01.01.00
Dnevnik
29.05.2002.
SAVREMENA PROZA
Mudrost nonšalantne naracije
Nina Živancevic: KAO ŠTO VEC REKOH; "Prosveta", Beograd, 2002.
Piše: Svetozar Poštic
U "Otkrivenju" Jovanovom iz Novog zaveta pada veliki grad Vavilon "jer otrovnijem vinom kurvarstva svojega napoji sve narode". Odavno NJujork, prestonicu bluda, apokalipticari nazivaju Vavilonom. Ti mracni proroci jedva su docekali 11. septembar prošle godine da opravdaju svoja zloslutna predvidanja i najave pocetak Poslednjeg suda. Najveci deo radnje romana Nine Živancevic "Kao što vec rekoh", njenog treceg proznog ostvarenja, odvija se u NJujorku, koga ona naziva Apokalipticnim gradom. Kazna Božija u njemu izvršava se preko kuge naših dana, AIDS-a ili SIDE, koja prati Amerikance kao veciti strah od greha u koji su ogrezli, i odnosi ljubavnika najboljeg prijatelja glavne protagonistkinje. Ta bolest samo je poslednja u nizu strašnih epidemija. Izmedu svakog poglavlja, Nina Živancevic umece kratke crtice o najvecim pomorima i zarazama zabeleženim u istoriji covecanstva.
Aluzijama na Armagedon ne završava se paralela sa Novim zavetom. Roman se sastoji od cetrnaest poglavlja, ili pisama, koliko je potpisao i Apostol Pavle. A i Hrista autorka uvodi u Novi svet, sa svim dilemama i porocima koje on donosi, na taj nacin dajuci svoj doprinos velikom intelektualnom pokušaju osavremenjivanja hrišcanstva, tj. smanjivanja jaza izmedu biblijskog i današnjeg kulturološkog konteksta.
Apokalipticki grad Nina Živancevic suprotstavlja Gradu Svetlosti, Los Andelesu, na zapadnoj obali dekadentnog kontinenta. LA je suncan, pun holivudskih zvezda od kojih je jedan, Harvi, ljubavnik protagonistkinje zvane Z (izgovara se Zi). Žrtva otudenosti prouzrokovane slavom i bogatstvom, Harvi (Kajtel?) na svoje prozore, zbog neizlecive depresije, navlaci zastore i zabranjuje pristup Svetlosti.
Sujetni glumci su jedan od tri umetnicka arhetipa koji okružuju i privlace Zi. Druga dva su slikari, oliceni pre svega u umetnicima fin-de-siecle Beca u koga ona u jednom poglavlju, sa svojim prijateljem K(afk?)-om, zaranja, i pisci, kojima naratorka i sama pripada. Uticaj umetnosti na autorku na poseban nacin je obraden u snu o tri kraljice sa kraja romana koje predstavljaju slikarstvo, glumu i pisanje. Jedina bez ociglednih poroka je Crvena kraljica, spisateljica, neka vrsta pišcevog mentora, koja nam se na kraju ipak otkriva kao njen plagijator, i san pretvara u potpuni košmar.
Najubedljivija tema romana ipak nije ni Apokalipsa ni umetnost, nego odnosi sa ljudima, narocito sa onima suprotnog pola. Muškarci sa kojima Zi stupa u u kontakt - agresivni Bo, verni Lu, prefinjeni K, neodoljivi Maks i izgubljeni Harvi - su joj i prijatelji, i ljubavnici, i braca (i sestre) i ocevi. Ona u svaki odnos ulazi sa mnogo pažnje, predanosti i poverenja, boreci se ljubavlju prema bližnjem protiv svih zala ovog okrutnog kontinenta, ovog okrutnog sveta.
Treba naglasiti i jezicke inovacije nastale pod uticajem engleskog i francuskog jezika. Strucnjak za americku književnost, dugogodišnji stanovnik Pariza, Nina Živancevic na zanimljiv nacin ubacuje americki niz reci povezanih crticom koji cine jedan atribut, kao u recenici "nije to bila ona domaca ostavi-nas-na-miru tišina". Ili, na primer, sintagma "u toj epohi" (franc. a l"epoljue - u to vreme) koja, izrecena u tom kontekstu, u našem jeziku dobija jedno dublje vremensko i prostorno znacenje.
