06.02.06
Bez apologije
Desimir Tošić
Sporo uviđanje značaja Đilasove pojave smatram za jedan od važnih oblika naše neusklađenosti sa evropskim vrednostima
Prošle godine navršilo se deset godina od smrti Milovana Đilasa, našeg prvog disidenta, a raste i zanimanje za njegov život i delo: autobiografija njegove mladosti, „Besudna zemlja”, večeri na Kolarcu posvećene njemu veoma su posećene, sve češće se njegovo ime spominje u štampi.
Pre dve godine, sa grupom beogradskih intelektualaca, Desimir Tošić je osnovao Centar Milovan Đilas, čiji je i predsednik.
Da li ste iznenađeni interesovanjem za Đilasa?
– Predviđao sam da će doći to vreme , ali ne tako brzo. Ne zato što sam mislio da bi bilo prerano, naprotiv, zato što znam da mi Srbi skoro po pravilu docnimo, mada stalno žurimo. Sve zemlje istočne Evrope imale su neminovni postkomunistički haos, ali kod nas su ipak demokratske promene išle teže. Sporo uviđanje značaja Đilasove pojave smatram za jedan od važnih oblika naše neusklađenosti sa evropskim vrednostima. Ali, eto, kao da je došlo do preokreta, do ubrzanja.
Sama „Besudna zemlja” je knjiga od prvorazrednog značaja, ne samo kao književno delo ili uspomene jedne značajne ličnosti, već kao duboko razumevanje Crne Gore, kao socijalna antropologija srpskog naroda i šire, Južnih Slovena, Balkana. Knjigu bi trebalo da pročita svaki naš čovek jer nudi mnogo tema za razmišljanje.
Koliko Centar Milovan Đilas pomaže u proučavanju Đilasovog dela?
– Zanimanje ljudi je veliko ali Centru nedostaju finansijska sredstva. Nedavna skupština bila je odlično posećena mada se održavala u tuđim prostorijama. Celokupan rad je dobrovoljan, neplaćen. Ne možete očekivati od mlađih ljudi koji nisu materijalno obezbeđeni da žrtvuju svoje vreme. Uveren sam da bi se mogla dobiti pomoć stranih fondacija za kulturu, čak možda tolika da se u Beogradu sagradi zgrada u kojoj bi bila memorijalna biblioteka i istraživački centar, međutim, prethodno je neophodno da od novca dobijenog od naših ljudi i preduzeća zakupimo prostorije i zaposlimo ljude kao stalno osoblje. Tek tada će Centar Milovan Đilas stvarno postojati, pa ćemo moći da se obratimo inostranstvu za pomoć.
– Uskoro će se osnovati Centar Milovan Đilas u Crnoj Gori, prvi zadatak bi trebalo da bude popravka i obeležavanje kuće u kojoj je rođen Milovan a koja se nalazi u selu Podbišću kraj Mojkovca.
Naš beogradski centar obratio se prošlog leta vladi Crne Gore s molbom da po tom pitanju nešto učini i dobili smo odgovor kojim smo vrlo zadovoljni. Ali ništa još nije započeto.
Ipak, najznačajnije je i u Beogradu i u Crnoj Gori da je započela rasprava o Đilasovom životu i delu, da se delo proučava. Đilas je bio čovek velikog duhovnog nemira, stalne zapitanosti, neko ko je težio novom u društvenom životu. Ukratko, čovek nove misli. Zaslužio je i te kako da se njegovom delu pristupa ozbiljno, analitično i odgovorno. Naravno, bez kleveta i negatorstva ali i bez apologetstva i idolopoklonstva.
Vi ste više od trideset godina u Parizu i Londonu uređivali časopis „Naša reč”. Vaša grupa je podržavala Đilasa, isticala smisao i značaj njegove borbe. Kako to da je jednoj grupi emigranata bilo jasno ono što nije mnogima u samoj zemlji?
– U emigraciji je bilo najrazličitijih grupa od kojih su mnoge učinile više štete nego koristi svom narodu a i samima sebi. Naša grupa nije bila velika, sastojala se od mladih ljudi koji su bili obrazovani i koji su, što je najvažnije, želeli da uče dalje, saznaju više - i to ne samo radi posla, karijere, već i zbog služenja svojoj zemlji. Već 1946. mi smo se izjasnili za ujedinjenu Evropu a da nas niko nije pozivao, tada nije bilo Evropskog pokreta. Bilo je samo evropskih ideja, na primer onih Žana Monea, za nas je to bilo dovoljno.
