Kad sećanje umire

25.12.04 Danas

U Antologiji svetske književnosti Narodna knjiga nastavlja da nas upoznaje sa modernim velikanima proze iz najrazličitijih krajeva. Posle Majkla Ondatjea, Ambalavaner Sivanandan drugi je svetski slavan pripovedač poreklom iz Šri Lanke, koga upoznajemo u srpskom prevodu. Ovo egzotično ostrvo poprište je njegovih literarnih saga, motivisanih, kako je sam priznao, željom da i kroz literarni angažman oduži svoj dug zavičaju.

Kritičari su njegov prvi roman, koji je upravo pred našim čitaocima, nazvali "pričom o izgubljenoj zemlji". Njene pretenzije su da raskošnim stilom, kroz individualne sudbine tri generacije jedne cejlonske porodice, u rasponu od dvadesetih do osamdesetih godina prošlog veka, bez romantičarskog patosa, predoči i istinu o istorijskoj pozadini i međuetničkim trvenjima, masakrima nevinih koje su mediji prećutali, i posednjim trzajima kolonijalizma na ovom prostoru, i sukob civilizacija, tradicije i modernog poimanja socijalnih odnosa i mesta pojedinca u njima, religioznim predrasudama i njihovim implikacijama na ljubavi junaka. I da objasni kako je jedna kultura uništavana najpre kolonijalizmom, a potom građanskim ratovima koji su se zahuktali posle sticanja nezavisnosti. Ambiciozna zamisao, nema šta.

Priča o porodici Pandjan, koja opstajava na rubu siromaštva, paradigmatična je za sudbinu mnogih stanovnika Trećeg sveta, pošto je ona ne retko raspeta u okolnostima koje nalažu nemoguć izbor između rođačke privrženosti i ljubavi prema otadžbini. "Buda nas je učio da živeti znači iskusiti patnju. Retke su porodične snage koje su uspele da obuhvate upravo taj vid patnje i druge bolne istine na tako lirski način kao što to čini roman "Kad sećanje umire", zapazili su kritičari odmah po pojavi Sivanandanovog prvenca, 1998.

Za svoje sunarodnike, međutim, mnogo pre ovog datuma Sivanandan je postao ikona. Sin tamilskog poštara na Cejlonu, imao je sreće da se obrazuje u engleskoj školi na tom ostrvu. Zaljubilo se u Cejlonku katoličke vere, i zbog religioznog i drugog antagonizma među njihovim roditeljima morali su da pobegnu i venčaju se. Po dolasku u Englesku, 1958, zaposlio se kao čajdžija u javnoj biblioteci u Midlseksu, da bi kasnije uznapredovao do bibliotekara, a potom i direktora Instituta za rasne odnose u Londonu, na čijem je čelu i danas.

Sivanandan je uzor angažovanog stvaraoca kome je borba za bolji svet i ravnopravnost kultura i njihovih pojedinaca važna koliko i pisanje. Pripadao je književnom serklu Noting Hila, ali je uporedo uređivao časopise za rasnu toleranciju, demistifikovao imgiracijske zakone Velike Britanije, ali je podjednako kritičan bio i prema "svojim" i drugim etničkim manjinama u ovoj zemlji, insistirajući na razdvajanju vere kao građanskog, privatnog prava pojedinca i njihovog insistiranja na religiji, odnosno praktikovanju verskih rituala u školama, koje može da atakuje na slična verska prava drugačijih vernika. Ne veruje u sukob civilizacija, jer takva definicija podrzumeva sukob superiorne i inferiorne civilizacije. A to je netačno, pošto su islamska matematika, geografija, medicina, literatura i umetnost pomogle razvoju evropske civilizacije. Ovaj odnos podrvrgnut je, prema Sivanandanovom mišljenju, žestokom iskušenju posle 11. septembra. Do tada je američka kultura dominirala svetom, a onda je došao šok i buđenje. Apolitični zapadnjaci, koji su jednom godišnje mislili o pomoći Trećem svetu, nisu se udostojavali ni da glasaju. "Sada im je Treći svet svakog jutra na stolu za doručak... Treći svet, pak, suočava se sa ekonomskim genocidom u kome njegove vlade saučestvuju". Zato je neophodno da se i politika oplemeni kulturom. To, po Sivanandanu ne znači već proskribovani multikulturalizam, već pre, kros-kulturalnost. "jedina kultura koja se razvija, jeste dinamična kultura koja je u skladu sa modernim izazovima. Ona ne sme da gleda u unutrašnjost, već prema spolja. A fundamentalizam je upravo to kulturno gledanje u sebe."Zato je potrebno najpre menjati kulturu, i izložiti je stalnoj hibiridizaciji i mešanju sa novim tendencijama, a protiv starih tradicija. O tome je (a o čemu bi drugom?) reč i u knjizi "Kad sećanje umire".

V. S. R.