Klopka

13.08.07

Festival filmskog scenarija otvoren je preksinoć u Vrnjačkoj Banji projekcijom filma „Klopka” Srdana Golubovića, realizovanom po scenariju bračnog i scenarističkog para Meline Pote i Srđana Koljevića. Nekada asistent na katedri za pozorišnu i radio režiju na FDU u Beogradu, Melina trenutno radi u Dramskom programu Radio Beograda. Srđan već godinama predaje na katedri za dramaturgiju na beogradskom FDU i scenarista je filmova „Kaži zašto me ostavi”, „Stršljen”, „Nebeska udica”, „Normalni ljudi” i „Nataša” i scenarista i reditelj filma „Sivi kamion crvene boje”.
Film „Klopka” realizovan je po motivima romana „Klopka” Nenada Teofilovića, koji je poslužio kao osnovno uporište ove psihološke drame o preispitivanju (ne)činjenja zločina i zla zarad većeg i značajnijeg dobra.
- Ideja za čitanje „Klopke” potekla je od Srđanovog strica Svetozara Koljevića, koji je bio u žiriju za Ninovu nagradu. Prva sam pročitala roman i odlučila da po njoj snimim radio dramu koja je odlično prošla na festivalu „Pri Italija” 2004. gde je predstavljala Dramski program Radio Beograda. Radio drama je pratila roman, ali sam se odrekla paralela sa Dostojevskim. Teofilović se u romanu bavio osnovnom dilemom kao kod Raskoljnikova i apsolutnom slobodom. Za scenario smo uzeli osnovni zaplet i krenuli u drugom smeru - ističe Melina Pota Koljević u razgovoru za „Politiku”.
Srđan Koljević ističe da je „Klopka” roman toka svesti i da je roman, u njegovoj formi, bilo nemoguće preneti na film.
- Univerzalni i arhetipski aspekt je ono što su prepoznali u svetu. Promenili smo težište priče, zadržali osnovu iz Dostojevskog, a u dramskom smislu sve pomerili ka antičkoj tragediji. To je onaj smisao u kojem su antičke tragedije drame, a dela Dostojevskog literatura. Publika reaguje na osnovnom principu identifikacije. Kada uđete u princip filma, priča koja je utemeljena u Srbiji može se desiti svakome i na svakom podneblju - smatra scenarista filma „Klopka”.
Melina Pota Koljević ističe da je rad na scenariju pratila vrlo dobra komunikacija sa autorom romana, Nenadom Teofilovićem.
- On je jedan od pisaca koji nije opterećen svojim delom i sujetom. Shvatio je da film zahteva drugačiji tok priče i razvoj likova nego u romanu, a mi smo uveli porodicu žrtve i proširili porodicu glavnog junaka Mladena - ističe scenaristkinja „Klopke”, koja i šest meseci posle premijere filma, sa istim žarom govori o kraju ili mogućim krajevima filma.
- Glavni junak, Mladen je mrtav i pre metka i njegov život je završen pre fizičkog ubistva. Metak je dug tradiciji filmske forme. Ako bismo govorili sa poetskog aspekta, odgovarajući bi bio završetak bez metka. Dakle, slično kao u antičkoj tragediji, junak na kraju doživljava katarzu, ali i fizički strada - objašnjava Melina, koja ne krije zadovoljstvo povodom mogućnosti da se realizuje holivudski rimejk našeg filma.
- Velika je čast ne samo za „Klopku” već i za srpski film što je do toga došlo. Bez obzira na to da li će rimejk biti snimljen, ovo je trenutak koji će ostati upamćen u istoriji srpskog filma - smatra scenaristkinja koja otvoreno ističe da ne zna da li će ponovo sa suprugom Srđanom pisati scenario u četiri ruke.
- Pisala sam neparne verzije scenarija, a Srđan parne i tako do osme, završne verzije. Zajednički rad bio je vrlo koristan, jer smo se međusobno ispravljali, u žensko-muškim pogledima, odnosno u majčinskom i očinskom razmišljanju. Imali smo dosta razgovora i rasprava. Uz sve to imali smo mnogo toga lepog da kažemo jedno drugome, o čemu ranije nismo pričali. Bili smo vrlo iskreni, jer mi ne štedimo jedno drugo - otkriva Melina Pota Koljević.
-----------------------------------------------------------
Branka Katić i Anica Dobra u istom filmu
Krajem godine Srđan Koljević počinje snimanje novog filma „Žena sa slomljenim nosom” koji će biti realizovan u srpsko-mađarsko-nemačkoj koprodukciji, kao i film „Klopka”. Film je nedavno dobio sredstva iz nemačkog filmskog fonda MDM, a već su odobrena sredstva na konkursima Ministarstva za kulturu i Skupštine grada Beograda.
- Glavne ženske uloge tumačiće Branka Katić i Anica Dobra. Biće to prvi film u kojem će igrati zajedno i tome se vrlo raduju. Reč je o tri priče o nemogućim ljubavima koje služe da se prevaziđu ožiljci iz prošlosti. Biće to beogradski roud muvi sa taksistom koji povezuje tri ljubavne priče - ističe Srđan Koljević za naš list.

