Kavur i Balkan

01.03.08 Nova srpska politička misao

Italijanski istoričar Anđelo Tambora (Angelo Tamborra, Chiasso, 14. X 1913-Roma, 14. IX 2004), pisac knjige „Kavur i Balkan“ („Cavour e i Balcani“, Torino, 1958), bio je cenjeno ime u evropskim naučnim krugovima specijalizovanim za istoriju i kulturu istočnoevropskih naroda. U svom predgovoru „Anđelo Tambora i njegova knjiga o Kavuru i Balkanu“, akademik Nikša Stipčević navodi podatak da je upravo Tamborinom zaslugom na Rimskom univerzitetu osnovana Katedra istorije istočne Evrope, na kojoj je pod njegovim nadzorom „naučno stasalo nekoliko generacija italijanskih istoričara sličnog istraživačkog usmerenja“. Tambora je 22. V 1975. izabran za inostranog člana SANU. Kao intelektualac evropskog formata, koristio se u svojim istraživanjima znanjem slovenskih i nekoliko svetskih jezika, ali i grčkim i latinskim, tako da je imao mogućnosti da se iscrpno upozna sa mnoštvom neobjavljene arhivske građe i onda to znalački iskoristi prilikom izlaganja problematike koja ga je čitavog života okupirala i kojoj se maksimalno posvetio.

Knjiga „Kavur i Balkan“ zahteva posebnu pažnju i pažljivu recepciju, jer je državno i nacionalno ujedinjenje Italijana u XIX veku poslužilo kao primer balkanskim narodima na koji način bi trebalo da i sami ostvare vlastite nacionalne težnje i konstituišu sopstvene državne celine. Osim toga, u godinama italijanskog ujedinjenja došlo je do preplitanja i prožimanja konkretnih diplomatskih i vojnih aktivnosti u odnosu inicijatora ujedinjenja Italije sa predstavnicima mađarskog, hrvatskog, srpskog, rumunskog, bugarskog i grčkog naroda, što naročito treba sagledati iz ugla do sada nepoznate ili manje poznate arhivske podloge na koju se, manje-više, poziva Anđelo Tambora u svom radu.

Za razumevanje pitanja italijanskog ujedinjenja, neophodno je podsetiti se činjenice da su posle teritorijalnog prekomponovanja evropskih sila, nakon Bečkog kongresa iz 1814/15. godine, Italija i Nemačka ostale razjedinjene. Nemačke države nalazile su se u Nemačkom savezu, imajući zajedničku skupštinu, ali pod austrijskom kontrolom i dominacijom. S druge strane, Austrija je vladala i jednim delom Italije, dok su francuski Burboni imali pod svojim okriljem Kraljevinu obeju Sicilija, s tim što su u ostatku Italije postojale četiri nezavisne državice: Sardinija, Papska država, Parma i Modena. Za očuvanje evropskog mira i nadzor poražene Francuske starala se Sveta alijansa, savez koji su 1815. godine stvorile Rusija, Austrija i Pruska. Nemačke države osnivaju 1834. godine Carinski savez, kako bi uklonile carinske barijere. Austrija nije bila njegov član, a vodeću ulogu u njemu imale su Pruska i Bavarska. Čak i površan pogled na tadašnju kartu Evrope pokazuje da su Nemci, Italijani, Poljaci, Srbi i još neki drugi narodi živeli u više država. Poljaci i Srbi su bili okupirani, kao i Italijani u Lombardiji i Veneciji, dok je ostatak Italijana i Nemaca živeo u nekoliko sopstvenih država.

Na Apeninskom poluostrvu najveća država bila je Kraljevina dveju Sicilija, odnosno Napuljska kraljevina, kojom je vladala francuska dinastija Burbona. Borbu za ujedinjenje Italije započela je Kraljevina Sardinija, država sa severa Apeninskog poluostrva, poznata i pod nazivom Pijemont, koja se nalazila pod vlašću italijanske dinastije Savoja. S pripremama za italijansko ujedinjenje krenulo se 1852. godine, kad je predsednik vlade Pijemonta postao grof Kamilo Benco di Kavur (Camillo Benso di Cavour, 1810-1861). Njegovom zaslugom oporavljena je privreda i uveden parlamentarni sistem u Kraljevini Sardiniji. Iako je imao brojne oponente, Kavur je 1855. godine uveo Pijemont u Krimski rat, što će se pokazati kao mudra odluka. Primećujući ispravno da Anđelo Tambora u svojoj knjizi „Kavur i Balkan“ ne posvećuje posebnu pažnju Krimskom ratu, Nikša Stipčević se u već pomenutom predgovoru osvrće na taj događaj, opisujući u grubim crtama glavne ratne operacije, sve zbog saznanja da se Krimski rat nalazi u „središtu zbivanja“ koja se opisuju u Tamborinoj studiji.

