Ilegalac
(Deo iz romana)
Obojica smo se upisali na pravni fakultet. Međutim, on je studirao u neuporedivo težim okolnostima: nije samo, onako hrom, raznosio mleko po kućama već se bavio i drugim poslovima da bi mogao da izdržava oca koga je alkohol sasvim onesposobio.
Druge godine naših studija zaratilo se i sve se u našoj zemlji, poraženoj strani, iz osnova izmenilo: morao sam da se kao magacioner zaposlim u obližnjoj pivari, dok je Veljko gotovo bez ikakvih sredstava bio vezan za bolesnog oca čiji se kraj očigledno brzo primicao.
U međuvremenu umro je deda Marko. Našli su ga mrtvog noću u jednoj susednoj ulici. Smrt nije bila nasilna, obdukcija je utvrdila. Ukućani su ga sahranili o svom trošku a priloge smo skupljali Veljko i ja. U kovčeg su ga položili sa poštarskom kapom na glavi, na insistiranje solunca Rajakovića, jer gotovo niko od nas deda-Marka, čak ni mrtvog, nije mogao da zamisli bez kape, Veljko i ja bili smo među onima koji su ga ispratili do groba.
Napad Nemaca na Rusiju nije uneo promenu u moj život, ali u Veljkov jeste: morao je da kao ilegalac odsustvuje od kuće a oca je prepustio na milost i nemilost nas ukućana. Njegovo stanje pogoršavalo se gotovo iz dana u dan a Veljko ga je krišom povremeno posećivao, rizikujući da njega, obeleženog telesnim nedostatkom, neko od agenata ne primeti i uhapsi.
Početkom novembra 1941, u sumrak, ugledao sam ga tamo gde sam se najmanje nadao: na vratima mog magacina. Prošao je pored prozora a da ga nisam primetio. Još od avgusta se nismo videli, kao ni na sahrani njegovog oca koji je sredinom septembra umro a ukućani ga o svom trošku sahranili. Jedino se solunac Rajaković tada čudio što Veljko, rođeni sin umrlog, nije prisustvovao očevoj sahrani na groblju u Marinkovoj bari.
Pivara Veljku nije bila nepoznata pošto je neko vreme, početkom tridesetih, njegov otac bio zaposlen u njoj. Još pre toga Veljko i ja smo odlazili u krug pivare da se igramo sa mojim školskim drugom Alfredom Bekerom, Nemcem. Ja sam bio inicijator ovih odlazaka i Veljka gotovo prisiljavao da pođe sa mnom ne shvatajući u to vreme razlog što se njemu nije išlo: fizički nedostatak činio ga je neravnopravnim partnerom u igri, a on je bio suviše ponosit da bi to priznao.
- Otkud ovde - rekoh krenuvši mu u susret. Već samo njegovo lice kazivalo je, iako u polumraku, da nije došao samo zato da me poseti na mom radnom mestu, prvi put od kako sam se zaposlio. Morao je da postoji neki daleko ozbiljniji razlog.
Još dok mi se približavao, ne sačekavši ni da se pozdravimo, rekao je: "U velikoj sam nevolji. Došao sam da mi pomogneš."
Nijednom do sada, ni pre rata, ni po ulasku Nemaca, nije mi se nijednom obratio da mu bilo u čemu pomognem, čak ni u najtežim trenucima. Očigledno, bio je ponosan na sebe, na svoje siromaštvo, na svog oca, pogotovo kada je dovoljno odrastao, a siguran sam da je isključivo iz ponosa odbijao da ponekad ruča ili večera kod mene čak i kada ga je glad morila. Uprkos tome, on je mene i dalje smatrao za svog najprisnijeg druga, iako smo se još pre smrti deda-Marka razilazili u svojim pogledima.
- Da ti pomognem! Kako, zbog čega? Možda uopšte nije bilo potrebno da tako reagujem pošto sam ja, a i svi iz naše kuće, još odavno pretpostavljali da su ga njegova ideologija i napad Nemaca na Rusiju oterali u ilegalu.
- Danas su uhapsili našeg druga. Možda će ga primoravati da nas, ostale, oda. Bar ovu noć moram da provedem tamo gde do sada nisam spavao, a ovde me svakako neće tražiti.
Zdravo je rasuđivao, pomislio sam: proveo bi noć ovde, u magacinu, jer nikome ne bi palo na pamet da se ovde skriva. Samo, ja sam bio predostrožniji i manje smeo od njega: možda ga je neko prepoznao onako hromog na ulici, pomišljao sam, i pratio do pivare pa sada negde iz prikrajka čeka da izađe. Možda će i vratar posle završetka radnog vremena uočiti da nije izašao, a Nemci su imali svuda svoje ljude, pogotovo u pivari koja je uglavnom radila za njih. Najzad, mogao bi tokom noći da se dogodi kakav poveći kvar a da bi se on otklonio bilo bi potrebno da se potraži novi deo u magacinu, što se i desilo pre nekoliko godina kada je magacioner bio Robert Zajdl: tada su ga usred noći probudili.
