01.01.00
Danas
2-3.12.2000.
Igra maski
Erving Gofman, Kako se samopredstavljamo u svakodnevnom zivotu, prevele sa engleskog Jasmina Moskovljevic i Ivana Spasic, Geopoetika, Beograd 2000.
Zarko Trebjesanin
Poznati americki sociolog i antropolog Erving Gofman (1922-1982) napisao je ovo svoje danas vec klasicno delo s namerom da ono citaocu posluzi kao neka vrsta prirucnika za razumevanje razlicitih problema interpersonalne interakcije u kojima ucesnici (timovi) razmenjuju svoje brizljivo izgradene predstave o sebi namenjene javnosti. A pojam neposredne interakcije (licem u lice) ovde je odredjen kao uzajamni uticaj pojedinaca na aktivnosti kada se nadu u bliskom fizickom prisustvu. Predmet njegove studije jeste "nacin na koji pojedinac u svakodnevnim situacijama predstavlja sebe i svoje aktivnosti drugima, nacine kojima rukovodi i vrsi kontrolu nad utiscima koje oni o njemu formiraju, kao i sve ono sto bi mogao, ili ne, da uradi dok nastupa pred njima".
Samopredstavljanje u profesionalnim, prijateljskim ili rodjackim grupama, proucava se iz jedne neobicne socioloske vizure. Prema recima Gofmana: "Perspektiva usvojena u ovom radu jeste perspektiva pozorisne predstave, a principi koji se izvode jesu dramaturski principi". U ovom dramaturskom pristupu socijalnoj interakciji neki od osnovnih analitickih pojmova su pojmovi "nastupa", "aktera", "uloge" i "publike".
Svako od nas svakodnevno rezira i igra po neku svoju ulogu na sceni i nastoji da ubedi posmatrace, ali i sebe samog, da je utisak koji odaje stvaran, da je njegov lik autentican, kao sto je i delatnost koju izvodi zbiljska, nepatvorena
Nastup se definise kao sveukupna delatnost nekog ucesnika u odredjenoj situaciji, kojom on na neki nacin utice na druge ucesnike u interakciji, a koja se odigrava pred odredjenom skupinom posmatraca, tj. publikom. Za nastup bilo kog izvodjaca - bez obzira da li je rec o frizeru, sudiji, profesoru, kelneru ili trgovcu - karakteristicno je da profesionalna delatnost usmerena ka obavljanju nekog posla, ima tendenciju da se preobrazi u delatnost usmerenu ka komuniciranju. Tako npr. kelner, celokupnom svojom pojavom i manirima (nacinom hoda, zongliranjem posluzavnikom, ljubaznim i diskretnim drzanjem), osim sto goste posluzuje, salje im i poruku da ce briga o njima biti efikasna, pravoremena i nenametljiva.
Bas kao sto lekar svojim belim mantilom, obaveznim stetoskopom o vratu, ozbiljnim i dostojanstvenim drzanjem, odmerenim pokretima, prodornim pogledom i pokroviteljskim osmehom, svom klijentu porucuje da je u sigurnim rukama strucnjaka koji zna tajne zivota i smrti.
Kada je izvodjac isuvise obuzet ekspresivnom, komunikativnom funkcijom delatnosti koju obavlja, to onda lako ometa efikasnost, odnosno ugrozava primarni cilj te delatnosti. To odlicno uocava Sartr: "Pazljiv ucenik koji zeli da bude pazljiv, pogleda uprtog u ucitelja, naculjenih usiju, toliko se iscrpljuje u ugranju uloge pazljivog ucenika da na kraju ne cuje vise nista."
Termin fasada oznacava "onaj deo nastupa pojedinca koji redovno funkcionise na uopsten i stalan nacin kako bi definisao situaciju za one koji nastup posmatraju", pise Gofman. Fasadu cine "scena" (namestaj, dekor, kulise) na kojoj se odigrava interakcija i "licna fasada", koju cine insignije drustvenog ranga, odeca, izgled, drzanje, izraz lica, nacin govora i drugi elementi ekspresivne opreme aktera.
Svako od nas svakodnevno rezira i igra po neku svoju ulogu na sceni i nastoji da ubedi posmatrace, ali i sebe samog, da je utisak koji odaje stvaran, da je njegov lik autentican, kao sto je i delatnost koju izvodi zbiljska, nepatvorena. Ovaj Gofmanov pojam scenske uloge nesto je drukciji, uzi od uobicajenog socioloskog pojma drustvene uloge (kao ostvarenje prava i obaveza vezanih za drustveni polozaj), s obzirom da ova potonja ukljucuje vise razlicitih medjusobno povezanih scenskih uloga.
Kada govori o svakodnevnom samopredstavljanju pojedinca, Gofman ima na umu kako ono plansko, voljno, smisljeno, tako i ono neplanirano, nevoljno i nesvesno samoizrazavanje. U ovoj studiji, medjutim, naglasak je na ovom drugom, odnosno na neverbalnoj, nenamernoj ekspresiji koja pazljivom posmatracu odaje skrivene namere, motive i ciljeve izvodjaca, a koji su katkad u dubokoj koliziji sa njegovim recima. Uzalud ljubazni gost, recimo, uverava domacicu da joj je torta odlicna, ako je ustima prinosi sa oklevanjem, zvace je oprezno, a guta je tesko i bez poleta.
Uprkos izvesnim zamerkama, npr. preterana shematicnost i pedantnost u definisanju i klasifikovanju velikog broja pojmova, kao i suvise cesto i ne uvek funkcionalno navodjenje mnostva primera, ova Gofmanova knjiga ostaje nezaobilazna studija u proucavanju raznovrsnih tehnika baratanja utiscima koje se primenjuju u malim drustvenim grupama. A brojni primeri manipulisanja svojim imidzom u svakodnevnom zivotu, koji ne doprinose uvek cisto saznajnoj dimenziji knjige, cine je pitkom, zivom i zanimljivom sirokom krugu citalaca.
