Karakter kao sudbina

26.03.05

Zaslepljen žudnjom, današnji čovek sopstveni uspeh gradi na porazu drugog, priželjkujući njegov neuspeh i doživljavajući njegov poraz kao sopstveni uspeh

Drugim izdanjem knjige „Karakter kao sudbina. Studije iz etnopsihologije” (prvo izdanje objavljeno u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, a drugo u „Narodnoj knjizi” iz Beograda) poznati antropolog i esejista Bojan Jovanović pokazao je da su teme kojima se bavi u ovom delu i te kako prisutne u razmišljanjima mnogih ljudi, i da su uvek provokativne i zanimljive. Prema rečima Žarka Trebješanina, ova knjiga predstavlja krunu autorovog dosadašnjeg višegodišnjeg bavljenja raznolikim problemima etnopsihologije. Iz nje možemo, ocenjuje Trebješanin, zaključiti da nevidljive, čulno neopazive dubinske mentalne strukture individualnog i nacionalnog karaktera u velikoj meri određuju one dobro vidljive društvene događaje i da determinišu opipljiva i često sudbinska istorijska zbivanja, posebno u periodima krize i prelomnim trenucima.

Bojan Joavnović je autor i knjiga „Klopka za dušu”, „Magija srpskih obreda”, „Srpska knjiga mrtvih”, „Tajna lapota”, „Govor pećinskih senki”...

Kažete da prošlost koja živi u nama govori više o našem vremenu nego o dobu naših dalekih predaka. Na koji način?

- Značajna kulturna iskustva prisutna su u našem životu na neprimetan i podrazumevajući način. Ugrađena u kulturni kfd, poput jezika, ona su zapamćena na dubljem, nesvesnom nivou, što znači da su svesno zaboravljena. Kada dođe do prenaglašavanja prošlosti, onda se izglobljeno, iščašeno vreme pokazuje u kulturnom realitetu i našem svakodnevlju. Takva prošlost počinje da vlada našom sadašnjošću i postaje prepreka našoj budućnosti. U tom smislu ona je pokazatelj ne samo poremećenog osećaja za vreme već i simptom dublje kulturne i društvene krize. U okolnostima, dakle, kada prošlost dominira nad sadašnjošću, neminovno se sužava i zatvara vremenska i životna perspektiva što i dovodi do određenih poremećaja u kulturnom biću zajednice. Čitav niz patoloških socio-kulturnih pojava svojom anahronošću upućuje na negativnu stranu i životnu sumornost jednog neprevladanog realiteta koji tako postaje zanimljiv predmet antropoloških razmatranja.

Neusklađenost sa vremenom

U našem narodu ne prestaje vapaj: „Vratimo se korenima!” Zar je svaka generacija gora od prethodne?

- Nesporno je da se u vreme krize vraćamo korenima i kulturnoj prošlosti, jer u tradicionalnim ili arhaičnim sadržajima nalazimo uporište za obnovu samih temelja životnog postojanja. Dubina krize uslovljava to ponovno ukorenjivanje i jačinu vapaja za prošlošću. Međutim, za razliku od ritualno kontrolisanih regresivnih procesa, kolektivi su često suočeni sa prošlošću koja dolazi kao slepa sila i provaljuje u realnost. Nezavisno od naše volje, prošlost koju ne možemo da kontrolišemo u formi prinudnog nesvesnog rituala ovladava našim životom. Tada je ona pokazatelj naše anahronosti i neusklađenosti sa vremenom u kojem živimo. Izlaz iz tog stanja je u adekvatnom odnosu prema našim korenima koji su, setimo se, donedavno nemilice sasecani. Otvoren, moralan i kritički odgovoran odnos prema tradiciji od suštinske je važnosti za očuvanje dotadašnjih i stvaranje novih kulturnih vrednosti. Na žalost, tradicijom se često manipuliše, pa i navedeni vapaj ima zavodljivu moć kojom se umesto transpozicije prošlosti nudi samo njena imitacija. Čineći pogrešno ili ne čineći dovoljno da se popravi i postane bolja, svaka generacija postaje zato gora od prethodne.

