Kikinda Short 2 - Kratka priča Austrije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Mađarske i Srbije

10.05.08 Danas

Do sada su održana dva festivala kratke priče, Kikinda short, sa šarolikim gostima uglavnom sa prostora Balkana i okoline. S obzirom na relativno mali isečak iz zastupljenih književnosti, kao i na nameru organizatora da se publici obrati izborom mlađih spisateljica i pisaca, nije lako izvući opšte zaključke, mada se neke tendencije u proznom stvaralaštvu na balkanskom prostoru mogu naslutiti. Tako je i druga knjiga, jednostavnog naslova Kikinda short - dvojka, donela kroki novije austrijske, hrvatske i bosanskohercegovačke proze dok su Bugarska i Mađarska zastupljene samo sa jednim autorom. Ipak, za izdavače je najveći problem predstavljala srbijanska proza, čija je prezentacija ostala prilično neujednačena, kako u generacijskom pogledu, tako i u pogledu kvaliteta. Takođe, u odnosu na izdanje koje se ticalo prvog festivala, ova knjiga dolazi nam samo na srpskom, što se pravda finansijskim i distributivnim teškoćama. Pored toga, dizajn knjige je značajno siromašniji u poređenju sa četvorojezičnim prvencem - knjiga liči na časopis ili katalog, ali to su površinske stvari koje se mogu zanemariti.
Unutar korica ćemo, pak, naići na dosta kvalitetne proze. Pored Darija Rukavine iz Hrvatske, izdvojio bih dve sjajne bosanske autorke, Melinu Kamerić i Šejlu Šehabović, čije su priče odlični primeri igre na tankoj žici između istinske emotivnosti i kiča, u kojoj književnost odnosi pobedu. Pored njih, austrijski autori pokazali su da se njihova književnost ima čime podičiti. Denis Mikan, Peter Landerl, Ksaver Bajer i Zofi Rajer, rođeni između 1974. i 1984. godine, tek najavljuju sjajnu budućnost literature u okviru koje stvaraju. Posebno se izdvaja poetska, postdramska proza mlade austrijske spisateljice, čije su tri priče odličan primer kako se književnost može pisati kroz dijalog sa sopstvenom seksualnošću.
Srbijanska književnost je, kako rekoh, druga priča. Ne računajući veselog i nadahnutog Ivana Potića, koji je jedini pokazao zube i ukazao na svetlost na kraju tunela (da upotrebim lelujavu politikantsku metaforu), mogao bih slobodno da kažem da su ostali pisci predstavljeni u ovoj antologiji podbacili. Goran Petrović je poslao zapis koji postmodernom autoreferencijalnošću pokušava da sakrije sopstvenu banalnost. Vasa Pavković je umislio da je Nabokov, pa juri leptire po Srbiji. Na žalost, Pavković, uprkos svom širokopojasnom književnom delovanju, nije odmakao dalje od tekstova entomološke sadržine, koji se teško mogu uvrstiti u književno stvaralaštvo, mada im mesto nije ni u nekom udžbeniku za leptiro’vatače početnike.
Marko Vidojković bar nije izneverio očekivanja, i poslao je nekoliko pripovedaka koje ne izlaze iz okvira njegove poetike, pa ko voli nek’ izvoli. One se kreću od banalnih zapisa a lá Bukovski (Dan kad je prestalo detinjstvo i Rapsodija), do nešto složenijih struktura koje tematski pokušavaju da imitiraju Hemingveja (Igra sudbina i sudbina igre), a kulminiraju u najdužoj pripovesti Opstanak, koja za temu uzima, kod ovog pripovedača već viđenu kombinaciju nasilja i religioznog fanatizma opisanih kroz susret bivših ljubavnika, gde je pripovedač samo slučajni svedok.
Slobodan Tišma predstavio se svojim dnevničkim zapisima za koje nije jasno zbog čega su se našli u knjizi. Njegovi lirsko-filozofski uvidi autohtonog jezičkog izraza suviše su lični i nečitljivi za široku publiku kojoj teži ova knjiga. Bez obzira na kvalitet teksta novosadskog umetnika, on je promašio revijalni karakter knjige, tako da se njegov tekst čini suviše apartnim u odnosu na druge. Petar Čongradin, kao pisac domaćin, progurao se u ovu knjigu zahvaljujući svojoj zavičajnosti, mada je kvalitet njegovih priča problematičan. Pokušao je da se dopadne relativno naivnim formalnim rešenjima, koja su samo ukazala na osrednjost tekstova.Srbijanska književnost, u ovoj knjizi u ulozi domaćina, pokušala je da generacijskom raznovrsnošću pokaže svoje bogatstvo, ali se dogodilo upravo suprotno. Pokazalo se da u njoj ne postoji dovoljno jakih pripovedača, da su pisci ili preambiciozni ili previše autistični. Raznovrsnost i raznorodnost njihovih tekstova ne svedoči o bogatstvu "scene", već o očiglednoj nespremnosti na komunikaciju sa svojim kolegama u susedstvu i Evropi.Ukupno gledano, Kikinda short dvojka svakako je zanimljiva knjiga koju bi trebalo čitati, ne samo zbog relativno dobrog uvida u dešavanja u književnostima predstavljenih zemalja, već pre svega zbog kvaliteta same proze. Treće izdanje festivala se približava, priča se da će gosti iz inostranstva biti još interesantniji, ostaje nam samo da se nadamo da će i srbijanski autori moći da se pohvale kvalitetnijim tekstovima.

Vladimir Arsenić