Već u prvom broju časopisa koji je izašao na geštetneru u samo 350 primeraka, jasno smo rekli da smo protiv povratka na onaj stari poredak od pre 1941. Bili smo kritičari i revolucionarnog režima u zemlji i kontrarevolucionarnih stremljenja u emigraciji. Bili smo protiv produženja građanskog rata, makar samo idejama i rečima, kako između srpske levice i desnice, tako i između Srba i Hrvata. Znali smo da treba tražiti nove puteve. Onda je sa komunističke strane došao Milovan Đilas koga smo zapazili još dok je bio na vlasti, čak tri-četiri godine pre Plenuma 1954. kada je dao ostavku. NJegova borba za pluralističko društvo, za slobodu mišljenja, za legalizaciju opozicione partije, bila je i naša borba.
U kojoj je meri „Naša reč” sarađivala sa Đilasom u pogledu izdavanja knjiga i objavljivanja članaka?
– Moram da spomenem da sa nama od 1975. sarađuje i Milovanov sin Aleksa, koji je došao u London na postdiplomske studije. NJegova saradnja dugo je skrivana, ali od 1980, pošto je odslužio vojsku i vratio se u London, pisao je za „Našu reč” pod svojim imenom i samim tim je i postao emigrant. Zatim je i Milovan počeo da piše članke za „Našu reč”, čak smo objavili i jedan neposredni intervju sa njim.
U drugoj polovini 80-ih godina „Naša reč” je imala veliki tiraž - oko 3000 primeraka se štampalo, a preko 300 odlazilo na razne načine u Jugoslaviju. U samoj zemlji osećalo se izvesno popuštanje i ljudi više nisu bivali zaplašeni kao ranije. Iz zemlje smo dobijali sva disidentska dokumenta, peticije, otvorena pisma rukovodiocima. Tih dokumenata je bilo toliko da smo povećavali broj stranica „Naše reči”.
Osećali smo da smo organ beogradskog disidentskog pokreta, koji je bio najjači u zemlji i uživao je veliki ugled u svetu i doprinosio ugledu Srbije kao zemlje u kojoj ima ne malo slobodnih, hrabrih i pametnih ljudi. Sve to je potvrđivalo naše davnašnje ideje i procene da je postepena evolucija kroz demokratske reforme najbolji put iz jednopartijske diktature u demokratiju.
Tada je, zaista, Jugoslavija bila na pragu Evrope. Zatim dolazi raspad, Milošević, građanski rat, sankcije i bombardovanje - pad u ambis iz kojeg još nismo sasvim izašli. Zameram mnogima, od onih koji su progonili Milovana Đilasa ili olako prešli preko njegovog slučaja, do Slobodana Miloševića i onih oko njega.
A danas?
– Poslednjih godina vidim tri velika problema, čak bih rekao tri sramote: na izborima je visoka apstinencija, najveća stranka je još uvek u rukama vojvode od Karlobaga koji čeka suđenje i, najzad, pojava Karića na političkoj sceni. Zastrašujuće. Možda sam prestrog, ali šta bismo mi rekli za Hrvatsku da u njoj toliki broj ljudi glasa za partiju nekog njihovog Šešelja? Zar ne bismo rekli da nisu zreli za demokratiju?
Naravno, i dalje verujem u demokratske reforme i evoluciju. U svakom narodu dolaze političke vođe koje dižu svoju naciju na gore, i dolaze političke vođe koje sahranjuju svoju naciju. Nadam se da će ovih prvih biti sve više. Neka im jedan od uzora bude Milovan Đilas.
Dušica Milanović
02.04.04 Republika
Mislilac u nemislećem društvu
Ko je Milovan Đilas, Desimir Tošić
Knjigom o Milovanu Đilasu, našem prvom disidentu, publicista Desimir Tošić ponudio nam je višeslojno, provokativno i uzbudljivo štivo, jednu refleksiju o pet decenija iz kojih pouke nisu izvučene. Prvi nivo je ideja o slobodi i briljantna Đilasova analiza komunizma. Na to se nadovezuju ideja o istrajnosti, toleranciji i kulturi bez kojih je nezamislivo jedno pristojno društvo.
Milovan Đilas je u srcu komunizma prvi progovorio protiv totalitarnog društva. Sebe je osudio na disidentstvo i usamljenost u slobodi posle robijanja, ali tu slobodu ni posle dugo godina nije uspeo da podeli sa društvom iz kojeg je ponikao. Đilas se odavno promenio, a društvo čiju je okoštalost kritikovao još se prevrće u ljušturi dodajući joj nove spirale lutanja i zabluda. I tako do danas, sa malim i hrabrim iskoračajima posle kojih dolaze još dublja povlačenja. Đilasov testament nema ko da izvrši.