Kako ostati dostojan predaka i tradicije?

- To dostojanstvo se uspostavlja i održava prvenstveno odgovarajućim odnosom prema svojim potomcima i budućnosti. Biti dostojan svojih predaka znači vrednosti sopstvene kulturne tradicije transponovati u budućnost. Dignitet prema prošlosti se izražava odnosom prema temeljnim vrednostima koje se i u neizvesnom vremenu moraju pretpostavljati a ne otkopavati, otkrivati i ogoljavati da bi postale predmet fascinacije i manipulacije.

Kažete da desakralizovanjem sveta gubimo i jasan religijski identitet. Zar to nije paradoks, pored toliko religija? Šta, ipak, mislite o novoj tendenciji vraćanja paganskom u svetu?

- Desakralizacijom je razorena dotadašnja duhovna osnova na kojoj se temeljio kako čovekov pogled na svet, tako i njegov moral i verski identitet. Međutim, ovim procesom kojim je obznanjena "smrt Boga" i započeo period ateizacije, čovek nije prestajao da bude biće koje veruje, odnosno homo religiosus. Ta dublja potreba za verovanjem iskazaće se na najparadoksalniji način u činjenici da će čovek pre poverovati i u ništa nego da ništa ne veruje. Zato je ishod desakralizacije profana religioznost koja je izmenila i odnos prema svetom. Nekada su važne stvari imale odgovarajuće značenje svetog; u današnjem svetu svetinje su postvarene.

Pustoš u dušama

- Za razliku od verovanja po kojem su ljudi pripadali svetom, u postvarenom svetu čovek smatra da novi fetiši pripadaju samo njemu. U procesu desakralizacije novi neupitni sadržaji, poput ideoloških doktrina i njihovih nosilaca, su sakralizovani, što je samo na drugačiji način potvrdilo čovekovu potrebu za svktim. Kada se propale totalitarne ideologije ostavile pustoš u ljudskim dušama, stvoreno je još pogodnije tle za pagansku religijizaciju svega i svačega. Pokazalo se da je desakralizacija samo početak inflacije svktog u kojoj je uvećana paganska lakovernost u brojna obećanja koja se nude savremenom čoveku.

Za čim, u stvari, žudi savremeni čovek i da li je to tako teško postići?

Životne žudnje i ciljevi savremenog čoveka veoma su različiti jer se on danas razlikuje u zavisnosti od kulture i civilizacije iz koje potiče. Ne bi trebalo posebno isticati ogromne razlike između pripadnika postmodernih društava Amerike i Japana, modernih evropskih država ili predmodernih društava Balkana. Uprkos tim različitostima, savremeni čovek ima i neke zajedničke težnje prepoznatljive u nastojanju da ostvari određene vrline, dođe do blagostanja, izgradi jedan humaniji, slobodniji i izvesniji svet. Za razliku od kolektiva u kojima su pojedinci podređeni ostvarivanju velikih nacionalnih i državnih ciljeva oslobođenja, samostalnosti i potvrde svog identiteta, dobro uređena savremena društva predstavljaju za većinu njihovih članova ostvarenje kolektivnih snova pa su u okviru njih i uvećane mogućnosti pojedinačnog samoostvarenja, potvrđivanja individualnih kvaliteta, postizanja ličnog uspeha i privatne sreće. Međutim, kao što je naša sloboda ograničena slobodom drugih, tako je i naša iskrena sreća uslovljena srećom drugih. Zaslepljen žudnjom, današnji čovek sopstveni uspeh gradi na porazu drugog, priželjkujući njegov neuspeh i doživljavajući njegov poraz kao sopstveni uspeh. Nesvesno pripremljen da učini zlo, čovek će ga u trenucima svoje uskraćenosti lako i učiniti da bi ostvario željeni cilj. Tom velikom tamnom stranom ljudskog bića osenčena je njegova sreća koja zato brzo i gubi svoj životni sjaj. Ukoliko nastojimo da izbegnemo iskušenju sopstvene senke i odolimo demonskom izazovu uspeha po cenu gubljenja duše, onda je utoliko i teže ostvariti svoje snove.

Anđelka Cvijic