Posle pada Sevastopolja, 9. IX 1855. godine, kraj rata bio je nagovešten, da bi Pariski kongres, koji se odvijao od 25. II do 15. IV 1856. godine, prema Stipčevićevim rečima, označio novu fazu u razvoju Istočnog pitanja. Na tom kongresu Kavur je predstavljao Sardiniju, svrstavši je među one zemlje koje su krojile evropsku politiku. Njemu se tada ukazala i prilika da agilnije pokrene problem italijanskog ujedinjenja, a on je to umeo vrlo uspešno da uradi. Uz to je Kraljevina Sardinija i sama postala garantna sila za hrišćane koji su se nalazili pod vlašću Otomanskog carstva, dobivši mogućnost da, primera radi, uputi i svog konzula u Kneževinu Srbiju. Prema tome, ulaženjem u Krimski rat Kavur je na spoljnopolitičkom planu približio Kraljevinu Sardiniju Engleskoj i Francuskoj, a zatim je u saradnji sa francuskim carem Napoleonom III pobednički nastupio u bitkama kod Mađente i Solferina 1859. godine, nakon čega je Lombardija pripojena Pijemontu, ali je Venecija i dalje ostala pod Austrijom. Iako iznenadni mir Napoleona III sa Bečom nije oduševio Italijane, prvi korak ka italijanskom ujedinjenju bio je učinjen. Ubrzo su izbile pobune u Toskani, Modeni i Parmi, tako da se i ova vojvodstva pripajaju 1860. godine Pijemontu. Da bi obezbedio podršku za nastavak procesa ujedinjenja, Kavur ustupa Savoju i Nicu Napolenu III, dok na južnoj strani Apeninskog poluostrva 1860. godine dolazi do pobune na Siciliji i čuvenog Garibaldijevog pohoda sa 1.000 dobrovoljaca, posle čega se oslobođena Sicilija i Napulj pripajaju Kraljevini Sardiniji. Do proglašenja Kraljevine Italije došlo je 1861. godine u Torinu, iako je na potpuno ujedinjenje trebalo sačekati austrijsko-pruski rat i diplomatsku pomoć Francuske koja će 1866. godine omogućiti i pripajanje Venecije. Ulaskom u Rim 1870. godine, ujedinjenje Italije biće u potpunosti izvedeno, a nakon tog čina Kraljevina Italija postaje značajna sila na međunarodnom planu.

Iako ga je smrt pretekla, ne dozvolivši mu da doživi konačni trenutak italijanskog ujedinjenja, nema sumnje da najveća zasluga za uspešan kraj tog istorijskog procesa pripada grofu Kavuru.

„Krimski rat je bio veoma značajan za politiku Italije prema balkanskim zemljama, kao i prema Kneževini Srbiji. Italiji je bila obezbeđena podrška Francuske više godina posle Kavurove smrti, u ratu 1866. godine, posle kojega je, ustupkom Francuske, Italija konačno dobila Venecijansku pokrajinu. Kavur je dalekosežno procenio korisnost uloga koji je dat učešćem u Krimskom ratu. On je bio veoma pronicljiv i smotren državnik, koji je umeo da pronađe izlaz i nađe dobitak u složenim diplomatskim nadmetanjima između sila koje su sve bile veće od njegove države, u začetku male. Znao je da malim ulogom postigne velik rezultat, a da se ne zameri onim silama koje su tada određivale sudbinu Evrope“, zaključuje akademik Stipčević, uz potpuno umesnu opasku da se Kavurova pronicljivost najbolje može uočiti kroz iščitavanje uputstava koja je izdavao svojim diplomatskim predstavnicima na Balkanu.

Anđelo Tambora je svoju knjigu „Kavur i Balkan“ podelio na devet celina: „Italija - Istočno pitanje i slovenski problem (1848-1861)“, „Rat protiv Austrije 1848-1849. i veze s Mađarima i Slovenima“, „Mogućnosti diverzantskog delovanja na Dunavu protiv Austrije“, „Politika Kraljevine Sardinije prema Srbiji“, „Problem Venecije, Hrvati i istočne granice“, „Za rumunsko ujedinjenje“, „Nacionalni preporod i verske borbe Bugara: Kavurovi stavovi“, „Politika prema Grčkoj“ i „Planovi i ideje o Podunavsko-balkanskoj konferederaciji“ . Na kraju knjige nalaze se i tri priloga koje je Kavur uputio Luiđiju Mosiju, Anibalu Strambiju i Marčelu Čerutiju, koji u izvornom obliku pokazuju Kavurovu lucidnost i obazrivo političko delovanje u korist Kraljevine Sardinije.

Pitanje italijanskog nacionalnog preporoda Tambora sagledava u kontekstu nove političke realnosti koja će obeležiti sredinu XIX veka u Srednjoj i Istočnoj Evropi. Prema njegovom mišljenju, složeni i neumitni proces postepenog razbijanja dinastijskog i nadnacionalnog ustrojstva, kroz osobene aktivnosti pojedinačnih nacija unutar Austrije ili Porte, pretvara te nacije od statista u protagoniste ne samo vlastite, nego i evropske istorije. Prvu dodirnu tačku konkretne, mada teško ostvarive bliskosti u oslobodilačkim težnjama italijanske i podunavsko-balkanskih nacija, ovaj ugledni istoričar pronalazi u revolucionarnim zbivanjima iz 1848/49. godine, uprkos saznanju da i pored velikih napora Poljaka, Mađara i Italijana, ipak nije došlo do podizanja opšteg ustanka protiv Austrije. U ovom smislu ne bi trebalo biti nimalo naivan u tumačenju. Inicijatori italijanskog ujedinjenja, pa samim tim i Kavur, imali su vrlo praktičan cilj pred sobom kad su pokušavali da Austriju što više usmere na Istok, jer su na taj način nastojali da olakšaju svoju političku poziciju. U opticaju su bili čak i predlozi da se vojvode Parme i Modene postave kao vladaoci u Vlaškoj i Moldaviji da bi Pijemont pripojio ta dva vojvodstva sebi. Iako je takva ideja otpala kao neostvariva, bilo je sličnih predloga i posle Kavurove smrti, kao što je onaj po kojem bi Veneto trebalo razmeniti za Bosnu i Hercegovinu, čiji bi se jedan deo otkupio od Turaka i potom ponudio Austriji za razmenu.

