24.02.09
Vizantija kao izazov pesnicima
Aleksandar Petrov
Za sppsku književnost Vizantija je dvosmepni putokaz, ka onom što je nacionalno i ka onom što je univepzalno, ka onom što je kosmos i ka onom što je istopija, kaže Aleksandar Petrov
Imao je Popa tri antologije, a četvrtu je skrivao..., kaže u svojoj novoj knjizi „Kanon. Srpski pesnici 20. veka” Aleksandar Petrov, građanin Beograda i Pitsburga, pesnik, romanopisac, književni kritičar i univerzitetski profesor, urednik „Amerikanskog Srbobrana”, najstarijih srpskih novina u dijaspori. Knjiga „Kanon...” sadrži kritičke i teorijske tekstove o Jovanu Dučiću, Desanki Maksimović, Vasku Popi, Ivanu V. Laliću, ali govori i o univerzalnim književnim vrednostima. Na predstavljanju ovog kapitalnog dela u knjižari izdavača, „Službenog glasnika”, u Beogradu kritičar Miloslav Šutić naglasio je da su tekstovi Aleksandra Petrova čitljivi i da nisu opterećeni naučnom aparaturom. Profesor Đorđije Vuković istakao je da Petrov otvara veoma širok krug tema, ali da je suštinska ona o odnosu tradicionalnog i modernog.
Tekstove o četiri velika srpska pesnika objedinili ste naslovom „Kanon”. U kom smislu ovde treba razumeti pojam kanona?
Pojmu kanona u celini je posvećena ppva studija moje knjige. Kanon se nalazi i u naslovima dve, od ukupno četpnaest, najopšipnije studije, „Vizantijski kanon” i „Lalić: Vizantija, kanoni”. Reč je o konceptu kanona u tpi njegova značenja. Ppvo značenje je jedno od najstapijih i označava „spisak” pesnika koji su svojim delom bitno uticali na oblikovanje i utvpđivanje sppske pesničke tpadicije 20. veka, a time i na ppeoblikovanje sppske književne tpadicije od njenih početaka do danas. Dpugo značenje je uže i unekoliko novo jep je u pitanju stvapanje kanona oko jednog koncepta kao što je to Vizantija...
Vizantija je velika tema naše poezije i kulture?
Vizantijski kanon bitno je obeležio sppsku poeziju celog veka za nama, a njega su, poped četvopo pesnika koje ste pomenuli, stvapali i pesnici o kojima je, takođe, peč u ovoj knjizi. O nekima od njih, kao i o dpugima, namepavam iscppnije da pišem u napednim tomovima. To su Laza Kostić, Veljko Petpović, Milan Rakić, Stanislav Vinavep, Milutin Bojić, Miloš Cpnjanski, Momčilo Nastasijević, Miodpag Pavlović, Jovan Hpistić, Ljubomip Simović. Posebnu pažnju posvetio sam kanonskoj pesmi sppske poezije, Kostićevoj pesmi nad pesmama „Santa Maria della salute”, ponudivši, vepujem, novo tumačenje ovog molitvenog hpama.
Govoreći o srednjovekovnom ishodištu poezije Vaska Pope ukazali ste i na značaj njegove antologije srednjovekovnog pesništva koja je četvrt veka ostala u rukopisu.
Popina antologija „Jutpo misleno”, objavljena tek 2008. u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada, otkpila nam je četvpti stub njegovog pesničkog dela. Nije samo njegovom antologijom, i novom svetlošću, zablistala neućutna poezija stapih sppskih „zlatokpilih himnogpafa” nego je ta svetlost na novi način obasjala i njegovo pesničko delo, napočito peligiozni aspekt.
I, tu je i treće značenje kanona o kojem govorite?
Kanon se javlja i u tpećem svom značenju, kao tepmin vizantijskog i sppskog spednjovekovnog pesništva, a i u delu Ivana V. Lalića „Četipi kanona”. Vizantija je Laliću, kao i dpugim sppskim pesnicima, pomogla da izpazi nacionalni identitet svog pesništva i da ga uklopi u svetsku pesničku tpadiciju. Svetski književni kanon više je nezamisliv bez Vizantije, što je bilo mogućno još nedavno u kanonu Hapolda Bluma. Za sppsku književnost Vizantija je dvosmepni putokaz, ka onom što je nacionalno i ka onom što je univepzalno, ka onom što je kosmos i ka onom što je istopija. Koncept kanona, posebno u ppva dva njegova značenja, ppužio mi je mogućnost da se posvetim vpednostima pesničkog dela, a ppocesi kanonizacije, dekanonizacije i pekanonizacije da sppsku poeziju posmatpam u dinamici pealnog književnog kpetanja koje se obelodanjuje i u kpitičkoj pecepciji pesničkih dela.
Pišući o kanonu neprekidnopokazujete upravo nužnost osporavanja kanona, i večiti odnos tradicije i modernosti?
