Kako sam ušao u Europu - reality roman

13.04.14 Danas

Izdavačka kuća LOM prepoznatljiva je, pre svega, po odličnom izboru prevedenih izdanja (Selindžer, Fante, Bukovski, Karver, Flober, Bernhard, Hamsun). Međutim, ne bi se moglo baš reći da je LOM na sceni prepoznat kao izdavač koji se previše bavi ovdašnjom književnošću.
Ovakvo stanje stvari čini se razumljivim kada se pogleda ovaj navedeni niz objavljenih zvučnih imena iz svetske baštine. No, to što je nešto razumljivo, ne znači da je baš sasvim i pravedno - izdavačka kuća LOM izdala je čitav niz zanimljivih knjiga autora ovog našeg mučenog jezika sa puno imena. Jedna od tih knjiga je i tzv. "reality roman" Damira Karakaša "Kako sam ušao u Europu".
Važno je osvrnuti se na ovu blago autoironičnu odrednicu "reality roman". Naime, Karakaš zaista postavlja tekst negde između dnevnika i fikcije. Nesigurna je to teritorija, pravi mali raj za voajere i egzibicioniste svih vrsta i jedno od najisplativijih polja na treš-tržištu knjigolikih proizvoda, no Karakaševa priča je i dovoljno autentična i dovoljno dobro ispričana da se sasvim lako odvaja od mase drugih "istinitih" priča. A, ako ćemo pravo, nema istinitih/neistinitih priča, sve su one imanentno lažne - čim se događaji, bilo da su se oni zbili ili ne, prevedu u jezik, oni postaju pripovedanje i tad jedino jeste bitno da li pripovedač ume da ispriča priču i da li nam ta priča nešto govori.
Damir Karakaš donosi izveštaj o životu sa obe strane evropsko-balkanske "granice". Ovakve postavke nisu retkost, no ono što Karakaša izdvaja je neobičnost perspektiva njegove paralelne priče. Kada govori o svom životu u Francuskoj, autor barata autentičnim pripovestima uličnog svirača, balkanskog harmonikaša koji na ulicama Bordoa svira ličke pesme i bori se za svoje mesto na ulici. A kakve su famozne evrounijaške ulice? Pa, sasvim drugačije od stereotipnih narativa koji se često prosipaju na, što bi reklo Hladno pivo, "ovim prostorima" - sjaj visokog standarda nije ono što se može videti na emigrantskom dnu ove velike političke tvorevine. Stvar posve nalikuje filmu "Blejd Raner" - negde visoko gore, u oblacima i neboderima, zaista žive lepo obučeni i osmehnuti bogataši, ali na ulici je multikulturalna džungla, mešaju se jezici, kulture, mirisi hrane i zvukovi. Jedan od tih zvukova koji odjekuje francuskim sokacima je i zvuk Karakaševe harmonike.
A i priča o njegovom balkanskom životu je daleko od ovdašnjeg stereotipa o tome kako izgleda život (mlađeg) pisca. Nigde tu nema isfolirane njuvejverske BG-ZG urbanosti - Karakaš je rođen je u nekakvom ličkom patrijarhalnom selu u kom kad se rodi dečak pijani muškarci vele da se rodio "mali miner" (jer se svi u tom kraju samo miniranjem i bave), a kad se rodi devojčica, onda pak razočarano tvrde da se rodila "mala kurvica". Čudan je bio put Karakaševih evrointegracija - od seoske sredine do Bordoa sa harmonikom na leđima prevalio je veliki put na kome su se smestili i pankerski dani (u kojima je više voleo Ramonse, iako je imao frizuru kao mladi Stramer) i učestvovanje u osnivanju hrvatskog višestranačja i rad u crnoj hronici u jednim splitskim novinama i rat tokom koga je pod punom ratnom opremom polagao ispit iz nemačkog jezika.
Ne spada ova knjiga u najbolje prozne novije hrvatske književnosti (tim prostorom suvereno vladaju recimo Robert Perišić - urednik Karakaševe knjige i još jedan autora LOM-a - Zoran Ferić, Viktor Ivančić ili Olja Savičević Ivančević), no ona i nema takvu nameru. Ona naprosto odlično funkcioniše u polju koje je sebi i odredila - ovo je sjajan "reality roman", zbir dobro uvezanih priča koje uspešno nagrizaju kako mit o Evropskoj uniji, tako i mit o tome kako bi trebalo da izgleda život pisca u našim jugovukojebinama.