Nastanak nacionalnih pokreta i jačanje težnji za ujedinjenjem kod manjih slovenskih naroda, Tambora vezuje za prestiž Rusije Aleksandra I, koja je porazila Napoleona i predvodila Svetu alijansu, kao i za osnaženu građansku klasu u slovenskoj masi, koju su iznedrile reforme Marije Terezije, Josifa II i Leopolda II, s namerom da se poboljšaju životni uslovi slovenskog seoskog sloja pod vlašću Austrije. Važno je naglasiti da Tambora ističe da će strah od Rusije i uticaja slavenofilskog pokreta biti uvek prisutan kad se bude razmatrala sudbina ostalih slovenskih nacija, bez obzira na to što je, recimo, Nikolaj I 1849. godine bacio u tamnicu Ivana Aksakova i Jurija F. Samarina zato što je smatrao da podbunjuju Slovene u Austriji i Turskoj. Tome treba dodati i promenu u odnosu Poljaka prema Rusiji, jer poljska emigracija i Poljaci u zemlji počinju da doživljavaju Poljsku kao organizacioni centar za druge slovenske narode, s tim da u tom budućem savezu ne bi trebalo da bude mesta za Rusiju. Na drugoj strani, ni Engleska ne gaji simpatije za rusku politiku na Balkanu i istočnom Mediteranu, što prerasta u pravu fobiju od Rusa i uporno zalaganje da se Otomansko carstvo po svaku cenu održi u životu.

Što se Italijana tiče, Macini primat daje Poljacima kao pokretačima organizovanja slovenske rase i u Poljskoj vidi glavnu snagu za slovensko oslobođenje, u čemu treba tražiti njegovu bliskost sa Mickjevičem. Otuda Macini i kasnije misli, u strahu da Evropa ne postane kozačka zemlja, da je međuprostor na evropskom istoku predodređen da bude barijera između Rusije i Nemačke. Sam Kavur, 20. X 1848. godine, kao poslanik torinskog parlamenta, govori o brojnoj, energičnoj i hrabroj slovenskoj rasi i njenoj pravičnoj i plemenitoj borbi koja će u bliskoj budućnosti sigurno pobediti. U cilju stvaranja jedinstvenog fronta protiv Austrije, Pijemont u Mađarsku šalje izaslanika Alesandra Montija, u Beograd stiže konzul Marčelo Čeruti, a Venecija i Mađarska sklapaju savez 1849. godine. Radi učvršćivanja odnosa između Italije, Slovena i Mađara, 7. III 1849. godine stvara se i udruženje „Italijansko-slovenski savez“, nastalo inicijativom Lorenca Valerija, profesora Leonea, Đorđa Palavičinija i Paola Belđojoza. Ideje ovog udruženja u Veneciji podržavaju Tomazeo i pisac Pačifiko Valusi, ali se ovakvo početno idealizovanje ubrzo menja, jer se uviđa da će razgraničenje teritorija biti najteži problem kad stvari legnu u realne okvire. Ono što se tada planiralo sa eventualnom Podunavskom konfederacijom, bilo je činjeno s namerom da se Mađari i Sloveni odvoje od Austrije i svojim ustankom olakšaju italijanski položaj na zapadnoj strani. Međutim, Mađari su za vojnu pomoć protiv Austrije očekivali od Italijana podršku za zadržavanje vlasti nad slovenskim nacijama na teritoriji koju su smatrali svojom. Kad je Srbija u pitanju, nezavisno od simpatija koje je 1849. godine srpski narod iskazivao za italijansku borbu, knez Aleksandar Karađorđević i Ilija Garašanin vodili su vrlo pažljivo svoju politiku prema Mađarima i Austriji. Srbi u Ugarskoj, dodaje Tambora, čekali su, okupljeni oko patrijarha Rajačića, kako će ih razvoj događaja usmeriti. Posredovanje poljskih agenata, pa i sardinijskog izaslanika u Beogradu, imalo je za cilj da se Srbi s područja Ugarske okrenu Košutu i usmere protiv Austrije, ali do toga nije došlo iz brojnih razloga. Jednostavno rečeno, Mađari nisu imali razumevanja za nacionalne težnje Srba, a ni Srbi nisu gajili prijateljska osećanja prema njima. U samoj Srbiji, što i Tambora potkrepljuje Čerutijevim mišljenjem, knez Aleksandar i Garašanin mudro su čekali ko će da pobedi, ne zanoseći se početnim uspesima Mađara. Na kraju su Mađari i poraženi, jer je na austrijsku stranu stala Rusija.