- Ne brini! Vratara uopšte nije bilo na kapiji, a ja sam kroz nju prošao u društvu čoveka koji verovatno stanuje u pivari i za mene ne zna. Kao da je čitao moje misli i shvatio razloge što sam odugovlačio sa odgovorom.
I ja bih tako govorio da sam bio na njegovom mestu. Međutim, za razliku od njega nisam smeo ništa da rizikujem, jer u pitanju nisam bio samo ja. Imao sam majku i sestru. Najzad, bio sam polujevrejin.
Razgovarali smo i dalje u polumraku. Nisam ga pozvao da uđe u moj boks jer je u njemu već upaljeno svetlo i neko bi kroz prozor mogao da primeti. Bio je uzbuđen, glas mu je podrhtavao.
- Kažem ti još jednom da nema razloga da strahuješ. Samo da prođe ova kritična noć i ja ću se izgubiti iz Beograda. Priključio bih se još ranije partizanima na Kosmaju samo da imam zdravu nogu, a ona me od nedavno kao za inat zabolela. Uostalom, ja bih isto učinio za tebe, svog najbližeg prijatelja.
Prvi put od kako se znamo pomenuo je svoj fizički nedostatak, pa sada, tako pritešnjen, pozivao se i na naše prijateljstvo, ne spomenuvši deda-Marka i njegove ognjene konje iako su tog trenutka morali da budu u njegovoj svesti.
Znao sam da je tog časa sve bilo na Veljkovoj strani: i istina, i etika, i istorija i ona čudesna strast sa kojom je deda Marko umeo da priča i koja kao da je već sama po sebi bila iznad svih činjenica i objašnjenja. Jednom reči, sve je išlo u prilog Veljku, osim mene, mog velikog, možda i nesvesno preuveličanog straha od Nemaca.
- Žao mi je ali u ovakvim prilikama ne treba da računaš na mene. Skrenuo sam pogled dok sam te reči izgovarao, mučno svestan toga da uskraćujem pomoć koju bi svom tako bliskom drugu trebalo bezuslovno da pružim.
To što sam rekao, i kako sam rekao, bilo je za Veljka očigledno dovoljno: shvatio je da me je potražio uzaludno i da se nepotrebno izlagao opasnosti na putu do pivare, shvatio da mene više ništa nije moglo da pokoleba. I šta mu je u takvoj situaciji preostalo nego da se okrene i bez reči izađe iz magacina.
Krenuo sam za njim, ali ne zato da mu kažem kako sam se predomislio. Postojali su drugi razlozi: želeo sam da se uverim u to da se uputio ka izlazu i da se neće vratiti i pozvati se još jednom na naše drugarstvo.
No, on je odmicao. Nije se žurio: kao da je u njemu još bilo nade da ću se pokolebati i pozvati ga da se vrati. Ali, ja sam i dalje ćutao i gledao, sav napet, kako, naginjući se na levu stranu onom svojom spontanom elegancijom odlazi polako, bez vidljivog straha, napušten od svih, čak i mene, u neizvesnost jednog tako opasnog vremena i mraka. A kada se sasvim približio kapiji i iščezao iz mog vidokruga vratio sam se u magacin, svestan toga da će jednog dana razjareni konji deda-Marka i zbog mene lično biti pušteni u ovaj svet.
01.01.00
NIN
28.07.2000.
Priznati greh
Za naslov naše kritike uzeli smo reči samog pisca, izgovorene povodom dodele NIN-ove nagrade za najbolji roman u 1999. godini: priznati greh. Te reči otkrivaju samo polazište Erenrajhovog književnog pregnuća: ono je duboko religiozno, vezano i za Jom Kipur, dan kajanja i praštanja, kada se Jevreji suočavaju sa svojom savešću i pitaju se: Šta sam zgrešio? Kako da greh okajem?
Čovek je grešan po sebi: kada ste izgovorili reč čovek, izgovorili ste i reč grešnik. Nemoguće je živeti i ne grešiti - postoji samo razlika između onih koji to priznaju i onih koji to poriču. Erenrajh spada među one koji priznaju i kaju se, jer je to jedini put ka spasenju duše.
