02.11.10
Podela najlogičnije rešenje za Kosovo i Bosnu
Vilijem Montgomeri
Stiče se utisak da većina Evropljana ne bi imala ništa protiv kada bi na Kosovu i u Bosni i dalje postojala neka vrsta "zamrznutog konflikta", čak i kada bi to značilo da dve države neće ući u EU. S druge strane, SAD su uložile mnogo napora da se problemi na Balkanu prevaziđu jer im takvo stanje ne odgovora, ocenjuje u razgovoru za Danas Vilijem Montgomeri, poslednji ambasador SAD u SR Jugoslaviji i autor memoara "Kad ovacije utihnu - borba sa demokratskom tradicijom".
On naglašava da je kada je u januaru 1996. došao u Bosnu u svojstvu specijalnog predstavnika predsednika i državnog sekretara SAD za primenu Dejtonskog sporazuma smatrao da će se američke trupe iz te države povući posle godinu dana, ali da cilj nije ostvaren ni 15 godina kasnije. "Protraćili smo mnogo energije i novca da unapredimo situaciju u Bosni, a međunarodna zajednica nije spremna na ustupke. Bojim se da bi se isto moglo dogoditi i na Kosovu", tvrdi naš sagovornik.
Da li su SAD i međunarodna zajednica izvukle pouke iz tragičnih događaja koji su se na ovim prostorima odigrali 1990-ih?
- Nadam se da jesmo, ali nisam siguran. Jedna od pouka glasi da morate da imate dobar uvid u situaciju na terenu. Drugo, ne smete da dozvolite da želje upravljaju vašim akcijama. Upravo takvu grešku napravili smo kada smo pokušali da sprečimo raspad SFRJ jer smo strahovali da bi taj scenario mogao podstaći članice SSSR da učine isto. Predsednik SAD Džordž Buš Stariji smatrao je da će najmanje tri nove države koje bi nastale u slučaju sloma SSSR-a razviti nuklearno oružje, da će njihove vlade biti nestabilne i da će nastupiti haos. Ipak, činjenica je da nije postojao način da se spreči trend osamostaljivanja jugoslovenskih republika. Zbog tadašnje globalne klime i tranzicije koja se odvijala u Istočnoj Evropi raspad Jugoslavije bio je neminovan. Pouka koja može da se izvuče iz svega toga jeste da je bilo potrebno da delujemo pre raspada bivše Jugoslavije. Trebalo je da EU i SAD insistiraju na tome da republike istupe iz SFRJ na miran način i prema unapred određenoj proceduri. Na taj način spasli bismo na desetine hiljada života i uštedeli bismo milijarde dolara. Ali, želeli smo da SFRJ ostane jedinstvena, a naša tadašnja ambasada u Beogradu bila je suviše optimistična kada je reč o tome.
Koje su osnovne razlike između konflikata u Bosni i na Kosovu?
- U Bosni su postojale tri etničke grupe koje su dobro sarađivale, a najbolji argument za tu tvrdnju predstavlja veliki broj mešovitih brakova, za razliku od Kosova, gde je zabeleženo malo takvih slučajeva. Takođe, dve etničke grupe na Kosovu uvek su bile odvojene. Problem u Bosni nastao je zbog želje Hrvatske i Slovenije da steknu nezavisnost. Na sastanku kojem sam prisustvovao u Vašingtonu 1991. Alija Izetbegović je rekao da muslimani ne žele samostalnost jer bi to predstavljalo katastrofu. Ne znam da li je bio iskren, ali preklinjao nas je da ubedimo Hrvate i Slovence da ne istupaju iz SFRJ. Kazao je da muslimani u tom slučaju ne bi mogli da ostanu u zajedničkoj državi jer bi Slobodan Milošević dobio suviše moći i uticaja. S druge strane, na Kosovu su vekovima postojale tenzije između Srba i Albanaca. To je značilo da je ključni zadatak stvaranja istinski multietničkog društva na Kosovu bilo gotovo nemoguće ostvariti ni u kratkom, ni, čak, u srednjem roku, za razliku od Bosne, gde je izazov bio kako sačuvati multietničko društvo.
Koja su bila osnovna načela vaše strategije prema Kosovu?