„Mađare i Poljake, zajedno s Montijevom italijanskom legijom, jedine koji su ostali da se bore pošto su uzalud iščekivali srpsku intervenciju, Rusi i Austrijanci na kraju zatvaraju u obruč; dok Košut, Monti, Bem i Dembinjski s većim delom snaga prelaze na tursku teritoriju, general Gerge potpisuje 12. avgusta kapitulaciju u Vilagošu, pred snagama ruskog generala Ridigera. Nakon vesti o padu Mađarske, 24. avgusta se i Venecija, posle duge opsade, predaje Austrijancima. To je kraj svega“, piše Tambora.

Treba naglasiti da ni sam Tambora nije indiferentan prema nekim tezama pojedinih srpskih predstavnika iz tog vremena, pa tako kritički gleda na ocene Matije Bana da je jadranska obala, od Soče do Albanije, po svojoj prirodi čisto slovenska. Nažalost, interpretiranje prva dva odeljka Tamborine knjige nije moguće potpuno uraditi, jer tehničkom greškom izdavača nedostaju stranice između 31. i 54. strane, tako da je ovim neshvatljivim propustom isečen kraj prvog i dobar deo drugog dela. Ostali delovi jesu celi, ali na nekoliko mesta u njima ne postoje prevodi određenih segmenata, što bi takođe trebalo ispraviti u drugom izdanju, jer Tamborina knjiga i njeni čitaoci to u svakom slučaju zaslužuju.

Posle plodonosnih kontakata sa podunavsko-balkanskim svetom 1848/49. godine, piše Tambora u trećem delu, upravo Kavur počinje da vodi, i to sa jasnim idejama, politiku aktivnog prisustva Pijemonta na Dunavu i Balkanu. To nisu samo veze s namerom da se podigne narod s tog područja radi što uspešnije borbe protiv Austrije, već je u isto vreme reč i o produbljivanju odnosa sa svakom podunavsko-balkanskom nacijom koje se u tom momentu već shvataju kao prirodni saveznici Pijemonta i buduće ujedinjene Italije. Tu inicijativu Kavur pokreće krajem 1858. godine, kad počinju pripreme za rat protiv Austrije, da bi posle izbijanja rata to bilo još više izraženo, jer se u središtu njegovih razmišljanja ipak nalazila ideja da se na italijanskom frontu umanji austrijski pritisak, gde je Kavur pre svega zainteresovan da Mađari i Poljaci daju što veći doprinos toj borbi.

Otuda je početkom 1859. i krajem 1860. godine došlo do organizovanih pokušaja prebacivanja oružja na Dunav, a to oružje sardinijskoj vladi dala je Francuska. Glavni zadatak Astenga, sardinijskog konzula u Beogradu, bio je da privuče kneza Miloša, njegovog sina Mihaila, pa i Iliju Garašanina, da podrže kolektivni ustanak Srba i Mađara, što Tambora detaljno opisuje. No, knez Miloš se nije zaletao, ukazujući u razgovoru s Astengom na prilično nezgodnu poziciju Srbije, koja bi nastala usled moguće blokade srpskih granica i njene trgovine od Austrije i Turske, a to bi bez ikakve sumnje bilo pogubno za zemlju. Astengo mu objašnjava da će u slučaju izbijanja rata u Italiji verovatno izbiti ustanak u Mađarskoj, te da je poželjna drugačija politika Srba od one iz 1848/49. godine, a Miloševa uloga sastojala bi se samo u tome da im pruži moralnu podršku. Istina, Miloš i Mihailo pristaju da pruže pomoć oko uskladištenja oružja, ali se čini da Tambora predimenzionira Astengov pritisak kad kaže da je presudan bio pristup „ili sa nama ili protiv nas“.

Miloš, naravno, nije bio naivan i odmah šalje Mihaila u Pariz i London. U Parizu se Mihailo sreo s Napoleonom III, koji ga je zamolio da u Srbiji pomogne „pripreme mađarskih patriota“, a u Londonu s Košutom, gde su jedan drugom opipavali puls u pogledu budućih događaja. Mihailo se načelno saglasio sa idejom stvaranja Podunavsko-balkanske konfederacije i obećao podršku prilikom skladištenja oružja. Ali, Miloš sve to rezervisano prihvata, što Kavur saznaje, pa čak smatra da se Miloš uplašio, te s toga savetuje Astengu da bude obazriv u kontaktu sa njim, jer „na Istoku ne treba imati poverenja ni u koga“. Međutim, oko samog poduhvata dolazi do problema u francuskoj diplomatiji, pošto su Napoleon III i njegov stric Žerom Napoleon upleteni u celu stvar bez znanja Valevskog, svog ministra inostranih dela. Austrijski agenti dolaze do svih detalja o pošiljci pušaka, koje postaju čak i bespotrebne zbog toga što se akcija prekida posle sklapanja mira u Vilafranki. I drugi pokušaj slanja oružja, koji Kavur lično odobrava, bio je razotkriven i to izaziva veliki međunarodni skandal. Zbog složene političke situacije, takve ideje biće ubuduće sve manje razmatrane, ostajući jedino u glavama mađarskih emigranata kao opcija na koju se može računati.