Da se od umesnog biografizma vratimo romanu, jer ova knjiga jeste roman, iako može biti čitana i kao venac sastavljen od devet priča. U roman ih ujedinjuje pripovedač - glavni junak u svim pričama, jedinstvo vremena i mesta pripovedanja, kao najčešće sličan moralno-psihološki problem u središtu kazivanja.
Kakvi su gresi glavnog junaka romana, mladog magacionera u pivari? U nizu dramatičnih, potresnih situacija, mladić odbija da pomogne bližnjem - bilo nepoznatom, poznaniku, ili čak i prijatelju. Olakšavajuće okolnosti - strah koji parališe mladića, nije samo strah za sebe nego i za porodicu, reč je o strahu i te kako razumljivom, jer se radnja romana događa u vreme nemilosrdne nemačke okupacije. Detalj koji ne treba zanemariti: u trenucima raspada okupacionog sistema mladić ipak pokušava da pomogne prijateljskoj porodici, što moralnu rastrzanost njegovog lika čini ubedljivom.
Erenrajhov roman, ipak, ne govori samo o moralnim izneveravanjima glavnog junaka, već pre svega o sudbinama ljudi u vreme okupacije. To je vreme zastrašujućih iskušenja za sve, od običnih, jednostavnih, siromašnih ljudi, do onih koji veruju da će ih bogatstvo i ugled zaštititi od stradanja. Junaci Erenrajhove proze žive u okolnostima kobnih preokreta - prvi je okupacija, drugi - oslobođenje, koje takođe nagoveštava nove, neočekivane izazove. Piščev postupak, način pripovedanja, oblikovanje likova i izvesna naročita atmosfera u romanu podsećaju na Andrića - istorijski, društveni, nenametljivo dat okvir, koji i te kako presudno utiče na živote junaka, a zatim istraživanje ljudske situacije, uz naglašavanje psiholoških stanja i moralnih dilema i, na kraju, uvek prisutna refleksija. Ako je Erenrajhovo pripovedanje i oblikovanje likova tradicionalističko, prevariće se onaj ko pomisli da je reč o intelektualnom tradicionalizmu - upućeniji čitalac Erenrajhovog romana setiće se i Kjerkegora, i Kamija, i Hajdegera...
Koliko apsurda i strave sadrži, recimo, priča o Rašku, prijatelju mladog junaka - pripovedača! Raško je u godinama okupacije pristao na vrstu kolaboracije, najviše zbog ljubavi prema svojoj ženi, da bi na kraju rata izgubio sve - i ženu koju je voleo. Život je okončano samoubistvom... Takve su, tragične, apsurdne, neizbežno stradalničke sudbine gotovo svih Erenrajhovih junaka.
U Erenrajhovom viđenju, bližnji najčešće ne izgledaju tako da bi mogli predstavljati "materijal" za ostvarenje utopije Isusa Hrista - voli bližnjega svoga kao samoga sebe. Ipak, kakvi god junaci Erenrajhovog romana bili, pisac i njima i nama nudi jedan jedini izlaz, jedan jedini lek: volite bližnje svoje bez obzira na njihova pokleknuća, ogrešenja, čak i zločine. (Hrist na krstu i razbojnici pored njega.) Erenrajhova istina o svetu i ljudima takođe je duboko religiozna - njegova knjiga govori, u stvari, o tome da svet mogu spasti samo saosećanje i sažaljenje, a ne lepota.
Aleksandar Ilić
**********************
Danas
18.01.2000.
NIN-ova nagrada Maksimilijanu Erenrajhu Ostojicu
Samopreispitivanje
Maksimilijan Erenrajh Ostojic dobitnik je ovogodisnje NIN-ove nagrade za najbolji roman na srpskom jeziku - "Karakteristika". Ziri u sastavu Aleksandar Ilic (predsednik), Djordjije Vukovic, Bosko Ivkov, Svetozar Koljevic i Teofil Pancic odluku je doneo vecinom glasova (3 : 2). U obrazlozenju nagrade navodi se da roman "Karakteristika" na sveden, zgusnut, nesentimentalan a potresan nacin kazuje mnozinu tragicnih ljudskih sudbina u Beogradu pod nemackom okupacijom za vreme Drugog svetskog rata. Autor u autobiografski intoniranom romanu, razmatra problem vlastite moralne krivice i odgovornosti u ratnom vremenu i pleni hrabroscu samopreispitivanja. "Karakteristika" je prozeta mudroscu govora o sudbinama ljudi u najtezim vremenima.
