01.07.08
CHICK I DICK LITERATURA
Vladislava Gordić Petković
Zle žene propagiraju zdravu sumnju i oštru kritiku, uznemirujući tako komatozni san većine - one većine koja mantrički ponavlja da smo "u dvadeset prvom veku", te da već zbog same te činjenice kod nas navodno nema primitivizma, fašizma, mračnjaštva i tuposti svake vrste. Kao beli slon - dar koji se ne sme odbiti, a koji upropašćuje darovanog - ženama je podarena odgovornost, a s njom i umor, bes, gorčina. Tek se pre nekoliko godina u Njuzviku pojavio tekst o materinstvu kao izvoru kontinuiranog stresa, a kod nas se o tome ne govori jer se serviraju samo kontrastne slike žene - majka Jugovića versus čedomorka. Svaka ovdašnja priča o ženi kao heroju tranzicije automatski se prilepljuje mitu o sponzoruši, ženskoj vrsti koja jedina nema identitet. Sponzoruša ne priznaje svoje postojanje, odbija da govori u svoje ime, pretvara sebe u tajnu koja se ne može odgonetnuti pričom koju o sponzorušama pričaju nesponzoruše.
Razgovarao: Srđan V. Tešin (e-novine.com)
U svojim veoma zapaženim i čitanim knjigama, kolumnama i esejima, Vladislava Gordić Petković Srbiju često naziva teokratsko-nacionalističkim Apsurdistanom, zemljom u kojoj njeni stanovnici tvrde: 1) da se samo kod njih najbolje jede i najlepše živi, i 2) slepo veruju u to da mrski Zapad nema dušu, a da su Srbi, tj. Apsurdistanci, siromašni samo zato što veći deo plate potroše na bakšiš u kafani. U svojim knjigama Virtuelna književnost 1 i 2, koje su mi poslužile kao šlagvort za razgovor sa njom, profesorka Gordić Petković hrabro, iskreno i duhovito piše o mnogim temama u vezi sa novim tehnologijama, savremenom domaćom, engleskom i američkom literaturom, šekspirologijom, studijama roda i književnom teorijom i kritikom. U ovom razgovoru smo pretresali nimalo lake teme kao što su frustrirajuća pitanja rodnih paradoksa, forsiranje literarnih ispljuvaka chick i dick literature, buđenje pisaca generacije Google i Srebrenice, jurišu salonskih i kafanskih fašista i njihove dece na univerzitetske katedre, dobrokotiranim div-junacima i kukavicama na književnoj sceni...
* U jednom tekstu afirmativno si pisala o "zlim ženama" koje propagiraju zdravu sumnju i oštru kritiku, uznemiravajući tako naš većinski komatozni san. Sa druge strane, oštra si kritičarka laži, prividnosti, instant intelektualnosti i parodirane multikultrualnosti nekadašnjih verenica ratnih zločinaca, svaštoidnih kvazispisateljica ili turbo-folk gospođa na naduvavanje. Nakaradno shvaćena politička korektnost ovih poslednjih ide čak do pokušaja imitacije rodne ravnopravnosti. Da li u paradoksu naše, kako ti kažeš, teokratsko-nacionalističke države, paralelno funkcionišu i rodni paradoksi?
Ti se očigledno pozivaš na moj tekst Zle žene, loši momci, koji je pisan za rubriku Virtuelna književnost pre pune tri godine. Ne bi se reklo da se puno toga promenilo, ali se sada ipak budi nada da ćemo teokratsko-nacionalističkoj državi okrenuti barem bok ako ne i leđa - barem tako što će šlagersko evropejstvo postati "top of the pops" (a i to je nešto!). Tada sam pisala o političkim posledicama nakaradnog oponašanja političke korektnosti, koja je shvaćena kao prećutna dozvola našima da lažu i kradu samo zato što su naši. Nakaradna politička korektnost ulazi u sferu rodne ravnopravnosti tako što otvara prostor konstruktima opasne ženske lepote udružene s bezopasnim intelektom koji trtlja ono što moćnici muškarci žele da čuju. Podmukla mizoginija u medijima planski izbacuje modele ženskog u vidu samoproklamovanih figura s tri i po braka, pola knjige i nafriziranim CV-jem, u kome je vešto maskirana činjenica da nemaju diplomu čak ni sumnjivog fakulteta. Suprotno tim lepim nakaradama, zle žene su novi loši momci naše sredine, jer one se ne boje pitanja i sporenja. Neumoljivo anatomizuju i zgodne savetnike i glagoljive ministre i problematične eksperte, ne zato da im otkriju unutrašnju lepotu, nego da podgoje svog kućnog ljubimca - crva sumnje. Te zle žene koriste medije da bi nepovratno ugrozile medijsku kulturu, i to čine na jednostavan, a efikasan način: u medijima, naime, najlakše prolaze generalizacije, a žene o kojima govorim argumentovano raskrinkavaju opšte teze o tome kako je opšte poznato da su žene ugrožene, Srbija silovana ili ćirilica zanemarena. Zle žene propagiraju zdravu sumnju i oštru kritiku, uznemirujući tako komatozni san većine - one većine koja mantrički ponavlja da smo "u dvadeset prvom veku", te da već zbog same te činjenice kod nas navodno nema primitivizma, fašizma, mračnjaštva i tuposti svake vrste.
Kao beli slon - dar koji se ne sme odbiti, a koji upropašćuje darovanog - ženama je podarena odgovornost, a s njom i umor, bes, gorčina. Tek se pre nekoliko godina u Njuzviku pojavio tekst o materinstvu kao izvoru kontinuiranog stresa, a kod nas se o tome ne govori jer se serviraju samo kontrastne slike žene - majka Jugovića versus čedomorka. Svaka ovdašnja priča o ženi kao heroju tranzicije automatski se prilepljuje mitu o sponzoruši, ženskoj vrsti koja jedina nema identitet. Sponzoruša ne priznaje svoje postojanje, odbija da govori u svoje ime, pretvara sebe u tajnu koja se ne može odgonetnuti pričom koju o sponzorušama pričaju nesponzoruše.
Pisala sam u svojoj kolumni Virtuelna književnost jednom o kesi za poklone u obliku golog ženskog tela. Taj crveni kruškoliko-violinski oblik sa adekvatnim reljefnim čvorićima koji imitiraju tzv. sekundarne polne odlike, deo je asortimana najrazmreženijeg srpskog supermarketa. Takva kesa ne uništava svet, ali ga unižava, kao što ga unižavaju medijske konstrukcije slatkih, bezopasnih ženica.
O cunamiju mizoginije u srpskoj književnosti i kulturi ne bi adekvatno posvedočio ni istraživački projekat u trajanju od pola veka. Bilo da je mizoginija aksesoar mačizma kao u stvarnosnoj prozi (gde se, avaj, i nesretni mačizam speluje otprilike kao kajgana sa srčom), bilo da je upakovana u simpatično postmoderno lakrdijanje sa Ničeom ili Lakanom, opasno je redovna. Mizoginija u životu nije dobar štos, već loš stav; to je ideologija veoma slična rasizmu. I nije samo na kesama, i nisu za nju samo muškarci odgovorni. Mizoginija se vidi i u činjenici da se ženskom književnošću nazivaju literarni ispljuvci koji jedini uzor mogu imati u nacionalekološkim sočinjenijima one od pravde pobegle bivše crnke.