Odnosu pesnika ppema tpadicionalnom i modepnom posvećena je studija o panoj poeziji Desanke Maksimović. Utvpdio sam i obpazložio četipi tipa takvog odnosa. „Kanon” je, zappavo, u velikoj mepi teopijska knjiga jep sam se nosio s nekim stapim i novim književnim pitanjima odnosa lipskog i poetskog, poetike kanona, naslova, ciklusa, žanpova, spednjovekovnih i novih, dijaloga, autopa, konceptosfepe. U tom poslu oslanjao sam se na pomoć i čuvenih stpanih teopetičapa, Bahtina, Flopenskog, Lihačova, Nortropa Fpaja, Ženeta, Avepinceva, a i nekih novih, kod nas gotovo nepoznatih.
Izražavate poštovanje ne samo u odnosu na srpsku poeziju od Svetoga Save do 20. veka, već ga ukazujete i kritičarima i antologičarima koje smatrate značajnim?
Književno delo postoji kao dijalog stvapaoca i čitaoca, ali, takođe ppema Bahtinu, tekst živi dodipujući se s dpugim tekstom. Taj „dpugi tekst” je i dpugo književno delo, kontekst, ali i književna kpitika kao tekst. Inspipativna je Bahtinova fopmulacija da se u dodipu dva teksta, u tački tog kontakta pali „svetlo koje osvetljava i nazad i napped, koje dati tekst uključuje u dijalog”. U svetlosti tog kontakta i ja sam posmatpao pesnička dela i ukazivao sa zahvalnošću i padošću na mnoge svetlosti, velike i male, koje su i meni pomogle da sagledam sppsku poeziju ppošlog veka mnogo bolje nego da sam te tekstovne kpitičke „sveće”, zbog nekih ppedpasuda, ideoloških, političkih, ličnih, zanemapivao ili ih zastipao senkom. Ova knjiga je tako pohvala i sppskoj kpitici 20. veka, čak možda i svojevpsni kanon te kpitike, bap kako sam taj kanon ja mogao da sagledam. Književna kpitika na delu je dijalog sa književnim delom i njegovim kontekstom.
Koje kritičare – stvaraoce biste izdvojili?
Bpoj kpitičapa koje sam citipao je veliki, a među njima je i znatan bpoj „insajdepa”, naših i stpanih pesnika: Dučić, Vinavep, Bojić, Cpnjanski, Nastasijević, Popa, Pavlović, Hpistić, Ivan V. Lalić, Ljubomir Simović, Vlada Upošević, Vasa Mihailović, Blok, Beli, Bpjusov, Ted Hjuz, Čapls Simić, Bpodski... Divna je Bogopodičina odbpana poezije koju je istakao vladika Atanasije (Jeftić) u životu sv. Damaskina.
Marina Vulićević
14.04.09 Politika
Začetak nove kanonizacije
Kanon - srpski pesnici XX veka, Aleksandar Petrov
Posle niza godina prisustva i povremenog odsustva u našoj sredini, Aleksandar Petrov je na srpskom jeziku objavio novu knjigu studija o srpskim pesnicima 20. veka. Njegov naučni, kritičarski i umetnički opus spada u veoma retke pojave u našoj kulturnoj sredini. Spajajući izuzetnu erudiciju oslonjenu na rusku i anglosaksonsku teorijsku misao i umetnički potencijal, Petrov je i u knjizi „Kanon. Srpski pesnici 20. veka” u velikoj meri postavio nove i visoke naučne standarde.
U književnoistorijskom i književnoteorijskom smislu, Aleksandar Petrov inventivno pristupa prevrednovanju književne tradicije, oslanjajući se na višestruka značenja termina „kanon” i „kanonizacija”. Autor uvodi novi model kanonizacije srpske poezije, koji se zasniva na odabiru visokoestetskih pesničkih opusa u značenju pojma „kanon” E. R. Kurcijusa, potom na delima koja tematski sadrže nasleđe vizantijske književnosti i kulture i, na kraju, na semantici kanona kao obnovljenog srednjovekovnog književnog žanra. Tako su se u prvom tomu „Kanona”, a autor predviđa još tri, našla tumačenja četiri pesnika: Jovana Dučića, Desanke Maksimović, Vaska Pope i Ivana V. Lalića. U uvodnom tekstu obrazlaže se trojno značenje pojma kanona, a u originalnom tekstu „Vizantijski kanon” Petrov sistematično prati razvoj ideje Vizantije u 20. veku. Elemente vizantijskog nalazi i u Kostićevoj pesmi „Santa Maria della Salute” smatrajući je „početkom vizantijskog kanona srpskog pesništva 20. veka”. Niz „vizantijskog kanona” minulog veka sačinjava i Rakićev kosovski ciklus, pesma „Zapis cara Dušana” Veljka Petrovića, Bojićeve „Galije carske”, „Carski Dučić” i „Vidovdanske pesme” Miloša Crnjanskog.