NIN-ov ovogodisnji lauerat rodjen je u Travniku 1921. godine. Nakon studija na Pravnom fakultetu, bio je zaposlen kao novinar u Dugi, a potom u NIN-u, od 1955. do penzionisanja. Erenrajh Ostojic je pisao kritiku i eseje pod pseudonimom Karlo Ostojic, a preveo je i dela Hemingveja i Radigea. Autor je knjiga "Izmedju stvarnosti i nistavila", "Prevazilazenje apsurda kod Iva Andrica", "U trazenju smisla" i "Poslednji sabat".
- Sve sto sam hteo da kazem napisao sam u knjizi - kratko je prokomentarisao vidno uzbudjeni Maksimilijan Erenrajh Ostojic, svoju prvu knjizevnu nagradu.
D. Jovicevic
Glas javnosti
18.01.2000.
Ovogodišnja NIN-ova nagrada za roman pripala Maksimilijanu Erenrajhu-Ostojiću
Najbolja "Karakteristika"
- Ovo nije nagrada od NIN-a, ovo je nagrada od Boga - rekao je za "Glas" Maksimilijan Erenrajh-Ostojić, dobitnik ovogodišnje NIN-ove nagrade za roman "Karakteristika"(izdanje "Rad").
Žiri u sastavu Aleksandar Ilić, predsednik, Đorđije Vuković, Boško Ivkov, Svetozar Koljević i Teofil Pančić odlučio je na svojoj završnoj sednici da nagradu većinom glasova (3:2) dodeli Maksimilijanu Erenrajhu-Ostojiću za roman "Karakteristika", a ne Momi Kaporu za roman "Lep dan za umiranje". Trećeg u najužem izboru za prestižnu nagradu nije bilo.
U obrazloženju žirija kaže se da roman "Karakteristika" na "sveden, zgusnut, nesentimentalan način kazuje množinu tragičnih ljudskih sudbina u Beogradu pod nemačkom okupacijom za vreme Drugog svetkog rata.
Dubinski psihološki i moralno sondiran i precizan u iskazu, autobiografski intoniran, "Karatkeristika" je roman savesti. Narator bespoštedno razmatra problem vlastite moralne krivice i odgovornosti u ratnom vremenu i pleni hrabrošću samopreispitivanja. Roman "Karakteristika" prožet je mudrošću govora o sudbinama ljudi u najtežim vremenima".
O. Đurđević
Blic
18.01.2000.
Proglašen dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine
Začuđen i obradovan
Ninovu nagradu za roman godine dobio je Maksimilijan Erenrajh Ostojić za delo ?Karakteristika" u izdanju Izdavačke kuće ?Rad" iz Beograda. Žiri koji je radio u sastavu Aleksandar Ilić predsednik, Đorđije Vuković, Boško Ivkov, Svetozar Koljević i Teofil Pančić istakli su u obrazloženju između ostalog da Maksmilijan na nesentimentalan a potresan način kazuje množinu tragičnih ljudskih sudbina u Beogradu pod nemačkom okupacijom za vreme Drugog svetskog rata. Dubinski psihološki i moralno sondiran, precizan u iskazu i autobiografski intoniran, ?Karakteristika" je roman savesti. Narator bespoštedno razmatra problem vlastite moralne krivice i odgovornosti u ratnom vremenu i pleni hrabrošću samopreispitivanja, istaknuto je u obrazloženju. Žiri je odluku doneo većinom glasova (3:2 ). Drugi naslov koji je bio u najužoj konkurenciji za ovo prestižno priznanje je ?Lep dan za umiranje" Mome Kapora koji je objavio ?Oktoih" iz Podgorice.
Pošto je ubrzo nakon objave stigao i sam dobitnik začuđen i obradovan nije imao posebnih komentara.
?Nemam šta da kažem jer ono što sam hteo da saopštim napisao sam u romanu", rekao je autor.
Na novinarsko pitanje da je dugo radio u Ninu i da uporedi ovaj ugledni nedeljnik nekad i sad Maksimilijan je odgovorio da je sada daleko slobodnije. ?I novinarski posmatrano zaista je bolje".
Upitan da sa stanovišta Ninove književne nagrade prokomentariše paralelu između vremena svoga rada u ovoj redakciji i danas laureat je naglasio da su u ondašnja vremena bili dominantni politički kriterijumi a manje estetski,a da je sada obrnuta situacija.
Komentarišući današnju savremenu, srpsku literarnu scenu, Erenrajh je reako da još nema Andrića. ?Niko ga još nije dostigao". Ali ima sjajnih pisaca. Veoma mi se dopada Živojin Pavlović, Milorad Pavić, David Albahari i naravno Danilo Kiš.
Odgovarajući na pitanje ko je bio njegov lični favorit dobitnik je rekao da nije čitao dela iz užeg izbora za Ninovu nagradu ali zna autore kao ljude i pisce. ?Smatrao sam da najviše šanse ima Momo Kapor".