* Ti praviš oštru razliku između "književnosti koju stvaraju žene" i "književnosti za ženski svet". Čik lit je globalni fenomen, ali smo mi u Srbiji otišli i korak dalje: za razliku od sveta, kod nas predstavnice takve književnosti dobijaju crkvene ordene. Teško je zamislivo da bi Kendas Bušnel mogla da dobije papsku kolajnu za Seks i grad. Da li se ipak globalni izbor književnog ukusa sveo na chick i dick literaturu i da li je takav pervertirano suženi izbor nametnut i našoj publici?
Postoje ženska književna istorija, ženski kanon i žensko pismo kao autentične istorijske i poetičke pojave. Žensko pismo nije književnost koju pišu žene, već model stvaralačkog rukopisa koji je netradicionalan, suprotnost konzervativnom i etabliranom, alternativan i marginalan. U dnevnim banalizacijama zaboravlja se da je žensko pismo, čiji su sinonimi fluidno ili meko pismo, poetička, a ne polna odrednica. Ali čik lit je medijski proizvod, mašina trivijalne književnosti koja insistira na tome da se sva pitanja ženskog identiteta ukrčkaju u Kozmo sosu, sa izuzecima istinskih parodijskih bombi koje se ponekad omaknu u žanru. Takozvani čik-lit daleko je od ljubića koliko i od umetničke proze, pa je njegovu žanrovsku poziciju nezahvalno definisati. Naziv je teško prevodiv, jer ne treba zaboraviti da je u njemu sadržana i marka žvakaće gume, što ironično sugeriše da se radi o jeftinoj i lošoj literarnoj robi za površne i poluobrazovane. Oni koji su blagonakloni prema žanru za žvakanje ženskih tema, svrstavaju ga u postfeminističku književnost koja spaja tipično feminističke radosti slobode i tipično postfeminističke radosti trošenja. Spoj emancipacije i konzumacije verovatno će čik-lit proizvesti u svedočanstvo o jednoj epohi, s obzirom da postoji i muški pandan ovom literarnom trendu, tzv. dik-lit. Ravnopravnost polova prividno je zadovoljena: još samo kad bi ova književnost za ženski svet zaista bila književnost.
Kad govorimo o nametanju književnog ukusa i sužavanju izbora, treba da budemo svesni zamki u koje upadamo: književno tržište je najmanje planirano i strateški vođeno od svih drugih tržišta, i tu umesto nametanja imamo samo haos ponude i haos vrednosti. Knjiga se pretvorila u literarni odušak. Naročito se roman pretvorio u lokalnu anesteziju mozga. Običan čitalac sve više u knjigama traži olakšanje, opuštanje i neku vrstu identifikacije: želi da čita o sebi sličnima, ili o onome što bi mogao biti, želi lake odgovore a ne teške izazove, želi da ga knjiga lepo uspava. Strašno su retki pisci poput, recimo, Harukija Murakamija, koji te očajne tragaoce za anestezijom može tiho i bez napora prevesti u pravu, lepu, veliku književnost. Murakami piše pitko, lako, prividno nenaporno, a onda čitaoca neopazice uvuče u vrtlog nadrealnog, mučnog, opasnog.
* U pojmu kiberfeminizam sadržana je priča o tehnologiji u službi tela. Po Sejdi Plant kiberfeminizam je savez žena, mašina i nove tehnologije. Prema ovome ispada da tehnologija ipak nije boytoy. Koja je, da te parafraziram, suštinska veza između klitorisa i matriksa?
Kiberfeminizam je pokret koji odbija da bude institucija i organizacija, a zasniva se na dubokom zadovoljstvu idejom da tehnologija otvara nove definicije tela i ljudskih odnosa. Ali, treba imati na umu da definicije kiberfeminizma koje su stare već preko deceniju malo gube na značaju u novom razdoblju Interneta, kad suvereno divlja blogoforija, u ovom trenutku kad Internet više nije špajz u kome se skladišti okean podataka već je postao tzv. prolazna soba. Puno je knjiga napisano o ženama na Internetu, o oblastima od umetničkih projekata do net aktivizma, i činjenica je da je Internet dugo bio prostor nesputanog umetničkog izražavanja. Autorke hipertekstualnih romana poput Šeli Džekson i Dajen Greko odista su iskoristile elektronsko pisanje na način koji je to Sejdi Plant zamislila. Adrijen Ajsen i Frančeska Rimini su svoje internet projekte uspevale da pretvore u obmane od krvi, mesa i štamparske boje koji su funkcionisali kao žestoka parodija čik-lita".
* Da li u domaćoj književnosti zaista postoji "nova hipertekstualnost", kao neprepoznata tendencija savremene srpske proze, uprkos zadrtim piscima koji svoje kompjutere demonstrativno odnose u podrum kako bi reinstalirali pisaću mašinu? S obzirom na evidentnu nevidljivost na Mreži, da li su domaći savremeni pisci tehnofobi?
Hipertekstualnost nema veze sa tehnologijom, iako joj tehnologija dosta pomaže, ona ima veze sa formom i eksperimentom. Kompjuter nije ništa drugačiji od papira, samim tim što je i jedno i drugo medij i proizvod tehnologije. Domaći pisci se dele u dve nejednake grupe: oni koji misle da je kompjuterski ekran vagina dentata, koja otkida ne samo muškost nego i organ srpstva, dočim druga, manja grupa zaranja u elektronski okean, pretvarajući ga u polemički i stvaralački poligon.
Na srpskoj književnoj sceni tehnofobija je posledica i simptom duhovne zaparloženosti. Mnogi tehnofobi se plaše "velikog sveta tamo napolju" - ne govore strane jezike i ne žele da ih govore, obrazuju se na prevodima, ne listaju na Netu ni strane dnevne novine a kamoli da pazare na Amazonu ili Abebooks. Sreća je te ipak ono najbolje od srpskih pisaca što trenutno imamo ipak čita na engleskom i ide malo dalje od svog dvorišta i realno i mentalno. Ali njih je malo i medijski su gotovo nevidljivi.
* Nakon PC-ja, Interneta, mobilnih telefona, MP4 plejera, iPodova, jasno je da literatura uveliko zavisi od tehnološkog okruženja. Internet i na planu forme menja književnost. Tumačenje i odbrana književnosti danas mora posezati i za neknjiževnim argumentima. Povrh svega, pisac se za pažnju publike neravnopravno bori sa rijalitijima i sitkomima koje kreira armija profesionalaca. Imaš iskustva sa uređivanjem legendarne edicije Prva knjiga Matice srpske. Kakvi su pisci iz generacije Google? Da li je reč o ljudima sutrašnjice ili nastavljačima tradicije?
U šali kažem da je najveći uticaj na srpske pisce-početnike imao Dosije iks: uverena sam da su od Moldera i Skali naučili da život nije samo rutina od danas do sutra, nego i zavera ili tajna. Posle bombardovanja smatralo se da je navala dokumentarizma jedino relevantno književno sredstvo, ali taj sindrom se brzo uklopio u onu olako shvaćenu rečenicu Rejmonda Karvera: "Uvek ti govore da pišeš o onome što poznaješ, a šta bolje poznaješ od sopstvenog života?". Tako da jedna grupa mladih autora i dalje neumorno literarizuje svoje mladalačke traume, ali druga, sve veća, polako shvata da je književnost žanr, postupak i strategija, a ne prepisivanje života. Uticaj medija je, po meni, plodotvoran: i Dosije iks, i sitkomi i guglovanje naučili su mlade pisce brzim rezovima, skokovitosti, osmišljavanju zapleta, kreiranju atmosfere. Čitam ovih dana roman prvenac jednog etabliranog teoretičara i kritičara koji je zamišljen kao rijaliti šou - odličan je! S druge strane, generacija Gugl upada u opasnu zamku baratanja podacima bez svesti o njihovoj validnosti i hijerarhiji. Generaciji Gugl nedostaje kontekst i sistem koji se stiče dugim radom, ali imaju hrabrost i brzinu koja će to nadoknaditi.
