unutrašnji, autohtoni razvoj i od pisaca zahteva u novom vremenu i novi kod, značenjski i tematski. Postoje neispričane priče o kojima tek treba govoriti, iskustva, i ženska i muška, koja su tajnovita u toj meri da ne postoje ni odgovarajućai jezički kodovi za njihovu verbalizaciju. To su teme o kojima ćae se tek pisati.

Mnoge od tih knjiga napisaćae žene, jer su mnoga od tih iskustava vezana za njihovu složenu strukturu, koju tek sada otkrivamo. Podsetimo se samo reči Simon de Bovoar koja kaže da “se žena ne rađa, ona se postaje”. To iskustvo “postajanja”, a ne prirodnog izrastanja u bićae, žensko je iskustvo o kome ćae tek biti napisani tomovi i tomovi. Ja aću biti njihov prvi čitalac.

Književna kritika je u vašem romanu prvencu prepoznala tzv. žensko pismo, ne samo zbog tematskog okvira, već i zbog strasti sa kojom je napisan. Takođe i neke muzičke forme (fuge). Šta vam u književnom stvaralaštvu više pomaže: talenat i spisateljska strast, ili poznavanje novinarskog zanata, kojim se takođe uspešno bavite?
- U umetničkom radu piscu pomaže svako iskustvo: i novinarski zanat i poznavanje drugih umetnosti, ali mu, uz dar, najviše pomaže studiozno poznavanje same literature i nepresušna radoznalost. Svet se otvara zbilja samo onima koji ga radoznalošćau navedu da im se otvori.

Šta vas to uzbuđuje u Mocartovoj muzici, koje ima u vašem romanu “Ko plače”?
- Uz Šekspira, Mocart je, verovatno, jedna od najinteresantnijih i najkreativnijih ličnosti koje su živele na zemlji. I kod Mocarta i kod Šekspira, genijalnost je bila očita. Mocartova muzika donosi i radost i uzbuđenje, podjednako i našem umu, i srcu, i duhu, i duši. To, zbilja, čine samo najvećaa umetnička dela. Mocartova muzika, takođe, i ovaj svet i nas same, čini stvarnim i smislenim. Po tome je i veoma nalik na ljubav.

U zemunskom “Madlenijanumu” ovih dana počele su probe vaše drame”Frida”, nastale po motivima iz života Fride Kalo. Napisali ste i “Krila od olova”, dramu inspirisanu sudbinom Milene Pavlović Barili. Šta spaja dve velike slikarke i žene, za koje se može reci da su živele ispred svog vremena?
- Fridu Kalo i Milenu Pavlovića Barili spajaju ogroman dar, veliki rad i razni životni usudi koji su ih sustizali. Kao i njihova odluka da na svako životno pitanje odgovore - kreacijom. To mogu samo najvećai i najbolji među nama. Reći životu “da” čak i onda kad se čini da je sve protiv nas, i slaviti život koji je počesto surov, ono je što vezuje i Kalo i Barili. Ali ne samo njih. Setite se samo Tamare de Lempicke, naše Nadežde Petrovića. Ili dva naša svetski poznata umenika: Marine Abramovića i Milana Tucovića.

Najavili ste “Disharmoniju” - priču o velikom srpskom pesniku Vladislavu Petkoviću Disu. U kojoj će književnoj formi biti napisana?
- Drama “Disharmonija”, koja ćae premijeru imati u Beogradskom dramskom pozorištu, nastala je po motivima istoimenog, prvog romana pesnika Aleksandra Jugovićaa. U mojoj verziji priče o Disu, sve se dogđa u jednoj noći, poslednjoj u Disovom životu, na lađi “Italija”, u onih nekoliko sati od ukrcavanja do momenta kad je pogođena torpedom.