T. Nježić
01.01.00
NIN
22.01.2000.
Priznati greh
- Sećanja me opterećuju jer je moja griža savesti velika. Pišući ovaj roman još jednom sam preživeo moje grehe. Recimo, epizoda sa gladnim srpskim vojnikom kome nisam dao hleb progoni me i danas. Nešto više, možda, nego ostali moji gresi opisani u romanu. Pišući ovaj roman, oslobađao sam se toga. To je neka vrsta moje ispovesti pred nekim nepoznatim bogom.
- Plašio sam se da ne budem kao Don Kihot, jer moji postupci tokom rata bili su za moralnu osudu. Ali, nije svako niti svako može biti heroj. Jedino je možda pozitivno što sam priznao svoja moralna zgrešenja za razliku od drugih koji ih možda skrivaju. Nisam uopšte razmišljao o suočavanju sa herojskom tradicijom. Imao sam potrebu da to napišem bez obzira na to šta drugi budu mislili
Maksimilijan Erenrajh Ostojić
Ako je Broh u pravu da je roman svet onakav kakav želimo ili kakvog se bojimo onda se može reći da je Maks Erenrajh Ostojić u svom romanu "Karakteristika" dočarao svet koji ne želimo jer ga se bojimo.
To je roman o strahu i neherojstvu.
Maks Erenrajh Ostojić se nije libio da napiše kako se plašio tog sveta, nije se libio da kaže da nije bio junak, naprotiv da je bio antiteza junaku. To je roman savesti gde "narator bespoštedno razmatra probleme vlastite moralne krivice i odgovornosti u ratnom vremenu, koji pleni hrabrošću samopreispitivanja".
Gotovo svako poglavlje vašeg romana je, pored ostalog, svedočanstvo o neherojskom ponašanju. Međutim, strah nije nužno u kauzalnoj vezi sa kukavičlukom. Iz straha se često urade i herojska dela.
- Za vreme rata neko me je ocinkario da sam Jevrejin. Kada sam otišao da se prijavim, nemački oficir me je prvo pitao za ime oca. Odgovorio sam: Josif Erenrajh. Na pitanje gde je rođen, nisam hteo da kažem Beč, Austrija jer to bi već bio ozbiljan minus, nego sam kazao Ostmark - istočna pokrajina Nemačke. A majka? Kažem: majka mi je Srpkinja. Kada me je upitao šta sam po nacionalnosti, odgovorio sam - Srbin. Na primedbu kako mogu da budem Srbin kad mi je otac Nemac, rekao sam da mi je otac umro vrlo rano i da me je majka vaspitavala kao Srbina. Tražio je da mu sutra donesem očeva dokumenta. Kada sam mu sutradan doneo očevu krštenicu, gledao me je dugo, čini mi se čitavu večnost. Pošto verovatno nije mogao sam da odluči, pozvao je iz susedne sobe drugog činovnika i pitao ga da li ja imam osobine Srbina ili Jevrejina. Ovaj mi naredi: ustanite. Bio sam visok preko 190 centimetara. On mene gleda i kaže ovako: oči plave, statura nordijska ali čelo i usne bi mogle da budu semitske. Sada vi čekate čemu će on da da prednost, što za vas bukvalno znači smrt ili život. Presudio je moj stas, a to je bio stas Hercegovca. Inače, da nisam bio toliko visok, završio bih u Aušvicu ili u nekom sličnom logoru.
Živeti godinama u strahu da sutra neko možda drugačije proceni vaš izgled, da možete da završite u logoru, strašno je saznanje. Snagu, svesni i nesvesni uticaj tog saznanja ne treba potcenjivati. To nije nikakvo moje pravdanje već samo ukazivanje na važnu činjenicu.
Otkud potreba ali i hrabrost da priznate da niste bili hrabri, da opišete, kako kažete, postojanje kroz spoznaju vlastite krivice?
- Da napišem ovaj roman podstakle su me dve stvari. Svojevremeno sam mnogo čitao ruske religijske pisce. Duboko su mi se u um urezale reči jednog ruskog monaha koji je ceo ži- vot proveo u manastiru moleći se bogu. Neverovatne privrženosti i upornosti, u molitvama je stalno ponavljao kako je on najgrešniji čovek na svetu i da svi gresi potiču od njega, da je on kriv za sve. Otkrio sam strašnu istinu u tome. Prosvetlio sam se. Presudno je na mene uticala i Borhesova reč: kad zgaziš mrava zgazio si ceo svet. Znate, mi smo grešni rođeni, jer da nismo grešili ne bismo ni bili rođeni. Nije to zbog Adamovog greha, već zbog prethodne grešne egzistencije.
