25.10.03
Stradanje dobrih duša
Ljubica Milićević
U Montrealu je od avgusta 1974. Otišla je da bi naučila francuski i engleski i čitala knjige u originalu. Kaže da će u budućnosti svet govoriti mandaren (kineski) i engleski. Završila je francusku i englesku književnost u Montrealu, potom filozofiju i slikarstvo. Ljubica Milićević je danas jedan od hit pisaca u Kanadi, s dve nagrade: za poeziju „Jerusalim 3000“ i „Izbor izdavača“ Nacionalne biblioteke u Merilendu - SAD. Potpisuje se devojčakim prezimenom, a ne muževljevim (Parmentije) jer: „Moj kanadski izdavač je tako zahtevao iz komercijalnih razloga“.
Kad ste počeli da pišete?
- Čini mi se da pišem oduvek. Još dok sam živela u Zemunu. U šesnaestoj sam dobila prvu nagradu, za poeziju, čitajući prethodno svoje pesme na poziv Miroslava Antića i Branka Ćopića.
Čemu dajete prednost, pisanju ili slikanju?
- Za sada pisanju.
Pretpostavljam da je bilo i kriza?
- Bilo je velikih kriza i velikih borbi. Samim tim što sam u Montreal došla ne govoreći ni francuski ni engleski, kao da sam bila nema. Kao što priča Andersen u bajci o sireni koja je da bi ušla u svet voljenog princa, tražila od dobre vile da joj peraja zameni nogama. Vila joj je dala noge, ali oduzela glas. Osećala sam se poput sirene.
Posle braka sa zemljakom s kojim imate kćer, koji vam je kvalitet doneo drugi brak?
- Kada smo mladi pravimo greške jer ulazimo u brak sa idejama koje nam drugi nameću, indirektno, iako imamo utisak da biramo. Kad se prevaziđe ta uska sredina, prevaziđe se i taj brak. U tom momentu nastaje konflikt. Zato svim ženama savetujem da dobro prožive, nađu sebe, upuste se u svoje unutrašnje biće, odrede sebi cilj i ambicije, pa tek onda razmišljaju o životu udvoje. Ja to ne zovem brakom, nego deljenjem duhovnih i intimnih momenata sa srodnom dušom.
Zar vreme dotle ne iscuri za materinstvo?
- Udaja više nije neminovna. U Švajcarskoj, pa i u Kanadi ima klubova žena od 25 do 70 godina koje nikad nisu našle adekvatnog partnera. U Kanadi, pet žena dođe na jednog muškarca. A svet se usamio. Nametnuta mu je anonimnost zbog novog društvenog poretka. Zato su mnoge žene došle do zaključka da brak nije potreban da bi se imalo dete. Poznajem mnogo žena u Kanadi koje na klinikama u Americi i Evropi traže davaoca iz epruvete sa visokim IQ!
Mislite da čovečanstvo tome teži, a ne povratku klasičnoj porodici, budući da ekonomska stabilnost nije zagarantovana ?
- Sreća je naći odmah pravu osobu. Dete je lepota i budućnost sveta. Razmišljati samo o materinstvu kao takvom, pogrešno je.
Odlazimo u budućnost. Govorim o braku kao zastarelom konceptu. Vrlo često srećem žene koje ni ne pomišljaju na udaju, jer već imaju ispunjen život. Tada žena zrači, a onda je viđena i gledana. Za žensku ekonomsku nezavisnost zalagala se još Virdžinija Vulf u „Sobi za sebe“. Ima ljudi koji su zaljubljeni u svoj posao i to im je dovoljno.
U vašem trećem po redu romanu - „Kameniti put“ - koji je upravo objavio „Clio“ ne prikrivate autobiografske činjenice?
- Svaki pisac (ne)namerno unosi svoj život u delo. I ja se delim na onoliko ličnosti koliko ih je u romanu. Ja jesam Mala (iz romana), ali nisam mala.
Svaki roman je dakle istina?
