Kako je bio rokenrol

21.04.13 Danas

Da je pisati o muzici isto kao plesati o arhitekturi, mnogo je već puta ponovljena fraza (istina, ponekad pripisivana Frenku Zapi, a ponekad Elvisu Kostelu). Međutim, koliko god ova „urbana poslovica“ bila zavodljiva i duhovita, ipak se mora priznati da je - čak i u okvirima našeg jezika - nemali broj onih koji su ostavili značajne tekstove o pop muzici i njenim derivatima.

Pretpostavljam da će svaki zaljubljenik sastaviti drugačiju listu omiljenih „plesača o arhitekturi“, no, kada bih se i sam latio tog nezahvalnog, sastavljačkog posla, na prvom bi se mestu našao Branko Vukojević. Pisanje ovog autora mi je utoliko značajnije jer nisam imao priliku da njegove tekstove čitam u vreme kada su se pojavljivali, već tek naknadno (omela me sićušna činjenica da nisam bio rođen).
„Džuboks“ je jedno od Onih mitskih mesta jugoslovenskog novinarstva. Naravno, kao što to obično biva, vremenska distanca je pogodan okvir za naknadna učitavanja i ulepšavanja, a avaj, sklon sam tome da urbane mitologizacije primam sa određenom dozom rezerve - jednostavno, nije mi interesantno da kao recepijent učestvujem u tome da neki sredovečni ljudi fabrikuju svoju bolju prošlost (o tome, recimo, kako se ta prošlost fabrikuje na primeru zagrebačkog „Poleta“, sjajno je pisao Viktor Ivančić, verovatno najbolji pisac/novinar ovog jezika). No, razmišljati o tome da li „Džuboks“ ima važnu kulturološku ulogu bilo bi besmisleno (kao što je i pitanje da li je rokenrol umetnost zapravo dilema gluvih, kako bi to rekao Branko Vukojević), a i arhiva ovog časopisa dostupna na sajtu Popboksa bi vrlo lako mogla demantovati i najrezervisanijeg cinika. Branko Vukojević bio je jedan od najvažnijih autora i urednika u upravo najvažnijem periodu ovog časopisa - krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih dvadesetog veka.
Iako se ovaj vremenski period prepoznaje kao doba u kome je „sveža krv“ bio „novi val“, pisanje Branka Vukojevića čini mi se važnim prevashodno zato što dobrano izlazi iz dominantnih obrazaca epohe (obrazaca koji su verovatno tek naknadno i stvoreni), premda o ključnim autorima i pločama novog talasa piše nepogrešivo precizno i pohvalno. U knjizi pratimo hronološki poređane tekstove od 1975. do 1991. godine, a ono što posebno zadivljuje je „analitički um“ kojim je autor prilazio kako raznorodnim fenomenima (od simfo-roka preko Bitlsa i Bijelog dugmeta do Šarla Akrobate i filma), tako i različitim žanrovima (recenzije, intervjui, reportaže, feljtoni). Malo bi se koji ovejani panker i nosilac spomenice iz zlatnih dana danas usudio da prizna da je, recimo, Bijelo dugme dobrim delom svoje karijere bilo odličan bend - Vukojević u nizu tekstova daje sijaset neoborivih argumenata zašto je to tako (doduše, on piše uglavnom o „Eto, baš hoću/Bitanga i princeza/Doživjetu stotu“ Dugmetu, a ne „Hajdemo u planine“ Dugmetu).
Drugu važnu stvar Dragan Ambrozić ovako definiše „Vukojević je formulisao naše shvatanje čitavih oblasti pop muzike“. Zaista, u mnogim tekstovima Vukojević prilazi pop muzici sa jednim širokim, eklektičnim kritičarskim aparatom (kakav je, valjda, i nužan da bi se postmoderni civilizacijski bućkuriš kakav rokenrol jeste stavio u određene okvire), obraćajući pažnju na sve ono što rokenrol čini prevashodno sociološkim, a ne samo muzičkim pitanjem. Kao ilustrativan primer može da posluži sjajan četvorodelni tekst o fenomenu heavy metala u kome autor ovaj pravac prokazuje kao izrazito patrijarhalan, konzervativan i dogmatičan („Na nastupima teškometalaca po Britaniji i SAD mogu se videti stotine mladića kako tresu glavama i ‘sviraju’ imaginarne gitare, oponašajući idole sa bine. Nasuprot tome, novi talas je doneo poziv da se izmišljene gitare zamene pravim i da svako pokuša da pravi svoju muziku.“)
U moru knjiga i filmova koji se bave ovim periodom i koje niču u doba „atraktivnih godišnjica“, čini mi se da ova od svih najbolje odgovara na pitanje iz svog naslova „Kako je bio rokenrol?“ Milić Vukašinović i Koja, Lenon i Atomsko sklonište, Elvis Kostelo i Srđan Marjanović, Dejvid Birn i Prljavo kazalište - ma kakvi da su sudovi izneseni o svim ovim pojavama, „smiješani najlakše se piju“.

