Klice

...
"Dok je svet odbacivao biološko oružje, nauka je razbijala granice između čoveka i prirode. Po prvi put biolozi su naučili kako da se koriste priručnicima života koji postoje u svim živim stvorenjima. Bio je to prodor koji je biološkom ratu otvorio nove mogućnosti.
Priroda je tokom eona ispisivala knjige pravila. Nauka je prvi put na njih bacila pogled 1953, kada je otkrila da DNK, odnosno dezoksiribonukleinska kiselina, upravlja našim nasleđem. Ispostavilo se da je genetski kod zaključan u dvostrukoj spirali koju imaju svi, od mikroba do ljudi. Razne knjige pravila, iznenađujuće, nisu bile samo ispisane istim alfabetom, nego i istim jezikom.
Početkom sedamdesetih naučnici su iskoristili ove zajedničke osobine da otkriju novo polje genetskog inženjeringa, takođe poznato kao bioinženjering ili spajanje gena.Sada su naučnici mogli da uređuju, ponovo ispisuju i menjaju životne zapise, da premeštaju rečenice ili čitava poglavlja iz jednog bića u drugo. Geni su, sve lakše i lakše, bivali premeštani i preslagani.
Rane probe usredsredile su se na svice. Njihov gen za svetlucanje dodat je mrkvi i gle! Proizvedena je nova vrsta mrkve koja svetli u mraku. Sredinom sedamdesetih su nešto praktičniji naučnici ubacili ljudski gen za insulin u bakterije i odgajili ovaj hibrid u bazenu. Vremenom je većina dijabetičara počela da zavisi od ovog masovno proizvodenog insulina, koji je bio prvi proizvod buduće multimilionske industrije. Hiljade projekata rekombinacije počele su da leče bolesti, spasavaju živote i poboljšavaju ljudsko zdravlje.
Posledice su bile značajne i za svetske armije. Nova biologija mogla je da proizvede bolesti nepoznate savremenoj medicini, za koje ne bi bilo leka. Mogle su da se proizvedu superklice, moćnije, opasnije i svestranije. Klice bi, činilo se, mogle da postanu vrhunsko oružje.
Naučnici na bedemu genetičke revolucije bili su među prvima koji su shvatili njene potencijale u zle svrhe. U prethodnom pokoljenju, fizičari koji su izumeli atomsku bombu posvetili su se kontroli nuklearnog naoružanja. Sada su biolozi koji poseduju najskrivenija znanja o novoj nauci počeli da tragaju za načinima da se uništavajuća moć njihovih otkrića suzbije. " ...

Dok je svet odbacivao biološko oružje, nauka je razbijala granice između čoveka i prirode. Po prvi put biolozi su naučili kako da se koriste priručnicima života koji postoje u svim živim stvorenjima. Bio je to prodor koji je biološkom ratu otvorio nove mogućnosti.
Priroda je tokom eona ispisivala knjige pravila. Nauka je prvi put na njih bacila pogled 1953, kada je otkrila da DNK, odnosno dezoksiribonukleinska kiselina, upravlja našim nasleđem. Ispostavilo se da je genetski kod zaključan u dvostrukoj spirali koju imaju svi, od mikroba do ljudi. Razne knjige pravila, iznenađujuće, nisu bile samo ispisane istim alfabetom, nego i istim jezikom.
Početkom sedamdesetih naučnici su iskoristili ove zajedničke osobine da otkriju novo polje genetskog inženjeringa, takođe poznato kao bioinženjering ili spajanje gena.Sada su naučnici mogli da uređuju, ponovo ispisuju i menjaju životne zapise, da premeštaju rečenice ili čitava poglavlja iz jednog bića u drugo. Geni su, sve lakše i lakše, bivali premeštani i preslagani.