* Na nekoliko mesta si pisala o pervertiranoj istini onih koji veruju da je Srebrenica plod propagandne mašinerije Zapada i domaćih izdajnika. Ti ljudi kao da i van Mreže žive u virtelnom svetu. Činjenica je da su kafanske fašiste iz devedesetih smenila njihova deca: visokoobrazovani fašisti, koji neretko deluju iz senke akademskih zidina, a osvojili su i dobar komad prostora na Mreži. Kakvu književnost mogu stvarati oni koji su rođeni i odrastali uz postere Ratka & Radovana, sirena za vazdušnu uzbunu i osećanje da je "našima sve dozvoljeno"?
Salonske fašiste uspešno je odnegovala geografska i(li) duhovna izolacija: ako su putovali po Americi i Evropi, susretali su sa enklavama naših doseljenika koji su im objasnili kako, uprkos socijalnom blagostanju, žive poniženo i izolovano - ko je pročitao roman Mirjane Đurđević, Parking svetog Savatija, moći će da dobije duh srpskih iseljenika spakovan u flašicu kao ekstrakt, moći će da oseti svu tugu i užas neprilagođenosti presovane u dvestotinjak strana brze i reske proze. Da se razumemo, srećnih emigranata nema, ali mi koji ostajemo na osnovu slike bez tona koju nam emigranti prikazuju pogrešno tumačimo njihovu nesreću - umesto da je vidimo kao autohtonu nostalgiju, mi je čitamo kao materijalnu i duhovnu ugroženost, i ta pogrešna svest o tome da se protiv naših tamo daleko sprovodi kontinuirana tvrdomeka represija naročito se prima kod "generacije Srebrenice". Ova etiketa je ironična: "generacija Srebrenica" je upravo ona koja veruje u ratkoradovanski mačizam bez komentara. Ako naši mladi ljudi nisu putovali, onda veruju da se ovde najbolje jede i najlepše živi, uvereni su da Zapad nema dušu a da su Srbi siromašni zato što veći deo plate troše na bakšiš u kafani - verovali ili ne, upravo ovo objašnjenje čula sam od mlade ekonomistkinje koja nikad nije putovala dalje od Segedina. A Segedin je već sam za sebe lekcija uređenog i komfornog života, da ne govorimo o gradovima na većoj kilometraži od Srbistana, mentalne provincije u kojoj salonski fašisti i drugi primerci osakaćenih generacija žive. Samo, kad kažem osakaćeni, tu dosta mislim i na samoranjavanje...Plašim se da ćemo od te i takve generacije dobijati besmislene antiglobalističke traktate i distopije na temu kukavnog srBstva ugašenog, kakvi već tu i tamo nastaju, no ipak se tiho nadam da će Molder prevaspitati cara Lazara. U jeku bombardovanja, jedan naš pisac je na čuvenom kanalu Čoveka sa Olovkom u Ruci dobio etiketu anglofil, koja se i tada i danas u nekim krugovima speluje kao linč. Taj trend deljenja etiketa dobija maha sve više upravo zato što imamo moralno i kulturološki osakaćene generacije. I ma koliko glorifikovali Internet, treba ozbiljno da se zapitamo kako to da on našim generacijama izolovanih nije doneo šire vidike, i zašto novi mladi militanti nisu bili motivisani da odu dalje od naci bloga.
[-.--.-]
* Ne jednom jetko primećuješ kako su konzumenti medija u Srbiji danas na uslovnoj slobodi, jer samo slede svoje bukmarkove i fejvorite, a zaboravljaju na mogućnost lutanja i izbora koji nije sužen na opozitne polove. Ispostavilo se, posle tolike buke o kontrolisanim medijima tokom Miloševićeve ere, da su danas jedine oaze slobodnog novinarstva, neprofitni web portali i blogovi. Profit je jedina konstanta kojom se opravdava neki medij i sadržina tog medija. Na većini televizija sa nacionalnom frekvencijom ne postoje emisije iz književnosti. Izveštavanje o književnim događajima, kao sa stočnog vašara, svelo se na Sajam knjiga i NIN-ovu nagradu. Ako moderni čitaoci/gledaoci/slušaoci pogubno utiču na književnost, da li su se onda mediji s pravom otresli književnosti kao malo blata sa cipela, kao viška koji u tranziciji nikome ne treba?
Sve zavisi šta od medija tražimo: na (kablovskoj) televiziji ima odličnih obrazovnih emisija, među koricama knjiga ima bofla. Pokušajima prosvetljavanja najviše odmaže to što kulturne rubrike polako nestaju iz svih medija, svode se na agencijske vesti ili imaju hermetičnu, lažno elitističku koncepciju. Emisije iz kulture su trome, raspričane, bez adekvatne montaže, ali često, avaj, i bez adekvatne kamere... Sa velikom nostalgijom sećam se Popovanja koje je režirao Milutin Petrović. Možda Enter sa Dnevnom dozom kulture ima najbolju formulu za pitak kulturan program. Sa vrlo malo sredstava i podrške dobre emisije o književnosti rade Nada Zorić i Miljana Maglovski sa televizije Vojvodina. Medije kulturni programi ne bi koštali puno, ali je problem što se baš zbog toga što kultura traži malo njoj ne daje ništa.
* "U ovoj zemlji samo kukavice opstaju", kaže Orhan Pamuk u romanu Sneg, ali ta se njegova ocena može odnositi i na naše, po svim šavovima, popucalo društvo. Slažeš li se sa stavom nekih ovdašnjih mlađih kritičara koji tvrde da kukavice čine naš književni mejnstrim?
Pamukov kontekst je drugačiji - on govori o svetu kakav nastaje onda kad ljude sistematski uteruješ u Evropu tako što ih uteruješ u red, i uteruješ u red time što ih uteruješ u Evropu. Uverena sam da ta mantra Evropa i za evrocentrike i za evroskeptike znači red a ne "kazna božja" ili "med i mleko". Kukavica nije onaj kome su bliske kontemplacija, melanholija i apatija, a upravo ove tri stvari nagone na ćutanje i povlačenje pred agresivnim reflektorima koji zaslepljuju sa književne scene. Odbijanje polemike nije kukavičluk, nego odustajanje od besmislene borbe: odustajanje nije herojstvo, ali jeste racionalna reakcija. Književna scena je upravo to što reč i kaže - scena, sa prividno atraktivnim i glamuroznim, a u stvari vrlo krhkim, ruševnim kulisama, sa gomilom sjajnog papira koji glumi zlato, sa loše artikulisanim, nevešto sročenim replikama, teturavim glumcima, katastrofalnom režijom, no sav se taj bofl i dilentantizam trpe zbog dva minuta katarze. Sa svim manama i vrlinama, sa retkim uzletima i čestom dosadom to je ipak scena, a ne sudnica u kojoj se propituju svedoci i dokazuju krivice. Nije smisao umetnosti, a ni bilo kog građanskog angažmana, da se već od doručka dokazuje hrabrost i ispravnost ili da se uvežbano diše po taktu korektnosti.