Bojan Marjanović

28.12.05 Danas

Kad bi mnogima još bilo važno ono što se pod pop kulturom podrazumevalo do početka devedesetih, i kada bi se, recimo, pravio izbor najvažnijih događaja na tom polju 2005, onda bi jedno od mesta pri vrhu svakako zauzelo i objavljivanje knjige "Kako je bio rokenrol". Reč je o izabranim tekstovima Branka Vukojevića, nekadašnjeg novinara Džuboksa i jednog od najboljih beogradskih rok novinara svih vremena. Zapravo, kad se ovako nešto kaže, ma koliko bilo laskavo, Branku Vukojeviću se čini nepravda. Jer, on je bio čovek širokog spektra interesovanja (pored muzike i pisanja, pomenimo još samo film i moderne tehnologije).
Rođen 4. septembra 1956. u Šibeniku, Vukojević je u Beogradu završio osnovnu školu i gimnaziju. Apsolvirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i bio scenarista prvog filma iz kultnog omnibusa - "Kako je propao rokenrol" (1989). Takođe, bio je autor scenarija za film "Video jela, zelen bor" reditelja Gorana Gajića.Za Džuboks je redovno pisao od 1975. do 1983, a od 1981. do 1983. godine bio je glavni urednik tog magazina (i, uzgred budi rečeno, najmlađi urednik u zemlji). Kasnije je pisao za Ritam i bio urednik Novog Ritma. Od 1992. živeo je u Londonu, gde se bavio kompjuterskim dizajnom. Kapricioznom, naizgled besmislenom i u svakom slučaju tragičnom igrom sudbine, Vukojević je u tom gradu, centru svih svojih interesovanja, preminuo avgusta 2003, od posledica saobraćajne nesreće.
Branko Vukojević za života je objavio skoro dva miliona slova, a urednici knjige "Kako je bio rokenrol" namučili su se, kažu, da naprave izbor od milion. Kroz tih milion slova, kroz seriju odličnih, povremeno briljantnih tekstova, prožetih nenametljivim smislom za humor i nesvakidašnjom pronicljivošću, njihov autor je izgradio jedinstven stil u kojem su se mešali, i to u idealnoj razmeri, staloženost i emocija. Vukojević je umeo da stvari posmatra razložno, ali da u isti mah o njima piše sa strašću i ubeđenjem, tako da mu je čitalac verovao i kad je hvalio Šarla Akrobatu i kad je hvalio Bijelo dugme (što su rigidniji od njega smatrali nespojivim). Vukojevićeva najveća ljubav su, pak, bili Bitlsi, a način na koji je pisao o njima i danas može služiti kao uzor i škola: to su, naime, tekstovi preliveni toplinom i naklonošću, a bez neodmerenosti i idolopoklonstva.
Pamet, obrazovanje, neuobičajena energija i neutaživa glad za novim saznanjima činili bi Branka Vukojevića dragocenim čovekom na bilo kojoj tački planete. Živeći - da se zadržimo na tome - u Beogradu, on je sedamdesetih i osamdesetih pripadao istinskoj intelektualnoj aristokratiji koja je tadašnju Jugoslaviju spajala sa modernim svetom, a duhom tog i takvog sveta razbijala sivilo i čamotinju "samoupravnog socijalizma".Štampana na više od 500 strana, u tvrdom povezu i luksuznoj opremi, pametno koncipirana, dizajnirana u isti mah pregledno i maštovito, knjiga "Kako je bio rokenrol" je - da zaključimo - ne samo svedočanstvo o profesionalnom putu jednog bitnog autora, nego i dokument o naporima da SFR Jugoslavija, mnogo pre nego što su takvi izrazi postali jeftine političke floskule, "uđe u Evropu" i "postane deo sveta".

