Književni istoričar Miloš Savković u svom vremenu

17.05.08 Danas

Službeni glasnik objavio je uzbudljivo ispričanu i poučitelnu priču o književnom istoričaru Milošu Savkoviću, autora Gvozdena Erora. Dok sam pratio Savkovićeva zlosrećna lomatanja, skrivanja i bežanja, što od specijalne policije u Beogradu, što od sumnjičavih četnika, što u partizanskim redovima, pomišljao sam na Ivu Andrića i snagu njegove aure koja ga je čuvala od zlehude sudbine, koju Savković nije mogao izbeći. U napomeni ovoj knjizi, autor će reći: »Ova Savkovićeva biografija je napisana 1976. godine, u sklopu rada na disertaciji o Savkoviću kao književnom istoričaru i komparatisti. Zbog obimnosti, nije uvršćena u štampanu verziju disertacije... ovde se objavljuje bez dopuna ali i neskraćivana«.
Pred nama je vešto pisana biografija koja prati Savkovića »od roditeljskog doma, osnovne škole i kragujevačke gimnazije, preko studija u seminaru Pavla Popovića, zatim u Lajpcigu, pa u Parizu, do profesure u Drugoj beogradskoj gimnaziji, kroz književnu, prosvetnu i naučnu delatnost do ratnih nevolja, rada u štabu Prvog bataljona NOV Srbije i mučeničke smrti«.
Čitav Savkovićev život - kaže pomalo patetično Vojislav Đurić - bio je zanosna pesma... »Dok su se sitni duhovi vraćali iz stranih škola kao ljudi izvan i iznad naroda, Savković se vratio iz Pariza sa odlukom da pokloni život istoriji duha svoga naroda, da objasni njegova dostignuća i da ga pokrene na još veća«, ističe Đurić u svom eseju o Savkoviću. Ali te lepe i plemenite želje nisu nailazile na odgovarajući odjek u našoj ondašnjoj sredini. Bilo je naime previše šuma na vezama. Savković je nesklon da se povodi za opštim mišljenjem. Imao je svoj ugao. Za Francuze, na primer, kaže da su ih pritisle tradicije pa ih dave kao nevidljiva čudovišta. Mi smo, dodaje on, sretni što nemamo za sobom nekoliko vekova kulture, mada mi ostavljavamo svuda svoje tradicije kao zmija košuljice...
Iako pripadnik leve inteligencije, u odnosu na komuniste ostao je posmatrač sa distance. Ta rezervisanost ga je u teškim vremenima uvodila u opasne situacije. Izazivao je podozrenje ostrašćenih grupa i pojedinaca. Zamerano mu je da nije bio dovoljno na liniji. Iako u sukobima na književnoj levici nije učestvovao, bez ustručavanja je, usmeno, iznosio svoje mišljenje o graditeljima rigidne kulturne politike Komunističke partije tih godina.O njima je, u kružoku svojih đaka, izjavljivao da nisu dorasli funkcijama koje obavljaju. Na sav ovaj neoprez išao je i Savkovićev nervozan, svojeglav i prek karakter (a to se uvek i svuda skupo plaća). U ovoj knjizi su za mene posebno inspirativne bile one stranice koje pominju Savkovićeve opaske o tome kako smo mi kulturna kolonija. »Ostasmo večni đaci Evrope čiju školu ne završismo«, veli Savković. Naše, samoniklo, po njemu je nešto što je nenametnuto, autohtono. On međutim previđa dijalektiku otvorenosti za drugog i sposobnosti da se kroz tu otvorenost uticaji stvaralački prožimaju sa autohtonim, tvoreći uvek novu tradiciju. Kada smeštamo njegovu životnu priču u ratni period, zanimljivo je pomenuti Savkovićevu opasku koja glasi: »Žigošimo kao najpodlije izdajice one pojedince koji raspiruju bratoubilačku borbu. Valja izbegavati sukobe...« To u stvarnosti, kakva je bila , nije bilo moguće praktikovati. Samo neko ko, poput Andrića, ništa ne kaže a gleda pažljivo predase, mogao je preživeti i svoje delo izneti u dan. Savkoviću koji je po rečima Isidore Sekulić , bio sav od nerva, to nije pošlo za rukom.
U izveštajima Momi Markoviću, Miloš Minić u proleće 1943. o Savkoviću koji je u njihovoj četi, pored ostalog kaže: »Ostalo mi je u sećanju njegovo antipartijsko držanje pre rata... Možda se može iskoristiti za kulturni rad. Ti vidi šta da se s ovim radi i javi kakvo držanje prema njemu da zauzmemo.« U septembru iste godine, Savković teško ranjen, pada u ruke Kalabićevim četnicima, koji ga i likvidiraju.

Branko Pirgić