U drami se sukob gradi na osnovu dve paralelne Disove percepcije sveta koji ga okružuje. Tu, kad je o ovom pesniku reč, možda i jeste bio koren njegovog životnog sukoba. Unutrašnji umetnikov svet nikada ne može da se ogleda u onom spoljnom svetu koji nas okružuje. U slučaju bilo kog umetnika, jedinstvo našeg unutrašnjeg i realnog sveta - nije moguće. Negde u tom procepu, umetnik stvara, slavi svet i strada.

Radmila Lotina

15.01.06

„Ovaj život, pa to je muzički komad, mislila je, ova moja zgužvana suknja, bosa stopala, to je Šubert, ova strast u mom stomaku, pol koji se budi, to je Debisi, a tišina je integralni deo, neodvojivi deo, tišina neba, Božje ćutanje, belina između slova, pa to je, takođe, muzikalna tišina koja se uklapa u beskonačnu muziku“, napisala je Sanja Domazet u romanu prvencu „Ko plače“ (izdavač „Filip Višnjić“) koji je uvršten u najuži izbor za Ninov roman godine.

Autorka se do sada javnosti predstavila pre svega kao dramski pisac („Punjene tikvice“ u JDP, tekst po kome je kasnije sa Šijanom uradila i filmski scenario, „Krila od olova“ u BDP-u). Tokom ove sezone biće izvedene i njene drame - „Disharmonija“ (BDP), čija je tema Dis, i „Frida“ („Madlenijanum“).

Glavne junakinje romana „Ko plače“ su tri žene koje obitavaju na različitim mestima i u različitim vremenima, ali je svaka na svoj način zaokupljena (ne)ostvarenom ljubavlju i unapred (ne)određenom sudbinom. „U svakoj od ove tri isprepletane priče“, kaže Sanja Domazet za „Blic“, „postavlja se pitanje mogućnosti prevazilaženja usuda koje nam život nameće. Čitav naš život jeste traženje odgovora i na pitanje čiji to plač neprekidno čujemo: da li plače tiho neko koga ne vidimo, a ko je negde blizu nas, dete u nama, da li plače Bog ili plače čovek...“

Vaše tri junakinje žive na tri različita prostora u tri različita vremena; jesu li one svedočanstvo suštinske ljudske identičnosti ili dokaz moćnog uticaja konteksta na život pojedinca?
- One su dokaz da na zemlji definitivnih dokaza nema, baš kao ni u literaturi, da se sve menja ogromnom brzinom, još brže u nama nego oko nas, i da taj beskrajni, promenljivi, unutarnji svet u nama, takođe traži svoja osvetljenja. One su i dokaz da svaki dan pred čoveka stavlja novo pitanje ili novu zagonetku, da je život duboko komplikovan i često bolan. Ali i beskrajno zavodljiv i lep. Kao i da je ovo poslednji život svakoga od nas. Pre no što smo ovamo došli, čini se kao da smo negde obećali da ćemo sve ovo videti i doživeti. I onda otići. Senka tog obećanja jeste i literatura.

Neretko u romanu pominjete velike pisce, mislioce. Uticaj ili...
- Ja, baš kao i vi, branim ono što čitam!

Između erotike i srži življenja stavljate znak jednakosti?
- U erotici jeste srž življenja. Nesumnjivo da vam je, priznali ili ne, najvažnije ono što vam se događa sa ljudima koje volite. Nalazimo se, baš kao i junakinje o kojima sam pisala, između dve sile - erosa iz koga se rađamo i tanatosa koji nas čeka na kraju. Između jednog čekića i drugog nakovnja. Ištvan Sabo napravio je izuzetan kratak film u kome se junak na samrti seća samo lica žena koje je voleo, njihovih poljubaca. Svaki čovek se, u susretu sa smrću, uvek seća ljubavi. Svi pesnici to znaju. Paveze ima one svima nama poznate stihove: „Doći će smrt i imaće tvoje oči“. A Lorka je svoju smrt prepoznao kao pticu. Sećate se: „Kad umrem, ostavite otvoren balkon...“ Dve junakinje iz romana „Ko plače“ prepoznaju smrt u sopstvenom obličju.