Ivan Ivačković

06.08.05 Popboks

Ovo je knjiga koju nećete čitati u prevozu ili nositi sa sobom na letovanje. Držaćete je na počasnom mestu u svojoj kolekciji važnih knjiga o rock "n" rollu, čitaćete je kao referencu za mnoge stavove o popularnoj muzici i bićete ponosni što i mi imamo jednog svog u Aleji Velikana rock kritike.

Svetlana Đolović

Kada sam razmišljala kako bih mlađim čitaocima mogla da dočaram ko je bio Branko Vukojević, setila sam se filma Korak do slave (Almost Famous - Cameron Crowe, 2000). Zamislila sam da je Willim Miller (C. Crowe) zapravo Branko, da je bend Stillwater (Allman Brothers Band, Led Zepellin, Eagles) zapravo Idoli, Bijelo Dugme, Azra, a da je magazin Rolling Stone ustvari Džuboks. Na soundtracku bi se čulo puno Beatlesa, Kinksa, Elvisa Costella..., a sve ostalo bi bilo manje-više isto.
Kao što je taj film za mene jedno divno putovanje u nepreživljeno ali doživljeno vreme, tako sam i ovu priču o knjizi Kako je bio rokenrol (Društvo ljubitelja popularne kulture, 2005) doživela kao vremeplov kroz najveće domete domaćeg rock novinarstva ikad - za trideset godina od Brankovog prvog teksta još nije pojavio novinar čiji je celokupni opus nadmašio njegov uticaj, kvalitet i širinu.
No, da ne bih zvučala nepravedno prema nekolicini vrsnih talenata ove kod nas najpotcenjenije od svih vrsta novinarskog izraza, naglasiću pionirski napor (i uspeh) Branka Vukojevića da zvanju rock novinara da dignitet i ozbiljnost koja je ohrabrila celu jednu generaciju kritičara, i profinila i obrazovala celu jednu generaciju slušalaca muzike kod nas.
Njegov stil, odmeren, precizan i nadahnut, a nadasve jednostavan i prijemčiv, plenio je svojom iskrenošću i uverljivošću, bilo da je pisao o fenomenima, ličnostima, albumima ili u razgovoru sa poznatim domaćim i stranim muzičarima. Njegova subjektivnost je imala težinu aksioma. Svoje utiske i stavove nikada nije izricao olako ili dnevno-politički i to je njegovom pisanju dalo svevremenost koja potvrđuje smisao postojanja ove knjige. Uvid u izabrane tekstove ovog izuzetnog novinara ostavlja dva snažna utiska: 1. koliko se neke najbitnije stvari u sagledavanju kretanja u popularnoj kulturi nisu promenile, 2. koliko danas domaća muzika ne postoji. Njegova veština da sagleda probleme i da projektuje njihove uzroke i posledice, podseća još jednom na ogroman gubitak za ovu sredinu, koji je s jedne strane posledica njegove (odlazak u inostranstvo), a sa druge strane Božije odluke (prerana smrt).
Među temama i junacima njegovih tekstova svako će neizostavno naći nešto za sebe. Samo ću reći da je njegova studija o najvećoj grupi svih vremena vredna koliko i najbolja inostrana izdanja na tu temu. I da sam čitajući njegove tekstove i intervjue sa Idolima i Bregovićem pomislila na trenutak da smo u centru globalnih zbivanja, a ne na margini svega. Jedno je sigurno, čovek takvog talenta, erudicije, informisanosti i ukusa sa lakoćom bi čak i u ovoj svekolikoj današnjoj muzičkoj zbrci našao pojave i imena, dovoljno vredne i izazovne za njegovo lucidno promišljanje.
Za generaciju Brankovih vršnjaka i onih koji su odrasli na njegovim tekstovima, ova knjiga ima opštekulturnu i neizbežno, sentimentalnu vrednost. Za mlade, znatiželjne čitaoce i slušaoce muzike, kao i drske i ambiciozne mlade kritičare ova knjiga ima, pored ostalog, vrednost priručnika. Kako se može biti blag u strogosti, duhovit bez jeftinoće, suptilno ličan i enciklopedijski relevantan.
U eri digitalne komunikacije, vraćanje listanju stranica velike i teške knjige još jednom podseća na čaroliju jednog drugog vremena. Ovo je knjiga koju nećete čitati u prevozu ili nositi sa sobom na letovanje. Držaćete je na počasnom mestu u svojoj kolekciji važnih knjiga o rock "n" rollu, čitaćete je kao referencu za mnoge stavove o popularnoj muzici i bićete ponosni što i mi imamo jednog svog u Aleji Velikana rock kritike. Na korak od slavnih, onih korak ili više od slave, Branko Vukojević je uspeo da iskorači još mnogo, mnogo dalje.