Roman "Kao što vec rekoh" zabeležen je kao jedna jedina misao, haoticni ali pronicljivi tok svesti jedne žene, intelektualke i umetnika. Kao što i sam naslov govori, on odaje utisak nonšalantnog monologa i naraciju ne najavljuje kao senzacionalno i originalno delo. Iza tog neobaveznog prepricavanja i filozofiranja krije se dobro promišljen i vešto napisan prozni tekst koji se prati kao jedna sveža i mudra misao.
01.01.00
Politika
18.05.2002.
URBANI ROMAN
Vizija Njujorka
Roman "Kao što vec rekoh" Nine Živancevic objavila "Prosveta"
"Dakle, tri veštice ili tri vile, ili, ako hocete, tri kraljice su se pojavile u mom životu gotovo u isto vreme - onda kada sam bila najljupkija, najsiromašnija i najživlja devojcica u Apokalipticnom gradu. Jedna od kraljica je bila slikarka i uvek se odevala u crno, druga je bila glumica i uvek se oblacila u ljubicasto, a treca, književnica, najopasnija, uvek je nosila crveno".
Ovo je detalj iz novog romana Nine Živancevic "Kao što vec rekoh", koji je nedavno objavljen u izdanju "Prosvete". Pocetkom meseca, pesnikinja, pisac i profesor koja živi i radi u Parizu, boravila je u Beogradu i tom prilikom predstavila ovu knjigu.
Za razliku od prvog romana "Prodavci snova", u kome, po njenom sopstvenom priznanju, ima mnogo autobiografskog, ovde je autorka mnogo više razmišljala o prototipovima: o mladom umetniku koji traži sebe, o licu koje traži socijalnu pomoc, o licu koje traži lekarsku pomoc, poigravala se sa vremenom, istraživala pitanje žanra...
Roman je pisan u vidu poslanice sastavljene od 14 epistola. Kao što je u recenziji napisao Miodrag Radovic, autorka nas uvodi u bekgraund gradskog miljea koje je oslikano i simbolicno predstavljeno vizijom Njujorka ili, kako ga autorka naziva, "apokalipticnog grada".
G. P.
01.01.00
Dnevnik
11.09.2002.
SUSRETI: NINA ŽIVANČEVIĆ, KNJIŽEVNICA
Naši pisci su nezaštićeni
Uvek je zdravo boraviti u nekoj kulturi, ako čovek ima pogled sa strane, jer zadržava kritički odnos prema toj sredini i prema toj kulturi, ali je preduslov da se dobro poznaje njen jezik - kaže naša poznata autorka, već dugo vezana za američku i francusku književnost i kulturu
Svoj novi roman ?Kao što već rekoh?, u izdanju ?Prosvete?, prozaistkinja, pesnikinja, naučnica, prevodilac i likovna kritičarka Nina Živančević predstavila je nedavno i u Novom Sadu, da bi se, nakon toga, vratila u inostranstvo, gde već decenijama živi i radi. Stipendija za usavršavanje na ?Naropa institutu? u Bolderu, u Koloradu, ispostavila se kao uvod u desetogodišnji boravak u Americi, gde je do devedesetih godina, ali i kod nas, objavljivala knjige poezije, a potom i priče, kao i dva romana.
U Americi je upravo izašla knjiga njenih izabranih pesama. Poznata je u inostranstvu, i kod nas, kao književni performer i performer uopšte. Neke od njenih poema su snimljene i na nosačima zvuka, u saradnji sa uglednim svetskim kompozitorima. Stalna je likovna kritičarka uglednog njujorškog likovnog magazina ?NJujork arts?. Poslednjih nekoliko godina živi u Parizu i stalni je dopisnik Kulturnog dodatka našeg lista iz tog grada.
Pripadate američkoj, francuskoj, i, naravno, našoj literaturi. Da li je Vaša autorska perspektiva u tim literaturama različita, ili je uspela da postane jedinstvena?
- Uvek je zdravo boraviti u nekoj kulturi, ako čovek ima pogled sa strane, jer zadržava kritički odnos prema toj sredini i prema toj kulturi, ali je preduslov da se dobro poznaje njen jezik. Taj odnos treba da je neutralan, ni preterano kritički, ni ksenofobičan, pun mržnje, ni preterano odobravajući. U trenutku kada sam se obrela u američkoj kulturi, već sam dovoljno znala engleski jezik, anglosaksonsku i američku kulturu, pa sam ono što sam primećivala, mogla nekako da apsorbujem i protumačim.
