Kao zlato u vatri

15.12.05

Neko vreme koje mi izgleda kao večnost, živim u svojevrsnom bermudskom trouglu Veliko ime u srpskoj književnosti. Svetski čovek, širokog duhovnog raspona. Aleksandar Petrov. Doktor književnosti, pesnik, romanopisac, književni kritičar, antologičar... Od 1959. godine objavio je više od sto eseja i studija na srpskom i više stranih jezika.

Predavao je čak na pedesetak univerziteta u Evropi, Aziji i Americi. Od 1993. je profesor na Pitsburškom univerzitetu, a od te godine je i urednik srpske sekcije Amerikanskog Srbobrana i urednik njegovog dvojezičkog književnog dodatka...

Gospodine Petrov, danas ste stalno na relaciji između tri države sa tri kontinenta: Srbije, Amerike, Izraela. Šta za vas znači svaka od ove tri adrese?

- Svojim prijateljima često, ne sasvim u šali, kažem da već neko vreme, koje mi sve više izgleda kao večnost, živim u svojevrsnom “bermudskom” trouglu. Telesno boravim, naravno, u jednom od njegovih uglova, a duhovno i u dva, ili tri, jer jedan, u kojem sam ugledao svet, nikada ne napušta moja duša. Za ovakvo tvrđenje imam i beogradske svedoke, koji tu lutalicu susreću i kad “nisam više tu”, kao da se “s mesta nisam pomerio”, bilo da je viđaju kao malog anđela ili kao malog demona.

A to je i u skladu sa pričama o tom brodolomnom bermudskom moru, koje stotinama godina, još od vremena Kolumba, zovu i đavolskim. Da li tim poređenjem želim da kažem da je moj “bermudski trougao” ogromna i opasna “zona sumraka”? Ne zaboravljajući ni da je da je Šekspir svoju Oluju smestio među bermudska ostrva, tamo gde i najveći mir izgleda kao nepokretna maska nemira, za mene, ipak, moji “bermudski” uglovi, ni prostor između njih, nisu samo opasna mesta. Poput Bermuda, a svaki na poseban, neponovljiv način, to su i mesta opčinjujuće lepote. A lepota i opasnost su, znamo, sestre bliznakinje. Imaju one i svoju treću sestru, tajnu. Upravo tajna odvlači smele moreplovce u bermudske vrtloge smrti.

Znači, nema bezbedne luke?!

- Posebna je, a često i neobjašnjiva opasnost koja čoveka vreba na sve tri moje adrese, ili se sa tih adresa lansira u svet. Wihova opasnost je nepredvidljiva zato što stalno menja svoja imena i uloge, namere i opravdanja.

Američki ugao, na primer, stotinu puta je dokazao da je izvorište milosrđa. A iz njega je, nedavno, i nezaboravno, poleteo “milosrdni anđeo” i srpski ugao 78 dana i noći zatrpavao svojim smrtonosnim darovima. U jednom mirnom američkom gradu su me iz čistog mira pretukli kada sam u sumrak, naizgled pustom ulicom, yogirao nedaleko od kuće. Kada je ceo svet pričao o silovanim Muslimankama, pa su američki političari zahtevali sankcije za čitav srpski narod, u Americi je svakih desetak minuta bila silovana jedna žena.

U Izraelu ste bezbedni samo tamo gde u noćnim šetnjama, pustinjom ili na plažama, imate, pored voljene osobe, mesec i zvezde za saputnike.

A u Beogradu?

- Nigde na svetu nije me tako, nebrojeno puta, ogrejala ljudska dobrota kao na ovom čudesnom ušću Save u Dunav. A nisam li na tom istom, brisanom balkanskom prostoru, napisao pesmu sa stihovima, karakterističnim za naš mentalitet – Prelomi mu mirno vrat / Zar ti nije rođen brat? Stihove sam napisao davno, još u ona, naizgled, mirna vremena.

U svakom od ova tri ugla, međutim, događala su se i događaju se i vanredna, nemerljiva čuda. Uskrsnuće Hristovo na Golgoti. Vaskrs Izraela. Američka naučna dostignuća. Da li se naš Tesla mogao dogoditi na nekom drugom mestu nego na, nekad indijanskom, poluostrvu zvanom Menhetn? Ni naš kutak nije bez čudesa i tajni. Srbija vekovima gori kao neopaliva kupina. I iz tog malenog grma ne prestaju da izlaze lavovi. Ne samo lavovi, doduše.