* Neću otkriti toplu vodu ako kažem da pisanje može da inicira i neku egzaktnu političku korist. Toga ima. Ima i toga da neki pisci izazivaju javne polemike, forumaška prepucavanja, blogovske komentare. Ipak, čini mi se da sve to nastaje pre kao posledica njihovog javnog (čitaj: političkog) govora i delovanja nego zbog njihovih objavljenih knjiga. Da li je u Srbiji danas moguće pisati knjige sa očiglednom tendencijom da izazovu određene vanknjiževne reakcije pa čak i da utiču na formiranje jasno definisane političke svesti?
Sve me više strah da je forumaško-blogerska slava zapravo samo način da se osetiš kraljem sveta, dok zapravo sediš u orahovoj ljusci koja nikad neće postati krstarica. Strah me je da Internet prostor postaje iluzija mnoštva, a da se sve više sreću samo slični sa sličnima; strah me je da su zajednice koje nastaju u zamišljenoj geografiji elektronskog prostora male i nemoćne, a da je ogromni prostor koji im se prividno pruža samo maska za medijsko prećutkivanje. Ono što je tužno koliko i opasno jeste praksa da se u medijskom prostoru funkcioniše bez slušanja suprotne strane, da umesto dijaloga divljaju uporedni monolozi, svađalačka i vašarska atmosfera u kojoj pobeđuje obično onaj sa više decibela u glasu i decilitara u krvotoku. Prejake reči kruže kao nenavođene rakete, nasumično oplićući po ljudima i institucijama. U gigantskoj rašomonijadi televizijskih panel ćaskaonica stvara se svet paralelne usmene književnosti u kom se zamenjuju i razmenjuju zapleti i junaci, krivci i naivci, dokazi falsifikuju ili mistifikuju, statističke analize sučeljavaju sa scenskim efektima krokodilskog smeha i suza, a onda se to preseli na blog i eto belaja.
Književnost se teško meša sa politikom, i slanje ideološke poruke uvek je osuđeno na polovičan uspeh. Svaka satira je jednokratna, tragedija nemoguća. Ali treba se osloboditi onog najgoreg opšteg mesta da nas tehnologija porobljava i osiromašuje. Nerviraju me čapraz filozofkinje i filozofi koji se ubiše od dokazivanja da nas kompjuter obezljuđuje. Otuđenje je jedna od čarobnih reči koja navaljuje da objasni sve fenomene i da nas inficira nostalgijom za varvarstvom. "Otuđili smo se jedni od drugih" najčešće znači: ne pitamo se više za junačko zdravlje onako rumeni preko plota, pre ili posle krađe jaja pod komšijinom kvočkom. Iskaz "otuđili su našu teritoriju" podrazumeva bojni poklič, petnaest godina sankcija i životni vek nenormalnosti. "Otuđenje od prirode" cilja da se osetimo beznadno pusti i prazni zato što imamo krov od crepa nad glavom, radijator pod krstima, blender, toster i plejadu sokoćala koja rade na prokaženu struju. Negativni mit o otuđenju je civilizacijska prevara koja razara i najbolje umove. Čim čovek prestane da bude ono što Šekspirov Lir zove "gola, dvonožna životinja", odmah mu se to famozno otuđenje kao teg kači o vrat. Od parne mašine do pentijuma, od šporeta do blekberija, samo se reciklira priča o otuđenosti pojedinca od prirode koja vreba u hladnom svetu tehnologije. Ma koje mane da imaju, pa ne može biti da mejl, čet i blog otuđuju: nisu li ti vidovi komunikacije ono što svaka komunikacija jeste - povezivanje? Ali daj da se povežemo bez kratkih spojeva.
01.07.08
CHICK I DICK LITERATURA
Vladislava Gordic Petkovic
E-novine.com
Zle zene propagiraju zdravu sumnju i ostru kritiku, uznemirujuci tako komatozni san vecine - one vecine koja mantricki ponavlja da smo "u dvadeset prvom veku", te da vec zbog same te cinjenice kod nas navodno nema primitivizma, fasizma, mracnjastva i tuposti svake vrste. Kao beli slon - dar koji se ne sme odbiti, a koji upropascuje darovanog - zenama je podarena odgovornost, a s njom i umor, bes, gorcina. Tek se pre nekoliko godina u Njuzviku pojavio tekst o materinstvu kao izvoru kontinuiranog stresa, a kod nas se o tome ne govori jer se serviraju samo kontrastne slike zene - majka Jugovica versus cedomorka. Svaka ovdasnja prica o zeni kao heroju tranzicije automatski se prilepljuje mitu o sponzorusi, zenskoj vrsti koja jedina nema identitet. Sponzorusa ne priznaje svoje postojanje, odbija da govori u svoje ime, pretvara sebe u tajnu koja se ne moze odgonetnuti pricom koju o sponzorusama pricaju nesponzoruse.
Razgovarao: Srdan V. Tesin (e-novine.com)
U svojim veoma zapazenim i citanim knjigama, kolumnama i esejima, Vladislava Gordic Petkovic Srbiju cesto naziva teokratsko-nacionalistickim Apsurdistanom, zemljom u kojoj njeni stanovnici tvrde: 1) da se samo kod njih najbolje jede i najlepse zivi, i 2) slepo veruju u to da mrski Zapad nema dusu, a da su Srbi, tj. Apsurdistanci, siromasni samo zato sto veci deo plate potrose na baksis u kafani. U svojim knjigama Virtuelna knjizevnost 1 i 2, koje su mi posluzile kao slagvort za razgovor sa njom, profesorka Gordic Petkovic hrabro, iskreno i duhovito pise o mnogim temama u vezi sa novim tehnologijama, savremenom domacom, engleskom i americkom literaturom, sekspirologijom, studijama roda i knjizevnom teorijom i kritikom. U ovom razgovoru smo pretresali nimalo lake teme kao sto su frustrirajuca pitanja rodnih paradoksa, forsiranje literarnih ispljuvaka chick i dick literature, budenje pisaca generacije Google i Srebrenice, jurisu salonskih i kafanskih fasista i njihove dece na univerzitetske katedre, dobrokotiranim div-junacima i kukavicama na knjizevnoj sceni...
U jednom tekstu afirmativno si pisala o "zlim zenama" koje propagiraju zdravu sumnju i ostru kritiku, uznemiravajuci tako nas vecinski komatozni san. Sa druge strane, ostra si kriticarka lazi, prividnosti, instant intelektualnosti i parodirane multikultrualnosti nekadasnjih verenica ratnih zlocinaca, svastoidnih kvazispisateljica ili turbo-folk gospoda na naduvavanje. Nakaradno shvacena politicka korektnost ovih poslednjih ide cak do pokusaja imitacije rodne ravnopravnosti. Da li u paradoksu nase, kako ti kazes, teokratsko-nacionalisticke drzave, paralelno funkcionisu i rodni paradoksi?