Dakle, ja sam u osnovi religiozan čovek i kao religiozan čovek ne smem da skrivam istinu o sebi, svoje prestupe i svoje grehe.
Kome se bogu molite, budući da vam je majka pravoslavka, Srpkinja iz Hercegovine, a otac Jevrejin?
- Suština boga u svim velikim religijama jeste suština koja ne može da se shvati. Hrišćanski bog je, recimo, nesaznajan. Njemu se molimo, ali ne znamo kako izgleda. Jevrejski bog je takođe nesaznajan. Jedino je Mojsije na Sinaju govorio sa bogom, ali bio je to samo božji glas. Kod Hindusa bog je, takođe, nepoznat u fizičkom obliku, dok je karma presudnija od najvećeg božanstva. Mi možemo da mu se približimo ako vodimo život saobrazan njegovom učenju, ali nikad nećemo moći da saznamo kako on izgleda.
Bog je jedan i ja bih se molio bogu u bilo kom hramu. Za mene je bog taj koji određuje i presuđuje. On je, u stvari, sudbina.
Stiče se utisak da je roman pisan, kako reče pesnik, sa stanovišta bola, ne zato što niste bili hrabri već što ste bili kukavica. Kažete u romanu: "Svi tvoji gresi nerazdvojni su od tebe, trajniji čak i od tvojih ogolelih kostiju i tvog pepela. Oni su tvoja jedina verodostojna karakteristika, sama tvoja sudbina." Da li je "ukoričenje" te sudbine taj "mukotrpni put do spasenja"?
- Jeste. Ja se deklarišem kao Jevrejin blizak hrišćanima. To sam rekao zbog toga što smatram da će posle moje smrti moja duša preći u neko stanje koje će odrediti moja sudbina, moja karma, ako mogu tako da kažem. Prema tome, ja nisam toliko razmišljao o zemaljskim zakonima, o zemaljskom moralu, nego o večnom spasenju, o spasenju duše. Pisanje je moj put ka tom spasenju.
Danak kolektivnim zanosima obrađujete kroz odnos militantnog monstruma i osamljene uplašene jedinke, gde jedinka pobeđuje - preživljava. Koliki je deo cene sećanje na plaćenu cenu za pobedu, za preživljavanje? U vremenu kada je, sa stanovišta vašeg junaka, bilo važno preživeti a ne kako preživeti?
- Sećanja me opterećuju jer je moja griža savesti velika. Pišući ovaj roman još jednom sam preživeo moje grehe. Recimo, epizoda sa gladnim srpskim vojnikom kome nisam dao hleb progoni me i danas. Nešto više, možda, nego ostali moji gresi opisani u romanu. Pišući ovaj roman, oslobađao sam se toga. To je neka vrsta moje ispovesti pred nekim nepoznatim bogom.
Dajete sliku Beograda i sliku literarnog junaka na koje nismo navikli. Komunistička paradigma kao što je Davičova "Pesma" i Mića Ranović, mitologije herojstava i žrtve, od Lazara i Obilića formirali su mentalni sklop našeg naroda, kako kaže profesor Vitanović, naroda koji je počeo morbidno da voli svoju žrtvu, koja "mu daje moralnu samosvest i obezbeđuje mu izvesnu nadmoć nad drugima". Vi ste svesno išli suprotnim smerom. Da li ste se plašili suočavanja sa, i danas, dominantnom herojskom tradicijom i tendencijom?
- Plašio sam se da ne budem kao Don Kihot, jer moji postupci tokom rata bili su za moralnu osudu. Ali, nije svako niti svako može biti heroj. Jedino je možda pozitivno što sam priznao svoja moralna zgrešenja za razliku od drugih koji ih možda skrivaju. Nisam uopšte razmišljao o suočavanju sa herojskom tradicijom. Imao sam potrebu da to napišem bez obzira na to šta drugi budu mislili.
Šklovski smatra da "pisac piše savlađujući svoju prošlost i polazeći od svoje prošlosti". U kolikoj meri ste savladali vlastitu prošlost, u kolikoj meri vas i posle objavljenog romana, svojevrsne ispovesti, ona i dalje prati?
- Bila je to moja obaveza pred svevišnjim. Rekoh i spasih dušu svoju. Prošlost me i dalje prati ali ne na nekadašnji način. Ja sam svoju prošlost savladao.