Bojan Marjanović

11.06.09 Popboks

Uprkos različitim doživljajima sveta i veoma udaljenim polaznim tačkama, i Renato Baretić i Damir Karakaš pišu životnu prozu u kojoj se u savršenoj razmeri susreću komunikativnost, zaokruženost, osobenost sadržaja i - svest o čitaocu!

Renato Baretić (1963), prekaljeni novinar Slobodne Dalmacije i koscenarista filma Što je muškarac bez brkova, u Srbiji debituje mnogonagrađivanim romanom Osmi povjerenik iz 2003. godine. Osmi povjerenik (Rende, 2008.) je odlično ukomponovana i neosporno duhovita povest o mladom političaru u usponu koji nakon obnarodovanog skandala biva poslat na Trećić, najzabačenije ostrvo u Hrvatskoj. On tamo nastoji pokušava, za razliku od sedam prethodnika, da uspostavi formalne simbole vlasti i organizuje prve izbore u tamošnjoj nepokorenoj zajednici.

Ono što počinje na tragu Konradovog Srca tame ubrzo prerasta u burleskno raspojasanu, superiornu satiru. Ostrvljani (svi starci osim jednog, poverenikovog prevodioca i vodiča) žive od potrepština koje im u redovnom ritmu, a po nalogu bogatog zemljaka isporučuju italijanski policajci, dane provode u kućama opremljenim solarnim ćelijama, sledovanja goriva dele na lutriji, piju isključivo australijsko pivo, imaju dve crkve bez ijednog sveštenika, upražnjavaju paganske običaje, brižno neguju tradicionalno neprijateljstvo prema stanovnicima obali nešto bližih ostrva, a nepoverenje prema poverenicima koji stižu li stižu u pokušaju da ih disciplinuju. Da stvar bude još gora - govore jezikom koji je urnebesna i teško razgovetna smeša dalmatinskog shvatanja italijanskog, australijskog engleskog i naopake hrvatske sintakse.

Osim Srca tame, kao uslovne reference se daju pomenuti i Vadisrce Borisa Vijana (sklonost ka bizarnoj satiri), te Čarobnjak Džona Faulza (bajkoliko tretiranje egzotičnog). Tu je i gotovo snolika postavka poput one iz Tatarske pustinje Dina Bucatija, kao i jetkost iz humorističnih spisa Džordža Majksa na temu stalnog nesporazuma starosedeoca i dođoša.

Baretić je svestan svoga cilja, ali i nedostataka svog pisma, te ni ne pokušava da zabašuri žurnalističku predistoriju. Drži se podalje od raspisanih deskripcija, razmahanih kontemplacija, mudro svodeći stil na gotovo potpunu dijalošku formu. Posebnu pohvalu zaslužuje autorovo umešno baratanje ritmom priče, tačnije umešno i pravovremeno uvođenje novih likova u ovaj kovitlac ludosti i humora.

Iako jednako pitkog i komunikativnog izraza, Damir Karakaš kroz kratki, kako ga je sam odredio, reality roman Kako sam ušao u Evropu (Lom, 2008) ide nešto drugačijom stazom. Karakaš, kod nas možda poznatiji kao autor priča koje su poslužile za film Kino Lika Dalibora Matanića, na malom prostoru predočava izdašan dnevnik lutanja po francuskim ulicama.

Ovaj stranac, pisac, svirač, performer, kulturprovokator i idealista preispituje granice slobode i života u izmenjenom okruženju, ipak ostajući ukorenjen u ličko poreklo i anarhistički svetonazor. Skice života uličnog svirača/performera u tuđini isprepletane su, i to zadivljujućom lakoćom, bez vidnog upinjanja, sa refleksijama na proces odrastanja i preživljavanja raznih lomova u matici.

Iako je dokumentaristički postavljena, Karakaševoj prozi ne manjka ni maštovitosti, opuštenog šarma, niti smisla za sočan detalj. Kako sam ušao u Evropu poseduje lakoću izraza kakva se sreće u naslovima i ovde viđenijih i cenjenijih hrvatskih autora tokom poslednje decenije, ali u samoj biti ovog svojevrsnog intimnog putopisa ima nešto i od promišljenosti alternativnih kulturnih pokreta prisutnih na tlu mirnijeg dela Evrope početkom proteklog veka.


Zoran Janković