Na jednom mestu kažete da je nada najveći teret koji čovek u životu nosi, ali da je istovremeno ono što mu omogućava da ide dalje?
- Fransis Bekon kaže da je nada „dobar doručak, ali loša večera“. Nada u romanu „Ko plače“, ali i u svakodnevnoj egzistenciji, pomaže ljudima da lakše prelaze put „od varke do varke“, kako je Andrić nazvao život. Pa ipak, na zemlji zbilja vlada zakon da „čovek ničega ne sme uzeti previše“. Jer se taj višak, ako je preveliki, uvek okreće protiv nas. No, tačno je i da „nada umire poslednja“. Kada jedna od junakinja u romanu izgubi nadu, ona odbacuje i život.

Na nekoliko mesta sa mnogo simpatija govorite o glumi i glumcima. Zato što vam je muž glumac, zato što ste i dramski pisac ili...
- Volim glumu, veoma volim teatar. Mislim da je pozorište božanstvena vremenska mašina koja nudi mogućnost da budemo, na trenutak, besmrtni, drugačiji, nudi igru, provokaciju, ukratko, let. Crnjanski je voleo kad u Italiji, u teatru publika, na kraju aplauzom i uzvicima priziva mrtve (likove) da izađu na poklon. Njemu je to, zapisao je, ličilo na vrstu vaskrsenja. Teatar i umetnost, to i jesu, baš kao i ljubav, oblici vaskrsenja.

Tatjana Nježić

03.06.06 Politika

Komedijant slučaj učinio je da drugo čitanje romana Ko plače Sanje Domazet, (romana koji se, između ostalog, događa i u osamnaestovekovnom Beču) započnem u onom trenutku kada čestnejši Isakovič upravo napušta prosvećenju Vienu. Morao sam brže-bolje da na tog adoptiranog sina obersta Vlka Isakoviča zaboravim. Ne zato što sam poklonik onog kukavnog, monumentalnog pogleda na prošlost, kome se čini da je sve najvrednije već napisano, nego zato što ljubav u to dva romana ne može da se poredi nikako.

Tri vešto isprepletene ljubavne priče koje se dešavaju u različitim vremenima i prostorima, glavna su tema romana Sanje Domazet. Te ljubavi, što će čitaocu biti odmah jasno, neće se završiti onako kako se završavaju noviji holivudski filmovi. Završiće se tužno. Autorka je dakle jedna od učenica Valtera Benjamina koji je rekao, davno, da svaka priča opstaje zahvaljujući autoritetu smrti. Priče koje za tu moć smrti, ne znaju, bacaju se čim se pročitaju. Kao ljubavni vikend romani.

Sve tri ljubavne priče, iako razdvojene epohama ili godinama junakinja, multiplikacija su jednog jedinstvenog lirskog stanja.
Pripovedački interes autorke više je naklonjen unutrašnjim prelivima likova, nego spoljašnjim događajima. Otuda je roman Ko plače fragmentarna tvorevina. Udubljivanje u dušu likova čini da rečenica Sanja Domazet ponegde bude duža nego što treba čime autorka želi da dočara tok oslobođenje pripovedačke svesti. Eteričnost rečenice dočarava otuda jedno muzičko stanje likova, koje je motivisano sklonošću ka muzici koju pokazuju gotovo svi junaci romana.

Tako se često u ovom tekstu događa nešto slično onome što se dogodilo i prvim simbolistima: u težnji da otkriju nevidljive aspekte sveta, simbolisti su koristili nove, do tada nepotrošene reči. Te reči su onda neminovno zvučale više nego što su značile. Zato se i čini da roman Sanje Domazet nema tri glavne junakinje, već jednog glavnog junaka: to je jezik.