Ivan Aranđelović

01.01.00

Politika
01.09.2002.

Simulacija života

Povampirena ljudskost
Nenad Teofilović: "Klopka", izdanje autora, Beograd, 2002.

Da li je baš sasvim slučajno što bi se nekoliko uspelih, nedavno objavljenih srpskih romana ? kao što su, recimo, "Hobo" Zorana Ćirića, "Izranjanje" Veselina Markovića, pa i "Klopka" Nenada Teofilovića ? mogli, makar površno gledano, žanrovski svrstati u "krimiće"? Teofilovićeva "Klopka" je utemeljena u beogradskom preživljavanju u sankcijama 1993. godine. Krah privrede dovodi do kraha morala u ličnom i društvenom životu, a drevne predstave o dobru i zlu više ne mogu da dišu ? iako mogu da se povampire, kad je zlo počinjeno.

Redovnih prihoda nema; ono što kane, smesta se istopi ako se ne potroši, a često se ne može ni potrošiti jer nema šta da se kupi. U novinama na prvim stranicama "zaudara na krv i barut", unutra na poskupljenja, jedino što čitulje smiruju. Čak i javni satovi pokazuju pogrešno vreme. A Mladenov petogodišnji sinčić Nemanja je srčani bolesnik koji bi morao da se operiše u inostranstvu za novac koji se ne može ni sanjati.

Zločin kao spas

U tim okolnostima za Mladena život postaje moralna ucena: on moli priloge za pomoć bolesnom Nemanji, a pošto danima ništa ne stiže na žiro-račun, jedan mafijaš mu nudi potrebne marke pod uslovom da smakne drugog mafijaša: "Život vašeg sina za život čoveka bez koga će ovaj svet biti lepši. To će biti, tako reći, dvostruko dobro delo". Ali posle tog "dobrog dela", Mladen počinje da razumeva onog šarmantnog dečaka koji je "išao gradom sa otvorenim nožem u rukavu", "zarivao ga u ljude koji su prolazili", i "uživao da gleda njihova lica".

U raspletu ovog "krimića" apsurdistička narativna tehnika nadmašuje samu sebe: Mladen će doći do ostatka novca nateravši svog "dobrotvora" da mu ga preda u nekoj njegovoj tajnoj kućici kraj Dunava, a onda ga bespotrebno ubiti. Drugo ubistvo je, dakle, "proizvoljan čin". Kad donese novac u bolnicu suočiće se s "proizvoljnim činom" viših sila: lekar mu saopštava: "Danas, posle podne, iznenada. ... Učinili su sve što su mogli". A zatim sahrana: kome li to pop nešto govori? Da li se grobari premeštaju s noge na nogu zato što im je hladno ili zato što im je dosadno?

A onda se moralne predstave o životu povampiruju ? posekotina prilikom brijanja se pretvara u crvenu nit krvi koja teče iz čoveka koga je ubio kraj Dunava. Valja to proveriti: ali u ruci nije pištolj nego brijač. Dok se oseća uglavnom kao zločinac, ali pomalo i kao svetac, Mladen traži spas u samoubistvu. Ali policijska kola se zaustavljaju kraj njega dok se nadnosi nad ogradom savskog mosta i odvode ga u zatvor. Zašto ga spasavaju? Ko zna ? izgleda da je policiji noću dosadno? Kad kaže čuvaru, kroz vrata ćelije, da hoće da prizna da je počinio dva ubistva, čuvar ga sumnjičavo gleda i savetuje mu da sačeka do ujutru ? valjda je "pomerio pameću".

