Kičma noći

28.07.10 Politika

>„Okultni triler” kako je u podnaslovu bio definisan Oltvanjijev prvi roman Crne cipele, jestenajpribližnija definicija koja bi se mogla pripisati i njegovoj drugoj knjizi, Kičma noći, ali je u novom romanu žanrovska mešavina krimi-horora podelila prostor sa antiutopijskom slikom srpske stvarnosti i dovela Oltvanjija do samog ulaza u mejnstrim tokove srpske književnosti.
U obilju likova, tema, glavnog i sporednih zapleta, on uspeva da održi napetost do samog kraja ali i da pokrene brojne neuralgične teme iz bliže i dalje prošlosti srpskog političkog života, da vešto aludira na neke konkretne događaje (ubistvo predsednika, uticajan pisac u političkom životu, uloga medija u društvu, veza između kriminalnih bandi i političara, tabloidizacija društva...), kao i da uobliči neke od najbolje profilisanih likova domaće književnosti – policajce, novinare, tv-voditelje, pisce i političare koji nisu samo tipski karakteri. Najbolje stranice svakako pripadaju likovima glavne junakinje, policajke i njene majke kao i njihov međusobni odnos koji bi mogao biti dostojan ozbiljne analize u okvirima rodnih i feminističkih studija. Kičma noći je, dakle, mnogo više od ukalupljene žanrovske sheme, a pitoreskni likovi krećući se kroz antiutopijski pejzaž prepoznatljivog beogradskog horora (i u bukvalnom smislu reči, a ne samo kao književnoteorijske odrednice) furiozno zapliću i raspliću radnju kroz „suze i smeh” ne dopuštajući ni trenutak predaha.
Zašto je onda, balansirajući na danas već prilično istanjenoj liniji razdvajanja „zabavne” od „ozbiljne” literature, ovaj roman, iako veštije napisan od velikog broja domaćih proznih ostvarenja takozvane „visoke” literature, iako odmaknut od žanrovskih modaliteta, ipak ostao u okrilju žanra, postaje jasno već i po tome što ga je nemoguće podvrgnuti detaljnijoj analizi. Dok je literarno preoblikovanje stvarnosti u mejnstrim književnosti u celosti dostupno hermenautičkom razmatranju, analiza žanrovskog dela (koje prema obrascu podrazumeva postupno dolaženje do tajne, ubice ili sleda događaja), besmislena je ne samo sa stanovišta nepotrebnog razmatranja jednog šablona, već i stoga što bi razotkrila previše podataka i time ukinula svaki saspens (napetost) i uživanje u čitanju budućem čitaocu.
Ponešto se ipak još može reći. Pored povremenih stilskihnemarnosti kao i nekoliko propuštenih prilika da se pokrenute teme i naznačeni likovi zaokruže do kraja, što u svojoj ukupnosti ne kvari opšti utisak, u samoj strukturi se otkriva nešto važnije: čini se da se sama zamisao da roman zadrži u okovima žanra pokazala kao sputavajuća jer je Oltvanji imao u rukama već gotova rešenja kako da ih prevaziđe.
Insistirajući na smeni žanrovskog obrasca, gde se u krimi-zaplet upliće horor, koji bi kao jedna od podvrsta fantastike mogao da korespondira sa stvarnosnom matricom romana na metaforičnom nivou, Oltvanji se lišio tog potencijala u korist efektnog trika-iznenađenja sposobnog da narativ prevede iz detektivskog u roman strave.
Ostala je neiskorišćena prilika da se jedan od motiva, poznat kao sveprisutan mitološki simbol, simbol Zmije, nametne kao uporište koje je moglo prekoračiti žanr, transponovati onaj deo knjige koji podleže stvarnosnom obrascu i uvesti roman (inače zamišljen kao književnipandan ostvarenjima poput filma Od sumraka do svitanja) u tradiciju npr. Bulgakova, ili savremenog Peveljina koji takođe koristi žanr, ali i mit za ironizovanje savremenog. Zmija, opisana u gotovo svim religijama kao simbol vladara, ali i kao simbol dvostruke prirode – istovremeno dobra i zla, ima potencijal metaforičnosti koja je mogla odgovoriti na najviše literarne zahteve za umetničkim oblikovanjem srpske realnosti. Ovako se, iako, sudeći po nekim naznakama prepoznatljivim u samom romanu, dobro obavešten o konotacijama ovog simbola, Oltvanji odlučio da ga iskoristi pre svega u funkciji žanra, te se izvanredna ideja delimično zaglavila između dva nivoa: žanrovski zabavne dosetke i mogućeg čitanja krimi/horor romana kao transponovane slike krimi/horor stvarnosti koju živimo. Uzbudljiv roman, uprkos svemu, od pisca koji je pokazao da može još i više, samo ako to bude želeo.
Jasmina Vrbavac