- Pre svega, želeo sam da Srbi, koji su se više od deceniju osećali izolovanim, počnu da uviđaju da će im međunarodna zajednica pomoći, a ne da će biti njihov protivnik. Zato sam sam sarađivao sa Vladom Srbije prilikom gušenja pobune Albanaca na jugu Srbije. Kada sam došao u Srbiju znao sam da u SAD postoji mišljenje da će Kosovo dobiti nezavisnost unutar postojećih granica i da je samo pitanje kada će se to dogoditi. Sećam se da sam na jednom sastanku u Vašingtonu rekao da prvo treba da ostvarimo ciljeve kao što su povratak izbeglica i obezbeđivanje slobode kretanja i naglasio da "ružičasti" izveštaji iz Prištine nisu istiniti jer postoje ogromni problemi. Takođe, za razliku od ostalih američkih zvaničnika već tada sam smatrao da bi podela Kosova predstavljala najlogičnije rešenje. Isti recept trebalo bi primeniti u Bosni i pitam se zašto međunarodna zajednica ne dozvoli Republici Srpskoj da održi referendum o nezavisnosti?
Šta je predstavljalo suštinu politike "Standardi pre statusa" i zašto takav projekt nije sproveden u delo?
- Reč je o strategiji koju sam hteo da razradim sa zamenicom državnog sekretara za evropske poslove i šefom naše misije na Kosovu, a koja se temeljila na definisanju konkretnih standarda u brojnim domenima, na osnovu kojih bismo mogli da procenimo koliki je napredak ostvaren na Kosovu, što je predstavljalo preduslov za pokretanje razgovora o konačnom statusu pokrajine. Nakon što je Stejt dipartment prihvatio moju zamisao nagovorio sam Nebojšu Čovića, tadašnjeg šefa Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, da se uključi u projekat. Međutim, Unmik se usprotivio učešću Srbije, uz obrazloženje da bi kosovski Albanci odbili da učestvuju u tome ukoliko bi procurila informacija da su standardi osmišljeni u bilo kakvoj saradnji sa Beogradom. Kada je objavljena konačna lista standarda, ispostavilo se da nijedna ideja Srba nije prihvaćena. Kada sam uložio prigovor, rečeno mi je: "Žao nam je, ali želimo da imamo odrešene ruke prilikom donošenja odluka. Ne želimo specifične standarde." Na taj način mi je zadat udarac na više načina. Prvo, strategija koja je trebalo da pokaže Srbima da mogu da sarađuju s međunarodnom zajednicom je propala. Drugo, Čović je izgubio kredibilitet. Treće, shvatio sam da nemam uticaja na politiku o Kosovu. Četvrto, shvatio sam da je samo pitanje vremena kada će biti proglašena nezavisnost Kosova, a taj trenutak je nastupio mnogo brže nego što sam želeo i očekivao.
Zašto je međunarodna zajednica bila stroža prema kosovskim Srbima nego prema kosovskim Albancima posle povlačenja srpske vojske i policije sa te teritorije?
- Dobro pitanje jer prema tradiciji pružamo veliku podršku nacionalnim manjinama i borimo se za njihova prava. Kosovski Srbi su za vreme Miloševićevog režima bili manjina na toj teritoriji. Ipak, kada je reč o moći, uticaju, zaposlenju i pozicijama bili su povlašćeni, delom zbog opšte politike Miloševićeve vlade, a delom zbog odluke kosovskih Albanaca da se povuku iz mnogih institucija u znak protesta zbog načina na koji su bili tretirani. Srbi su, dakle, bili u privilegovanoj poziciji. Kasnije se dogodilo NATO bombardovanje, a u vakuumu koji je postojao između povlačenja srpske vojske i dolaska Kfora i njegovog preuzimanja pune kontrole nad tom teritorijom kosovski Albanci su se surovo svetili Srbima za ono što su doživeli u prethodnim periodu. Zato je veliki broj kosovskih Srba pobegao s Kosova. Međutim, predstavnici međunarodne zajednice koji su stizali na Kosovo smatrali su da su kosovski Srbi svirepo ugnjetavali kosovske Albance, zbog čega je stotine hiljada njih pobeglo u Makedoniju i Crnu Goru. Shvatili su da kosovski Srbi ne žele da prihvate ono što je međunarodna zajednica smatrala novom realnošću. Glavni prioritet bio je da se kosovskim Albancima pomogne da se vrate kući, a drugi da se uspostavi funkcionalna vlada. Stoga je akcenat stavljen na saradnju s kosovskim Albancima. Bio sam iznenađen koliko je malo napora i energije uloženo da se kosovski Srbi vrate na Kosovo. Budući da sam se u Beogradu naslušao priča o tome kako su kosovski Srbi loše tretirani, kad god bih posetio sedište naše misije u Prištini, bio bih šokiran količinom besa i ljutnje koju su Amerikanci otvoreno izražavali prema kosovskim Srbima jer su čvrsto verovali da su oni glavna prepreka ka ostvarenju ciljeva na Kosovu.