Tada počinje velika policijska komedija u kojoj se takođe ogleda duh jednog vremena. Kad se sve proveri, policija ustanovljava da u kući kraj Dunava nema nikakvih tragova ubistva, da je leš nađen na sasvim drugom mestu... U međuvremenu su neki ozbiljniji, verovatno parapolicijski bezbednjaci uklonili te tragove. Normalnom čoveku to može izgledati preterana nameštaljka čak i za jedan krimić, ali onima koji pamte te dane, sve su te pojedinosti ogledalo vremena: "ni većeg haosa ni revnosnije bezbednosti".

Ludilo kao blagoslov

Ovde je Teofilović na tragu "graničnih situacija" apsurdističke literature 20. veka, ali i starijih "krimića" kao što su "Hamlet", "Makbet" ili "Zločin i kazna". Dabome, velika Rusija je nudila Dostojevskom velika rešenja, ali u našim okolnostima umesto sibirske sreće na kraju romana, imamo Mladenovo sećanje na jedan trenutak u Mekdonaldu, kad je Nemanju više zanimala slamčica nego milk-šejk, kad ga je on, nasmejanog, podigao i osetio da tu sreću dete deli s njim i Marijom. Ali zašto tako dobar čovek, okrvavljenih ruku, besmisleno pokušava da spere tu krv udarajući Mariju u pijanstvu, tako da im posle toga ni dete na samrti ne može pomoći da prebrode razdor? I zašto on, posle razdora, halucinira Marijino lice u ogledalu u kupatilu.

Uspomene se dalje mešaju sa isečcima stvarnosti, strahovanjima i snoviđenjima ? i ludilo se pokazuje kao blagoslov. Na kraju Mladen vidi još samo svetlost koja ga zasenjuje i oseća je kao "beskrajnu radost, radost, radost". Posle toga čujemo i od parapolicijskog bezbednjaka da u ludnici doktori nemaju nikakvih problema s njim: "Samo ćuti i smeši se". Možda je upravo na takvim stranicama ? u onostranom svetu koji je mnogima 1993. bio nasušna potreba ? Teofilović pokazao da je imaginativno dorastao izazovima koje su ti dani nudili. A snaga njegovog romana potiče, kako bi to Forster rekao, koliko otud što bi on umornog neandertalca držao budnim u pećini, toliko i otud što su nam karakteri u njemu prozirniji nego što nam je ikad iko u životu mogao da bude.

Svetozar KOLJEVIĆ

01.01.00

Nin
26.12.2002.