Kada sam prešla u Francusku, pre desetak godina, bilo mi je daleko teže da taj svoj kritički pogled usmerim prema Francuzima, ne samo zato što se radi o staroj civilizaciji i naciji. Odnos moći, društva i medija, daleko je skrovitiji i suptilniji u Francuskoj. Malverzacije su suptilnije, klonizacija je suptilnija, rasizam je suptilniji, nego u Americi, tako da je svim tim pojavama daleko teže ući u trag u Francuskoj, ili u Nemačkoj, nego u Americi. To ne znači, i ne bih volela da kažem, da sam videla Ameriku kao jedno pop-art carstvo, gde je sve strip i gde je sve crno-belo. Nije ni to tako, ne bih sebi smela da uzmem tu slobodu da kažem nešto tako.
Može li se govoriti o posebnim literarnim entitetima kada su u pitanju Amerika i Evropa?Neki pisci vole da kažu da uklanjaju granice, a Vi, čini se, više ste skloni da pružate pogled iznad granica, svesni posebnosti koje treba da postoje, ali i razlika koje uočavate?
- Naravno, i ja sam doživela nešto tako u Francuskoj, kada sam polagala doktorat iz slavistike o recepciji dela Miloša Crnjanskog u Francuskoj. Tada sam iznela neke veoma negativne činjenice, da na našu kulturu i književnost niko nije već dugo godina obratio pažnju, da je postojao jedan politički trenutak, za vreme rata, kada su knjige naših autora jednostavno uklanjane iz knjižara, pa čak i knjige Ive Andrića. Francuski profesori zamerili su mi i rekli: ?Znate šta, to je jedan veoma negativan i ksenofobičan odnos prema našoj kulturi, odnosno mišljenje je netačno i suviše kritičko?. Ja sam im odgovorila da su to činjenice, jer sam išla od knjižare do knjižare i raspitivala se da li tu postoje knjige naših autora. To je zaista bio jedan takav trenutak.
Koliko se promenio Vaš odnos prema našoj literaturi i vrednovanje, kada ste otišli u inostranstvo?
- Pre svega, stekla sam daleko veće poštovanje prema našim autorima koji zaista, uz neverovatne teškoće, uspevaju da opstaju i da pišu, jer ovde autor apsolutno nije zaštićen. Postojao je jedan period u Titovoj Jugoslaviji, kada su određena lica dobijala honorare ili zaštitu. Međutim, u današnjoj situaciji život autora je veoma komplikovan i složen u našim krajevima i mislim da bi to moralo da se menja.
Evropska poezija uči od američke
U poslednje vreme se ustalilo da se po poznatim romanima snimaju filmovi, pa tako i knjige postanu popularnije, kao ?Gospodar prstenova? ili ?Hari Poter?. Da li je to neminovan put koji će u budućnosti isključivo biti jedini način da se osvoji milionski broj čitalaca?
- Očigledno ima knjiga popularne književnosti koje mogu da se prenesu na platno i ja ne smatram da ta dva medija ne mogu da idu zajedno i da ne mogu da se nadopunjavaju. Dobar primer za to su filmovi Rob Grijea ili Margaret Dira u Francuskoj, kao na primer ?Hirošimo ljubavi moja?, ili bilo šta što je ona napravila. Znači, film može da bude visoka vrednost koja direktno proističe iz neke knjige, a i kasniji roman može da se napiše po filmu. Mislim da je to sasvim moguće, ali i da sam jedna od retkih osoba koja tako misli, pošto ljudi obično smatraju da je filmsko ostvarenje potpuno nezavisno.
Priredili ste i nekoliko antologija američke poezije. Da li se tamo više čita poezija ili proza?