Lik deda-Marka u poglavlju "Konji apokalipse" i lik mladića naratora kao da su se pomirili danas u vama. Deda Marko koga od svega iz Biblije interesuje i opseda samo apokalipsa, kraj sveta koji je on bez straha očekivao, i mladić, koga interesuje početak i stvaranje sveta. Kažete: "Takvu zanetost krajem vremena u početku nisam mogao da shvatim." Ko vam je danas bliži?
- Mladić i njegova fascinacija. Zato što ne verujem u eshatologiju. Život je najveća misterija. I to će uvek ostati.
"Inventar mrtvih" kako je jednom Markes definisao književnost svoje zemlje, čini se, može važiti i za našu književnost.
- Ne bih mogao to da prihvatim za bilo čiju književnost. Kad čitate knjigu, vi vraćate, oživljavate prošlost. Prošlost, dakle, živi.
Kaže Česlav Miloš: "Bio sam tu - i svako je bio u nekom tu - ali jedino što možemo uraditi jeste da to jedni drugima saopštimo." Kako se danas osećate kad ste saopštili da ste bili tu, da se poslužim rečima Česlava Miloša?
- Meni je drago što je ovakav roman s ovakvim junakom dobio nagradu. Osećao sam veliku potrebu da pišem o Beogradu, da govorim o vremenu rata kad je sve bilo ispremetano, i kad je sve bilo ugroženo, i kad su se isprobavale, ako tako mogu da kažem, ljudske slabosti ali i vrline.
Kad biste ponovo bili u takvim situacijama, da li biste drugačije postupili?
- Sada bih drugačije postupio. Si- gurno bih dao hleb onom nesrećnom vojniku. Moja moralna sagrešenja ne bih ponovio.
LUKA MIČETA
Koreni
Može li se reći da ste tokom života pokušavali da pomirite jevrejstvo i pravoslavlje, nemačko poreklo po ocu i srpsko po majci.
- Moj otac je bio pokršteni austrijski Jevrejin. Bio je savetnik za unutrašnje poslove u vladi Bosne i Hercegovine dok je ona bila pod austrougarskom okupacijom. Čak je imao i isledničku funkciju. Isleđivao je i jednog pripadnika "Mlade Bosne" i oslobodio ga.
Posle sloma Austrougarske želeo je da se vrati u Beč jer je mislio da ne bi bio bezbedan u Bosni. Moja majka to nije želela i pitala je čuvenog i uticajnog Srbina Atanasija Šolu da li bi moj otac ipak mogao da ostane. Šola joj je odgovorio da se držao časno, da je oslobodio mladobosanca Grdića i da nema smetnji da ostane. Zamislite, Srbi ga potom postave za sreskog načelnika u Travniku, gde sam se ja i rodio.
Otac me je vaspitavao u nemačkom duhu. Kada smo 1927. godine prešli u Beograd, otac me je upisao u nemačku školu. Postao sam gotovo Nemac. Moja majka je ćutala i nije se mešala. U stvari, u bračnom ugovoru mojih roditelja nalazila se klauzula: muška deca će biti očeve narodnosti i veroispovesti, dakle katolici i Austrijanci a ćerke će biti Srpkinje i pravoslavke.
Međutim, moj otac je umro kada sam imao devet godina i majka je preuzela moje vaspitanje.
Kada sam 1939. godine sa beogradskim studentskim udruženjem krenuo na more, nakratko sam se zadržao u Mostaru da posetim familiju moje majke. Tada me je jedan moj teča zagrlio i sa suzama u očima mi rekao: Makso, kako si ti mene usrećio. Napisao si mi razglednicu ćirilicom. To me je toliko dirnulo da se ćirilice nisam odrekao celog života.
Sledeća sekvenca koja je na mene bitno uticala vezana je za familiju moga oca. Kada mi je umrla majka, otišao sam u Beč da vidim šta se desilo sa očevom familijom. U kući u kojoj su stanovali u Beču bila je živa jedna starica koja mi je ispričala kako je nastradala moja baba po ocu 1940. godine. Naime, jedna njena susetka čiji je sin bio esesovac i koja je mrzela Jevreje napujdala je svog psa na moju babu. Moja baka je pala, slomila kuk i ubrzo umrla. Jednu moju tetku ubili su Nemci čim su došli na vlast, strica koji je živeo u Parizu odveli su u Aušvic, a drugu moju tetku, koju sam najviše voleo, odveli su u Minsk i tamo ubili.
Tada sam shvatio da moram biti Jevrejin iz pijeteta prema njima. Krajem sedamdesetih godina otišao sam u Jevrejsku opštinu i prijavio se kao Jevrejin.
Sada se potpisujete i očevim i majčinim prezimenom. U NIN-u ste se nekada potpisivali kao Karlo Ostojić.