Roman po stanovniku

Ako je prošle godine, suočen s rekordnom romanesknom produkcijom od 115 naslova, čitalac mogao pomisliti da je proizvodnja romana u srpskoj književnosti dosegla najvišu tačku i da će polako početi da opada, grdno se prevario. I ove godine ubedljivo najjači utisak o srpskoj prozi je sam broj objavljenih knjiga. Sledeći logiku jednog od ovogodišnjih ?vlasnika? sopstvenog romana, po kojoj je ?valjda pravedno da svaki čovek ima svoj roman?, domaći izdavači su do sredine decembra već objavili 135 primeraka ovog žanra, a do kraja godine verovatno će ih biti još petnaestak. U 2002. društveni proizvod u Srbiji je porastao za 4 odsto, ali je zato proizvodnja romana u srpskoj književnosti porasla za čitavih 30 odsto. Nastave li romanopisci ovim udarničkim tempom, za pet godina proizvodiće 548 romana godišnje, a za deset 2028. Sve obećava da će ovde, u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, po rečima onog istog ?vlasnika? romana, izlaziti ?matematički gledano jedan roman po stanovniku na kugli zemaljskoj u datom trenutku?.
Ali, suprotno onome čemu nas je učio dijalektički materijalizam, u književnosti kvantitet ne prelazi sam od sebe u kvalitet. Štaviše, i kvantitet i kvalitet naše romaneskne produkcije samo pokazuju da izdavači, s retkim izuzecima, romanu pristupaju raširenih ruku, bez iole ozbiljnijih kriterija, računajući tu i elementarnu pismenost. Kao i prethodnih godina, ovaj utisak donekle popravljaju nove knjige priča. Njih je u 2002. objavljeno dvadesetak, približno sedam puta manje nego romana, ali su zato njihovi autori, u celini posmatrano, pokazali više talenta, veštine i inovativnosti od svojih kolega romanopisaca. U naš izbor deset najboljih proznih knjiga u 2002, sastavljen po azbučnom redu, bez žanrovskih i vrednosnih prioriteta, uneli smo tri zbirke priča: ?Zrno zrnu? Mirjane Pavlović, ?Bližnje? Gorana Petrovića i ?Malu Aziju i priče o bolu? Miroslava Toholja.
Nasuprot mnoštvu priča i romana s tematikom iz naše najnovije istorije, u pričama Mirjane Pavlović prepoznatljiva socijalna tematika dočarana je iz ?pomerenog?, grotesknog ugla. Ostavimo li po strani povremenu želju za eksperimentom radi samog eksperimenta, njoj u najboljim ostvarenjima ove knjige polazi za rukom da, poigravajući se apsurdom i fantastikom, istrgne predočena zbivanja iz banalnosti svakodnevne faktografije. I Goran Petrović u ?Bližnjima? nije odoleo čarima naše savremene istorije. Ne napuštajući svoju već prepoznatljivu antitradicionalističku poetiku, on je iskoračio u aktuelnu stvarnost i pokušao da je dočara postmodernističkim sredstvima. Rezultat je efektna i originalna kombinacija čiji su najveći kvaliteti prečišćenost stila i lakoća u vođenju priče. Veština u vladanju različitim pripovednim tehnikama najizrazitije je obeležje Toholjeve proze. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnom narativnom postupku, a raznovrsnost formi kreće se od ?tradicionalne? lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom. Lirska sugestivnost Toholjevog kazivanja, bogatstvo jezika i dubina psihološkog uvida u nekim slučajevima (?Poslednja verzija?, ?Kolac?) dali su rezultat izuzetne vrednosti.
Kao i prethodnih godina, i u 2002. roman je uglavnom imao istorijski i dokumentaran karakter. Kroz priču o mladoj Austrijanki koja se u predvečerje Drugog svetskog rata zatiče u Vojvodini, u službi bogate jevrejske porodice, Ivan Ivanji u ?Guvernanti? bavi se sudbinom Jevreja, Srba i Nemaca u poslednjih pola veka naše istorije. Guvernantin život, lišen ljubavi, prijateljstva i sreće još jedna je metafora ljudskog stradanja u politički i istorijski burnim vremenima. U autobiografskom romanu ?Sunčanik?, Ljubiša Jovanović oživljava junake svoje prethodne knjige, ?Kovčeg za vreme?. ?Sunčanik? je fiktivna hronika Sejača, malog moravskog sela, alegorijskog hronotopa srpskog duhovno-istorijskog ambijenta. Izraženo osećanje za groteskno, fantastično i apsurdno, kao i raskošan pripovedački i jezički dar čine Jovanovića potpuno samosvojnom pojavom u savremenoj srpskoj književnosti. Da je ?Sunčanik? za stotinak strana kraći, utisak o celini knjige bio bi još povoljniji.
Junak ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića je beogradski reditelj koji u gradiću ?na dnu iščezlog mora? postavlja Šekspirovu ?Buru?. Bežeći od surove srpske stvarnosti iz poslednjih ratnih godina, Latinovićev junak u trivijalnosti provincijske svakodnevice nalazi romantično utočište u kojem, razmišljajući o umetnosti, traga za višim smislom života. Inteligentno i nepretenciozno napisana, s pronicljivošću koja je retka u našoj prozi, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u fikcionalni tekst visokih literarnih kvaliteta. ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, roman Radovana Belog Markovića, u poetičkom i stilskom smislu predstavlja nastavak Markovićeve ?lajkovačke trilogije?. Duhovita pripovedna mistifikacija i razigran burleskni jezik glavna su sredstva pomoću kojih se u romanu dočarava atmosfera straha i neizvesnosti u Valjevu, pred početak Drugog svetskog rata.
U naš izbor uvrstili smo i tri debitantska romana. ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača i ?Soba za jedan krevet? Zlatka Pakovića eksperimentišu s romanesknim konvencijama i tradicionalnim, ali i postmodernim strategijama pripovedanja. U Kovačevom romanu težište eksperimenta počiva na ironičnoj destrukciji fabule; pripovedanje o događajima zamenjeno je gotovo neprekidnim opisivanjem. Eksperiment Zlatka Pakovića nešto je drukčije postavljen i zasniva se na povezivanju različitih formi književnog kazivanja u zaokruženu tematsku celinu. I prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, može se čitati kao vrsta eksperimenta. Polazeći od jednog žanrovskog stereotipa - kriminalističkog romana - Teofiloviću polazi za rukom da prevaziđe njegova ograničenja, ispriča uzbudljivu priču i uverljivo dočara preobražaj svog glavnog junaka.