U četvrtom delu knjige Tambora se bavi odnosom Pijemonta i Srbije. Pokazatelj konačnog ulaska Srbije u međunarodna kretanja u Evropi, prema Tamborinom uvidu, jeste Načertanije koje su knez Aleksandar Karađorđević i Ilija Garašanin, za koga kaže da je „najveći politički um Srbije u XIX veku“, izradili pod uticajem kneza Čartoriskog. Nema, naravno, nikakve sumnje da su njih dvojica zaista razmišljali o ujedinjenju svih Srba i Južnih Slovena oko Srbije, smatrajući da je prijateljski odnos s Austrijom nemoguć i da Srbija usled toga treba da se okrene Francuskoj i Engleskoj. Problem je, međutim, u tome što se za taj dokument mnogo kasnije saznalo i to ne bi trebalo previđati u analizi. Osvrćući se na događaje koji su potom usledili, Tambora shvata da je balansiranje Srbije u Krimskom ratu bilo mudro u smislu iskazane neutralnosti, ali ne propušta da kaže da je Rusija i pre tog rata, zbog njegovog vezivanja za Francusku, pokušavala da odstrani Garašanina iz srpske politike, pa je zbog svega toga razumljivo što je 1858. godine pozdravila povratak kneza Miloša na vlast.

Ono što je ovde važno primetiti, to je da posle učešća Sardinije u Krimskom ratu, kako piše Tambora, među Srbima sazreva svest da Srbija treba da postane „balkanski Pijemont“, pre svega u borbi protiv Turaka, iako se to isto odnosi i na Austriju, koja se zalaganjem za nepromenljivost granica jasno protivila nacionalnoj misiji Srbije. Sardinijska diplomatija posebno je uvažavala kneza Mihaila zbog njegovih pregovora sa Portom, zadobijene međunarodne podrške, unutrašnjih reformi i nacionalne vizije na planu ujedinjenja. Ipak, Tambora ističe da Mihailo nije imao velike intelektualne mogućnosti, ali mu priznaje da je bio dalekovid i vešt političar, koji je imao jasnu predstavu kakvo mesto bi Srbiji trebalo da pripadne u Evropi i na Balkanu.

Problem Venecije i Venetske oblasti, koji Tambora spominje u petom delu svoje knjige, postaje aktuelan posle francusko-austrijskog primirja u Vilafranki i kratkotrajnog povlačenja Kavura sa političke scene, kada je bilo reči čak i o „izdaji“ Francuske. U toj situaciji, Vitorio Emenuele pokušava da obezbedi čvršću podršku Engleske za problem Venecije, ali i dalji napredak italijanskog ujedinjenja. Vraćanjem Kavura u politiku, usredsređivanje na venetsko pitanje se intenzivira, s tim što Kavur osim Engleske usmerava svoju aktivnost i na Prusku, jer su jedino njih dve mogle uticati na Austriju. Tada se pojavljuje i ona ideja o kojoj smo već nešto rekli, da se pronađe teritorija koja bi se dala Austriji kao nadoknada za Veneciju. U tom smislu, razmatra se mogućnost da se deo Bosne i Hercegovine, nastanjen srpskim stanovništvom, otkupi od Sultana, ali takva razmišljanja nailaze na osudu turske diplomatije, a do rasprave o pomenutoj razmeni nije došlo ni zbog snažnog suprotstavljanja Austrije.

Uviđajući različite interese među nacionalnim pokretima na Istoku, italijanska diplomatija postaje realističnija, što se vidi u raspravi sa Hrvatima oko budućih granica, posebno sa Eugenom Kvaternikom, koji je znao i da zapreti Italijanima zagrljajem sa Rusijom ako se hrvatska prava koja on definiše i zastupa ne razreše na zadovoljavajući način sa Italijom. Tambora daje detaljan prikaz Kvaternikovih tekstova i opis njegovih političkih susreta, ukazujući na to da će Kvaternikovi stavovi postati osnov modernog hrvatskog nacionalizma, koji će svoju ekstremnu formu dobiti u Pavelićevom ustaškom pokretu i Slavku Kvaterniku, Eugenovom praunuku. Oko navedenih problema, Kavur je oprezan i njegov stav je da se javno ne ističe da nova Kraljevina Italija želi da prisvoji Veneto, Trst, Istru i Dalmaciju. Obelodanjivanje takvih namera, prema Kavurovom utisku, samo bi bespotrebno stvorilo veliki broj neprijatelja među Hrvatima, Srbima, Mađarima i nemačkim narodima, a uz to bi okrenulo i Englesku protiv Italije. Ali, iz arhivske građe se jasno vidi, što je posebno važno, da on na te teritorije najozbiljnije računa u budućnosti.

Šesti deo knjige Tambora je posvetio problemu rumunskog ujedinjenja i impliciranosti Sardinije u događaje koji su doveli do tog čina. Zbog „latinskog“ karaktera njihovog stanovništva i značajnog teritorijalnog položaja, evropska diplomatija je, pogotovo posle 1848/49. godine, ozbiljno razmatrala kretanja u podunavskim kneževinama Vlaškoj i Moldaviji, šireći sve više svoj uticaj u njima. Stvaranje snažne države na tom delu trebalo je da obezbedi mesto za jednog budnog i pouzdanog stražara latinske Evrope pred ruskim političkim ambicijama i njenom imperijalnom ekspanzijom. U probleme ove vrste, sasvim prirodno, bili su umešani Kraljevina Sardinija i grof Kavur. I njegova glavna ideja bila je da se time onemogući silazak Rusije na Balkan, odnosno spreči versko i rasno spajanje carske Rusije s nacionalnim pokretima malih slovenskih naroda, i sledstveno tome - prepreči ruski napad na Konstantinopolj. Zbog toga je Kavur savetovao svom poslaniku Mosiju da podstakne Portu da ne zazire od rumunskog ujedinjenja, jer će stvaranje rumunske države biti brana koja će Rusiju preusmeriti ka severu i Zapadu. Tambora je, inače, kritički gledao na tu ideju, smatrajući je naivnom, jer je ekonomska i vojna moć Vlaške i Moldavije bila beznačajna u poređenju s Rusijom.