Zamišljam Sanju Domazet kao auutorku koja je doslovno shvatila jedan od saveta koji je pisac Peščanika odaslao zainteresovanima:
najomiljenija lektira pisaca, od Bodlera, jesu rečnici. Roman Ko plače podseća na neko jezičko svetlucanje pre svežih i neupotrebljenih, nego novih reči. Evo jednog primera: „Stajala je ispred ogledala. Negde duboko, u njegovom ljubičastom, sivo oljusnutom dnu, ona je videla lice žene koja je drhtala, telo odeveno samo u providno, sjaktavo prsluče”. U redu. Moglo bi se još ponešto reći o brojnosti atributa i priloških odredbi za način, („neke od dugih, vrtoglavih, bezbojnih kiša koje su padale koso i ljubavno”), ili o (većinom uspelim) ritmičkim lomovima unutar rečenice i tako dalje i tako dalje.

Roman Ko plače je lepo napisan, ali je njegova jezička lepota delo jedne pre vredne, no u jezičkom smislu inventivne autorke. Jezičko bogatstvo romana treba pozdraviti, ali treba primetiti i da je to bogatstvo nekada samo sebi cilj, da rečenice često više zvuče nego što znače. Muzika? Poezija? Da, ali Ko plače je, ipak, proza.

Da, i to proza u kojoj je prisutan manjak smisaonog rizika da se jezičko bogatstvo podredi nekom hermeneutički izazovnijem trouglu od jednačine ljubav = muzika = tuga. U tom prilično skučenom hermeneutičkom prostoru, oseća se izvesna tekstualno-muzička klaustrofobija: naime, roman Ko plače podseća me na koncert na kome se izvode tačno one kompozicije koje su najavljene na programu. I nijedna druga. Otuda i sve tri ljubavne priče, i pored tužnog kraja, deluju veštački, kao konstrukcije, kao čokoladne mocart-kuglice, budući da u njima nema nikakvog ironijskog okvira koji bi smisaonu jednostavnost ovog romana obremenio nekim neočekivanim značenjima.

Bilo kako bilo, Ko plače neće uvrediti vašu inteligenciju ni vaš osećaj za jezik. On vas, međutim, neće uveriti u to da je za pisce najvažnije da čitaju rečnike.

Dobro bi bilo da ponekad popiju kafu, ili pojedu malo smrznutog kupusa. Što mu dođe na isto. A tada će i jezičko bogatstvo zablještati novim sjajem.

Slobodan VLADUŠIĆ

10.03.06 NIN

Prvi roman dramskog pisca i esejistkinje Sanje Domazet od onih je knjiga od kojih smo se već pomalo odvikli sred, čini se, predugog “događanja istorije” u tzv. lepoj književnosti i van nje. Uglavnom prisutna u “dekorativnim” tragovima opštih okolnosti i epohalnih naznaka, oficijelna, politička istorija ustupila je ovde mesto svojevrsnom remitologizovanju privatnog života uz pomoć prisustva univerzalnih figura (Mocart), odnosno predstava i izražajnih mogućnosti (ljubav, muzika, žudnja, smrt) kao podrazumevanog metafizičkog i vrednosnog okvira tog pokušaja da se na svet pogleda i mimo već oveštale prozaičnosti našega doba.

Ko plače je zapravo “muzilovski” zamišljena pripovest o tri žene, ostvarena kontrapunktskim smenjivanjem sižejnih linija i segmenata koji prate njihove sudbinske putanje u hronološkom luku od kraja osamnaestog do kraja dvadesetog veka i u geografskom rasponu između Beča i Pariza, s jedne, odnosno Beograda i Smedereva, s druge strane. Umesto priklanjanja mogućem detekcijskom zapletu, tako podesnom za planetarno aktuelno, trendovsko-senzacionalističko bagatelisanje kulturnih toposa i ikona, Domazetova se, međutim, odlučila da intrigantnu ideju o pojavljivanju partiture Mocartove navodno izgubljene fantazije u ce-molu upotrebi samo kao lajtmotivsku “kopču” poetski fluidnog i simbolički osenčenog pripovedanja, unutar kojega muzika prerasta tematski povod, pa i metaforično načelo konstrukcije, i u izvesnom smislu postaje sama “duša” knjige.