1. Ivan Ivanji, ?Guvernanta?, Stubovi kulture
2. Ljubiša Jovanović, ?Sunčanik?, Narodna knjiga
3. Daniel Kovač, ?Logika reke, pruge i otpada?, Beopolis
4. Miloš Latinović, ?Šekspirov klijent?, Stilos
5. Radovan Beli Marković, ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, Narodna knjiga
6. Mirjana Pavlović, ?Zrno zrnu?, Narodna knjiga
7. Zlatko Paković, ?Soba za jedan krevet?, Otkrovenje
8. Goran Petrović, ?Bližnji?, Narodna knjiga
9. Nenad Teofilović, ?Klopka?, autor
10. Miroslav Toholj, ?Mala Azija i priče o bolu?, Glas srpski

ADRIJANA MARČETIĆ

01.01.00

Nin
09.01.2003.

Beogradski triler

NASLOV: Klopka
AUTOR: Nenad Teofilović
IZDAVAČ: autor, Beograd, 2002.

Prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, situiran je u Beograd iz vremena rata, sankcija i hiperinflacije 1993. godine. U opštoj atmosferi bede i svakodnevne borbe za preživljavanje, glavni junak Mladen Pavlović, građevinski inženjer na prinudnom odmoru i podstanar u suterenskom stanu na Banovom brdu, doživljava i ličnu tragediju. Njegov petogodišnji sin je teško bolestan i može ga spasti samo veoma skupa operacija u inostranstvu. Kad je već sasvim izgubio nadu da će operaciju platiti od neredovnih plata i švercerskih tura u Bugarsku, Mladenu se neočekivano, kao u Hičkokovom filmu, ukazuje prilika da pomogne svom sinu. Dobiće deset hiljada maraka ako ubije njemu nepoznatog čoveka. Bez mnogo razmišljanja, Mladen prihvata ponuđeni ?posao? i obavlja ga brzo, ?bez tragova? i svedoka. Ali, baš kad je pomislio da su svi njegovi problemi rešeni, da će izlečiti sina i s porodicom otići u daleku Australiju, Mladen se suočava s novim, još većim iskušenjima, a čitalac s još dramatičnijim i napetijim zbivanjima. Uzbudljivu priču o zločinu, građenu po modelu kriminalističkog trilera, Teofilović dopunjuje elementima psihološkog romana, uverljivo dočaravajući Mladenovu transformaciju od porodičnog čoveka koji sreću nalazi u običnim, svakodnevnim zadovoljstvima do emotivno i moralno poremećene ličnosti, izmučene grižom savesti i osećanjem krivice.
?Klopka? ima četiri dela, naizmenično ispripovedana u trećem i prvom licu. Za debitanta u romanesknom žanru, Teofilović sigurno vlada obema narativnim tehnikama. Bilo da piše u prvom ili u trećem licu, on uvek stavlja akcenat na psihološku dimenziju zbivanja. Mladenova unutrašnja preživljavanja dočarana su realistično, a filozofska pitanja o smislu života i ceni ljudske sreće upletena su u osnovni kriminalistički zaplet s merom, nepretenciozno i bez suvišne patetike. To predočenim zbivanjima i romanu u celini daje dalekosežnija značenja koja, kao kod Žorža Simenona ili Kolina Dekstera, u dobroj meri prevazilaze okvire odabranog žanrovskog modela. Na svežinu Teofilovićevog pripovedačkog dara ukazuje i njegova efektna upotreba doživljenog govora, jedne klasične romaneskne tehnike gotovo već zaboravljene u savremenoj srpskoj prozi. Služeći se tom tehnikom vešto i na pravim mestima, Teofilović uspeva da približi čitaocu emotivne