Knjiga o hrastu

01.07.15 Danas

Posle tri romana, tri knjige pripovedaka i dokumentarne proze, kao i zbirke pesama, te i njihovih prevoda na više evropskih jezika, znameniti srpski književnik Janko Vujinović napisao je – knjigu. O hrastu. Tako se i zove, obe reči i sveza: Knjiga o hrastu.
A hrast je u njoj i pojam i pojmovna metafora, i istinit i izmaštan, i drvo i mit, i pojedinačni i opšti, i srpski i slovenski. I hrast i dub i grm sve imena za isto drvo. Za cer. A ovaj je hrast pod Cerom.
Ovo više nego simboličko drvo koje u našem narodu ima i obredna i religijska svojstva, jeste neka vrsta glavnog junaka knjige kroz nekoliko stotina godina trajanja ove priče.
Međutim, spisateljska veština Vujinovićeva hrast vešto pretvara i u sredstvo i alat za pripovedanje, otvorene korice u koje se sakupljaju čudesne priče. Hrast-zapis je i zaklonito mesto pod kojim pripovedaju drugi, on ima i svoj tajanstveni govor i pesmu, čak i isceliteljska svojstva. A sa njega može da se i čita neka davna poruka ili molitva ispisana pismom uraslim u njegovu koru. Pa se ne zna da li je kora “deformisala” i onerazumila slova, ili je od tih pismena ispucala ne samo hrastova već i sva okolna istorija. I to ne samo u selu u kome se i nad kojim se raskrilio.
Valjda je dosad čitaocu jasno, hrast o kome je Vujinovićeva knjiga je (i) zapis u jednom stvarnom, ali i domaštanom selu u Pocerini. Tako bi se mogao, za one koji vole takve reči, nazvati i svojevrsnom nacionalnom vertikalom.
Autor se ovde javlja u nekoliko vidova, kao pisac, zapisivač, kao potonji redaktor ranije napisanih redova i još kao stručni konsultant ove prve dvojice, odnosno trojice. A tu je i jedan Slepi koji najbolje vidi i najbolje pripoveda, pa eto Vujinovićevom selu još jednog hroničara.
Početak priče bazira se na gotovo epskom i mitološkom narativu koji se dodiruje sa epskom fantastikom i kadšto posežući za mitom, kadšto za istorijom, priča priču o seobama naroda i, s njima, preseljavanju hrastovih mladica i semenja, ne libeći se da se poigrava sa mitovima o našem, narodu najstarijem. Ima u knjizi mesta i za narodna predanja i legende. Za ovaj deo, ali i za čitavu knjigu, ako takav ne postoji, mogao bi se izmisliti pojam – epska lirika.
Ne bežeći do kraja od romaneskne forme, u nju je utkana i legenda, i pesma narodna i umetnička, i esej, romansirana istorija, igra sa istorijskom publicistikom, gde-gde i dokumentarna fotografija, sve do literarnih i književnoistorijskih istraživanja u severno-rajnsko-vestfalskom Nojsu i poljskom Lođu kuda autor ne ide da bi istražio priču o hrastu jer zna da je tamo ima, nego tamo odlazi po drugim potrebama, ali priču i tamo zatiče.
Konačno, autor vešto utkiva u pripovest i forme veoma bliske novinskoj reportaži poput priče izrasle iz vožnje kraj nemačkog Esena u kome je Krup tokom Prvog svetskog rata pretapao crkvena zvona silom pokupljena iz mesta zapadne Srbije da bi se povećao broj topova kojim će se na ta ista mesta zavičaju hrastova pucati.
Kako Vujinović meša, ukršta i miri čak i senzacije iz dokumentarne i dokumentarno nepotvrđene publicistike sa književnom fikcijom, najbolje se vidi iz autoru ovih redaka najkontroverznijeg dela Knjige o hrastu.
Centralno mesto u priči, naime, zauzima ono stvarnoizmišljeno selo u Pocerini i jedan stvarni pogrom seljana u njemu što se zbio kao ružni eho odstupanja austrijske vojske posle poraza na Ceru, odnosno kao krvava posledica gneva zbog tog poraza. U selo dolazi jedna razbijena jedinica, ali sa „nerazbijenim“ felvebelom na čelu koji je primer grebatora i karijeriste, obučavan i za mačevaoca i špijuna i koji neprestano u glavi ima san o dobijanju još kojeg čina na epoletama. Uprkos, pristojnom „maskiranju“ tog felvebela nekolikom pseudonimima, ali u kojima dominira ime Josif, čitaocu neće biti teško prepoznati da je reč o potonjem Titu. (Ako, naravno potom nije „zamenjen“ u Rusiji kako tvrde druge povesne senzacije.) U tom je liku, dakle, ovaploćena nikad nedokazana, a često u štampi i publicistici rabljena pretpostavka o učešću Josipa Broza u Cerskoj bici. E ta rasturena jedinica vinovnik je zločina u selu kad biva ubijeno desetinu-dve žitelja, a hrast-zapis posle mnogo muka zapaljen, a vatra ojačana telima pobijenih. U priči se slika i lični zločin feldvebela koji on izvršava veštim potezima iskusnog mačevaoca.
Kolikogod činjenično razvijanje ove slike i priče možda bilo sporno, u simboličkoj ravni ono hoće da kaže – i neprijatelj je prepoznavao tu nacionalnu vertikalu i morao ju je spaliti. E sad, zašto baš taj J. B. i to tokom Velikog rata kojim se knjiga i završava, a ne posle Drugog u „misiji komunizma“ što mu se u lomljenju zapisno-pravoslavne vertikale iz redova nacionalnih trudbenika većma pripisuje, na to pitanje Vujinović odgovora nema.
Odnosno ima u podtekstu čitave knjige – sve, pa i najjezovitije slike koje kroz dugu istoriju o kojoj pripovedač ovde dočarava, prožete su nekom blagošću, dobronamernošću i praštanjem. Narod će uvek reći, pa, moralo je tako biti, šta sad tu ima da se radi. I za neprijatelje i zlikovce kaže se „I oni su božji ljudi“ i to se negde u raznim formama provlači kao refren, a i ono da ni „naši“ nisu baš „cvećke“.
I na kraju, ono što je vrhunska odlika ove knjige su nekolike priče razmeštene na nekoliko mesta u njoj koje uvek nose zajednički naziv „Zapisci oko zapisa“, a naročito jedan zapisak imenom „Gorštak ide gorama“ može se smatrati vrhunskim dometom u srpskoj literaturi.

BOŽIDAR ANDREJIĆ