28.06.10 e-novine.com

Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao
Umnožavanje dela žanrovske literature trebalo bi da znači normalizaciju književnog polja, ako je suditi po logici stvari. Međutim, Srbija i njena književnost daleko su od bilo kakve logike, daleko su od bilo kakve normalizacije i normativizacije. Povećavanje broja horor, krimi, humorističkih, ljubavnih i avanturističkih knjiga, posledica je bolje povezanosti sa svetom i korišćenja Interneta, kao i pojeftinjenja troškova štampe i pojave velikih izdavačkih kuća, koje kao svoju jedinu logiku vide tržište, a ovakva vrsta literature ima svoju vernu publiku. To je dobra strana medalje. Njena tamna strana ogleda se u činjenici da se žanrovska književnost prodaje kao belles lettres i što mali broj kvalitetnih kanonskih romana zahteva od nas da se prema žanrovskoj književnosti odnosimo kao prema normi i mimo žanra. Ipak, ne želim da zvučim kao knjiežvni puritanac i da apriori negiram kvalitet žanrovskim knjigama. Samo hoću da upozorim da u sistemu/polju, zovite ga kako hoćete, ovakva vrsta literature ima svoje mesto, iz kojeg povremeno iskoči i zablista nešto stvarno izuzetno. Kod nas to jednostavno nije slučaj i sve dok budemo mešali frogs and grandmothers (hvala Vuče!) književno polje će nam biti neuređeno, aljkavo i nećemo biti u stanju da uspostavimo kanon. Još jednom podvlačim da govorim uslovno i da ne treba stvari shvatati kruto, međutim, trebalo bi da postoje određene uporišne tačke prema kojima bi trebalo da se ravnamo - a kod nas su one, blago rečeno, zamagljene i zaturene negde u močvari političkih interesa i neznanja.
Na šta se tačno misli kada se kaže žanrovska književnost? Pre svega na formulaičke izraze i prepoznatljivu strukturu, na jednostavnu upotrebu crno-bele logike, na odsustvo, da citiram Romana Ingardena, egzistencijalne upitanosti. Žanrovska književnost, koju inače rado čitam i uživam u njoj, nema potrebu da stvari gleda iz više uglova, ne dovodi u pitanje funkcionisanje logike moći i uglavnom je preslikava iz stvarnog sveta u fikcionalni svet koji stvara. Ona teži zatvorenosti i zaključivanju, svi odnosi među likovima moraju biti dovedeni u stanje mirovanja, problem mora biti rešen. Drugim rečima, ona služi za zabavu i ne trudi se da taj svoj primarni cilj prevaziđe. Rizikujući da budem dosadan, želim da naglasim da je to legitimno, štaviše, samo što onda oko takvih knjiga ne treba dizati nepotrebnu prašinu.
Kičma noći Ota Oltvanjija (Samizdat B92, 2010) tipično je žanrovsko ostvarenje, iako bi se prema obimu teksta, koji nadilazi 500 strana, moglo reći da nije. Takođe, u narativu je propušteno dosta prilika da se roman uzdigne iznad okvira fantastike horor-krimića. Tu pre svega mislim na odličnu atmosferu koju je Oltvanji izgradio, posebno u prvoj polovini knjige, dok se ne otkrije Studentova prava priroda. Kad dođe do upliva natprirodnog u narativ, koji ima sve šanse da bude izuzetno kritičan prema odnosima moći u savremenoj Srbiji, sve pada u vodu. Priča nastavlja da se odvija po pravilima žanra i svi likovi koji su do tada mogli da deluju autentično i zaobljeno, postaju plošne sile unutar akcionog zapleta.
Ako izostavimo par nelogičnosti i nedoslednosti koje su mu se u tekstu potkrale kao što je, na primer, da se odjednom „desetogodišnjoj ćerki jedinici“ [str. 357] pojavljuje brat koji odigrava veoma važnu ulogu u raspletu, onda se može reći da je glavna motivacija koja pokreće akciju u romanu mešavina onih koje žanr pretpostavlja kao klasične: ljubav, lova, moć, kao i da se u tim okvirima sve odigrava po ustaljenim i prepoznatljivim pravilima. Ono što je interesantno zamišljeno i što je Oltvanji motivacijski dobro uveo u roman jeste sukob između bandi i raspad sistema u kojem se nalazi Srbija predstavljena u romanu, a koji precizno odslikava isti takav raspad iz naše svakodnevice. Kalimerosi i Odela, rokeri i narodnjaci, proevropski i kontraevropski orijentisane društvene sile nosile su određeni narativni potencijal koji je žrtvovan uzusima žanra i očigledno ličnim afinitetima pisca koji je, kao i u svom prethodnom romanu, morao da uvede elemente fantastike i horora u jedan čist politički triler što, čini mi se, u srbijanskoj književnosti ima potencijal da se izdigne iznad već viđenih i pročitanih modela.
Još jedno dobro rešenje, koje se naposletku i ne pokazuje takvo, jeste podela perspektive sa početka romana i koja dozvoljava Oltvanjiju da se stalno igra sa onim šta nartor zna, a šta saopštava. Uvodeći tri glavna lika: Milana, taksistu, Vanju, policajku i Olivera, novinara, pisac je utrostručio mogućnosti igre žmurke sa čitaocem, a ona je glavna za žanr. Pitanje koliko i kad otkriti jeste najvažnije i ako je doza netačna i neblagovremena, čitanje gubi svaku draž. U tom smislu je Oltvanji počeo roman sa odličnim tajmingom, ali je kasnije počeo da popušta, posebno kada se motivacijska struktura razvodnila i kada smo otkrili da je tekst „običan“ žanrovski narativ, odnosno kada iz uzbudljivog i napetog političkog trilera, sa elementima horora, pređe u vode fantastike.
Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao.