- Svaka pomisao je stvarnost, kao i ova šolja na stolu. „Kameniti put“ se bazira na mom rodnom kraju - Zemunu i kompozicija je svih ljudi koje sam poznavala. A glavni junak, Valentin, svih mojih prijatelja. On je protitip muškarca. Sve najbolje od svih. Valentin je pohvala muškarcu iz Srbije i Crne Gore. A Mala je pohvala jugoslovenskoj ženi. To je moj pisački način da Zapad uvidi da jesmo kultivisan narod! Mala nije osoba iz malog kraja - ona je univerzalna i zato su je Kanađani zavoleli, a preko njih i pariski izdavač koji mi nudi ugovor za sledeći roman - o ljubavi u ratu.
Da li vam je prijalo kad je oštra kritičarka Sofi Pulio napisala da ste svoje protagoniste uzdigli do univerzalnog, a svoj stil do elegancije?
- Jeste moj roman postao knjiga literarne elite. Privuklo ju je to što ima dosta od Knuta Hamsuna i Emila Sioriana. Pisala sam ga od srca, za čitaoce koji prepoznaju da kad rat i stihijska politika bace senku na svetla lica, stradaju bogate duše. A što se jezika tiče, nije mi cilj bio da ga razodenem, već pretvorim u poetsku metaforu. Hajdeger kaže da je jezik kojim govorimo naša kuća, a ta kuća podrazumeva istinu duše.
Reklo bi se da je sve o čemu govorite za vas u stvari paradigma velike ljubavi?
- Kako Grci kažu: agape. Suprotno od erosa. Ljubav prema čoveku. Ta ljubav je večnost, iako kao ljudi moramo da ispunimo i onu drugu - eros.
Milena Marjanović
01.07.04 Zlatna greda
Između prošlosti i sadašnjosti
Kameniti put, Ljubica Milićević
Roman Kameniti put, koji se kod nas pojavio u prevodu LJiljane Matić, a čija je autorka LJubica Milićević, kanadska književnica srpskog porekla koja piše na francuskom i engleskom jeziku,* inspirisan je ličnim uspomenama i izgrađen kao diptih koji predstavlja dve različite tačke gledišta: u prvome delu, glavna junakinja, Mala, koja živi u Montrealu i koja se posle dvadeset godina vraća u svoj rodni Zemun da pristustvuje majčinoj sahrani, evocira svoje uspomene, dok je u drugom delu reč o bekstvu njenog prijatelja, mladog slikara Valentina, iz Sarajeva za vreme rata u Bosni.
Kao i mnogi drugi pisci, LJubica Milićević je zaokupljena dejstvom vremena koje je bilo glavni predmet njenog prvog romana, Dvanaest dana u godini (2000), a sa kojim se suočava i njena junakinja po povratku u otadžbinu, ulazeći u prazan atelje svoga prijatelja Valentina. Tu otkriva niz predmeta iz svoje prošlosti koji se pojavljuju kao neka njoj upućena poruka i kao pokretač njenih uspomena. Ona se seća njihove nepriznate ljubavi i uopšte svoje rane mladosti, provedene u samoći i siromaštvu, a kroz ta sećanja naslućuje se i ceo jugoslovenski društvenoistorijski kontekst u razdoblju posle Drugog svetskog rata: njen otac, visoki oficir u vojsci, odveden je u zatvor "zato što je uporedio režim sa ćudljivim duvanjem vetra". NJenu mladost obeležile su i knjige koje je ona strastveno čitala i u kojima su se kao u nekim ogledalima odražavali delovi njenoga života (pesme Žaka Prevera i Tristana Korbjera, roman Glad Knuta Hamsuna), kao i film Bulevar sumraka u čijem se glavnom glumcu projektuju Valentinove crte lica, dok njegov filmski postupak kao da najavljuje narativni prosede Kamenitog puta, zasnovan na radu memorije: "Priča može da se vrati unazad, da počne da se odvija u pravcu skazaljke na satu, da zatvori krug do leša pripovedača što pluta u bazenu...".