- Američka poezija je nešto veoma živo i mislim da je fenomen savremene američke poezije veoma zanimljiv. Recimo, savremena francuska poezija je dosta nezanimljiva i uštogljena, a njen izraz zaustavljen negde kod Valerija i Malarmea. Ne verujem da su mnogo krenuli dalje, možda u periodu nadrealizma, i to je bio poslednji zlatni vek francuske poezije. Sledećih pedeset godina se u Francuskoj poeziji ne događa ništa, do trenutka kada počinju da otkrivaju američku poeziju i dosta je prevode.Zašto je američka poezija važna? Zato što je duh američke poezije građen na određenim teoretskim ostvarenjima. Pomenimo samo čuvenog teoretičara i pesnika Ezru Paunda, koji je počeo tu celu školu modernizma, a zatim se nastavilo sa Volasom Stivensom, Frenkom O? Harom i drugim američkim pesnicima. Ta istraživanja su takođe zasnovana na radu u jeziku i na nekim Hajdegerovim teorijama o jeziku. Mislim da su Amerikanci, mada im možemo dosta toga zameriti, daleko ozbiljnije uzeli tu celu analitičku školu filozofije koja se kod njih odomaćila. Vitgenštajn i Ričard Rorti su njihovi filozofi koji stalno govore o jeziku i o razgrađivanju jezika i njegovoj primeni u praksi, odnosno poeziji. Oni su dosta dobro ušli u to tkivo, dok se u Evropi ljudi još nisu interesovali za to, jer su smatrali da je nepotrebno da se nakon Malarmea o tome govori i da se istražuje. Kao čudan fenomen dogodilo se to da se američka poezija razvila kao hibrid, kao neki žanr, a da evropska poezija danas gleda, ugleda se ili uči nešto od nje.
Slabost podele na polove
Koliko i danas sve to prati američka kritika i da li još opstaje kao škola?
- Američki kritičari se veoma ozbiljno bave poezijom. Recimo, Suzan Zontag, da uzmemo najpoznatije kritičare, ili Harold Blum. Oni su se baš ozbiljno bavili poezijom i poetikom, kao i Mardžori Perlof. Kao što smo imali džez i Džona Kejdža, koji je stvarao određenu teoriju u muzici, tako se sve to odigravalo i u poeziji. A svi koji se bave muzikom znaju šta je značio džez i šta je značila etapa američkog džeza u muzici.
Da li priznajete podelu na ženske i muške pisce?
- Apsolutno delim mišljenje, rekla bih, mog velikog mentora i osobe koja je na mene uticala, Julije Kristeve, koju često smatraju osnivačicom feminizma i feminističkog pokreta. Međutim, ona se uvek ograđuje u kaže da nije militantni feminista. Ona se trudi da ostvari drugost, mogućnost ili moć drugog, ali, svi ti ?izmi?, kao i sve što je militantno, a tu delim mišljenje Julije Kristeve, besprimerni su i ružni. To je kao kritika marksizma. Feminizam, to je kao marksizam podignut na kub.
Drugi pol, kao što reče Simon de Bovoar, znači drugost. Međutim, praviti jedan veliki rez, to govori o nemoći i slabosti i ako priznate da postoji nešto drugo, takozvani drugi ili slabiji pol, sami ukazujete na mogućnost slabosti i nemogućnosti. Ja se nikad nisam osećala ni slabom ni ugroženom. Uvek sam u sebi podjednako čula i muške i ženske glasove koji su tu prisutni, ali ne bih mogla da kažem ja sam žena, a neko je muškarac i da smo dva podeljena sveta koja se nigde ne susreću. Mislim da je svako ljudsko biće daleko kompleksnije.
Kraj američke sigurnosti
Da li delite mišljenje da posle 11. septembra u Americi više nikad neće biti isto?
- To je apsolutno tačno. Bila sam u Americi posle svih tih događaja i stanje se jeste promenilo. LJudi su daleko nesigurniji i zaplašeniji, kao kada u jednom braku uviđate da neke stvari ne funkcionišu. Dođete do nekih strašnih saznanja, kao kada se žena vrati kući i vidi svoga supruga u spavaćoj sobi s nekim drugim.
To što su te kule porušene i Pentagon napadnut, to je daleko uzdrmalo i svest o sigurnosti Amerike i tog sjajnog moćnog carstva, jer, bez obzira šta mislili o drugim zemljama i kakva je bila njihova spoljašnja politika, oni su se uvek osećali sigurno u svojoj zemlji. Uvek je postojala svest o određenoj stabilnosti i sigurnosti, međutim to više danas ne postoji.
Nataša Pejčić