Volite putovanja, proputovali ste gotovo ceo svet, ali vi, ipak, niste klasičan putopisac. A opet u vašoj poeziji i prozi prisutno je putovanje i inspiracija putem. Za koji ste vi put?

- Možda sam rođen tako, ali pred mojim očima, ma gde se nalazio, nikad ne miruju vidici. Kao da mi rukama mašu i zovu da iza njih, i iza još nekih, daljih vidika, otkrivam svoju Itaku. Jer je Itaka, pre nego što postane luka, prvo plovidba. Itaka je i pristanište uvek nove tajne, zemaljske i nebeske. Takva me Itaka privlači magijom ognjišta. Za svaku od adresa koju spominjete, kao i za neke druge, ruske, mogao bih, zato, da kažem ono što sam u poslednjem romanu napisao o Svetoj zemlji: ko u njoj ne veruje u čuda, taj nema smisla za realnost. U tri romana, Kao zlato u vatri, Turski Beč i Lavlja pećina, opisao sam svaki od pomenutih “uglova”. U njima su romani nastajali. A u likovima romana se ukrštali.

Vaš najnoviji roman “Lavlja pećina” govori o deset poslednjih dana glavnog junaka Sergeja, na njegovom putu kroz Svetu zemlju, ali, u suštini, on kao da govori o dve hiljade godina hrišćanske epohe. Je l’ to vaš priziv za pogled u “unutrašnji retrovizor” i za povratak izvoru?

- Naveo bih vam još jednu rečenicu iz tog romana, a ona glasi da je “hrišćanima Sveta zemlja druga domovina, a nekima i prva”. Zar nije i muslimanima? A šta tek da kažemo za Jevreje? Boraveći već skoro četiri godine u zemlji koja je Dučića preobratila u velikog hrišćanskog pesnika, nosio sam se i ja sa pitanjima o odnosu života i smrti, duhovnog i telesnog, prostora i vremena, o odnosu čovekovog, pojedinačnog, unutrašnjeg biološkog časovnika sa onim van njega, zemaljskim i kosmičkim. Šta su, i čemu uopšte služe putovanja ako ne suočavanju sa nepoznatim, prilagođavanju promenama, preispitivanju navika, sagledavanju svoje ličnosti i svoga naroda iz novih uglova, usaglašavanju svoga i tuđeg, bogaćenju svog iskustva upoznavanjem stvaralaštva drugih. Zar bi Vuk Karayić otkrio svom narodu svu dubinu, lepotu i korist njegovih “izvora” da nije otišao u Evropu Getea i braće Grim i podstaknut njima vratio se da u Srbiji ostvari svoju misiju?

Šta bi bilo, pomislio sam stotinu puta, da su srpski političari posećivali Izrael tokom njegove poluvekovne istorije onako često kao što ga danas posećuju? Ne bi li i oni mogli na vreme da primene iskustva jevrejskog naroda, nastradalog tokom Drugog svetskog rata u genocidu daleko više nego srpski? Da nismo sa Izraelom tokom dugog, a presudnog vremena nastajanja te države, prekinuli bili sve veze, možda bismo imali na koga da se ugledamo kako se čuva svoja sveta zemlja, kako se ona naseljava, a ne napušta. Jevrejski narod je to činio u mnogo težim, pustinjskim uslovima, i u okruženju neprijateljskih država, koje su htele, a neke žele i danas, da ga izbrišu sa mape sveta.

Zaluđeni utopijama, nismo pratili, i učili, kako se jedna nada pretvara u stvarnost, kako se posle dva milenijuma na pesku zida, brani i razvija svoja država, kako se na ruševinama obnavljaju svetilišta. Da li bi nam se, da smo sledili taj izuzetni primer, a ne neke druge, varljive uzore, događalo danas da nam se “otima”, kako gotovo jednoglasno tvrdimo, pitomo, vodama i rudama bogato Kosovo sa Metohijom? Da li bi nam rušili hramove, sačuvane tokom viševekovnog ropstva pod muslimanskom vlašću? Da li bismo, konačno, decenijama napuštali rodnu grudu, a ne množili se i plodili na njoj?

Sergej, lik koji pominjete, mada skoro pola veka živi u Francuskoj i piše na francuskom, ne može u jednom trenutku a da se, razgovarajući sa svojim palestinskim prijateljem, a uoči eksplozije u kojoj će da strada, ne seti Kosova i da iz svog boravka u ratnim uslovima ne izvuče neku pouku. “Zablude se skupo plaćaju sve dok se čovek, ili narodi, ne oslobode zabluda time što shvate šta su zablude i kako ih se treba odreći. Kako? Skupom cenom.”