Ti se ocigledno pozivas na moj tekst Zle zene, losi momci, koji je pisan za rubriku Virtuelna knjizevnost pre pune tri godine. Ne bi se reklo da se puno toga promenilo, ali se sada ipak budi nada da cemo teokratsko-nacionalistickoj drzavi okrenuti barem bok ako ne i leda - barem tako sto ce slagersko evropejstvo postati "top of the pops" (a i to je nesto!). Tada sam pisala o politickim posledicama nakaradnog oponasanja politicke korektnosti, koja je shvacena kao precutna dozvola nasima da lazu i kradu samo zato sto su nasi. Nakaradna politicka korektnost ulazi u sferu rodne ravnopravnosti tako sto otvara prostor konstruktima opasne zenske lepote udruzene s bezopasnim intelektom koji trtlja ono sto mocnici muskarci zele da cuju. Podmukla mizoginija u medijima planski izbacuje modele zenskog u vidu samoproklamovanih figura s tri i po braka, pola knjige i nafriziranim CV-jem, u kome je vesto maskirana cinjenica da nemaju diplomu cak ni sumnjivog fakulteta. Suprotno tim lepim nakaradama, zle zene su novi losi momci nase sredine, jer one se ne boje pitanja i sporenja. Neumoljivo anatomizuju i zgodne savetnike i glagoljive ministre i problematicne eksperte, ne zato da im otkriju unutrasnju lepotu, nego da podgoje svog kucnog ljubimca - crva sumnje. Te zle zene koriste medije da bi nepovratno ugrozile medijsku kulturu, i to cine na jednostavan, a efikasan nacin: u medijima, naime, najlakse prolaze generalizacije, a zene o kojima govorim argumentovano raskrinkavaju opste teze o tome kako je opste poznato da su zene ugrozene, Srbija silovana ili cirilica zanemarena. Zle zene propagiraju zdravu sumnju i ostru kritiku, uznemirujuci tako komatozni san vecine - one vecine koja mantricki ponavlja da smo "u dvadeset prvom veku", te da vec zbog same te cinjenice kod nas navodno nema primitivizma, fasizma, mracnjastva i tuposti svake vrste.
Kao beli slon - dar koji se ne sme odbiti, a koji upropascuje darovanog - zenama je podarena odgovornost, a s njom i umor, bes, gorcina. Tek se pre nekoliko godina u Njuzviku pojavio tekst o materinstvu kao izvoru kontinuiranog stresa, a kod nas se o tome ne govori jer se serviraju samo kontrastne slike zene - majka Jugovica versus cedomorka. Svaka ovdasnja prica o zeni kao heroju tranzicije automatski se prilepljuje mitu o sponzorusi, zenskoj vrsti koja jedina nema identitet. Sponzorusa ne priznaje svoje postojanje, odbija da govori u svoje ime, pretvara sebe u tajnu koja se ne moze odgonetnuti pricom koju o sponzorusama pricaju nesponzoruse.
Pisala sam u svojoj kolumni Virtuelna knjizevnost jednom o kesi za poklone u obliku golog zenskog tela. Taj crveni kruskoliko-violinski oblik sa adekvatnim reljefnim cvoricima koji imitiraju tzv. sekundarne polne odlike, deo je asortimana najrazmrezenijeg srpskog supermarketa. Takva kesa ne unistava svet, ali ga unizava, kao sto ga unizavaju medijske konstrukcije slatkih, bezopasnih zenica.
O cunamiju mizoginije u srpskoj knjizevnosti i kulturi ne bi adekvatno posvedocio ni istrazivacki projekat u trajanju od pola veka. Bilo da je mizoginija aksesoar macizma kao u stvarnosnoj prozi (gde se, avaj, i nesretni macizam speluje otprilike kao kajgana sa srcom), bilo da je upakovana u simpaticno postmoderno lakrdijanje sa Niceom ili Lakanom, opasno je redovna. Mizoginija u zivotu nije dobar stos, vec los stav; to je ideologija veoma slicna rasizmu. I nije samo na kesama, i nisu za nju samo muskarci odgovorni. Mizoginija se vidi i u cinjenici da se zenskom knjizevnoscu nazivaju literarni ispljuvci koji jedini uzor mogu imati u nacionalekoloskim socinjenijima one od pravde pobegle bivse crnke.
Ti pravis ostru razliku izmedu "knjizevnosti koju stvaraju zene" i "knjizevnosti za zenski svet". Cik lit je globalni fenomen, ali smo mi u Srbiji otisli i korak dalje: za razliku od sveta, kod nas predstavnice takve knjizevnosti dobijaju crkvene ordene. Tesko je zamislivo da bi Kendas Busnel mogla da dobije papsku kolajnu za Seks i grad. Da li se ipak globalni izbor knjizevnog ukusa sveo na chick i dick literaturu i da li je takav pervertirano suzeni izbor nametnut i nasoj publici?
Postoje zenska knjizevna istorija, zenski kanon i zensko pismo kao autenticne istorijske i poeticke pojave. Zensko pismo nije knjizevnost koju pisu zene, vec model stvaralackog rukopisa koji je netradicionalan, suprotnost konzervativnom i etabliranom, alternativan i marginalan. U dnevnim banalizacijama zaboravlja se da je zensko pismo, ciji su sinonimi fluidno ili meko pismo, poeticka, a ne polna odrednica. Ali cik lit je medijski proizvod, masina trivijalne knjizevnosti koja insistira na tome da se sva pitanja zenskog identiteta ukrckaju u Kozmo sosu, sa izuzecima istinskih parodijskih bombi koje se ponekad omaknu u zanru. Takozvani cik-lit daleko je od ljubica koliko i od umetnicke proze, pa je njegovu zanrovsku poziciju nezahvalno definisati. Naziv je tesko prevodiv, jer ne treba zaboraviti da je u njemu sadrzana i marka zvakace gume, sto ironicno sugerise da se radi o jeftinoj i losoj literarnoj robi za povrsne i poluobrazovane. Oni koji su blagonakloni prema zanru za zvakanje zenskih tema, svrstavaju ga u postfeministicku knjizevnost koja spaja tipicno feministicke radosti slobode i tipicno postfeministicke radosti trosenja. Spoj emancipacije i konzumacije verovatno ce cik-lit proizvesti u svedocanstvo o jednoj epohi, s obzirom da postoji i muski pandan ovom literarnom trendu, tzv. dik-lit. Ravnopravnost polova prividno je zadovoljena: jos samo kad bi ova knjizevnost za zenski svet zaista bila knjizevnost.
Kad govorimo o nametanju knjizevnog ukusa i suzavanju izbora, treba da budemo svesni zamki u koje upadamo: knjizevno trziste je najmanje planirano i strateski vodeno od svih drugih trzista, i tu umesto nametanja imamo samo haos ponude i haos vrednosti. Knjiga se pretvorila u literarni odusak. Narocito se roman pretvorio u lokalnu anesteziju mozga. Obican citalac sve vise u knjigama trazi olaksanje, opustanje i neku vrstu identifikacije: zeli da cita o sebi slicnima, ili o onome sto bi mogao biti, zeli lake odgovore a ne teske izazove, zeli da ga knjiga lepo uspava. Strasno su retki pisci poput, recimo, Harukija Murakamija, koji te ocajne tragaoce za anestezijom moze tiho i bez napora prevesti u pravu, lepu, veliku knjizevnost. Murakami pise pitko, lako, prividno nenaporno, a onda citaoca neopazice uvuce u vrtlog nadrealnog, mucnog, opasnog.
U pojmu kiberfeminizam sadrzana je prica o tehnologiji u sluzbi tela. Po Sejdi Plant kiberfeminizam je savez zena, masina i nove tehnologije. Prema ovome ispada da tehnologija ipak nije boytoy. Koja je, da te parafraziram, sustinska veza izmedu klitorisa i matriksa?