„Sve do samo nekoliko dana pred smrt, Kavur je bio, dosledno, uvek s uverljivim argumentima i intimnom verom, odlučni zagovornik ujedinjenja, koje je postalo jedan od osnovnih elemenata njegove politike na Dunavu i Balkanu“, zaključuje Tambora, nabrojivši prethodno sve detalje i diplomatske poteze kojima se pružala podrška pukovniku Kuzi da postane gospodar rumunskih kneževina, uz navođenje pojedinosti oko njegovog izbora u rumunskim skupštinama i diplomatskim trvenjima na Kongresu u Parizu povodom stanja u tim zemljama.

U nastavku knjige Tambora opisuje Kavurove stavove u vezi s nacionalnim preporodom i verskim borbama Bugara. On zapaža da Kavurovo interesovanje za nacionalno buđenje Bugara nije bilo veliko u poređenju s zainteresovanošću za Hrvate, Srbe i Rumune, jer je taj proces u Bugarskoj znatno kasnio u odnosu na njih. Uz to je verski i politički uticaj Rusije bio sve snažniji u Bugarskoj, čemu treba dodati grubu politiku turskih administratora i prisustvo fanariota, grčkih crkvenih velikodostojnika. Kavur i knez Čartoriski ozbiljno su razmatrali mogućnost da bugarsko nezadovoljstvo fanariotima iskoristi Rim, što ne čudi kad se zna da su i jedan drugi bili deo katoličkog sveta, mada je sam Kavur bio laik i liberal, ali je prilaženje Bugara Rimu bilo u njihovim očima važno zbog suprotstavljanja Rusiji. Ovakva aktivnost radovala je, između ostalog, i đakovačkog biskupa Štrosmajera, no do masovnog preobraćenja Bugara ipak nije došlo. Bez obzira na pozive Čartoriskog caru Napoleonu III da zaštiti Bugare katolike, ovaj nije hteo da se zamera Rusiji - koja je na sastanku ruskog, austrijskog i pruskog vladara u Varšavi - sprečila stvaranje antifrancuske koalicije, što Napoleon III i navodi u svom odgovoru Čartoriskom. Ideja o ujedinjenju Bugara s Rimom doživela je krah i zbog protivljenja Engleske, dok su Bugari, s druge strane, ipak uspeli da proteraju fanariote, i to uz rusku pomoć. Naime, general Ignjatov, ruski ambasador u Konstantinopolju, snažno je pritiskao Portu i Patrijaršiju da se to konačno izvede, tako da je 1870. uspostavljen Bugarski egzarhat.

U osmom delu Tambora se pozabavio italijanskim odnosom sa Grčkom. Aktivnu politiku prema Grčkoj on vezuje za period posle proglašenja Kraljevine Italije, iako približavanje Italijana i „Helena“ uočava i u prethodnim razdobljima, videći u njima naglašena filohelenska i filoitalijanska osećanja. Od poznatijih imena, razumevanje za panhelensku „veliku ideju“ bilo je naročito izraženo kod Macinija. Što se tiče vladajuće dinastije u Grčkoj, u Evropi je bilo reči da bi princ Amadeo, drugi sin Vitorija Emanuelea II, mogao da postane vladar Grčke, gde kralj Oton I, uprkos vidnim naporima, nije uspeo da zadobije poverenje svojih podanika. Atentat na kraljicu Ameliju, 18. IX 1861. godine, bio je izraz gotovo kolektivnog neprihvatanja bavarske dinastije na čelu Grčke. Međutim, i pored neuspešnih planova sa Garibaldijem, Italija neće praviti ishitrene poteze u Grčkoj, ali će ipak budno pratiti njene unutrašnje prilike. Kralj Vitorio Emanuele isticaće condicio sine qua non kao suštinu svog odnosa prema kralju Otonu.