Počivajući skoro do jednoga na pesimističkom uviđanju da je “ovo planeta na kojoj svaki Eros umire”, junaci romana Ko plače žive, naime, izolovani u jednom naročitom, sublimno senzualizovanom psihološkom i duhovnom prostoru u kojem je “Bog muzike... neprestano prisutan na zemlji”, dajući njihovim duševno i socijalno krhkim egzistencijama makar prividnu punoću i savršenstvo. Kao gotovo kjerkegorovski shvaćen erotski stadijum ili izraz čulne genijalnosti, muzika je, s druge strane, ovde i okrutno zahtevno božanstvo, u svakom času pripravno da nepovratno kazni ljudsku neizdržljivost u “sterilisanom” i varljivo zaštićenom zabranu oduhovljene senzualnosti. Na određen način se nadovezujući na osvedočeno zanimanje za sudbine umetnika i “umetničkih duša” u protivrečnom svetu modernosti, posebno ispoljeno u Krilima od olova, dramskoj povesti slikarke Milene Pavlović Barili, Sanja Domazet ovde spliće gusto zasićenu mrežu simboličkih nagoveštaja i već ustaljenih oblika. Izrazitije od naglašeno ličnog prisustva ženski jarkih, bezmalo svuda uočljivih boja, kao što su ružičasta, narandžasta i, posebno, melanholično-svetačko-istinosno višeznačna ljubičasta, odnosno značajnije od variranja gotovo uzorno gineoloških simbola iracionalnog, poput sna, meseca, suza (“Ko plače, utešiće se”), pojavljuje se ipak smislotvorno nadređeni motiv olovnih krila kao izvorno muški i vizionarsko-herojski, “ikarovski” amblem paradoksalnog uzleta koji ovde i muške i ženske aktere jednako neminovno vraća i sunovraćuje prema zemlji.

Ko plače je, dakle, ženski osmišljena i ženski napisana knjiga, poetsko-simbolična priča o ženama i muškarcima dostojnim da uđu u njihov povlašćeni doživljajni svet, ali povrh svega to je ostvarenje koje, pripovedajući o imanentnom tragizmu svih umetnički istančanih senzibiliteta, sve vreme u stvari nagoveštava potrebu za svojevrsnom obnovom one zatomljene i pomalo zaboravljene osećajnosti što predstavlja možda jedinu pažnje vrednu alternativu istoriji civilizacijske neistančanosti i neprestano demonstrirane bezosećajnosti. Uprkos delimičnom utisku već viđenoga i afektivno (pre)zasićenog kao posledice ovog rekuperativno univerzalističkog opredeljenja, roman Sanje Domazet čitaocima se, rekao bih, preporučuje kao jedan od nekoliko najzanimljivijih u pravom talasu dobrih knjiga koje u prošlogodišnjoj proznoj produkciji potpisuju dame.