Kiberfeminizam je pokret koji odbija da bude institucija i organizacija, a zasniva se na dubokom zadovoljstvu idejom da tehnologija otvara nove definicije tela i ljudskih odnosa. Ali, treba imati na umu da definicije kiberfeminizma koje su stare vec preko deceniju malo gube na znacaju u novom razdoblju Interneta, kad suvereno divlja blogoforija, u ovom trenutku kad Internet vise nije spajz u kome se skladisti okean podataka vec je postao tzv. prolazna soba. Puno je knjiga napisano o zenama na Internetu, o oblastima od umetnickih projekata do net aktivizma, i cinjenica je da je Internet dugo bio prostor nesputanog umetnickog izrazavanja. Autorke hipertekstualnih romana poput Seli Dzekson i Dajen Greko odista su iskoristile elektronsko pisanje na nacin koji je to Sejdi Plant zamislila. Adrijen Ajsen i Franceska Rimini su svoje internet projekte uspevale da pretvore u obmane od krvi, mesa i stamparske boje koji su funkcionisali kao zestoka parodija cik-lita".
Da li u domacoj knjizevnosti zaista postoji "nova hipertekstualnost", kao neprepoznata tendencija savremene srpske proze, uprkos zadrtim piscima koji svoje kompjutere demonstrativno odnose u podrum kako bi reinstalirali pisacu masinu? S obzirom na evidentnu nevidljivost na Mrezi, da li su domaci savremeni pisci tehnofobi?
Hipertekstualnost nema veze sa tehnologijom, iako joj tehnologija dosta pomaze, ona ima veze sa formom i eksperimentom. Kompjuter nije nista drugaciji od papira, samim tim sto je i jedno i drugo medij i proizvod tehnologije. Domaci pisci se dele u dve nejednake grupe: oni koji misle da je kompjuterski ekran vagina dentata, koja otkida ne samo muskost nego i organ srpstva, docim druga, manja grupa zaranja u elektronski okean, pretvarajuci ga u polemicki i stvaralacki poligon.
Na srpskoj knjizevnoj sceni tehnofobija je posledica i simptom duhovne zaparlozenosti. Mnogi tehnofobi se plase "velikog sveta tamo napolju" - ne govore strane jezike i ne zele da ih govore, obrazuju se na prevodima, ne listaju na Netu ni strane dnevne novine a kamoli da pazare na Amazonu ili Abebooks. Sreca je te ipak ono najbolje od srpskih pisaca sto trenutno imamo ipak cita na engleskom i ide malo dalje od svog dvorista i realno i mentalno. Ali njih je malo i medijski su gotovo nevidljivi.
Nakon PC-ja, Interneta, mobilnih telefona, MP4 plejera, iPodova, jasno je da literatura uveliko zavisi od tehnoloskog okruzenja. Internet i na planu forme menja knjizevnost. Tumacenje i odbrana knjizevnosti danas mora posezati i za neknjizevnim argumentima. Povrh svega, pisac se za paznju publike neravnopravno bori sa rijalitijima i sitkomima koje kreira armija profesionalaca. Imas iskustva sa uredivanjem legendarne edicije Prva knjiga Matice srpske. Kakvi su pisci iz generacije Google? Da li je rec o ljudima sutrasnjice ili nastavljacima tradicije?
U sali kazem da je najveci uticaj na srpske pisce-pocetnike imao Dosije iks: uverena sam da su od Moldera i Skali naucili da zivot nije samo rutina od danas do sutra, nego i zavera ili tajna. Posle bombardovanja smatralo se da je navala dokumentarizma jedino relevantno knjizevno sredstvo, ali taj sindrom se brzo uklopio u onu olako shvacenu recenicu Rejmonda Karvera: "Uvek ti govore da pises o onome sto poznajes, a sta bolje poznajes od sopstvenog zivota?". Tako da jedna grupa mladih autora i dalje neumorno literarizuje svoje mladalacke traume, ali druga, sve veca, polako shvata da je knjizevnost zanr, postupak i strategija, a ne prepisivanje zivota. Uticaj medija je, po meni, plodotvoran: i Dosije iks, i sitkomi i guglovanje naucili su mlade pisce brzim rezovima, skokovitosti, osmisljavanju zapleta, kreiranju atmosfere. Citam ovih dana roman prvenac jednog etabliranog teoreticara i kriticara koji je zamisljen kao rijaliti sou - odlican je! S druge strane, generacija Gugl upada u opasnu zamku baratanja podacima bez svesti o njihovoj validnosti i hijerarhiji. Generaciji Gugl nedostaje kontekst i sistem koji se stice dugim radom, ali imaju hrabrost i brzinu koja ce to nadoknaditi.
Na nekoliko mesta si pisala o pervertiranoj istini onih koji veruju da je Srebrenica plod propagandne masinerije Zapada i domacih izdajnika. Ti ljudi kao da i van Mreze zive u virtelnom svetu. Cinjenica je da su kafanske fasiste iz devedesetih smenila njihova deca: visokoobrazovani fasisti, koji neretko deluju iz senke akademskih zidina, a osvojili su i dobar komad prostora na Mrezi. Kakvu knjizevnost mogu stvarati oni koji su rodeni i odrastali uz postere Ratka & Radovana, sirena za vazdusnu uzbunu i osecanje da je "nasima sve dozvoljeno"?
Salonske fasiste uspesno je odnegovala geografska i(li) duhovna izolacija: ako su putovali po Americi i Evropi, susretali su sa enklavama nasih doseljenika koji su im objasnili kako, uprkos socijalnom blagostanju, zive ponizeno i izolovano - ko je procitao roman Mirjane Durdevic, Parking svetog Savatija, moci ce da dobije duh srpskih iseljenika spakovan u flasicu kao ekstrakt, moci ce da oseti svu tugu i uzas neprilagodenosti presovane u dvestotinjak strana brze i reske proze. Da se razumemo, srecnih emigranata nema, ali mi koji ostajemo na osnovu slike bez tona koju nam emigranti prikazuju pogresno tumacimo njihovu nesrecu - umesto da je vidimo kao autohtonu nostalgiju, mi je citamo kao materijalnu i duhovnu ugrozenost, i ta pogresna svest o tome da se protiv nasih tamo daleko sprovodi kontinuirana tvrdomeka represija narocito se prima kod "generacije Srebrenice". Ova etiketa je ironicna: "generacija Srebrenica" je upravo ona koja veruje u ratkoradovanski macizam bez komentara. Ako nasi mladi ljudi nisu putovali, onda veruju da se ovde najbolje jede i najlepse zivi, uvereni su da Zapad nema dusu a da su Srbi siromasni zato sto veci deo plate trose na baksis u kafani - verovali ili ne, upravo ovo objasnjenje cula sam od mlade ekonomistkinje koja nikad nije putovala dalje od Segedina. A Segedin je vec sam za sebe lekcija uredenog i komfornog zivota, da ne govorimo o gradovima na vecoj kilometrazi od Srbistana, mentalne provincije u kojoj salonski fasisti i drugi primerci osakacenih generacija zive. Samo, kad kazem osakaceni, tu dosta mislim i na samoranjavanje...
Plasim se da cemo od te i takve generacije dobijati besmislene antiglobalisticke traktate i distopije na temu kukavnog srBstva ugasenog, kakvi vec tu i tamo nastaju, no ipak se tiho nadam da ce Molder prevaspitati cara Lazara. U jeku bombardovanja, jedan nas pisac je na cuvenom kanalu Coveka sa Olovkom u Ruci dobio etiketu anglofil, koja se i tada i danas u nekim krugovima speluje kao linc. Taj trend deljenja etiketa dobija maha sve vise upravo zato sto imamo moralno i kulturoloski osakacene generacije. I ma koliko glorifikovali Internet, treba ozbiljno da se zapitamo kako to da on nasim generacijama izolovanih nije doneo sire vidike, i zasto novi mladi militanti nisu bili motivisani da odu dalje od naci bloga.
