Selimir Radulović (1953, Cetinje) je objavio osam pesničkih knjiga: Poslednji, dani (1986), San o praznini (1993), U sjenku ulazim, oče (1995), O tajni rizničara svih suza (2005), Snovi svetog putnika (2009), Pod kišom suza s Patmosa (2012), O pastiru i kamenu sa sedam očiju (2015), Senka osmog eona (2016); knjige izabranih pesama: Po licu noći (1996,1997), Knjiga očeva (2004), Gde Bogu se nadah (2006), Izveštaj iz zemlje živih (2009), Svetlo iz očeve kolibe (2011) i knjige izabranih i novih pesama: S visa sunčanog, strašnog (1999), Kao mirni i svetli vesnik (2008), Pesma s ostrva siročadi (2010.) Pre nekoliko godina, u izdanju Srpske književne zadruge i Pravoslavne reči, objavljena su mu Izabrana dela (I–V). Povodom njegovog pesničkog dela objavljena su dva zbornika radova: Pesnik nokturna (1995) i Svetlo iz očeve kolibe (2015). Autor je pet antologija/hrestomatija, knjige književno-kritičkih tekstovaPovoj i članci (1987) i knjige ogleda Svetlo iz očeve kolibe (2015). Za svoj književni rad dobio je Novembarsku povelju Novog Sada, Iskru kulture, Pečat varoši sremsko-karlovačke, Kočićevo pero, Nagradu Proljetnog sajma u Banjaluci, Nagradu Teodor Pavlović, Vukovu nagradu, Nagradu Miodrag Đukić, Nagradu Simo Matavulj i Povelju Morave.Bio je sekretar Pokrajinskog fonda kulture (1990–1992), direktor Kulturnog centra Novog Sada (1992–1997), predsednik Društva književnika Vojvodine (1997–2000), glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće Orfeus (2001–2012), direktor Sterijinog pozorja (2012–2014). Sada je upravnik Biblioteke Matice srpske. Potpredsednik je Udruženja književnika Srbije. Živi u Novom Sadu.
24.11.08
Sad smo sve ono što nismo bili
Selimir Radulović
Srpski narod je pokazao da dobro razume jezik kosovskog mita, kaže za Glas javnosti Selimir Radulović
Selimir Radulović pripada srednjoj generaciji u savremenom srpskom pesništvu. Nedavno je izdavačka kuća Prometej, iz Novog Sada, objavila njegove izabrane i nove pesme, pod naslovom „Kao mirni i svetli vesnik“, u kojima nas ovaj pesnik, najneposrednije, suočava s našim duhovnim korenima. Razgovaramo s njim o njegovoj pesničkoj tradiciji, o dvadesetom veku u srpskom i evropskom pesništvu, o Kosovu i Metohiji, o Crnoj Gori..
Koji pesnički glasovi grade vašu pesničku tradiciju?
- Kada govorim o svojoj pesničkoj sudbini, onda je izvesno da sam imao dva pesnička života. Prvi, okončan krajem osamdesetih godina prošlog veka, u okviru kojeg sam, bez ostatka, izvršavao naloge takozvanog zanatlijskog pisma. Pisao sam poeziju, nisam pisao pesme! U tom duhu, rekao bih, iznedruje devedeset odsto tekuće pesničke produkcije u Srbiji. Od ranih devedesetih započeo je moj drugi pesnički život, saglediv u stavu da je poezija, najjednostavnije rečeno, verodostojni i nepregledni predeo pevanja i mišljenja. Zato sam zapevao iz senke najlepšeg i najvećeg pevača, Sina Čovečjeg i Sina Božjeg, odnosno pesnički se odmeravao s najlepšom i s najvećom knjigom. Plivao sam u zavodljivoj biblijskoj reci, trudeći se da iznađem najbistriji rukavac, s varljivom nadom da će to biti samo moj rukavac.
A klasici?
Moj pogled je, istovremeno, išao i ka mitu i ka neuskolebivoj pesničkoj riznici starih stihova, u kojoj su smešteni najeminentniji pesnički uzorci u minulih dve hiljade godina. I u senci velikih pesničkih hrastova, kao što su Homer, Dante, Šekspir, Bajron, Gete, Helderlin, Novalis, Kavafi, Trakl, Rilke, teče moj drugi pesnički život. I da budem sasvim otvoren, s vremena na vreme, izlazeći iz senke njihovih monumentalnih krošnji, tražim, promaljajući stidljivo glavu, u sunčevu zraku, onaj snop svetlosti i boja koji mi se čini najizazovnijim. Kada je, pak , reč o našoj, srpskoj, pesničkoj tradiciji, najviše me raznežuje i potresa tavna pesnička gama Vladislava Petkovića Disa. Jednako tome, i pesnička univerzalnost i produktivna neuravnoteženost Laze Kostića, koji je ispevao najlepšu pesmu srpskoga jezika, pesmu „Među javom i međ’ snom“.
Kosovo i Metohija, mesto rođenja svih nas, kako vi pesnici volite da kažete, ponovo je, ovih dana, u žiži naše javnosti. Ima li leka za tu otvorenu ranu?
Ponoviću ono što sam već jednom rekao, uprkos bednoj, kolporterskoj, psihologiji šarenog, ćilimskog, sveta. U slučaju Kosova i Metohije pokazalo se tačnim da je mit pouzdan, pod pretpostavkom da se razume njegov jezik. Srpski narod je dokazao da dobro poznaje jezik kosovskog mita, iako je, u minulom desetleću, sve urađeno da se izbriše i taj jezik i taj mit. I nije pristao, da upotrebim jednu starozavetnu sliku, da napusti mesto šatora davnog , odnosno, da, kako vi rekoste, napusti mesto rođenja svih nas. Jer, šta ostaje kad se izađe iz zidina tela, iz neprohodnih šuma i dubokih provalija, iz života kratkog, zemaljskog, što se u Pismu neprolaznom i ne naziva životom, već stranstvovanjem, besputicom kroz zemlju izgnanstva našega? I nije li priča o nebeskom bescen blagu, koja ne mari za uzdarja zavodljive slave zemaljske i udovoljenja neudovoljivim i nenasitim prelestima, u mitu, kosovskom mitu, uspostavila idealni kontekst!?