i moralne krize kroz koje prolazi njegov junak. Nešto manje veštine Teofilović pokazuje u građenju dijaloga koji često deluju kruto i sasvim konvencionalno. Osim toga, neki likovi, pa i čitave epizode mogli bi se i izostaviti a da se time bitnije ne naruši utisak o jedinstvenosti kompozicije i vrednosti knjige u celini. Tako, recimo, lik Mladenovog prijatelja Blagoja i njegova siromašna a srećna porodica deluju kao banalan žanrovski kliše, a epizoda s kraja romana u kojoj se pojavljuje đavo kao Mladenov dvojnik psihološki je neubedljiva i nema pravog književnog opravdanja.
Sva četiri dela ?Klopke? završavaju se kratkim dijaloškim epizodama, ?međuigrama?, čiji su protagonisti dvojica neimenovanih ?biznismena? s jakim vezama u vladi i policiji. Iako samo izdaleka prate zbivanja ne uzimajući istaknutiju ulogu u njima, ovi anonimni ?junaci našeg doba? zapravo su glavni pokretači romaneskne radnje. Nedodirljivi u svom profesionalnom ?krugu?, kao u nekom paralelnom svetu kojeg se ne dotiču problemi običnog čoveka, sankcije i rat, oni uz viski i cigare ćaskaju o fudbalu, atmosferskim prilikama i deviznim ?poslovima?, odlučujući o Mladenovoj sudbini i iskušenjima kojima će ga izložiti. ?Međuigre? su dramaturški tako ukomponovane u tekst romana da u njima nije teško prepoznati ironičnu aluziju na starozavetnu priču o Jovu. U svetlu te aluzije istorija Mladenovog zločina ukazuje se u nešto drukčijem smisaonom osvetljenju: to više nije samo uzbudljiv triler s elementima psihološke drame, već i ciničan komentar naše savremene stvarnosti. U svetu u kojem je smisao života sveden na puko biološko preživljavanje, sve tradicionalne ljudske vrednosti izgubile su značaj, a neprikosnoveni gospodari naših sudbina, i na opštem i na ličnom planu, postali su mafijaški ?bosovi?, gangsteri i zelenaši.
Mračnu sliku naše svakodnevice Teofilović dočarava i izuzetno uspelim opisima karakterističnog beogradskog pejzaža iz doba sankcija i hiperinflacije. Gonjen osećanjem krivice, Mladen ?kao mesečar? besciljno luta beogradskim ulicama, prepunim švercera cigareta i dilera deviza, redova za hleb i mleko, očajnika koji s milionima šarenih novčanica obilaze prazne prodavnice. Vozeći se pretrpanim tramvajima i autobusima, okružen bezizraznim i otupelim licima, on gleda ?sive, jednolične zgrade koje zaklanjaju nebo?, oguljene fasade iza kojih se kriju agencije za ?poslovnu pratnju?, i ?utapa se u masu? bezimenih ljudi. Ali, te košmarne, gotovo groteskne slike Beograda koje izranjaju tokom Mladenovih ?prinudnih lutanja? ne svedoče samo o junakovom doživljaju grada. I nezavisno od toga, dočaran kao ogroman buvljak, i u doslovnom i u prenosnom značenju te reči, Beograd u ?Klopci? postaje metafora bede, otuđenosti i moralne otupelosti, simbol naše najnovije istorije. Ako imamo na umu da je ovo Teofilovićev prvi roman, moramo reći da se pojavio autentičan pripovedački talenat, od kojeg u budućnosti možemo očekivati i znatno više nego što je dao ovom knjigom.

ADRIJANA MARČETIĆ