Ne jednom jetko primecujes kako su konzumenti medija u Srbiji danas na uslovnoj slobodi, jer samo slede svoje bukmarkove i fejvorite, a zaboravljaju na mogucnost lutanja i izbora koji nije suzen na opozitne polove. Ispostavilo se, posle tolike buke o kontrolisanim medijima tokom Miloseviceve ere, da su danas jedine oaze slobodnog novinarstva, neprofitni web portali i blogovi. Profit je jedina konstanta kojom se opravdava neki medij i sadrzina tog medija. Na vecini televizija sa nacionalnom frekvencijom ne postoje emisije iz knjizevnosti. Izvestavanje o knjizevnim dogadajima, kao sa stocnog vasara, svelo se na Sajam knjiga i NIN-ovu nagradu. Ako moderni citaoci/gledaoci/slusaoci pogubno uticu na knjizevnost, da li su se onda mediji s pravom otresli knjizevnosti kao malo blata sa cipela, kao viska koji u tranziciji nikome ne treba?
Sve zavisi sta od medija trazimo: na (kablovskoj) televiziji ima odlicnih obrazovnih emisija, medu koricama knjiga ima bofla. Pokusajima prosvetljavanja najvise odmaze to sto kulturne rubrike polako nestaju iz svih medija, svode se na agencijske vesti ili imaju hermeticnu, lazno elitisticku koncepciju. Emisije iz kulture su trome, raspricane, bez adekvatne montaze, ali cesto, avaj, i bez adekvatne kamere... Sa velikom nostalgijom secam se Popovanja koje je rezirao Milutin Petrovic. Mozda Enter sa Dnevnom dozom kulture ima najbolju formulu za pitak kulturan program. Sa vrlo malo sredstava i podrske dobre emisije o knjizevnosti rade Nada Zoric i Miljana Maglovski sa televizije Vojvodina. Medije kulturni programi ne bi kostali puno, ali je problem sto se bas zbog toga sto kultura trazi malo njoj ne daje nista.
"U ovoj zemlji samo kukavice opstaju", kaze Orhan Pamuk u romanu Sneg, ali ta se njegova ocena moze odnositi i na nase, po svim savovima, popucalo drustvo. Slazes li se sa stavom nekih ovdasnjih mladih kriticara koji tvrde da kukavice cine nas knjizevni mejnstrim?
Pamukov kontekst je drugaciji - on govori o svetu kakav nastaje onda kad ljude sistematski uterujes u Evropu tako sto ih uterujes u red, i uterujes u red time sto ih uterujes u Evropu. Uverena sam da ta mantra Evropa i za evrocentrike i za evroskeptike znaci red a ne "kazna bozja" ili "med i mleko". Kukavica nije onaj kome su bliske kontemplacija, melanholija i apatija, a upravo ove tri stvari nagone na cutanje i povlacenje pred agresivnim reflektorima koji zaslepljuju sa knjizevne scene. Odbijanje polemike nije kukavicluk, nego odustajanje od besmislene borbe: odustajanje nije herojstvo, ali jeste racionalna reakcija. Knjizevna scena je upravo to sto rec i kaze - scena, sa prividno atraktivnim i glamuroznim, a u stvari vrlo krhkim, rusevnim kulisama, sa gomilom sjajnog papira koji glumi zlato, sa lose artikulisanim, nevesto srocenim replikama, teturavim glumcima, katastrofalnom rezijom, no sav se taj bofl i dilentantizam trpe zbog dva minuta katarze. Sa svim manama i vrlinama, sa retkim uzletima i cestom dosadom to je ipak scena, a ne sudnica u kojoj se propituju svedoci i dokazuju krivice. Nije smisao umetnosti, a ni bilo kog gradanskog angazmana, da se vec od dorucka dokazuje hrabrost i ispravnost ili da se uvezbano dise po taktu korektnosti.
Necu otkriti toplu vodu ako kazem da pisanje moze da inicira i neku egzaktnu politicku korist. Toga ima. Ima i toga da neki pisci izazivaju javne polemike, forumaska prepucavanja, blogovske komentare. Ipak, cini mi se da sve to nastaje pre kao posledica njihovog javnog (citaj: politickog) govora i delovanja nego zbog njihovih objavljenih knjiga. Da li je u Srbiji danas moguce pisati knjige sa ociglednom tendencijom da izazovu odredene vanknjizevne reakcije pa cak i da uticu na formiranje jasno definisane politicke svesti?
Sve me vise strah da je forumasko-blogerska slava zapravo samo nacin da se osetis kraljem sveta, dok zapravo sedis u orahovoj ljusci koja nikad nece postati krstarica. Strah me je da Internet prostor postaje iluzija mnostva, a da se sve vise srecu samo slicni sa slicnima; strah me je da su zajednice koje nastaju u zamisljenoj geografiji elektronskog prostora male i nemocne, a da je ogromni prostor koji im se prividno pruza samo maska za medijsko precutkivanje. Ono sto je tuzno koliko i opasno jeste praksa da se u medijskom prostoru funkcionise bez slusanja suprotne strane, da umesto dijaloga divljaju uporedni monolozi, svadalacka i vasarska atmosfera u kojoj pobeduje obicno onaj sa vise decibela u glasu i decilitara u krvotoku. Prejake reci kruze kao nenavodene rakete, nasumicno oplicuci po ljudima i institucijama. U gigantskoj rasomonijadi televizijskih panel caskaonica stvara se svet paralelne usmene knjizevnosti u kom se zamenjuju i razmenjuju zapleti i junaci, krivci i naivci, dokazi falsifikuju ili mistifikuju, statisticke analize suceljavaju sa scenskim efektima krokodilskog smeha i suza, a onda se to preseli na blog i eto belaja.
Knjizevnost se tesko mesa sa politikom, i slanje ideoloske poruke uvek je osudeno na polovican uspeh. Svaka satira je jednokratna, tragedija nemoguca. Ali treba se osloboditi onog najgoreg opsteg mesta da nas tehnologija porobljava i osiromasuje. Nerviraju me capraz filozofkinje i filozofi koji se ubise od dokazivanja da nas kompjuter obezljuduje. Otudenje je jedna od carobnih reci koja navaljuje da objasni sve fenomene i da nas inficira nostalgijom za varvarstvom. "Otudili smo se jedni od drugih" najcesce znaci: ne pitamo se vise za junacko zdravlje onako rumeni preko plota, pre ili posle krade jaja pod komsijinom kvockom. Iskaz "otudili su nasu teritoriju" podrazumeva bojni poklic, petnaest godina sankcija i zivotni vek nenormalnosti. "Otudenje od prirode" cilja da se osetimo beznadno pusti i prazni zato sto imamo krov od crepa nad glavom, radijator pod krstima, blender, toster i plejadu sokocala koja rade na prokazenu struju. Negativni mit o otudenju je civilizacijska prevara koja razara i najbolje umove. Cim covek prestane da bude ono sto Sekspirov Lir zove "gola, dvonozna zivotinja", odmah mu se to famozno otudenje kao teg kaci o vrat. Od parne masine do pentijuma, od sporeta do blekberija, samo se reciklira prica o otudenosti pojedinca od prirode koja vreba u hladnom svetu tehnologije. Ma koje mane da imaju, pa ne moze biti da mejl, cet i blog otuduju: nisu li ti vidovi komunikacije ono sto svaka komunikacija jeste - povezivanje? Ali daj da se povezemo bez kratkih spojeva.