Tihomir Brajović

25.01.06 Danas

"Sanja Domazet napravila je podvig pišući o dve prastare žudnje - za ljubavlju i smrću, jer je novo i neobično umela da ih iskaže", rekla je Svetlana Velmar-Janković, govoreći o romanu "Ko plače" na jučerašnoj promociji ove, i knjige eseja "Anatomija zanosa" u Kulturnom centru Beograda. "Ko plače" jedan je od sedam romana koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu u izdanju "Filipa Višnjića", dok je "Anatomija zanosa" objavljena u izdavačkoj kući Čigoja. Svetlana Velmar-Janković govorila je i o ’jeziku romana koji povremeno postaje muzika’, kao i o tome da se ’tri priče o tri žene ili tri priče o jednoj ženi ili jedna priča o tri žene stapaju’. "Razlika između istočnog i zapadnog načina mišljenja je u poimanju poezije - istočni pesnik uvek će poći iz cveta da govori o njemu, a zapadni će ga najpre opisivati spolja. Sanja Domazet se, kada se prepusti svojoj snazi, javlja iznutra, iz ličnosti o kojima piše i u tome podseća na istočnog pesnika", dodala je ona. Kao osnovne Sanjine simbole Svetlana Velmar-Janković prepoznala je sneg, vetar, kiše, vode, mesečinu, led, sve ono što je "pretopljivo" i što se pretapa pred očima njenih ličnosti, ’kao što se i vremena pretapaju, kao što se i Mocartove note pretapaju iz veka u vek, a devojka koja žudi za ljubavlju i nestaje u smrti zajedno sa tim notama koje potanjaju’. "Žene ne dobijaju Ninove nagrade (moj je slučaj uzgredan), ali ta nagrada dala bi Sanjinom romanu spoljni sjaj, a ono unutrašnje, podzemno, najlepše u njenoj knjizi ostalo bi tako neprimećeno", istakla je ona. Priče romana "Ko plače" su ‘blago ispričane, a ispod njih sve tutnji, one su izlet u svet književnosti, muzike, radosti, ljubavi prema životu, ali i u smrt’. "Radujem se što ona piše", rekla je Svetlana Velmar Janković na kraju.
"Zašto i muškarcima ne bi bilo žao što ova knjiga nije dobila Ninovu nagradu?", rekao je, govoreći o knjizi koju je uredio, Mihajlo Pantić. On je govorio i o tome da Sanja poseduje sopstvenu rečenicu, ‘a kad to imate, onda imate odakle da gradite građevinu’. I njeni eseji, koju su ‘preživeli formu jednodnevne novine i dobili stabilnu formu’, kao i drame, i prvi roman, prepoznaju se po toj rečenici. I on je roman "Ko plače" nazvao jezičkom partiturom i muzičkom kompozicijom sličnoj fugi u kojoj se motivi smenjuju do svog neminovnog razrešenja. Pantić je kao jedan od ključnih simbola za knjigu primetio i svetlost, a kao ‘faktor koji objedinjuje’ različita vremena i gradove - Beč, Beograd i Smederevo, istakao je Dunav. Sanjin način pripovedanja okarakterisao je kao ženski, ako bismo pod tim terminom podrazumevali čulnost i to da se ’priča pomalja sa onu stranu ljudske ostvarenosti’. "Ovim dvema knjigama", ocenio je Pantić, "srpska književnsot dobija nadahnutog i inspirisanog pisca".
Sanja Domazet, inače rođena u Smederevu, pijanistkinja u nekom od prethodnih života i ljubitelj Mocarta, rekla je, između ostalog, da joj je izgleda, iz njoj neznanih razloga, ’suđeno da se bavi biografijama ljudi koji su, iako više nisu živi, prisutni danas, možda i više nego u ona vremena u kojima su živeli’. Među njima, Sanju su posebno intrigirale sudbine dve velike umetnice - jedne sa ovih prostora, Milene Pavlović Barili, po čijem su životu nastala "Krila od olova" i druge, takođe slikarke, Fride Kalo, o čijem životu, po Sanjinom tekstu ovih dana počinju probe predstave u Madlenijanumu. U romanu, kako je već rečeno, pominje se Mocart, a ono čime će se Sanja Domazet baviti u svom narednom delu "Disharmonija", kako je najavila, jeste priča o velikom srpskom pesniku Disu.
I. Matijević

