Kad svane, razlaz

05.07.12

Moji junaci se bore sa svojim avetima, sa savešću koja je stroga i neprijatna, ali ona je istovremeno i mera njihove ljudskosti

Izdavačka kuća „Evro-Đunti” iz Beograda objavila je novu zbirku priča Gordane Ćirjanić (1957), pod naslovom „Kad svane, razlaz”. Ista izdavačka kuća objavila je nedavno i njene romane: „Kuća u Puertu”, „Poljubac” i „Ono što oduvek želiš”. U knjizi „Kad svane, razlaz” spisateljica nije sakupila bilo koje svoje pripovetke nego je pisala i komponovala knjigu kao jedinstvenu celinu, čija je crvena nit - nečista savest. U različitim situacijama, različite likove, napadaju „glodari duše”.

Unutrašnje nemani svest napadaju najčešće noću. Ko se i s kim razilazi kada svane?

Junaci ovih pripovedaka žive u svetu, među ljudima, pa ipak, u njima nije reč o međuljudskim konfliktima, nego o onom posle, u samoći, kada se čovek preispituje. Gotovo svi oni pritisnuti su grižom savesti, kajanjem, osećanjem krivice, stida ili tuđeg stida, a ti unutrašnji procesi gdekad su predstavljeni kao čudovišta i nemani što napadaju psihu. Poprište borbe nije uvek noć, ali svitanje, ili svetlo dana, treba razumeti kao metaforu za svetlo razuma. Jutro je mudrije, kaže se u narodu.

U knjizi se bavite etičkim pitanjima savremenog sveta. Na strani ste, čini se, malih, običnih ljudi, kojima je moral - svetinja?

Nije ovo neka moralistička knjiga sa poukom, ali jeste me interesovalo da osvetlim procese kojima savest podvrgava čoveka. To nisu kafkijanski procesi, apsurdni i bezizlazni; uvek postoji neki povod, neko ogrešenje koje na mahove deluje i nesrazmerno jačini samoprekora, ali verujem da će se čitalac prepoznati na mnogim mestima... Nije li tačno da normalan čovek, onaj kome savest nije zakržljala, veoma često brine i sekira se zbog izgovorene reči ili uzgrednog postupka, čije moguće posledice tek naknadno uviđa. Svoje previde i ogrešenja pumpa katkad u samoći do rasprsnuća, ali to samo znači da mu je stalo do slike o sebi, i pred svetom i pred ogledalom.

Moji junaci se bore sa svojim avetima, sa savešću koja je stroga i neprijatna, ali ona je istovremeno i mera njihove ljudskosti. Doduše, njihovi naoko privatni problemi dati su u knjizi i kao maske za krupnije, društvene teme koje su tu prisutne iako težište nije na njima: internacionalizacija sitnog kriminala putem interneta, predrasude o narodima, terorizam, zamiranje sela, narušavanje prirode, korupcija, mesto čoveka u sistemu zdravstva, i šta sve ne. Ali, kažem, te opšte teme su prisutne u ovim pripovetkama kao neka vrsta pejzaža u kojem svi živimo, pa i moji junaci.

Svaka priča je drugačija, i po atmosferi i po tematici, kao da nisu od istog autora. Kako ste to postigli?

Verujem da je uočljiv jedan te isti rukopis iako je tačno da su različite ne samo po tematici i raspoloženju nego i po mnogo čemu drugom. Većinom su smeštene u Srbiju, ali neke su i „španske”; jedne su pisane iz muškog ugla, druge iz ženskog, ali nije izostao ni ugao životinje, jednog orla; protagonisti većinom pripadaju mojoj generaciji, ali ima ih i mnogo starijih, i mnogo mlađih; dve govore o seoskom životu, tri su smeštene u varošice, ostale su nedvosmisleno beogradske priče. Postupak pripovedanja takođe nije isti: u nekim pripovetkama korišćeno je prvo lice, negde se čitaocu obraća sveznajući pisac, dve su isključivo u dijaloškoj formi, a pojedine kombinacija raznih glasova. Mislim da to čini knjigu dinamičnom.

Sa čitaocima vodite dijalog, koketirate, držite ih budnim, ne dozvoljavate da knjigu ostave. Ima li dobre pripovetke bez dobre priče?