U praznom ateljeu Mala zatiče i nedovršenu sliku na kojoj je Valentin hteo da prikaže kako "na tamnoj osnovi" obrađena zemlja "bljuje preobilje rasporenih i rastrgnutih udova, odrane kože", ali i "unutrašnju svetlost" koja izvire "iz utrobe noći", što na neki način sažima predmet romana, ali koju nije uspeo da "osvetli". Ta slika, međutim, ipak biva na neki način dovršena jednom prirodnom pojavom, zalazećim suncem koje naglašava "svu strahotu prizora". Ona joj omogućava da oseti "zadah rata", budeći u njoj "neki neodređeni nemir", i da naknadno uoči ono što ranije nije primećivala, "postepeno zatamnjivanje" Valentinove palete i promenu u dubini njegove duše, a u isto vreme upućuje na drugi deo romana koji se događa u Bosni: "Sunce na okna prosipa čitav vatromet boja" da bi najavilo da "u daljini, iza vrhova brda na drugoj obali, bezimeni rat tutnji i grmi".
Ovo unutrašnje umnožavanje koje dopunjava fikciju usložnjava se još jednim slikovnim elementom koji prethodi opisu Valentinovog platna. To je razglednica koju je Mala poslala Valentinu neposredno pred svoj put, a na kojoj je reprodukovan autoportret Fride Kalo sa slikom mrtvačke glave utisnutom na njenome čelu. Ta slika odgovara onome što je Mala na toj razglednici napisala: "Stižemo do vremena mrtvih", nagoveštavajući prisustvo smrti koja u drugom delu romana postaje dominantna tema. Narativni fokus premešta se na Valentinovu polusestru Eminu čije je ime ovekovečeno Šantićevom pesmom. No, to više nije daleka i nedostupna žena, nego žrtva istorijskih okolnosti i ljudskog bezumlja koje je pokrenulo paklenu ratnu mašinu. Ona priča Maloj o patnjama svoje porodice u opsednutom Sarajevu i njenome bekstvu ka teritoriji van ratnih dejstava, ka zemlji predaka, domovini Bogomila, bekstvu koje se odvija Kamenitim putem i pojavljuje kao neka vrsta povratka izvorima: "Prema verovanju Mitre" njegovo kamenje krije "pesmu o postanju sveta". Mitska prošlost uvlači se u stravičnu sadašnjost uspostavljajući sa njom metaforičke veze koje spajaju dva dela priče dajući joj poetsko obeležje: Kameniti put u neku ruku je nagovešten ličnim predmetima glavne junakinje koji se nalaze u Valentinovom ateljeu i koji kao kamenčići "na pređenom putu" bude njene uspomene i u sebi skrivaju pesmu o književnom i umetničkom stvaranju.
Prolazak kroz zaraćenu zemlju u znaku je Sofoklove Antigone. Valentinova maćeha je glumica koja se poistovećuje sa Antiogonom ne samo u pozorištu, nego i u životu: izlažući se smrtnoj opasnosti, ona prenosi telo ubijenog Valentina tamo gde može da ga dostojno sahrani. Na pesnički način roman nas neprekidno suočava sa smrću (smrt majke koju je Mala došla da sahrani, lagana smrt njene rodne zemlje koja je "u agoniji", smrt Valentinovog oca koji umire u opsednutom Sarajevu, besmislena Valentinova smrt od ruke pijanog plaćenika). Smrt, kojom priča počinje i završava se, pojavljuje se kao ishodište i kraj svakoga života koji vreme proždire i koji će na kraju "nestati i istopiti se u ništavilu", ali koji, kao u Prustovom romanu, može da vaskrsne zahvaljujući književnom stvaranju: vraćajući se u Montreal, Mala će odneti Valentinovu povest, kao i svoju sopstvenu, "s onu stranu mora", da bi je ovekovečila u svome delu.
LJubica Milićević, koja piše i pesme, na poetski način objedinjuje lične uspomene i istorijsko i kulturno pamćenje da bi ih unela u fiktivni svet svoga romana, ispisujući, kako čitamo na poleđini knjige, "pojedinačnu povest u kojoj odjekuje sudbina celog jednog naroda", ali i poruku tolerancije otelotvorene u multikonfesionalnoj Valentinovoj porodici čiji članovi ostaju ujedinjeni i u životu i u smrti, i poruku ljubavi koja niče poput cveta usred razaranja i krvoprolića (ljubav između pripadnik Plavih šlemova koji je došao iz Kvebeka i mlade sarajke Damire) i postaje jača od smrti. Tako lične uspomene, vezane za određeni geografski prostor, dobijaju univerzalno značenje, a roman postaje nosilac opšteljudskih vrednosti.
Jelena Novaković