24.01.06 Danas

Dve knjige Sanje Domazet, biće predstavljene danas u podne u beogradskoj Galeriji Artget KCB. O romanu "Ko plače" (IP "Filip Višnjić"), u najužem izboru za Ninovu nagradu, i esejima "Anatomija zanosa" (Čigoja štampa), govoriće Svetlana Velmar Janković, Mihajlo Pantić, Petru Krdu i autorka. Prvi roman Sanje Domazet, "Ko plače" zamišljen je koliko kao književno, toliko i kao muzičko delo. U njemu se, naime, u durskomolskom tonalitetu neprestano prepliću tri priče, tri fuge o tri ženske sudbine iz tri različita vremena i prostora, a te se sudbine i ta vremena, na kraju, stapaju u fatumski shvaćenoj beskonačnosti, u zvuku samog jezika. Prateći svoje tako različite, ali u preosetljivosti i naglašenoj erotičnosti tako slične junakinje, kojima je misao na (ne)dogođenu ljubav kontrapunkt misli o stalno vrebajućoj smrti, Sanja Domazet zapravo nastoji da nam pripoveda o onome o čemu je najteže pripovedati, o unutrašnjim stanjima ljudske svesti koja su intuitivna i čulna (u smislu potpune otvorenosti svih osećaja i osećanja) i koja, kao naročita muzika duše... Ko plače se najbolje čita uz Mocarta, jednog od junaka fluidne priče Sanje Domazet (Mihajlo Pantić). "Anatomija zanosa" (prva knjiga eseja) kradom je sazidani muzej u vremenu, u kome su pohranjene zbirke sećanja i snova Toni Morison, starinski monokl i strasni šešir Antona Pavloviča Čehova, kardiogram snova kadulje, kaline i kamelije, dnevnici cvetova zaljubljenih u telo meseca, eseji o čežnji sunca i voća, muzička kutija ljubavnih pisama napisanih u leto1926, poslatih u Rusiju, Švajcarsku i Srbiju, kao i zbirke dopisnih karata, napisi o zavodljivoj dubini dokolice, putovanja, ćutanja, tame i poezije. Sanja Domazet, rođena je u Smederevu, završila je pravni fakultet u Beogradu. Piše drame (Punjene tikvice, Krila od olova), književnu i pozorišnu kritiku u dnevnom listu Danas.
I. M.