Prof. dr Vladislava Gordic Petkovic (1967) se bavi knjizevnom teorijom, kritikom, publicistikom i prevodenjem sa engleskog. Objavila je knjige: Sintaksa tisine: poetika Rejmonda Karvera (1995), Hemingvej: poetika kratke price (2000), Korespondencija: tokovi i likovi postmoderne proze (2000), Virtuelna knjizevnost 1 i 2 (2004, 2007), Na zenskom kontinentu (2007) i Knjizevnost i svakodnevica (2007). Vanredni je profesor engleske i americke knjizevnosti na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gostujuci profesor engleske knjizevnosti na Filoloskom fakultetu u Beogradu, gostujuci predavac u Centru za zenske studije i gostujuci predavac u Centru za zenske studije i istrazivanja.
22.12.07
Rituali čitanja
Vladislava Gordić Petković
Vladislava Gordić Petković, profesor engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, književni teoretičar i kritičar, publicista i prevodilac, nedavno je dobila nagradu biblioteke „Svetozar Marković” iz Zaječara, za knjigu „Književnost i svakodnevica”. Ovu knjigu zaječarska biblioteka objavila je u svojoj renomiranoj ediciji „Istok – Zapad” koja je namenjena savremenoj domaćoj književnosti svih žanrova. „Književnost i svakodnevica” sastoji se od 49 eseja koji su posvećeni najrazličitijim stvaraocima, i njihovim književnim opusima, a objavljivani su u stalnoj rubrici „Književnost i svakodnevica” na stranicama Kulture našeg lista, a zatim u Kulturnom dodatku. Ove godine Vladislava Gordić Petković objavila je knjigu sabranih eseja „Na ženskom kontinentu” (Dnevnik, novine i časopisi), i knjigu „Virtuelna književnost II” (Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”), sačinjenu od tekstova koji su u toku tri godine objavljivani u listu „Danas”.
Kako ste, pišući svakodnevno za „Politiku”, književnost prilagodili svakodnevici?
Svi autori o kojima sam pisala prikazivali su svakodnevni život na specifičan način. „Kenterberijske priče” Džefrija Čosera kroz portrete i priče hodočasnika predočavaju kulturne obrasce nama tako dalekog Srednjeg veka. Odatle stižemo do Vilijama Gibsona, tvorca pojma „virtuelna realnost” i ideje „matriksa” – dimenzije u kojoj se ljudska egzistencija relativizuje i telo meša sa mašinom. Međutim, Gibson o kojem pišem više nije sajber-kulturni mag već autor uronjen u terorističke pretnje našeg vremena, zagrcnut nad egzistencijalnom nesigurnošću sveta u kojem caruju zavere. Tekst o Gibsonu zove se „Hadži Matriks” da bi se ironično potcrtao paradoks da naše putovanje kroz opasnosti terorizma i obećanje tehnologije ipak jeste neka vrsta hodočašća, ma kako bilo drugačije od Čoserovog.
Može li svakodnevica da objasni književnost, i obrnuto, budući da ste jednom rekli da književnost može da postavi hiljadu pitanja, ali ne sme da pruži ni jedan odgovor?
Književnost nam pokazuje da živimo u svetu znakova koji se daju svakojako tumačiti, ali da je upravo tumačenje početak sazrevanja i izvor uživanja. Postoji jedna matrica koju punimo drugačijim sadržajima. Frensis Bejkon kaže da je razgovor polje kojim šetamo, a ne put koji vodi nečijoj kući. Kad bi književnost imala zadatak da čitaoca odvede na tačno određeno mesto, da usmerava i komanduje, bila bi lišena svega drugog. Književnost se nudi čitaocu, ne tražeći ništa zauzvrat – čak ni tumačenje. Ona živi od neprestanog iznenađivanja u jeziku i priči; ona zadaje zagonetke i mistifikuje sve ono što je obično, kako bi nam omogućila da stvarnost sagledamo iz druge perspektive.
Da li ste nekom piscu poklonili više pažnje?
U knjizi „Književnost i svakodnevica” čak tri teksta su posvećena Harukiju Murakamiju. Taj „emotivni prestup” može se i racionalno opravdati. Murakami stvara u jednom intrigantnom i inspirativnom kulturnom hibridu, u sopstvenoj matrici vrednosti – japansko nasleđe on stapa sa angloameričkim literarnim uzorima. Ono što neki s podsmehom zovu „kombinacija sušija i hamburgera” zapravo je hrabra kreativna sinteza na koju se odvaži malo njih, a koja nas može naučiti mnogo čemu, duhovnoj širini i toleranciji naročito. Murakamijeva proza otključava vrata jednog začudnog, imaginarnog sveta, pokazujući da je u praksi čitanja mnogo teže prepoznati pravo pitanje nego otkriti pravi odgovor. Nijedan veliki pisac ne nudi odgovor na pitanje kako živeti, a svako od njih nas je naterao da to pitanje sebi postavimo na drugačiji način. Drugačije to pitanje postavljate kada čitate Murakamija, Čosera ili Itala Kalvina, ali sva trojica govore o životu i iskustvu običnog čoveka na samosvojan način.
Čitajući „može da se proživi hiljadu života”. Kako je to sa drugim medijima?
Živimo u napetoj koegzistenciji medija, i teško je reći da li je ta koegzistencija miroljubiva ili agresivna. Televizija nije obesmislila knjigu, internet nije iskorenio ni štampu ni vizuelne medije, pa se pred nama uspostavlja sve više različitih medijskih trasa i moramo da „trčimo više trka istovremeno”. Postavlja se pitanje kako sve to izdržati, kako odgovoriti tom višku izazova, jer ste prinuđeni da opstajete i u realnom i u virtuelnom. Međutim, čitanje je i dalje intimni ritual, opstaje upravo kao posvećenost (u) samoći, jer ta samoća je adekvatan, čak neophodan, pandan imperativu komunikacije koju postavljaju mejl, čet i blog.
Kako danas Šekspir ili Beket žive na internetu?
U mojoj knjizi „Na ženskom kontinentu” Šekspir je opsesivno prisutan, čak i u esejima koji govore o Feminom pomodarstvu, oproštaju Banović Strahinje, rodnim konfliktima u prozi Emili Bronte – jer, Mihizov „Banović Strahinja” i jeste inverzija „Otela”, a „Orkanski visovi” viktorijanska parabola o samoljubivosti i patnji kralja Lira. Šekspir postavlja pitanja o ljubavi, vlasti, smrti, želji, pitanja koja su aktuelna oduvek i zauvek. Ponekad se zaboravlja koliko ovaj pisac, kojeg smatramo tradicijom, upravo tradiciju sagledava u oštrom, polemičkom svetlu, pitajući o njenom smislu i kroz Hamleta i kroz Falstafa. Šekspirovo delo, prolazeći kroz pozorišna i filmska tumačenja, pa i kroz eksperiment u elektronskoj formi kao što je čet predstava u kojoj je „Hamlet” srezan na osamdesetak stihova, uvek postavlja pitanja egzistencije ili emocije, pitanja straha od smrti i želje za životom.
Marina Vulićević