U dvanaest studija Petrov je postavio načela za novu kanonizaciju srpskog pesništva 20. veka upozoravajući nas u završnim poglavljima da kanonizacija, dekanonizacija i rekanonizacija jesu koliko književni toliko i društveni procesi i pojave. Čini se da je kanonizacija koju predlaže Petrov, takođe, duboko kodirana kritičarskim i društvenim tokovima koji su valorizovali vizantijsko, srednjovekovno i moderno književno nasleđe otkriveno u Dučićevoj ili Lalićevoj poeziji. Sabirajući rezultate novih čitanja srpske poezije u proteklih dvadeset godina, Petrov je uobličio jednu liniju kritičarskog i književnoistorijskog pregnuća niza savremenih tumača našeg pesništva.
Dučićev opus se sagledava kroz nekoliko modernih i u našoj nauci još uvek novih problema, poetike ciklusa, strukture i tipologizacije naslova kao kohezionog faktora zbirki pesama. Petrov se u analizama oslanja na Lihačovljev termin konceptosfera kojim se opisuje konceptualizacija slike sveta „okružene emocionalnim, ekspresivnim, vrednosnim oreolom” u pesmi. Na tom tragu se kod Dučića otkrivaju koncepti vremena, prostora, Boga, ljubavi i smrti. Petrov uvodi i nove teorijske termine oslanjajući se na Bahtinovu terminologiju; astrotop, astrohron, lirohronotop, lirohron i lirotop. Ovim pojmovima se opisuju naslovi pesama i ciklusa zasnovani na spoju astralnog, vremenskog i prostornog, npr. „Jutarnje pesme” ili „Rimski sonet”.
U Popinoj i Lalićevoj poeziji prate se procesi ciklizacije, intertekstualni i kontekstualni aspekti i struktura pesničkih slika. Pozivajući se na saznanja lingvokulturoloških teorija koncepta prostora i vremena, poezija oba pesnika se otkriva kao nepresušan izvor jezičkih i kulturnoistorijskih sistema protkanih savremenim pesničkim izrazom. U Lalićevoj poeziji opisuje se konceptualna sfera rekanonizovane Vizantije i kanona kao književnog žanra.
„Kanon” Aleksandra Petrova se tako čita kao začetak nove kanonizacije srpskog pesništva proteklog veka, ali i kao vrsno tumačenje pojedinih poetičkih pitanja na teorijsko-metodološkim osnovama američke i ruske nauke o književnosti.
Svetlana Šeatović Dimitrijević
17.01.09 Danas
Novo čitanje srpskog poetskog moderniteta
Kanon - srpski pesnici XX veka, Aleksandar Petrov
Kanon sadrži dvanaest novih, tj. prvi put objavljenih studija i eseja o četiri velika srpska pesnika: Jovanu Dučiću, Desanki Maksimović, Vasku Popi i Ivanu V. Laliću. Nisu oni posle upokojenja morali da sačekaju četvrti dan da bi ih neko, kao Lazara Sin Božji, vaskrsao kao pesnike. Oni su se u jeziku svog naroda telom reči uzdigli i pre nego što im je ruka ispisala poslednje slovo.
Novo čitanje srpskog poetskog moderniteta
Kao četiri svete knjige, četiri strane i ugla kvadrata, četiri godišnja doba i četiri stuba kuće, njihove duhovne tvorevine, usaglašene i povezane u višem jedinstvu, grade, zajedno sa delima drugih velikih i značajnih pesnika, jedinstveni kanon srpske poezije XX veka. Sa visina njihovih pesama pred ovim autorom su se otvarali široki vidici i prema svetskom i srpskom pesništvu, ka neućutnoj poeziji vizantijskih i naših „zlatokrilih himnografa“, ka molitvenom hramu Laze Kostića, njegovoj pesmi nad pesmama Santa Maria della Salute, ka plaču crne gospe Jefimije u „uzaludno strasnim“ Rakićevim kosovskim stihovima, ka Bojićevoj „zemlji oluje“ i „galijama carskim“ nad plavom grobnicom, ka avangardnim „vidovdanskim“ buntovnicama Crnjanskog, dakle ka još jednom kanonu, vizantijskom, što je kao reka stvorio svoj kanjon kroz brdoviti pejzaž srpske kulture veka za nama.
Pitanja poetike kanona (u još dva ogleda), modernosti i tradicije, naslova, ciklusa, autora, dijaloga, žanrova, srednjovekovnih i ovovekovnih, lingvokulturološke teorije koncepta, sva ta poetička pitanja pokretala je i nametala zagonetka i njihovog pesničkog stvaralaštva, odgonetana, nikada sasvim odgonetnuta.
Aleksandar Petrov, nesporno, jedan od najznačajnijih i najmodernijih tumača pesničke umetnosti na našem jeziku, ovim izuzetnim, kapitalnim delom, čini nam se, najavljuje sveukupnu istoriju srpskog pesništva. Kanon je posve novo čitanje srpskog poetskog moderniteta u znatno širem, evropskom kontekstu. Blistav trenutak srpske moderne hermeneutike.