Kada je reč o istrajnosti, ona se svakako odnosi na samog Đilasa koji je svojim idejama i analizama komunizma prkosio skoro pedeset godina. Ovde se, međutim, pridružuje i autor knjige Desimir Tošić, i sâm učesnik u događajima i sagovornik Đilasov, urednik emigrantskog lista Naša reč koji je izlazio u Londonu, i koji Đilasove ideje prati od 1954. godine. Tošić objavljuje tekstove o Đilasu i po dolasku u Jugoslaviju, do 2002. godine, da bi mu se godinu dana kasnije odužio knjigom, zadivljujućim dokumentom o višedecenijskoj posvećenosti idejama jedne tako značajne ličnosti za savremenu istoriju kao što je Milovan Đilas. Više od toga, knjiga otkriva samog Tošića kao suptilnog tragaoca, otvorenog i tolerantnog čoveka kome ne smeta što ideje o slobodi pronosi bivši pripadnik komunističkog tabora. Sam Tošić u knjizi o Đilasu optužuje tupavost i tvrdoglavost srpske emigracije koja je bila konsternirana saradnjom Naše reči i bivšeg komuniste. Opirući se mržnji i ograničenosti, Tošić je obogatio ne samo istoriju nego i srpsku (političku) kulturu, i ova knjiga izdašno svedoči o tome.
Zanimljivo je da knjiga ne sadrži samo tekstove koje je Tošić pisao o Đilasu i Đilasove intervjue medijima u Evropi i Americi, nego i fenomene vezane za pojam "đilasovštine", odnosno njegovo disidentstvo. Tako u knjizi nalazimo i tekstove o ubijenom advokatu Jovanu Baroviću i drugom disidentu, Mihajlu Mihajlovu. Najzad, knjiga o Đilasu ujedinjuje još jednu zanimljivu ličnost, dr Vasilija Kalezića, književnog kritičara i istoričara, jednog od najboljih poznavalaca dela Milovana Đilasa. Kalezić i Tošić jedan drugome postavljaju pitanja o Đilasu i njegovom značaju u današnje vreme, i odgovaraju na njih. Ovi tekstovi na kraju knjige lucidno dovode u vezu Đilasove ideje i nesposobnost društva da se modernizuje. Mada se na prvi pogled bave političkom analizom, ti tekstovi spadaju u najlepše stranice epistolarne književnosti.
Olivija Rusovac
11.12.03 NIN
Kao bajka o džinu i patuljcima
Desimir Tošić: “Ko je Milovan Đilas”
Konačno se neko usudio da ponudi mogući odgovor na pitanje koje se provlačilo gotovo pola veka na ovim našim prostorima - ko je Milovan Đilas?! Pomenuto pitanje je zapravo naslov knjige Desimira Tošića, političkog delatnika i prononsiranog demokrate, jedinog kadrog, rekla bih, da razjasni enigmu vezanu za prvog i najznačajnijeg komunističkog disidenta, što je Milovan Đilas uistinu i bio. Pre Saharova i pre Solženjicina! Podnaslov knjige nosi naziv Disidentstvo 1953-1995.
Knjigu čine tri dela i tri vrste tekstova. U prvom delu su članci i komentari Desimira Tošića o stavovima i izjavama Milovana Đilasa kroz više od četiri decenije. U drugom delu su tekstovi samog Đilasa iz vremena njegovog tamnovanja i kasnije saradnje sa raznim listovima i časopisima, među kojima su svakako najznačajniji londonska Naša reč i pariski Les Preuves. Treću grupu napisa čine saopštenja, uvodnici, razgovori koji svedoče o žestokoj kampanji vođenoj protiv Đilasa u zemlji i u emigraciji, u vreme komunizma i posle njegovog pada.
Dragocenost ovih tekstova i ove knjige je u tome što poseduje obilje zanimljivih pojedinosti i fakata vezanih za slučaj Đilas. Šta je ko, na primer, izjavio od komunističkih perjanica, Đilasovih nekadašnjih saradnika i prijatelja kad je spor sa Partijom uzeo maha? Šta je i kada Đilas pisao i šta su drugi rekli o njemu? Tošićev izbor tekstova ostavlja mogućnost da čitalac sam zaključi o dubini naše drame, o težini Đilasove borbe i samim tim o činu bez presedana u komunističkom svetu. Reč je o “odbrani jednog velikog čoveka našeg vremena - od malih ljudi našeg podneblja”, kako navodi autor knjige. Zbilja, kao da čitate bajku o džinu i patuljcima!