Kod vas, u ovom vašem romanu, ključna tačka života jeste – smrt! Ali, ne u smislu kraja, nego novog početka! Da li je vaša namera, u stvari, bila da napišete knjigu o – čoveku?!

- Svako od nas piše knjigu odgovarajući na pitanje šta je čovek. I kako biti čovek kada je to najteže, u zlim vremenima i na velikoj muci.

Moja supruga je postala ambasador u Izraelu u vreme tzv. intifade, kada je broj žrtava, na obe strane, izraelskoj i palestinskoj, dostigao rekordni broj, ako se izuzmu godine oružanih sukoba Izraela sa njegovim arapskim susedima. Ti ratovi su po pravilu bili relativno kratki, a poslednja intifada je trajala preko tri godine. U njoj su najviše stradali civili. Moja supruga stvarno je bila ambasador svoje zemlje u ratnim uslovima. Sa jednim našim izuzetnim monahom bila je u redovnoj vezi dok je on bio, zajedno sa ostalim monasima, zatočen u jednom od najsvetijih hrišćanskih hramova, u crkvi Sv. Rođenja u Vitlejemu. Opsada je trajala dugo, a u crkvi su sklonište našli palestinski ratnici, ili teroristi, koji se nisu libili ni da skrnave svetinje.

S tim monahom sam i ja kasnije uspostavio prisne duhovne veze. On je bio moj vodič po Svetoj zemlji, naročito na opasnim palestinskim teritorijama. Kao u ruskim bilinama, o čemu sam nekada u Japanu napisao i objavio studiju, od zle ruke nas je branila njegova monaška kapa, siguran znak raspoznavanja da nismo putnici sumnjivih namera. On je u mom romanu glasnik božanskog i duhovnog, tumač hrišćanske vizije sveta, onog što zajedno sa Domentijanom i Teodosijem zove “umilenijem”. U tom liku nije samo lik tog večito, čak i u grobu, osmehom ozarenog o. Ilije, nego i drugih duhovnika koji su se trudili da me izvedu, ne sa dovoljnim uspehom, na Hristovu usku stazu.

U vašem književnom stvaralaštvu veoma prisutne su ruske i sveslovenske teme. Koliko je u tome presudno vaše poreklo? Neobična je i topografija u vašoj prozi: Jerusalim, Moskva, Beč... Šta ti hronotopi znače na mapi srpske kulture?

- Moje poreklo je ukršteno, kao i poreklo centralnih likova mojih romana. Pored toga što sam bio i ostao 100 odsto Rus, osećao sam se uvek i Srbinom. U dalekom svetu, u vreme raširenog antisrbizma, postao sam konačno i 100 odsto Srbin. Ne prestajući, međutim, da budem samo građanin Srbije, sa jednim pasošem u yepu, srcem i duhom bio sam i sve više sam građanin sveta. A to nije isto što i biti apatrid. Nisu apatridi bili ni veliki ruski emigranti, rasejani širom sveta, niti su to bili veliki srpski emigranti, kao što su Tesla ili Pupin.

Što se tiče gradova pomenutih u vašem pitanju, Jerusalim je upisan u mapu srpske kulture kao i u sve mape judeo-hrišćanske kulture. U karti mog stvaralaštva Jerusalim je bio prisutan i pre nego što sam stigao pred njegove kapije. Neke pesme su bile prevođene i objavljivane u Izraelu pre mog prvog dolaska u Sveti grad, a i bio sam pre dvadeset godina pozvan da ih čitam na pomenu jevrejskim žrtvama staljinističkog terora na jednom jerusalimskom trgu. Nedavno mi je objavljena knjiga pesama u hebrejskom prevodu, Dom u tmini, jedan od najvećih izraelskih pesnika, Haim Guri, izjavio je da sam o nekim jevrejskim temama pisao sa više razumevanja nego iko u svetu, uključujući i jevrejske pesnike.

A sada i nekoliko rečenica o ruskim temama. Moj svetitelj je Aleksandar Nevski, što je i slava mnogih srpskih porodica u Crnoj Gori, ime crkve u Beogradu, a nad jednim od najsvetijih mesta u Jerusalimu, nad ostacima Kapije suda pred Golgotom, diže se kapela istog imena. I ikona jednog od najvećih vojskovođa ruske Bele armije, Kolčaka, ikona Aleksandra Nevskog, pred kojom sam se molio još kao dete, nalazi se u ruskoj crkvi u Beogradu (kao i zemni ostaci generala Vrangelja). I Srbija je neizbrisivim mastilom upisana u mape ruske kulture. Prisetimo se samo kosovskih ikona u crkvama Kremlja. Moja skromna književna mapa je samo jedan od malih priloga tom kulturnom zajedništvu.