Poslednji, deveti deo knjige „Kavur i Balkan“, zasnovan je na analizi planova i ideja o Podunavsko-balkanskoj konfederaciji. Mada je i u dalekoj prošlosti Istočne Evrope primetio postojanje brojnih planova za ostvarenje „najrazličitijih federacija“, Tambora konstatuje da je tek buđenje nacija Južne i Istočne Evrope, u vremenu 1848-1862. godine, donelo na istorijsku scenu nešto konkretno. Naime, tada se jasno javila ideja srednjoevropske federacije, koja je direktno ugrožavala Habsburšku monarhiju, za koju je Meternih 1854. godine tvrdio da je država „centra“ koju za sobom ne mogu povući ni Istok, ni Zapad. Tambora ističe da je bilo različitih izvorišta i različitih ljudi koji su promovisali takve ideje za Istočnu Evropu. Tako, na primer, Đuzepe Macini 1832. godine računa na Mađarsku kao na centar buduće federacije, koja će oko dunavske arterije okupiti Moldaviju, Vlašku, Bugarsku, Srbiju, pa i Bosnu. Čezare Balbo takođe ima u vidu jednu konfederaciju istočnoevropskih država, dok Siprijen Rober 1852. godine predlaže spasonosno rešenje za Austriju, tako što će se ona transformisati u „slobodnu federaciju“. Isto tako, knez Adam Čartoriski nameravao je da privoli balkanske Slovene da naprave savez s Mađarima, tražeći u tome sredstvo za rešavanje i poljskog pitanja. Čajkovski je 26. V 1848. godine sačinio „početni plan za stvaranje podunavsko-balkanske konfederacije“, odnosno „slovensko-rumunsko-mađarske federacije“. Ceo taj plan, zbog uticaja Čartoriskog, bio je, prema Tamborinom sudu, „izrazito antiruski“. Hrvati i Česi su bili za mirniju transformaciju i nisu podržavali Košutov pristup ovom pitanju. Dalje, Kazimir Batanji, mađarski ministar inostranih dela, napravio je 14. VII 1849. godine jedan projekat sa Rumunima, poznat pod nazivom „Projet de pacification“, koji je trebalo da bude preduslov buduće konfederacije ova dva naroda, sa zadatkom da ih zaštiti od panslavizma. Želju Rumuna da pristupe konfederaciji, Batanji pozdravlja zbog toga što bi Mađari tim putem došli do delte Dunava i Crnog mora, što bi po njemu bilo jako korisno u situaciji kad Mađari nisu posedovali Rijeku. No, posle mađarske kapitulacije ova varijanta je definitivno otpala i više nije uzimana u obzir.

Uopšteno gledajući, dok se 1848/49. godine Teleki i Košut, kao predstavnici Mađara, zalažu za to da oronulu habsburšku građevinu treba da zameni jedna konfederativna celina, Česi (sa Polackim) i Hrvati misle da Austriju valja održati u životu, i to na federalističkim osnovama.

„Federalizam unutar Carstva ili konfederacija koja razbija ili prevazilazi habsburške okvire, predstavljaju dve alternative uporedo prisutne sve do Ausgleich -a 1867. godine“, piše Tambora, dodajući da nijedna od njih nije mogla da se ostvari, jer niko nije bio spreman na žrtvu i ustupke u pogledu nacionalnih granica.

Osim toga, na međunarodnom planu su se takvi predlozi sukobili s interesima Engleske, Rusije i Turske, koje su zbog evropske ravnoteže odlučno bile za očuvanje Austrije, isključujući bilo kakve izmene u njenom dotadašnjem položaju.

Posle poraza Mađara 1849. godine, Košut i dalje razmišlja o konfederaciji, smatrajući da bi Turska, zajedno s Mađarskom i Poljskom (združenim u konfederaciju), mogla da predstavlja „delotvornu branu za rusko širenje ka Jadranu i jugu“. Godine 1850. rađa se plan o stvaranju „Sjedinjenih Država Dunava“, čiji okvir bi obuhvatio Poljake, Čehe, Mađare, Rumune i Južne Slovene, dok bi zvanični jezici u njemu bili nemački ili francuski. Međutim, Košut se protivi ovakvom projektu, jer je zabrinut da se mađarski istorijski prostor ne umanji u korist drugih nacija.

„Integritet istorijske Mađarske sa ustupcima datim manjinama i, ujedno, stvaranje federacije s narodima na obalama Dunava, predstavlja osnovnu ideju koju Košut razvija u izgnanstvu“, objašnjava Tambora.

Rasprave o modelu koji bi povezao podunavsko-balkanske narode stišavaju se zbog rata na Istoku, a onda sledi nešto sasvim drugo.

Kad posle sporazuma u Parizu, 30. III 1856. godine, Srbija, Vlaška i Moldavija postaju polunezavisne celine pod zaštitom velikih sila - a ne Porte ili Rusije, kad Srbija krajem 1858. godine počne postepeno da se oslobađa od turske vlasti, kad Kuza postaje gospodar Vlaške i Moldavije, tada planovi o Podunavskoj konfederaciji iz 1858/59. godine gube kompromisni karakter u tom smislu da bi u njoj mogli realno da se spoje novi nacionalni činioci sa postojećim državnim okvirima, usmeravajući se na taj način prema nacionalnim načelima kao svojoj novoj poluzi i osnovi.

Prilikom susreta sa Košutom 1859. godine u Londonu, knez Mihailo u principu podržava ideju o Podunavskoj konfederaciji, ali kaže da Srbija može pomoći mađarski pokret tek kad se na teritoriji Mađarske budu našli francuski vojnici. On je u svakom slučaju bio svestan toga da bi preran istup protiv Austrije izazvao njenu nemilosrdnu intervenciju protiv Srbije i zato nije želeo ništa nepromišljeno da čini. Tambora izvlači zaključak da je Mihaila zanimala najviše nezavisnost Srbije, a ne zavisnost od Austrije ili Rusije, što nije netačno. Stvaranje samostalne Mađarske ne bi tu ništa smetalo, jer bi se Austrija udaljila od srpskih granica. Ali, granice su i tu potajno bile prepreka za bliže povezivanje sa Mađarima, a sam Tambora naglašava da o teritorijalnim pretenzijama Mađara i Srba Mihailo i Košut nisu ni razgovarali u Londonu. Bilo je zaista prerano za tako nešto.

