Kiša kao metak

Art je ušmrkao dugu crtu slanog vazduha i osetio kako mu se sinusi otčepljuju. Bolje i to nego da od jutra do sutra guta k"o bombonice tablete koje ubrzavaju rad srca. Pre desetak godina doterali su mu septum i odstranili polipe. Nedelju dana posle rutinske operacije, krvni sud duboko u njegovoj glavi odlučio je da eksplodira poput hidranta, oslobađajući krv u obilnim, metronomskim kapima koje su tvrdoglavo odbijale da stanu ili se zgrušaju. Nazalna apokalipsa izgubila je svoju komičnu stranu nakon svega pet minuta. Ono što nije izašlo na nos, slilo mu se u grlo u nezaustavljivom, neumoljivom, usporenom filmu; e, to jeste bilo smešno, pomisao da može da umre od krvarenja nosa koje čak ni ne boli. Sva krv će mu isteći iz glave i on će umreti. Živi piš. Zamislite sahranu tipu koji je odapeo od smrtonosno balavog nosa.

U prvom stadijumu ošamućenosti i šoka, osećao je samo neodređenu mučninu. Lorel ga je odvezla do vatrogasne stanice u Half Mun Beju, gde su ustopirali ambulantna kola do grada. Trijumvirat sestara procenio je da je progutao više od pola litra sopstvene krvi. Strpljivi lekar po imenu doktor Bloh pokušao je da mu u nozdrve nagura nekakav neupijajući materijal koji liči na pastu. Nije vredelo. A onda, u jednom od onih trenutaka iz naučnofantastičnih filmova pedesetih – ludo je, ali možda upali! – doktor Bloh je nabio kateter u Artov nos i napunio ga injekcijom vode, koja je izvršila neophodan pritisak na nedostižno naprsnuće. Čitav događaj bio je toliko komičan da je u Artovu svest utisnuo ideju da može naglo da umre i to na bizaran način. Smrt iz čistog apsurda, bez skrivenog značenja ili fusnote.

Za razliku od Lorel. Rak nije bio smešan. Još joj je izgovarao ime, naglas, nekoliko puta na dan. Čak i sada.