Đukanović je najsposobniji političar
Prema mišljenju Vilijema Montgomerija, crnogorski premijer Milo Đukanović je najsposobniji političar na Balkanu. Kao argument za takav stav navodi njegovu neverovatnu sposobnost preživljavanja i napredovanja u veoma različitim političkim okruženjima. "Bez obzira na to da li ga volite ili mrzite, Đukanović je od početka karijere majstor da pravovremeno preduzima rizik prilikom suprotstavljanja drugim moćnim akterima. Povremeno se pokaže i kao odličan "pokeraš", koji je sposoban da uvidi kada njegov protivnik blefira, a kada je bolje da odloži karte i sačeka novo deljenje. Upravo taj kvalitet veoma često nedostaje balkanskim političarima", ocenjuje sagovornik Danasa.
Autor: M. Stojanović, M. Kojčić
26.10.10
Miloševića smo srušili sa 100 milijuna dolara
Vilijem Montgomeri
>"Nacional" 26. oktobar 2010.
Bivši američki veleposlanik u Hrvatskoj i Srbiji otvoreno govori o novoj knjizi "Kad ovacije utihnu" gdje opisuje dramatične događaje od 2000. do 2004. i pad srpskog režima
Nakon diplomatske karijere Montgomery se bavi konzultantskim biznisom a dio vremena sa suprugom boravi u Beogradu, gdje je i fotografiranWilliamu Montgomeryju, 65-godišnjem bivšem američkom veleposlaniku u Hrvatskoj i Srbiji, prostor bivše Jugoslavije nije bio samo usputna postaja u karijeri: nakon odlaska iz diplomatske službe, on i supruga Lynne kupili su kuću u Cavtatu, a dio vremena borave i u Beogradu gdje imaju stan. Posljednjih nekoliko godina, otkako je službeno u mirovini, Bill Montgomery posvetio se privatnom konzultantskom biznisu, ali svoju vezu s regijom dugo je održavao i pisanjem kolumni za različite novine iz Hrvatske i Srbije.
Prije nekoliko tjedana, baš uoči desete obljetnice masovnih prosvjeda u Srbiji i konačnog pada režima Slobodana Miloševića, u srbijansku javnost doprla je vijest da će uskoro iz tiska izići Montgomeryjeva knjiga u kojoj on opisuje svoju i ulogu Sjedinjenih Država u rušenju Miloševićeva režima. U svojoj knjizi “Kad ovacije utihnu”, što će u Srbiji biti predstavljena ovog četvrtka, William Montgomery posve otvoreno i s brojnim detaljima progovara o dramatičnim događajima koji su promijenili tijek moderne povijesti balkanskih prostora. U ekskluzivnom intervjuu za Nacional Montgomery je opisao o čemu je sve pisao u svojoj novoj knjizi.
Nacional: Većina diplomata obično je vrlo tajnovita kad je riječ o njihovu poslu. Kako ste vi odlučili napisati knjigu o svojim aktivnostima tijekom diplomatske službe u Srbiji?
Montgomery: Knjiga se bavi razdobljem nakon što sam napustio ambasadu u Hrvatskoj i 2001. otišao u Budimpeštu, gdje sam otvorio Ured za jugoslavenske poslove, te potom kad sam došao u Beograd nakon Miloševićeva pada. Dakle, riječ je o razdoblju od 2000. do 2004. godine i to su moja osobna iskustva iz tog vremena, ali fokusirao sam se na to što smo mi iz veleposlanstva radili.
Nacional: Prije bavljenja Srbijom i Miloševićem, proveli ste nekoliko godina u Zagrebu, ali u vašoj knjizi nema čak ni poglavlja o Hrvatskoj?