Vi ste, pre svega, poznati kao tumač izrazito modernističkog projekta u literaturi, koji su neki doživeli kao razaranje nacionalnih mitova, legendi, predanja. Otkud onda vraćanje tim temama?

- Ti kritičari nisu dobro razumeli modernistički projekat. Pojam modernizma je širi od pojma avangarde, a upravo su modernisti XX veka, među njima i srpski, vratili mitovima, bajkama i legendama univerzalan značaj, koji je bio potisnut u vreme realizma, naturalizma, a kasnije i avangarde, naročito ekstremnog nadrealizma. Zar je moguće tumačiti Andrića, Vinavera, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Nastasijevića, Popu, Pavlovića, bez uvida u mitove? Ove godine sam u Beogradu objavio knjigu o velikom kineskom modernom pesniku Li Ćingu, koja je upravo izašla i u Hongkongu na kineskom i engleskom jeziku. U njoj je jedno poglavlje posvećeno upravo vezi moderne poezije i mita.

Predavali ste na mnogim univerzitetima od Amerike do Japana, ali ne i tamo gde ste verovatno najviše želeli i gde je najlogičnije da vam bude “baza”, na Beogradskom univerzitetu! Zašto?

- I ovo pitanje treba uputiti nekom drugom, a pre svega nadležnima Filološkog fakulteta u Beogradu. Predavao sam na više od pedeset svetskih univerziteta, širom Evrope i Amerike, ponegde u Aziji, čak i u Australiji, ali nikada nisam bio pozvan ni da se obratim studentima fakulteta na kojem sam studirao i magistrirao, a zbog tada nepodobne teme (Crnjanski), a i sam nepodoban, nisam mogao u Beogradu i da doktoriram. Doktorirao sam u Zagrebu, poput Pavića i moje supruge. Kada pomislim pred kime sam tada tu disertaciju morao, na grupi za jugoslovenske književnosti, da branim, ne žalim što nisam.

Imali ste i imate za prijatelje i prisne sagovornike mnoge evropske i svetske velikane, kao što su: Brodski, Česlav Miloš, Roman Jakobson, Šklovski, Bahtin, Albert Lord, Taranovski, Lotman, Alen Ginsberg, Okuyava, Natan Zah, Bo Jang... Kakve sve uspomene i iskustva nosite iz tih druženja?

- Nisam imao sreću da mi neki od njih budu profesori književnosti ili kreativnog pisanja. Možda je veća sreća bila, ipak, što mi se pružala prilika da sa njima provodim dane i sate, ćaskajući uz šoljicu kafe, ili uz votku i vino. Jednog jutra, pošto smo u Kembriyu, posle mog predavanja na Harvardu, proveli celu noć u kući Kire Taranovskog, “riđi Romka” (tada već sed), rekao mi je da se velika nauka ne stvara u učionicama i na katedrama, nego upravo ovako, druženjem i razgovorom uz piće. Tako su bar, po njegovom svedočenju, nastajali ruski formalizam i praški strukturalizam. Kao rezultat tih susreta, a naročito sa Bahtinom, Taranovskim (sa kojim sam vodio dugogodišnju prepisku) i Brodskim nastale su i neke moje pesme, uključene u knjigu karakterističnog naslova – Slovenska škola. Knjigu sam jednim delom napisao kao profesor slavistike u Americi, pa zato i “slovenstvo” i “škola” u toj knjizi imaju verovatno iskošeno značenje.

Urednik ste “Amerikanskog Srbobrana” – posle “Politike” najstarijeg srpskog lista – koji upravo sada slavi stogodišnji jubilej. Šta vam kaže reč Srba iz rasejanja, koji se čak milionima broje?

- Dučić je Amerikanski Srbobran nazvao svojom “drugom otaybinom”. U tom listu, koji za razliku od sestrinske Politike izlazi 100 godina bez prekida, sarađivali su i drugi veliki srpski pisci, kao već pomenuti Andrić (on verovatno i sa tekstom “Propast komunizma” uoči Drugog svetskog rata) i Crnjanski, kao i najznačajniji pisci današnjeg srpskog rasejanja u Americi.

Ne usuđujem se da zaključujem šta bi u novom milenijumu mogla da kaže srpska reč iz rasejanja. Znam samo šta bih ja poželeo da kažem. Seoba nema, postoje, kao duge, samo mostovi.

Jovan Janjić