Kao...

06.02.07

Književnik, prevodilac novinar... Ana Šomlo, koja poslednjih godina živi u Jerusalimu, svestrani je stvaralac koji je stekao veliki broj čitalaca. Na prvom mestu romanima koji doživljavaju ponovljena izdanja („Kao...”, „Lea Štraser”, „Žuti prkos”, „Milenina pisma Kafki”...), a zatim prevodima sa hebrejskog jezika, čime gradi most između dva naroda i dve kulture, srpske i izraelske. Za taj rad je 2005. godine dobila prestižno priznanje u Jerusalimu, „Laureat svetlosti”, koje se jednom godišnje dodeljuje ličnosti koja je najviše doprinela da se izraelska kultura i književnost lansiraju u svetu.

Kada se za nečiju knjigu kaže da je „topla priča o ljubavi”, a to je Vaš roman „Kao...”, čitaoci to smatraju preporukom. Ipak, o ljubavi nije baš lako pisati?
– O ljubavi nije lako pisati kada o sopstvenim osećanjima pišete u dobu u kojem se nalazite i čini vam se da je to osnovno životno pitanje. Međutim, kada kao odrasla osoba pišete o prvoj ljubavi koja vam se svojevremeno činila doživotnom, kao što je to bilo u mom romanu i dogodilo se glavnoj junakinji „Kao”, onda sa tog vremenskog aspekta ljubav možete posmatrati sa izvesnim humorom, kao što unuci ljubavne probleme svojih baka doživljavaju kao pravu komediju.

I Vaš roman „Lea Štraser” je ljubavni roman, ali se u njemu prepliću i druge teme: politika, neznanje, zavist, ogovaranje, podmetanje... Šta je za Vas „Lea Štraser”?
– „Lea Štraser” je deo romana „Žuti prkos” koji je tek nedavno objavljen. To je doba mog odrastanja i sazrevanja, kako ličnog, tako i društva i profesije kojom sam se bavila. Ne znači da se meni dogodilo sve što i Lei Štraser, ali porodično ime mog oca Miroslava nekada je glasilo Štraser. Sve odlike društva koje pominjete u pitanju postoje oduvek, ali mlada osoba, ovog puta Lea, ih doživljava sa dubokim razočaranjem.

Vaša knjiga „Bila sam tvoje more” donosi zamišljenu prepisku Franca Kafke i Milene Jesenske. Kako ste došli na ideju da nestala Milenina pisma „oživite”? Koje Vam je osnovno osećanje prožimalo tu prepisku?
– Kafkina prepiska u mojoj knjizi „Bila sam tvoje more”, kako se Kafka obratio Mileni u jednom svom pismu, nastala je slučajno. Jednog sam dana srela pisca Zorana Gluščevića koji je proučavao Kafku. Ne znajući to, ispričala sam mu da trenutno čitam njegova „Pisma Mileni”. Pamtim da smo stajali na uglu Sarajevske ulice i Kneza Miloša u Beogradu kada mi je kazao: „Strašna je šteta što su njena pisma nestala.” „Nema veze”, rekla sam u šali: „Odgovoriću ja, umesto Milene, Kafki.” Međutim, Zoran je to ozbiljno shvatio i svakodnevno mi se javljao da proveri da li sam počela da pišem, dok na kraju nisam krenula da istražujem Milenine i Kafkine živote, upoznala dela srednjoevropske književnosti, bavila se time desetak godina, da bih prvo objavila „Milenina pisma Kafki”, a nedavno „Bila sam tvoje more”, čitavu prepisku Kafke i Milene, što je ovoj ljubavnoj priči dalo izvestan novi ton. Zoran je bio zadovoljan, a Ernest Pavel, najpoznatiji kafkolog, pisao mi je iz Amerike da je promenio svoj stav prema ličnosti Kafke pročitavši moju knjigu.

U predgovoru toj knjizi pišete: „Naše je doba vreme novih zaborava i vaskrsnuća, drugih verovanja i simbola.” Za čime najviše treba žaliti?
– Osnovno osećanje koje me je prožimalo dok sam pisala ovu knjigu je neostvarena ljubav ličnosti koje su pripadale jedna drugoj.

Ne znam da li treba žaliti za nečim. U životu se sve promenilo: ideje, osećanja, odnos prema vrednostima, čak je i muzika ostala bez melodije, poseduje samo ritam. Tešim se da je, ipak, reč o mladosti moje generacije koja je prohujala, jer, da je sve kako posmatram i vidim objektivna stvarnost činilo bi se da je budućnost mračna, kao što je to i našim starima nekada izgledalo. Doduše, nisu mnogo ni grešili.

Uspešno prevodite sa hebrejskog na srpski: preveli ste odličan roman Šulamit Lapid, a sada je upravo objavljen i Grosmanov „Lavlji med”. Koliko Izrael poznaje našu književnost? Imate li nameru da prevedete na hebrejski nekog našeg modernog pisca?
– Sa hebrejskog rado prevodim na srpski jezik. Sem knjiga pomenutih u Vašem pitanju, prevela sam i „Antologiju kratkih izraelskih priča” koju je objavila „Bagdala”; doktorsku disertaciju izraelske spisateljice i profesora Univerziteta u Jerusalimu, Lili Zamir: „Danilo Kiš: Jedna bolna, mračna Odiseja”, zatim roman Aharona Apelfelda „Badenhajm 1939.”; „Četiri kamile u pustinji i druge priče” Gideona Telpaza; „Antologiju savremene izraelske poezije” i mnoge priloge, objavljene u srpskoj periodici i novinama... Međutim, smatram da na strani jezik mogu da prevode samo oni čiji je to maternji jezik ili su odrasli i školovali se u toj sredini na čiji jezik prevode. Dina Katan Bencion uspešno prevodi našu književnost o kojoj se ovde zna, ali nedovoljno. Nadam se da će moji unuci, rođene Sabre – Izraelci – time jednog dana da se bave jer im je maternji jezik srpski, a od rođenja žive u Izraelu.

Pišete li novi roman?
– Upravo sam završila veliki Hebrejsko-srpski rečnik na kojem sam radila deset godina. U međuvremenu sam pisala priče, ali ne može se istovremeno koncentrisati na naučnofilološki rad i priču, smišljenu kao roman. Mada sam o tome razmišljala. Već ovih dana ću početi da pišem roman o devojci iz Beograda koja je odlučila da dođe u Izrael, i o onome što joj se ovde događa.

Anđelka Cvijić