Kad se žene lako daju?

13.08.10 Danas

Da se vizuelni doživljaj u čoveku može da proizvede ne samo slikom, već i na drugi način, zvukom na primer, ili „zamišljanjem teksta“ poznata je stvar u teoriji (vizuelnih) umetnosti... Sledeća knjiga se zato može preporučiti kao „vaš osobni scenario“, predložak za vaš lični crno-beli film iz 50-ih gdina prošlog veka, za laganu francusku komediju koju ćete režirati vi, u glavi... I ne zaboravite: cure, dame i žene koje se u knjizi spominju, e takve su bile i vaše mame.
„Postoje li trenuci kada su, pod uticajem raznih okolnosti, žene podatnije i sklonije da popuste raznim udvaračima?“ To je pitanje na koje ću pokušati da odgovorim u ovoj studiji ktoz razne situacije u kojima se žene nalaze „u stanju smanjenog otpora“.
Ovako počinje knjiga Kad se žene lako daju. Već u drugoj rečenici nailazimo na reč koja može da zasmeje - „studija“.
Naslov neka vas ne zavara. Ovo naravno da nije „priručnik iz samopomoći“ (Desanka je Šakić samopomagalica dobra vila u tim slučajevima), u stilu „Recite da sebi“, „Probudite umetnika na citri te slikara na tekstilu u penzonisanom lešu“, „Kako da okolinu uverite u ispravnost vaših poslovnih ideja“, „Kako bez svađe i sekiracije proživeti prvih 100 godina života“ i slično. Imajte na umu - knjiga je objavljena 1953. Sad je i onaj uvod razumljiv, je l†tako?
Knjiga današnjem čoveku - do grla u feminizmu i političkoj korektnosti - izgleda kao parodija darvinizma, frojdizma, kao izrugivanje „prirodnonaučnom“ stilu, kao sarkastični bubotak francuskom porodičnom zakonodavstvu (o čemu je uostalom Klod Šabrol detaljno razglabao u nebrojenim filmovima). A ipak je to bilo pre samo pola stoleća! U najboljem maniru tipično francuskog racionalizma, koji - vele neki Severnjaci - prožima i likovnu umjetnost i film (pa se tako od svake uramljene ili usnimljene lepote i dalje očekuje da nas (i) poduči), ovde imamo „psihološku studiju“ od koje će „današnja deca“ da umru od smeha a neki postariji profesori psihologije će se zakikotati iz sentimentalnih razloga.
U tome i jest preporuka. Nasmejte se u sentimentalnoj studiji ženske naravi. Koje više nema. Te naravi, to jest.
Jer - sad dolaze na red dragi čitaoci. Koji su se upoznali s faktom da je knjiga objavljena te daleke 1953. Pe se nisu zeznuli očekujući priručnik za samopomoć. Oni sada treba da odvrte svoj film u svojoj glavi. Komediju. Ili, kao da je reditelj npr. Erik Romer, samo bez toliko cinizma.
Šta sve, po Žoržu Brasu (Georges Brass), može oslabiti „ionako ćudljiv ženski um i preosetiljvu joj dušu“, pa da lakše (nego inače!) - da? Ovim redosledom idu poglavlja: Sitni razlozi, Promena sredine, Dokolica, Usamljenost, Tuga, Strah, Razočaranje, Bolest te Opojna sredstva i afrodizijaci.
Ko je uopšte Žorž Bras? Na internetu nema ničeg; naprotiv, možete da naletite na pogrešnu pretpostavku da je to jedan od pseudonima Frederika Darda, spisatelja koji je krimiće proizvodio kao na tekućoj traci. Od „insidera“ doznajem sledeće: pravo ime Žorža Brasa je - Ren? Bonnefoy (rođen 1895 -preselio se u Gospoda 1979); tri decenije je mrčio papir u toj meri da je uspeo da objavi ne manje od šezdeset romančina ali sve pod pseudonimima, kao što su, na primer, R. R.Bruss, Roger Blondel, Georges Brass, Marcel Castillan ili Roger Fairelle. Bio je ekscentrik u tolikoj meri da je čak i sopstveno ime koristio kao potpis, premda ne više od pet puta, i to pre Drugog svetskog rata, tačnije do 1932.
Pisao je i naučnu fantastiku - sad čujem čitatelje kako vele: pa znamo, nije li ova knjiga čiju recenziju čitamo baš najfantastičnija i najneznanstvenija naučna fanastika, i nisu li kako Frojd tako i francuski antroplozi i angažovani sociolozi najveći reprezentanti SF?? - i to pod pseudonimom R. Brus. Kod izdavača Fleuve Noir - opet kao R. Brus - postaje zvezda dvaju edicija Anticipation i Angoisse, u kojima je objavljivao romane SF i horor žanra. Pisao je i o gastronomiji i nutricionizmu, te je objavio - kao Žorž Bras - i desetak erotskih romana upravo u vreme kad je izašla i knjiga Kad se žene lako daju. Zanimljivi su naslovi tih erotskih eskapada: Lâ€amour ne se mange pas en salade (Ljubav nije mačji kašalj), Tous les hommes sont a moi! (Svi muškarci su za mene!), itd.
Pod pseudonimom Marsel Kastiljan objavio je La vie voluptueuse de Don Juan (Razbludni život Don Juana). Kao Rožer Blondel sredinom 50-ih prelazi u ugledni Gallimard, koji mu objavljuje „ozbiljnije“ romane, dok naporedo nastavlja da piše naučnu fantastiku i tako u nekoliko tajnih života zbunjuje istoričare književnosti sve do smrti 1974. godine (a i posthumno).
Po romanu o seksualnoj revoluciji iz 60-ih Le mouton enrag? (Pobesneli ovan) snimljen je 1974. i film, u režiji Mišela Delvila s renomiranom ekipom glumaca: takvu momčad (a tek ženčad!) poželeo bi svako: Žan-Luj Trantinjan u punoj snazi, Džejn Birkin, Žan-Pjer Kasel, Florinda Bolkan koja nije ni znala da će kod Bulajića za koju godinu izginuti kao supruga upucanog Ferdinanda. U jednom romanu bavio se i studentskim buntom iz 1968, a pisao je i scenarije, prevodio s engleskog.

Veljko Nikitović