28.07.05 Vreme

Nedavno je, u izdanju Društva ljubitelja popularne kulture, objavljena knjiga Kako je bio rokenrol, izbor tekstova (1975–1991) Branka Vukojevića, novinara i glavnog urednika kultnog "Džuboksa", koji je ostao upamćen i po svom scenarističkom radu na omnibus filmu Kako je propao rokenrol, kao i po člancima koje je objavljivao u listovima "Start", "Politika" i "Ritam".

Kada je o popularnoj kulturi reč, ovdašnja scena može da se podiči činjenicom da je već tokom ustalasanih šezdesetih godina imala ako ne (baš) izgrađenu rok scenu, a ono bar muzički časopis "Džuboks", koji je – nakon prekida – nastavio da izlazi u periodu 1974–1985. Osim što je, razume se, ovaj list bio distribuiran na području čitave bivše Jugoslavije, za današnje prilike zavidan tiraž bio je uvećan okolnošću da se časopis čitao čak i na prostranom području slovenskih zemalja Istočnog lagera, gde uopšte nije postojala rok štampa. Tamošnji čitaoci su lakše mogli da dođu do časopisa iz socijalističke Jugoslavije nego sa Zapada i, gladni za informacijama, nastojali su da u ovdašnjoj sredini ostvare kontakte. Znam za slučaj Beograđanke koja se srećno udala nakon prepiske sa jednim čitaocem "Džuboksa" iz dalekog Lvova u tadašnjem SSSR.
Međutim, čak i važnije od visoke čitanosti bilo je što je magazin "Džuboks" pomogao da se u ovoj sredini izgradi kritički pogled na popularnu muziku, i popularnu kulturu uopšte – članci, recenzije i intervjui koje su pisali novinari "Džuboksa" u suštini nisu mnogo zaostajali za onim što je objavljivala onovremena muzička štampa na Zapadu. Možda to danas, u vreme interneta, kablovske televizije i opšte dostupnosti informacija, baš i ne izgleda kao nekakvo silno ostvarenje, ali sedamdesetih i osamdesetih godina to je bilo jedno vrlo uzbudljivo dešavanje, koje je uticalo na kulturnu emancipaciju priličnog broja ljudi. "Džuboksova" pisanija bila su nešto sasvim novo u ovdašnjoj sredini, gde se o popularnoj muzici uglavnom razmišljalo i pisalo kao o estradi. Većina štampe je jednako bezlično i neinspirativno pisalo o Lepoj Lukić i Džonu Lenonu, a i to je bilo napredak u odnosu na vreme ranih šezdesetih kada je popularna muzika bila viđena kao neprijateljsko delovanje. Bilo kako bilo, prikaz najnovijeg albuma neke grupe objavljen u "Džuboksu" više je ličio na književnu kritiku nego na senzacionalistički stil tiražnih časopisa, i sve to bez neke elitističke nadmenosti, jer je validnost popularne kulture bila nešto što je tek trebalo dokazati.
Jedan od ljudi koji su nametnuli ovakav stil razmišljanja bio je Branko Vukojević, koji je u listu pisao od 1975. godine, i koji je u važnom (verovatno i najboljem) periodu od 1981. do 1983. godine bio glavni urednik "Džuboksa". Vukojević je bio odličan poznavalac prilika na domaćoj sceni, dok se istovremeno "školovao" gutajući relevantnu svetsku literaturu i muzičke listove ("NME", "Sounds", "Melody Maker", "Rolling Stone" itd.), koji su tada takođe doživljavali svoj "zlatni period".
Nedavno je, u izdanju Društva ljubitelja popularne kulture, objavljena knjiga Kako je bio rokenrol, izbor tekstova (1975–1991) ovog autora, koji je ostao upamćen i po svom scenarističkom radu na omnibus filmu Kako je propao rokenrol, kao i po člancima koje je objavljivao u listovima "Start", "Politika" i "Ritam".
Branko Vukojević je od ranih devedesetih živeo u Londonu, odakle je avgusta 2003. stigla i vest da je, nakon što je izašao iz autobusa u severnom Londonu, poginuo pod točkovima motocikliste...