Montgomery: Ne, jer planiram napisati drugu knjigu, koja će detaljno govoriti o mojem vremenu u Hrvatskoj. Malo sam lijen, ovu prvu knjigu sam planirao pisati pet godina, napokon sam prošlog studenog našao vremena da to i učinim. Onda je trebalo pet mjeseci da ljudi iz State Departmenta prouče moj rukopis i izbrišu neke stvari, ali nadam se da ću ove zime, u sljedećih nekoliko mjeseci napisati knjigu o Hrvatskoj. Pretpostavljam da to znači da će izaći dogodine, otprilike u ovo vrijeme.
Nacional: Koliko ste bili i mogli biti iskreni u opisivanju Srbije i onog što je bio vaš posao ondje?
Montgomery: Dobro pitanje. Mrzim čitati knjige koje su napisali ljudi koji nisu iskreni ili nemaju dovoljno detalja. Izazov je svakako bio to što sam ja u to vrijeme bio pripadnik američke administracije i bio sam upoznat s mnogim povjerljivim informacijama za koje američka vlada ima puno pravo da mi kaže “Oprosti, ali ovo ne možeš objaviti, to je još uvijek tajna informacija”. Tako su vlada i službe pročitali moj rukopis i zatražili da izostavim samo neke dijelove koji sadrže informacije koje još i danas imaju oznaku tajnosti. S druge strane, sve ostalo je sačuvano: bio sam vrlo iskren i vrlo detaljan u opisivanju. Doduše, bilo je nekih događaja, situacija i incidenata za koje sam želio da budu objavljeni, ali to mi nije bilo dopušteno.
Nacional: Knjiga započinje os niva njem vašeg ureda u Budimpešti u ljeto 2000. godine. Sve donedavno o tom posebnom zadatku koji ste imali u javnosti se nije puno znalo.
Montgomery: Poglavlje knjige posvećeno je vremenu u Budimpešti i uredu koji sam ondje otvorio. To je trebalo biti američko veleposlanstvo za Srbiju u egzilu, razlog za smještanje ureda u Budimpešti je velikim dijelom bio taj što su ljudi iz Srbije mogli jednostavno putovati u Mađarsku, bez viza. Knjiga detaljno opisuje načine na koje smo pomagali da u Srbiji pobijedi demokratska alternativa Miloševićevu režimu.
Nacional: Koji su vam bili ciljevi u Budimpešti?
Montgomery: Srušiti režim Slobodana Miloševića. Kad sam stigao u Budimpeštu, a to je bilo u lipnju 2000., imao sam milijun zadataka. Primjerice, morao sam pronaći poslovni prostor za svoj novi ured, zaposlenike. Željeli smo biti potpuno odvojeni od američkog veleposlanstva u Budimpešti, pretpostavljali smo da ćemo ondje biti barem tri godine. Sve se promijenilo kad je Milošević odlučio raspisati prijevremene izbore. U tom trenutku shvatili smo da je to prilika koja se ne smije propustiti i da moramo na sve načine pomoći demokratskoj opoziciji u Srbiji da porazi Miloševića.
Nacional: Ni do danas nije posve jasno zašto je Milošević ujesen 2000. raspisao prijevremene izbore...
Montgomery: Mislim da se tragično preračunao. Izgubio je kontakt s građanima i okružio se ljudima koji mu nisu priopćavali loše vijesti. Mislim da je stvarno vjerovao da će pobijediti, pa čak i varajući. A mi smo odlučili pojačati svoje napore da Miloševićevo korištenje varanja bude minimalno. U Hrvatskoj je tada već postojao GONG, u Srbiji smo osnovali ekvivalentnu organizaciju za paralelno brojenje glasova. Trenirali smo članove opozicije da odmah po zatvaranju birališta kopiraju dokument o prebrojavanju glasova i da odmah telefonom jave krajnji rezultat u oporbenu izbornu centralu. Tako je opozicija imala kopije originalnog glasovanja, a istovremeno su prije Miloševića znali konačne rezultate izbora.
Nacional: Prije dvadesetak dana Radiotelevizija Srbije emitirala je dokumentarni film “Konačni obračun”, koji govori o događanjima 5. listopada 2000. U tom filmu rekli ste da je uz vašu pomoć u Srbiju za svrgavanje Miloševića ušlo više od stotinu milijuna dolara.