Uzdam se u priču kao okosnicu dobre pripovedačke proze iako ta priča ne mora biti događaj ili intriga u klasičnom smislu. Kada se javi ideja za pripovetku, pa i za roman, u početku niko drugi sem pisca ne može u njoj uočiti potencijal. To je onaj period kad autor nikome ne može saopštiti šta će uraditi od jedne rečenice ili jedne situacije koja je njemu toliko sugestivna, ni kako će da „zavrti” priču oko te jedne tačke. Kada je stvar uspešno izvedena, ostaje naboj koji je pisca od početka vodio prema cilju, naboj koji će i čitaoca vući napred, makar mu posle svega bilo teško ili nemoguće da „prepriča” o čemu se tu radilo.

Jedna od priča se zove „Volaverunt”, što znači - odleteše. Iz naših života svakodnevno „odleću” mnogi dragi ljudi?

Književnost se hrani sećanjima, oduvek je bilo tako. Mada, kad pominjete „Volaverunt”, poslednje tri pripovetke u knjizi objedinjene su tim istim nadnaslovom: „Odleteše”. Htela sam da taj naslov bude višeznačan: tačno je da su sve tri pripovetke ispunjene sećanjima na ljude koji su „odleteli”, ali takođe je tačno da je savest njihovih protagonista lepršava, nemani su se već razbežale. Tu, zatim, odleću i krilata Fama i neke veštice iz basne, koju uglas izgovaraju zvanice na jednoj pijanki, i svest jednog čoveka koji boluje od alchajmera. Tu se i knjiga završava: odleću svi njeni likovi, i pažnja čitaoca.

Na koricama knjige nalazi se slika Luisa Rikarda Falera. Međutim, vaše priče više liče na Gojine slike?

Gojine grafike iz serije „Kaprici”, koja broji 80 ilustracija, već u tri knjige pripovedaka služe mi kao visoka mera za kritiku ljudskih pogrešaka, poroka, preterivanja i gluposti. Možda je u ovoj poslednjoj knjizi taj uticaj najjači, jer ima slika i simbola koji su snažno inspirisani atmosferom Gojinih grafika. Čak sam i njegove naslove pozajmljivala i modifikovala. Mislim da bi bilo preterano da sam još i ilustrovala knjigu nekim od Kaprica, a Falerova slika „Izlazak veštica”, dinamična, prozračna i provokativna, takođe sjajno odgovara sadržaju ovih pripovedaka. Reklo bi se da je morao biti Španac iako ni likovna urednica ni ja nismo to unapred znale kada smo izabrale ovu ilustraciju.

Sa interneta nas neprestano, o tome govori jedna od vaših priča, vrebaju opasnosti. Kako se zaštititi?

Prednosti interneta su velike i nesumnjive, ali su velike i opasnosti. Da bismo prepoznali zamke i zaštitili se od manipulacije, nema nam druge nego da se oslonimo na uputstva i pomoć naših mlađih.