Sami Italijani imaju blagonaklon stav prema stvaranju Podunavske konfederacije, gde bi došlo do spajanja Srba i Hrvata, Rumuna i Mađara, plus politika Čartoriskog na sve to. Krajem 1859. godine Pačifiko Valusi piše da bi uspostavljanje Podunavske konfederacije bilo korisno, te da bi na njenom čelu mogla da se nađe neka austrijska dinastija. U aprilu 1862. godine nastaje još jedan plan, poznatiji kao „Programme d ` une conf é d é ration di Danube“. Jedni ga nazivaju Košutovim planom , dok je Mark ` Antonio Kanini tvrdio da ga je on sačinio sa drugim mađarskim vođama. Taj program je predviđao stvaranje konfederacije u Dunavskom basenu, čime bi se zamenilo Austrijsko carstvo na tom delu Evrope, a zasnivao se na poštovanju autonomije svakog člana te organizacije: Mađarske, Rumunije, Srbije, Transilvanije, Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i dr. Planirano jedinstvo bi se konstituisalo na polju odbrane, predstavljanju u inostranstvu, zajedničkoj moneti, carini, komunikacijama i federalnim organima. Predviđen je bio i izbor federalne skupštine, senata i vlade, francuski jezik kao zvanični, kao i premeštanje federalnih vlasti na svake dve godine iz Budimpešte u Bukurešt, Zagreb i Beograd. Gotovo da je i suvišno napomenuti da su Engleska i Austrija odmah osudile taj plan. Štaviše, Englezi su ga i dali Austriji kad su došli do njega. Pariz, koji je podsticao nacionalne pokrete, bio je u ovom slučaju obazriv, jer bi se na prostor konfederacije nesumnjivo slila ruska inicijativa. Otuda nije nerazumljivo zbog čega, početkom 1861. godine, grof Gobino, u promemoriji austrijskom ambasadoru u Parizu, postavlja pitanje zašto se Austrija ne bi stavila na čelo buduće konfederacije, a zatim počela da se zalaže za interese hrišćana u Otomanskom carstvu. Gobino je, zapravo, bio mišljenja da bi Austrija na taj način izbegla sukob s probuđenim balkanskim nacijama, kao i s mađarskim i italijanskim revolucionarima.

Stavovi Rusije su takođe predmet Tamborine analize. On zapaža da posle Krimskog rata ona počinje da obnavlja svoju snagu, pažljivo odmeravajući šta će činiti u budućnosti. Iako se protivila ujedinjenju Rumuna, Rusija se zbog bliskosti s Francuskom nije do kraja izjašnjavala o spajanju Vlaške i Moldavije. S druge strane, podržavala je Srbiju, kao i bugarske verske i nacionalne napore. U slučaju raspada Turske, Rusi su računali na federaciju hrišćanskih pokrajina koje su bile pod otomanskom vlašću, dok bi Konstantinopolj bio slobodan grad, a Grčka uvećana za Epir i Tesaliju. Nacionalne pokrete pod Austrijom, Rusija je, uistinu, ohrabrivala, ali nije bila za rasturanje monarhije. U slovenskim narodima pod Austrijom, videla je ona faktor za održavanje ravnoteže rasa i faktor koji bi ograničavao mađarski militantni činilac, a uz to i branu za nadiranje drugih rasa koje bi mogle da prepreče njen put na Istok i prekinu lanac kojim se htelo postići jedinstvo s narodima na prostoru tadašnje Turske.

Poslednji deo knjige Tambora završava zaključkom da je plan za osnivanje Podunavsko-balkanske konfederacije, o kojem je bilo govora od 1848. do 1862. godine, bio potpuno „nezreo“. Otežavajuća okolnost za njegovu realizaciju nalazila se u činjenici da su mu se iz raznih razloga protivile i sve velike sile, tako da je s protokom vremena interes za njega sve više jenjavao.

"Ausgleich iz 1867. godine, sa potvrđivanjem dvostruke krune, neminovno je označio konačno napuštanje svih ovakvih ideja“, ocenio je Tambora.

Doduše, u nešto drukčijoj formi, kaže on, ta ideja će se opet javiti nešto kasnije, ali će se ponovo sudariti sa istom preprekom, tj. konačnim raspadom Austrougarske.

Na osnovu, koliko-toliko, sumarno iznetih teza, naš utisak je da je Anđelo Tambora vrlo zanimljivo, mada možda ne toliko hronološki pregledno, izložio Kavurove ideje u odnosu na Balkan, i ne samo njegove. Studija ovog italijanskog istoričara je, prema tome, krajnje ozbiljna rasprava, namenjena najpre profesionalnim istoričarima. Njen osnov je, naravno, izvorna istorijska građa, u našoj sredini gotovo nepoznata, tako da bi Tambori najbolje pristajao epitet arhivskog istoričara ili istraživača, što je primetio na kraju svog predgovora i akademik Nikša Stipčević. Mi njen značaj još vidimo i u realnom predstavljanju diplomatskih odnosa u tom vremenu, iz čega se može uočiti izuzetna informisanost tadašnjih političkih aktera, ali i ogoljenost državnih interesa koje su zastupali, bez obzira na formu koja je neretko bila do maksimuma uglađena i adekvatna duhu tog doba.

Dobrica Gajić