Montgomery: Ne želim komentirati ni jedan novčani iznos. Zapravo i ne znam točno koliko je doista novca potrošeno. Mogu samo kazati da su Sjedinjene Države smatrale da Milošević mora pasti, da je velik izvor nestabilnosti u cijeloj regiji. Jedan od načina da do toga dođe je bio razvoj civilnog društva, pri tome na nezavisne medije i udruge poput GONG-a. Trebalo je na svaki način ojačati demokratsku alternativu Miloševićevu režimu. Primjerice, ključnim liderima oporbe podijelili smo posebne mobilne telefone koji su tijekom prosvjeda mogli funkcionirati neovisno o srbijanskoj telekomunikacijskoj mreži.
Nacional: Značajan dio knjige posvetili ste odnosu između bivšeg srbijanskog predsjednika Vojislava Koštunice i bivšeg premijera Zorana Đinđića.
Montgomery: Njih dvojicu obilježili su stalni sukobi i borba za prevlast. Kad je riječ o događajima od 5. listopada 2000., da je bilo po Koštunici, nikad ne bi došlo do zauzimanja parlamenta ili državne televizije. Đinđić i drugi su htjeli revoluciju i brze promjene, a Koštunica je bio protiv naglih odluka i zalagao se da sve bude provedeno striktno po zakonu. Nikad nećemo znati čiji je put bolji, Đinđićev ili Koštuničin: pravi odgovor vjerojatno bi bio da je trebalo otići dalje nego što je Koštunica dopuštao, a manje nego što je Đinđić želio.
Nacional: Likvidirani srbijanski premijer Zoran Đinđić i danas je velika enigma za mnoge u Srbiji.
Montgomery: Zoran Đinđić bio je jedan od najtalentiranijih, najkompleksnijih i najkarizmatičnijih osoba koje sam ikad poznavao. Često smo se sastajali, u njegovu uredu ili uvečer na čaši vina u njegovoj kući, i u većini slučajeva bili smo nasamo. Ipak, od mene, ali i od mnogih drugih skrivao je svoje kontakte s Miloradom Ulemekom Legijom. Do danas mi nije poznato kakve su konkretne koristi imali Legija i njegovi ljudi od Đinđića, no nesporno je da mu je Legija u više navrata pomagao.
Nacional: Kako mu je pomagao?
Montgomery: Kao prvo, poznato je da su se Đinđić i Legija sastali u noći prije 5. listopada 2000. i da je epilog tog sastanka bio da su Legija i njegovi ljudi mirno dopustili da Milošević padne. Nadalje, Đinđić je osobno okončao pobunu Legijinih plaćenika u studenome 2001. Ipak, najkrupniji događaj sigurno je bilo uhićenje Miloševića, a neki detalji tog događaja ni do danas nisu sasvim razjašnjeni. Mnogi dokazi o postojanju odnosa između Zorana Đinđića i Legije dosad su već itekako poznati srbijanskoj javnosti. Dosad nije bilo poznato da je Čedomir Jovanović u više navrata posjećivao vođu zemunskog klana Dušana Spasojevića u zatvoru i pomogao mu da izađe iz zatvora gdje je bio zbog otmice vlasnika Delte Miroslava Miškovića, i da je bio čest gost u Spasojevićevoj kući. Ono o čemu se nikad nije mnogo govorilo a i do danas je nerazjašnjeno jest pitanje zašto su Legija i zemunski klan pomagali Đinđiću, koju su korist imali od toga.
Nacional: Premda ste posve otvoreno radili na svrgavanju Slobodana Miloševića i njegovu transferiranju na suđenje u Haag, nekoliko godina kasnije imali ste polutajni susret s njegovom suprugom Mirom Marković?