U svakom slučaju, zbirka Vukojevićevih tekstova pojavila se pre svega zahvaljujući naporu jednog od negdašnjih novinara "Džuboksa", Predraga Popovića, danas nastanjenog u Londonu, a koji je takođe pokretač internet projekta POPBOKS (gde su postavljeni i svi brojevi listova "Džuboks" i "Ritam"). Kako je bio rokenrol je po mnogo čemu kuriozitetno izdanje na našoj sceni. Kao prvo, nema baš mnogo knjiga koje se uopšte bave istorijom ovdašnje popularne kulture, zbog čega je čitava scena (iako u stvari možda i nije tako loša) u konstantnom problemu – svaka generacija je prinuđena da gradi svoj ambijent od početka, umesto da se nadovezuje na iskustva prethodnika. Takođe, kvalitetom opreme i štampe ova knjiga može da doprinese dizanju lestvice kada su izdanja slične vrste u pitanju, što uopšte nije loše.
Već u svom prvom članku "Muzika iz podruma", koji je kao gimnazijalac napisao za list "Džuboks" 1975. godine, Vukojević se bavi stvaralaštvom i "psihologijom" nepoznatih grupa, uličnih gubitnika i zgubidana sa gitarama – tema koliko živopisna toliko neistražena i nimalo na "prvu loptu" (zaboga, u doba gliter roka svi su voleli da se koncentrišu na blještavilo i uspeh!). Nižu se članci koji obrađuju brojne pojave na domaćoj i stranoj rok sceni, beleženi iz nedelje u nedelju – od stadionskih rok grupa sedamdesetih, preko novotalasne eksplozije, pa zatim svi relevantni fenomeni na domaćoj sceni, Bijelo dugme, vreme Paket aranžmana...
Vukojevićev stil je uvek odmeren, i (uz nekoliko izuzetaka koji pre potvrđuju pravilo), njegove ocene i danas deluju prilično tačno. Recimo, u članku posvećenom pank muzici, on je već 1977. godine, dakle dok je uzbuđenje još uvek trajalo, upozorio da će industrija pokušati da stvar preuzme pod svoje: "Često se kao jedan od glavnih elemenata panka navodi reakcija na trenutnu situaciju na rok tržištu. Pankeri optužuju disko industriju zbog mešetarenja, a velike svetske grupe zbog načina na koji unosno krčme svoju reputaciju snimajući jedan album svake tri godine i nastupajući u istom periodu na svega nekoliko gigantskih koncerata. Takve primedbe teško se mogu osporiti, ali je pitanje kako će sami pripadnici novog talasa zaobići takva iskušenja?" U to vreme je pank još uvek bio svež fenomen, koji je u našoj (i ne samo našoj) sredini izazivao uglavnom zbunjenost i nervozu, i trebalo je da prođe još dosta vremena pre nego što će klinci u pocepanim odelima koji sviraju po londonskim klubovima dospeti do stadiona i zaboraviti stare ideale, ali to je mogao da predvidi samo vrlo pronicljiv posmatrač...
Jedan od glavnih Vukojevićevih kvaliteta, međutim, može se tek naslutiti iz brojnih fotografija objavljenih u knjizi, gde je on u društvu mnoštva poznatih i manje poznatih lica naše kulturne i potkulturne scene. Naime, Branko Vukojević je imao dar da podstiče ljude i dešavanja, da kreira scenu, da stvara saradnike, a to je kvalitet koji je teško izmeriti ili umetnuti u knjigu...
I sam mogu da posvedočim o tome, jer sam u vreme preloma između sedamdesetih i osamdesetih godina bio gnevni klinac, koji je kreirao vlastiti fanzin po nazivu "Kreten"...
Vukojević je uspeo da me nagovori da objavljujem u listu "Džuboks", što danas izgleda prilično neverovatno, jer ko sam bio ja, i koga je moralo da bude briga što se ja nešto bunim (pa i protiv "Džuboksa", kojeg sam smatrao nedovoljno radikalnim). Međutim, znam pouzdano da sam bio samo jedan od brojnih ljudi sa ulice koje je Branko Vukojević (u većoj ili manjoj meri) uspeo da gurne u neki drugi film a, da biste tako nešto bili u stanju da izvedete, trebalo je da imate nekakvu antenu u glavi...

Saša Rakezić