Rane probe usredsredile su se na svice. Njihov gen za svetlucanje dodat je mrkvi i gle! Proizvedena je nova vrsta mrkve koja svetli u mraku. Sredinom sedamdesetih su nešto praktičniji naučnici ubacili ljudski gen za insulin u bakterije i odgajili ovaj hibrid u bazenu. Vremenom je većina dijabetičara počela da zavisi od ovog masovno proizvođenog insulina, koji je bio prvi proizvod buduće multimilionske industrije. Hiljade projekata rekombinacije počele su da leče bolesti, spasavaju živote i poboljšavaju ljudsko zdravlje
Posledice su bile značajne i za svetske armije. Nova biologija mogla je da proizvede bolesti nepoznate savremenoj medicini, za koje ne bi bilo leka. Mogle su da se proizvedu superklice, moćnije, opasnije i svestranije. Klice bi, činilo se, mogle da postanu vrhunsko oružje.
Naučnici na bedemu genetičke revolucije bili su među prvima koji su shvatili njene potencijale u zle svrhe. U prethodnom pokoljenju, fizičari koji su izumeli atomsku bombu posvetili su se kontroli nuklearnog naoružanja. Sada su biolozi koji poseduju najskrivenija znanja o novoj nauci počeli da tragaju za načinima da se uništavajuća moć njihovih otkrića suzbije.

Džošua Lederberg, najstariji sin ortodoksnog rabina, rođen je i odrastao u Njujorku. Godine 1958, u trideset trećoj godini života, dobio je Nobelovu nagradu za rad sa kojim je započeo u dvadesetoj. Njegova istraživanja su pokazala da bakterije prenose gene jedna drugoj nekim postupcima koji liče na seks. Vremenom je njegovo otkriće postalo jezgro nove nauke, genetskog inženjeringa. Lederberg je postao javni zastupnik ovog polja razvoja, ali je uvideo i mogućnost da se biološka oružja učine još opasnijima. “Unapređivanje te tehnologije, po mom mišljenju, jeste samoubistvo na duge staze”, rekao je u razgovoru.
Njegovo otkriće razmene gena kod bakterija podstaklo ga je da upozori na opasnost od antibiotske rezistencije decenijama pre nego što je ta tema privukla pažnju javnosti. Lederberg je među prvim naučnicima govorio o kloniranju kao o praktičnom postupku. On je doprineo ne samo osnivanju genetike mikroba, nego i polju veštačke inteligencije kod kompjutera i proučavanju verovatnoće života van Zemlje.
Njegov rat protiv biološkog oružja, koji je vodio celog života, bio je podržan njegovim ličnim poznavanjem vojske i njene borbe protiv zaraznih bolesti. Godine 1943, kao mlad dečko, uspeo je da uđe u mornarički program za studente na Univerzitetu Kolumbija, u kom su se školovali budući vojni lekari. Godine 1944. postao je student Koledža medicine i hirurgije na Univerzitetu Kolumbija. Njegove studije smenjivale su se sa terminima dužnosti u Bolnici Mornarice SAD u Sent Olbensu u Long Ajlendu. U tamošnjoj laboratoriji za kliničku patologiju, Lederberg je virnuo kroz mikroskop da pregleda uzorak stolice na jaja parazita i krvni razmaz na malariju. Ova bolest je pogađala je marince koji su se vraćali iz kampanje na Gvadalkanalu.
Nakon što je doktorirao na Jejlu, Lederberg je prihvatio mesto predavača na Univerzitetu Viskonsina, koji je odigrao veliku ulogu u osnivanju Fort Detrika kao nacionalnog centra za proizvodnju biološkog oružja. Mikrobiolog sa tog univerziteta, Edvin B. Fred, obavestio je Ruzveltovog ministra rata o potrebama, a drugi mikrobiolog sa istog univerziteta, Ajra L. Boldvin, odabrao je da se centar smesti u Detrik i postao njegov prvi naučni direktor.