15.01.06 Danas

Roman Sanje Domazet, "Ko plače", prvenac je Sanje Domazet, darovite dramske spisateljice (Punjene tikvice, Krila od olova, radio-drama Nar) i bilo je neizbežno da i elementi dramske kompozicije budu prisutni u organizovanju priče o trima glavnim junakinjama (i nekoliko glavnih likova iz njihovih života), smeštenim u tri grada, na lepom Dunavu, u tri različite epohe (o Sari, iz Smedereva, osamdesetih godina prošlog veka, o Sofiji Pandurović, petnaestogodišnjoj Beograđanki iz devedesetih, istog, minulog stoleća i Mariji Štraus, mladoj Bečlijki zaljubljenoj u Mocarta, krajem osamnaestog veka). Pred nama su, pod maskama, tri Evina lica.
Njihove priče, koje se kontrapunktski smenjuju, u tri glasa, podjednako nabijena emocijama, poezijom, muzikom i senzacijama, u osnovi su priče o lepoti i smislu, ili pre o pokušajima njihovog pronalaženja u ljubavi i smrti, i ishodu koji između tih kategorija stavlja fatalni znak jednačenja. Ironija tog obrta, spasava ovu neobičnu priču od patetike, ali ne i njene junake, svakog ponaosob, od lično, tolstojevski individualizovane nesreće i tragike.Kao u antičkoj drami, ljudi koji naseljavaju ovaj triptih-roman su igračke bogova, mada protagonisti njih nisu svesni; bogovi su nevidljivi, usnuli, mrtvi, štagod, iako sveprisutni. Bogovi k’o bogovi, pokušavaju da za sebe pridobiju duše, nadmećući se međusobno: Bog muzike, bog vremena, bog ljubavi, bog žudnje, bog smrti.
Ovako postavljena scena samo je okvir za drugu priču, unutrašnju, koja se vodi sa sobom, sa dušom i telom. Ona se manje iskazuje a više oseća između redova, u grču beskrajnih metafora i proze istkane od svoje suprotnosti, od poezije. Te metaforičke slike odraz su još nabijenijih osećanja. I zato se čini kao da su napisane u jednom jedinom, dugom (uz)dahu, koji rukopis Sanje Domazet čini intenzivnim do bola, doslednim i opojnim za čitanje u istom ritmu, mnogo bržem od onog kojim mislimo da živimo. Adaggio sostenuto je subjektivni doživljaj vremena, moguć samo u najintimnijem unutrašnjem svetu čoveka i žene. Sara, Marija i Sofija koračaju kroz sneg, leptirove i snove, i muziku bez reči. Jer su, kako jedna od njih kaže sebi, naša tela samo muzički instrumenti. Vreme koje se osipa i ističe njome se zaustavlja, dodaje druga. Muzika je konstanta življenja, svadbena, posmrtna, i muzika bez prestanka sublimira sve što junakinje romana Ko plače dobijaju od života: muzika zvona, muzika telefonskog poziva, muzika tramvaja, i tročetvrtinski koraci svetlosti...Na tako ozvučenu scenu romana, svaka junakinja izlazi, sa svojim monologom, monodramom u nastavcima. I svaka od njih govori o nedoživljenom, o žudnji za ljubavlju, ali pre svega o načinu na koji se ta žudnja i ta ljubav, evocira ili nameće, o fantazmagorijama jačim od stvarnog. I zato je najefikasniji lek protiv tanatosa, izmeštanje u snove, u priču, kako nas autorka neprestano podseća kroz bure unutrašnjih drhtaja svake od junakinja. Ali je lek tako opojan i pitak, da ga one, bez razlike, konzumiraju do fatalnog overdouza...
Roman Sanje Domazet govori o esencijama postojanja, ili pre o mogućem doživljavanju sveta onim neizrecivim, nadverbalnim, čulnim putem, o emocijama odmaknutim od trivija reči koje se, tek uzgred, omaknu u pokojem zalutalom dijalogu (prečišćenom kroz unutrašnji, indirektni govor) da unesu disonantni predah u sklad neverbalnog opštenja: sa drugim bićima, i još više sa njihovim predstavama u svakom čoveku, a između toga, sa čistim elementima od kojih je svet sazdan.
Zbog toga ovaj roman deluje tako nebeski ozareno, uprkos svemu, tako nestvarno, zbog toga je atmosfera koju on gradi u suštini, jača od priče i važnija, i njoj suprotstavljena. Neprestano ponavljanje lajtmotiva koji tu atmosferu grade, nezavisno od mesta i vremena radnje, čini da se radnja i prozni obrazac u koji su ove unutrašnje priče umetnute tope, a tekst razara iznutra, čistom lirikom, slikama, i pretače u svojevrsni antiroman. Baš kao što to i njene junakinje čine sa svojim životima, bežeći iz tragično intoniranog žanra stvarnosti u antitragediju privida, snova.
Kritičar Mihajlo Pantić za roman Ko plače veli da je to "roman koji govori o naličju svih najvažnijih fenomena ljudskog života (rađanja, smrti, ljubavi i strasti) na način neobičnog, netipičnog, duboko ličnog, pa utoliko i literarno sugestivnog tretmana erotskih, tanatoidnih i mitskih zona čovekove svesti, i sve to iz ženske, čulnošću obeležene, "meke" perspektive. To ne bi bilo moguće bez nesvakidašnje, predmetu priče saobražene, kaskadne, pomalo zagrcnute guste, muzikalne trepetave rečenice kakva se do sada nije čula u ženskom pripovedanju na srpskom jeziku."
V. Roganović