Kvalitet ove knjige je i u tome što je Tošić lično i dobro poznavao Milovana Đilasa, ali i što je imao dovoljno uvida, analitičkog smisla i ljudskog poštenja da istražuje, pročita, sasluša, citira, uporedi i potom iznese sve ono što bi moglo da ukaže na prirodu Đilasovog disidentstva, stvarne vrednosti njegovih političkih i književnih stavova, na stereotipe koji su negovani kao (ne)proverene istine, a zbog kojih je ispaštao ne samo Đilas već dosta dugo i cela njegova porodica. Svedoci smo vremena utonulog u mitove, obmane, stereotipe, kojih se i danas teško oslobađamo. Stereotipi o Đilasu su se pokazali najpostojanijim. Pogrešno optuživan (tek nakon sukoba s Titom i pada sa vlasti!) za razne stvari, a posebno za republičke granice i crnogorsku naciju, za pojavu tzv. pasjih grobalja u Crnoj Gori, iako nije u to vreme ni boravio u toj republici - slučaj Đilas je primer neznanja i lenjosti da se upoznaju činjenice, da se sagleda celina problema ili celina biografije jednog čoveka.
U nesreći su ljudi uvek usamljeni. Milovan Đilas je znao da mu se svetio sistem koji je i sam izgrađivao, ali je ostajao dosledan sam sebi. Na jednom mestu on kaže: “Pred sudom i zakonom ja nemam krivice... Ali imam za šta da odgovaram - to je za izgraldnju datog sistema, i to pred narodom i svojom savešću, čak i bez obzira na to što sam prozreo kud taj sistem vodi i šta znači, i javno ustao protiv njega još dok sam bio na vrhuncu vlasti.” Nije mogao da se pomiri sa njegovim lažnim aspektima. Mnogi prijatelji su ga se odrekli, neki oklevetali.
Baveći se Đilasom i njegovim obimnim delom (preko dvadeset i pet knjiga raznovrsnih po karakteru) dugi niz godina, Desimir Tošić je portretisao Đilasa i sklapao jedan sopstveni, mogući mozaik koji mi se čini sasvim prihvatljivim; štaviše, zaslužuje poštovanje zbog svega iznetog i nazvanog pravim imenom. Analizom je došao do zaključka da za čoveka njegovog kova vlast ništa nije predstavljala. Ideja je bila suština i stalno traženje. Sloboda je bila suština i stalna potreba. Borba za slobodu mišljenja i slobodnog izražavanja postala je smisao njegovog upornog spisateljskog rada. Jasno se u knjizi Desimira Tošića, u stalnom pokušaju da se da što precizniji i pošteniji odgovor na pitanje - ko je Milovan Đilas, uočavaju uzroci i posledice dramatične sudbine ovog intelektualca, uz to nekada visokog komunističkog funkcionera, jedinog koji se usudio da posumnja u temelje komunizma, da prizna greške i bori se književnim delom, pisanjem tekstova, novim idejama, vizionarskim stavovima za promene u društvu, za reforme, demokratizaciju i kretanje unapred.
Aktuelnost njegovih stavova samo je prilog potvrdama da osvajanje sloboda nikada nije završen proces. Borba za drugačije i slobodno mišljenje tekovina je za koju je Milovan Đilas odrobijao priličan broj godina. To što je on samo drugačije mislio, ugrožavalo je nečiju vlast. Nisu ga slomili. Imao je snage i dara da se u svom dugom i burnom životu bori za svoje ideje, “nove misli” koje bi doprinosile opštem dobru. Imao je smelosti da upozorava na moguće nesreće, simptome, opasne pojave, svetle primere, pišući o nacionalizmu, emigraciji, Kosovu, Poljskoj, jugoslovenskoj krizi, advokatu Baroviću. “U javnom životu se i postaje neko kroz borbu za nešto uzvišenije i nelično”, misli su ovog velikog čoveka, najvećeg koga je imala Crna Gora u XX veku, po oceni autora ove zanimljive i značajne knjige.
Knjiga Desimira Tošića je doprinos i prilog u samom začetku velikog posla koji je pred nama - neophodna je kompletna, sveobuhvatna obrada arhivalija i književnog opusa Milovana Đilasa, kao i ocena značaja njegovog dela, ne samo za našu zemlju, već i za ceo demokratski svet. Budući da Tošićev junak nije bio tipični ideolog već politički mislilac, njegovo delo ostaje za istraživanje i prosuđivanje.
Borka Božović