Vladimir Arsenić

26.04.10 Popboks

Oto Oltvanji je drugi roman pisao pet godina. Da li se čekanje isplatilo?
Kada se na jednom romanu toliko dugo radi, očekivanja čitalaca s pravom počinju da rastu. Lav Tolstoj je, na primer, Anu Karenjinu takođe pisao pet godina – to je period koji ostavlja prostor za nastanak jednog obimnog i zahtevnog dela.
Kičmu noći, smešu krimića i horora, nije potrebno pročitati da bi se uočila ambicioznost autora, za to je dovoljno da ovu pozamašnu knjigu uzmete u ruke. U pitanju je roman od preko 500 stranica, što je i po svetskim merilima obim koji se smatra gornjom granicom za žanrovska ostvarenja. Oltvanji je, izgleda, uzeo u obzir primedbe koje su mu upućivane povodom prvenca.
Crne cipele (2005) su imale srce na pravom mestu, ali su odavale utisak zbrzanosti, bile su više koncept nego zaokruženi roman, a dužina od 170 stranica nije dozvoljavala da se priča razvije na pravi način. Oltvanji ovoga puta čini pravu stvar i utrostručuje obim. To je omogućilo pripovedanje bez ishitrenosti, te brižljivo tkanje razgranate mreže likova i događaja.
Po oprobanom elrojevskom receptu, Kičma noći nudi tri naizgled nepovezane priče i tri glavna junaka – novinara Olivera, policajku Vanju i taksistu Milana. Oltvanji piše ubedljivo, stil mu je izbrušen pod uticajem škole tvrdog krimića. Glavni likovi su, istina, pomalo streotipni ali, na sreću, dopadljivo oblikovani. Najuočljivija stilska zamerka je uporno nastojanje pisca da dijaloge po svaku cenu učini duhovitim, što mu ne polazi uvek za rukom.
Tri pripovedna toka se pri sredini Kičme noći spajaju u jedan i, nedugo zatim, dolazi do preokreta koji po svojoj prirodi najviše podseća na onaj koji su Rodrigez i Tarantino izveli u filmu Od sumraka do svitanja. Fantastični elementi preuzimaju primat nad krimi misterijom. Ovo je ujedno i potencijalno najproblematičniji trenutak u romanu, mesto koje će deo čitalaca prigrliti sa oduševljenjem, dok će drugi biti razočarani. Realističnost nestaje, sve se stavlja na kartu krvave horor razonode.
Zbog stripovske preteranosti koja krasi njenu drugu polovinu, Kičma noći gubi na uverljivosti. Međutim, ako uspete da potisnete nevericu, bićete nagrađeni brzom vožnjom u kojoj sve pršti od „ma, da li je ovo moguće?“ momenata, sve do završnice koja izneverava početna očekivanja, ali je zato vraški zabavna.
Kičma noći predstavlja značajan napredak u odnosu na Crne cipele, to je nesporno. Oltvanji ostaje u okvirima svojih opsesivnih tema (tvrd krimić i krvavi natprirodni horor), ali sa mnogo više veštine nego u prvencu. Iako se o pojedinim aspektima romana može raspravljati (kao, na primer, o odluci da se radnja izmestu u alternativni Beograd 2010. godine koji je čist konstrukt preuzet iz zapadnih uzora i nema mnogo veze sa stvarnim stanjem stvari), u pitanju je dobrodošlo osveženje na domaćoj žanrovskoj sceni. Oltvanji je domaćinski pristupio pisanju, nije se štedeo, ima tu materijala za (bar) dva romana: sve pršti od pesničenja, pucnjave, seksa, ubistava, zavera, intriga...
Ako je pulp vaš porok, Oltvanji je tu da vam obezbedi dozu.

Đorđe Bajić