Zoran Radisavljević

21.12.12 Danas

Čitalac koji pokuša da analizira način građenja priča iz knjige Kad svane, razlaz doći će do zaključka da skoro svaka „objašnjava“ neku jednostavnu životnu situaciju na prilično komplikovan način. Drugim rečima, čitalac će morati da prođe komplikovan put da bi došao do jednostavnih saznanja. Što je prilično komplikovano, za nešto jednostavno, zar ne?
Ova zbirka priča Gordane Ćirjanić - naše priznate spisateljice, koja je objavila desetak knjiga poezije i proze, dobitnice prestižnih nagrada, pa i Ninove - sastoji se od dvanaest priča, naslovljenih mladalačkom sintagmom, koja je povezana sa strukturom: čine je tri celine sa mitološkim aspektom (Himere i poludnice, Dvodusi i Odleteše). Već kod prvog utiska u recepciji, uviđamo da koncept zbirke nije dovoljno dosledno idejno utemeljen zbog apstraktnosti i proizvoljnosti: kad bi se, recimo, pričama zamenila mesta ili se pak nasumično rasporedile u sadržaju, to ništa ne bi promenilo u idejnom smislu - celine nisu jasno i precizno povezane sa tematikom priča.
Pojedinačno, svaka od ovih priča poseduje osnovne odlike kratke književne forme, precizan diskurs pri građenju životnih (realističnih) situacija, prohodnu sintaksu koja omogućava da priče „klize“, početak i kraj, itd. Jasno je da je priče pisala „ispisana ruka“. Međutim, veliki problem nalazi se u bazi - sve priče sastavljene su od jednostavnih fabula sa predvidljivim završecima koji ubijaju uzbudljivost, iznenađenje, preokrete, sve ono po čemu se prepoznaju dobre priče. Prisutno je mnogo više prepričavanja događaja, što onemogućava asocijativnost u recepciji: ne treba kazati ono što se želi reći, nego pokazati. Ako posle nekoliko stranica čitalac zaključi šta će se desiti na kraju priče (ili ako mu je to eksplicitno predstavljeno), zašto bi onda uopšte i čitao? Da bi saznao ono što već zna, u malo promenjenim okolnostima?
Na primer, čak i u najboljoj priči u zbirci Fama, u kojoj pleni izvrsno izgrađen lik Bilje Bulje, jasno je da će glavna junakinja, koja sve vreme pomoću flešbeka propoveda o ovoj zanimljivoj osobi, nju sigurno ponovo sresti - zašto bi inače nadugačko govorila o njoj? Mnogo stranica potrošeno je za ono što je moglo biti jezgrovitije i preciznije. To zamara čitaoca. I dosađuje mu. Ovo je, uopšteno, čest problem savremene srpske proze. Većina srpskih pisaca trebalo bi da se pridržava Hemingvejevog saveta: uvek prestani da pišeš dok još imaš šta da kažeš.
Poznato je da je u realizmu osnovni književni organizam priča - ako je ona nedovoljno dobro sklopljena, svi ostali elementi su manje bitni jer su u uzročno-posledičnoj vezi sa fabulom. U uvodnoj priči, Gospođica Kintu, glavna junakinja dobija mejl od izvesne Ise Kintu, devetnaestogodišnje ćerke nekog ministra u Kongu, koga su ubili pobunjenici. Ona ima četiri i po miliona dolara u švajcarskoj banci, ali joj je potreban neko iz Evrope da garantuje za nju i uplati joj novac za avionsku kartu (oko 500 dolara). Od početka je sasvim jasno da će prozni subjekat shvatiti da ne treba da odgovara na imejl u spamu - ćerka joj na kraju potvrdi ono što već svi znamo još od prvih rečenica (a to znaju i neki koji nikad neće pročitati ovu priču). Autorka pokušava da nam naivno „proda“ naivnost, a to retko kad uspeva čak i kod najnaivnijih čitalaca.
S druge strane, priča Rupa na nebu izmeštena je iz savremenog konteksta u prošlost, što se odrazilo na jezički nivo prilikom stvaranja autentične atmosfere davnina: u diskursu nema razlike između naracije i dijaloga, pa se i u jednom i u drugom pojavljuju anahronizmi i starinske poštapalice, umesto samo u potonjem. To je asocijacija na pisanje bez mnogo ispravljanja i naknadnog analiziranja. Uz povremeno mešanje pripovednog vremena u naraciji (perfekta i prezenta), što je svakako i urednički nedostatak, glavni problem ovih dvanaest priča je jezik, osnovno oruđe književnosti, i on najviše kvari ukupan utisak i zaključak o zbirci. Sintagmama kao što su „da ne budu tašti“, „skrozira ga“, „da se džaka s njom“, „značajni umetnik svetskog glasa“, „razbanglavljene cipeletine“, itd. nije mesto u umetničkoj literaturi iz 21. veka zbog toga što su banalne, previše podsećaju na opšta mesta ili to i jesu, i odveć su prisutne u svakodnevnom/razgovornom jeziku ili pak u novinarskom, itd. Možda je spisateljica, tokom godina pisanja, razvila mehaničke navike tamo gde je ranije postojala sloboda - zato u ovoj zbirci i nema iznenađenja. Kad se sopstveni stil degradira na manir, onda je proza zarobljenik vlastitih poetičkih mitova, ambicija ili naprosto lenjosti da se napreduje.
U knjizi Kad svane, razlaz čitalac neće dobiti ono što mu je potrebno, jer ova zbirka, iako naizgled mnogo obećava, malo toga donosi. Proza se ipak ne stvara samo od pozitivnih osećanja, ili na temeljima nostalgičnih uspomena, već kao autohtoni organizam od priča koje se javno, kao u cirkusu, pokazuju onima koji žele da pročitaju i shvate nešto o cirkusu u kome žive (živeli su ili će živeti). Kvalitetna proza ukazuje nam na ono što već znamo, ali ne uspevamo da uvidimo, ili nas pak podseća na ono što želimo da zaboravimo ili prenebregnemo. Podučava nas ili nam se podsmeva. Svejedno je. To zavisi od pisca i od čitaoca. Nažalost, u ovom slučaju ni od jednog.
Nenad Župac