Boraveći u Viskonsinu, Lederberg je upoznao Lea Silarda, koji je pomogao stvaranju atomske bombe u II svetskom ratu, a posle toga otišao na Univerzitet Čikaga da studira biologiju. Čikago je bio pun veterana iz Projekta Menhetn – Silard, Enriko Fermi, Edvard Teler – koji su raspravljali šta treba učiniti sa uništavajućom silom koju su oslobodili; neki su se čak zalagali za svetsku vladu. Silard je bio pristalica ugovora koji bi ograničili nuklearno naoružanje. On i Lederberg su se sprijateljili, srećući se prvo na biološkim predavanjima, a zatim i nezvanično. Silard je, kaže Lederberg, postao “moj prvi uzor” naučnika-pristalice javnosti rada.
Na osnovu svojih ranijih istraživanja, Lederberg je 1967. započeo s pokušajima spajanja gena. Eksperimenti nisu uspeli, ali je Lederberg uvideo da obećavaju. Uskoro će možda biti moguće, razmišljao je, stvaranje novih oblika života u laboratoriji. Eksperimente je vršio nakon što je prešao sa Univerziteta Viskonsina u Stenford, kalifornijski univerzitet koji će nekoliko godina kasnije postati središte genetičke revolucije.
Tokom vijetnamske ere, dok je nacionalni revolt protiv biološkog oružja dobijao na snazi, Lederberg je počeo da piše za Vašington post. Avgusta 1968. napisao je članak o tome kako stvaranje veštačkih gena preti čovečanstvu “sistematskim konstruisanjem” novih agenasa zaraze i “najopasnijim genocidalnim eksperimentima”. Pozovao je na odustajanje od biološkog oružja, govoreći kako “vreme ističe”.
Lederberg je takođe privatno zagovarao obustavu vladinog programa i obaveštavao njene vođe o opasnostima koje je predvideo. Marta 1969. pisao je Rajliju Hausrajtu, naučnom direktoru Fort Derika i predložio teme za predstojeću raspravu. “Gde će sve to završiti?” pitao je Lederberg za biološka oružja. “Može li proizvodnja biološkog oružja da se kontroliše? Hoće li biološka oružja biti prihvaćena kao gerilska taktika i koje su protivmere moguće?” Ovo je bilo rano spominjanje onoga što će vremenom dobiti ime biološki terorizam. “Veoma sam zabrinut zbog ovoga”, pisao je, “ali jedva se usuđujem da to spominjem, iz straha da nekome ne dam loše ideje.”
Kasnije tokom 1969. izjavio je pred Komitetom za spoljne poslove Predstavničkog doma da je dopuštanje novog razvoja biološkog oružja “isto kao kad bismo dozvolili da se hidrogenske bombe kupuju u samousluzi”. Kada je Niksonova zabrana godinu dana kasnije stupila na snagu i Vašington počeo sa lobiranjem svetskog ugovora, Lederberga je vlada zamolila da se obrati Ujedinjenim nacijama. Avgusta 1970. održao je govor u Ženevi, pred Komitetom za razoružanje Ujedinjenih nacija, a taj govor je mnogo godina kasnije ocenjen kao prekretnica. Nedavna naučna otkrića obećavaju trku u naoružanju, upozorio je, “čiji cij lako može da postane pronalaženje najefikasnijih sredstava za uklanjanje ljudske vrste sa planete”. Bolesti su zbrisale američki lešnik i evropski vinovu lozu, rekao je. Sada se i ljudska vrsta suočava sa sličnom opasnošću – “koju smo sami smislili”. Opasnost je, rekao je, “podstakla u meni moralno pitanje hoće li moju karijeru čovečanstvo iz kog sam ponikao označiti kao blagoslov ili kao prokletstvo”. To je bila dilema, dodao je, “pred kakvom u ovom trenutku stoji celo moje pokoljenje bioloških istraživača i njegovi učenici”.
Godine 1972. Konvencija o biološkom i toksinskom naoružanju bila je spremna za potpis u Londonu, Moskvi i Vašingtonu. Vremenom je više od stotine zemalja prihvatilo cilj ovog ugovora – da se biološko oružje zabrani i biološki rat proglasi “odvratnim pred savešću ljudske vrste”.