- Vidite, kada sam se zaposlio u "Dugi" glavni urednik mi je rekao: Maks, kakvo ti je to bre nemačko prezime, ide mi na živce, uzmi neko drugo. Pošto sam na krštenju dobio ime Maksimilijan Karlo ja sam se počeo potpisivati kao Karlo Ostojić. Tri knjige sam objavio pod tim imenom.
Malo je poznato da godinama pišete i za "Pravoslavlje" pod pseudonimom Josif Ljubicki. Otkud ta kombinacija?
- Otac mi se zvao Josif a majka Ljubica i otud taj pseudonim. Godinama pišem za "Pravoslavlje" i pokušavam da nađem zajednički imenitelj između judaizma i pravoslavlja.
Mislite da je to moguće?
- Za mene je to savršeno prirodno, mada ima i onih koji ne misle tako.
***************************
Vreme
22.01.2000.
STRAH I DRHTANJE: Konačno, reč-dve o nagrađenom romanu Karakteristika Maksimilijana Erenrajha-Ostojića (Rad, Beograd, 1999); bilo bi najlakše i najkomfornije reći da bi možda, u nekoj "berićetnijoj" godini, ova knjiga ostala bez nagrade. Bilo bi to, međutim, nepošteno prema njenom piscu: Erenrajh nije dužan da vodi računa o sterilnom društvenom folkloru "književnih sezona", i njegova nagrada je utoliko sasvim zaslužena kao što bi bila zaslužena i u slučaju još tri-četiri ovogodišnja romana (Milošević i Ćirić pre svih). Kratka (132 str.) i nepretenciozna autobiografska romaneskna storija o danima provedenim u Beogradu pod nemačkom okupacijom ima jednu "slučajnu", lajtmotivsku srodnost s Ćirićevim romanom Prisluškivanje, iako ih sve ostalo svetlosnim godinama deli: Karakteristika je takođe "neherojska" ratna storija, po literarnom senzibilitetu pomalo "češka", antijunačka, bespoštedno, do "nepristojnosti" iskrena priča o hegemoniji nagona za preživljavanjem... Na samom početku, autor - koji dosledno otklanja mistifikacije i zgodne autorske "odstupnice" glede "književnog junaka" i insistira na autobiografskoj potki romana - priseća se kako je jednog posleratnog dana, sticajem okolnosti, došao do svoje "karakteristike" (ključnog dokumenta o jednom čoveku u vreme hard-boiled komunizma...) koja se bavila i njegovim ratnim danima, i tako počinje da odmotava film, u svojevrsnoj ispovesti o sopstvenim ratnim sitnim izdajstvima sa krupnim posledicama, ispovesti kojoj nema pandana u srpskoj prozi o ratu, osim ponegde kod Aleksandra Tišme. Sa čitalačkog stanovišta, savršeno je irelevantno da li ćete izabrati da "Karakteristiku" čitate kao literarnu fikciju s autobiografskim natruhama ili ćete verovati da je "sve to baš tako bilo"; važno je to da Erenrajh uspeva u ovoj knjizi da priču o okupacionom strahu i drhtanju ispripoveda na način koji, doduše, neće revolucionarno inovirati srpsku prozu - detinjasto je verovati da svaka dobra knjiga može i treba da proizvede takav efekat! - ali će u samu percepciju rata i koncept ratnog (anti)junaka u savremenoj srpskoj prozi uneti nove tonove. Kao polujevrejin opsednut jedino željom da preživi - dok mu, čini mu se, ceo Wermacht, Gestapo & comp. dišu za vratom... - narator je u stanju da, s jedne strane, pomaže onima koje okupator progoni, ali i da ih ostavi na cedilu ako proceni da bi mogao lično da bude ugrožen, pa čak i iz osvete zbog neuzvraćene ljubavi... Lucidno, bez velikih reči i teških moralnih sudova, Erenrajh opservira rat i ljude u njemu, daleko od linije fronta gde je "sve jasno" i gde postojimo samo "mi" i "oni"; "Karakteristika", otud, govori o neuporedivosti individualnog iskustva i neodgovornosti olakih sudova. Pisac na svakoj stranici pokazuje da mu je stalo samo do lične priče i samo do zapažanja o ljudima koje je sam poznavao; na čitaocu je da iz tog "materijala" izvuče ono što u pretencioznijim knjigama o ratu tako drečavo viri i preliva se... dosledno, a posve implicitno insistirajući na tome da je u ratu pobedio samo onaj ko ga je preživeo, Erenrajh - bez namere da bilo koga podučava Istorijskim Istinama ili opštim načelima - zapravo, eto čuda, ispisuje, u devedesetim, U potpalublju četrdesetih!
Teofil Pančić