Montgomery: Da, to se zbilo potkraj 2002., kad sam u Srbiji bio službeno kao veleposlanik. Prije tog susreta ja nju uopće nisam ni poznavao, ali otprije sam znao Miloševića. Naime, 70-ih sam bio na svom prvom diplomatskom poslu baš u Beogradu. Tada sam bio zadužen da pratim bankovni sektor i jedan od mojih najboljih izvora informacija bila je Beogradska banka, a kad je Milošević postao direktor te banke, ponekad smo čak znali i večerati skupa. I tako, potkraj 2002., primio sam poziv da bi se Mira Marković željela vidjeti sa mnom. Bila je zima, padao je snijeg, došla je sama i bila vrlo nervozna, htjela mi je samo predati svoje pismo koje je napisala predsjedniku SAD-a i otići. Ja sam želio s njom malo popričati, pa sam joj predložio da popijemo kavu. Nisam imao pojma kako da započnem razgovor, u normalnim situacijama pitali biste kako obitelj, a u toj situaciji svako takvo pitanje imalo je političku konotaciju. Ipak, počeo sam s djecom, pa mi je rekla da se kći Marija odselila u Crnu Goru jer joj se gadi kako su se Srbi obračunali s njezinim ocem. Za sina mi nije željela reći gdje je, samo mi je rekla da je daleko i da kontaktiraju telefonom. Kad je počela govoriti o svom mužu, postalo mi je jasno da ona njega doista smatra najvećim liderom srbijanske povijesti. Potom mi je rekla da u pismu stoji molba da predsjednik Bush intervenira da Haaški sud napravi jednogodišnju stanku u suđenju i omogući njezinu suprugu da ode na liječenje. Na to sam joj rekao da je Haaški sud suveren u donošenju odluka, na što se ona samo nasmijala, no obećao sam da ću proslijediti to pismo Bushu. Na kraju našeg razgovora rekla mi je najzanimljiviju stvar, rekla je da njezin muž ima ozbiljne zdravstvene probleme s krvnim tlakom i da će on radije umrijeti braneći se, nego da izdržava bilo kakvu zatvorsku kaznu. Dodala je da ona pouzdano zna da on već neko vrijeme ne uzima lijekove za svoj krvni tlak i da bi tako mogao ubiti sam sebe.
Nacional: Mnogima u Hrvatskoj moglo bi biti zanimljivo poglavlje u kojem pišete o Haaškom tribunalu, pogotovo o bivšoj glavnoj tužiteljici Carli Del Ponte. Nju baš niste štedjeli?
Montgomery: Na žalost, na području čitavog Balkana Haaški sud će zauvijek biti povezivan s Carlom Del Ponte. Činjenica je da ni jedan haaški optuženik nije završio u Haagu zbog njezinih kontroverznih putovanja po Balkanu, nego zbog akcija i pritisaka koje su provele Sjedinjene Države i države članice Europske unije. Njezin stav tipa “slon u staklarni” koji se očitovao kroz njezine medijski vrlo popraćene posjete regiji bio je kontraproduktivan jer je udarala po osjetljivim demokratskim sustavima i samo pojačavala nacionalističke osjećaje u svim zemljama. Tako je otežala demokratske tranzicije i zapravo više naštetila nego koristila transferu optuženika u Haag. Isto tako, kao glavna tužiteljica donijela je niz strateški loših odluka. Osim svega toga, konstantno je pretjerivala s navodnim “dokazima” o skrovištima bjegunaca. Koliko puta smo od nje čuli da se Ante Gotovina skriva u Hrvatskoj ili u Bosni i Hercegovini, na kraju je bio uhićen na Kanarskim otocima?
Nacional: Jeste li zadovoljni onime što ste postigli u diplomatskoj službi?
Montgomery: Ispunio sam sve što se od mene tražilo, ali mislim da cijeli posao nije bio do kraja napravljen, a to je, uostalom, i moj glavni razlog za pisanje ove knjige. Naime, 90-ih je SAD bio uključen u razne međunarodne događaje u kojima smo imali ključnu ulogu i koje smo doživljavali kao velike uspjehe. Na kraju svakog događaja imali bismo scenu koja je mogla biti tipični američki sretni kraj filma - primjerice, gomile građana pred skupštinom Srbije i Miloševićev pad. U stvarnosti, svaki taj događaj nije bio kraj filma, nego tek završetak jednog poglavlja u povijesti te regije ili zemlje, i početak jednog novog poglavlja, punog novih izazova i možda čak i još težeg.
21.12.11 Nova srpska politička misao
Više od sećanja, manje od svedočenja
Kad ovacije utihnu, Vilijem Montgomeri
„Nema sumnje da smo doprineli da se, nabolje ili nagore, oblikuju i usmere događaji...“
Vilijem Montgomeri
„Ne volimo vas više! Uradili ste mnogo toga lošeg“
jedna Beograđanka Montgomeriju
Na početku ambasador Montgomeri objašnjava da knjiga opisuje delovanje SAD u našoj zemlji u periodu 2000-2004. sa ciljem da se ostvari demokratska tranzicija i uspostavi tržišna privreda, ali i saradnja sa Haškim tribunalom i rešenje problema Kosova i Metohije. Na kraju, Montgomeri zaključuje kako se u Srbiji proces „društvene promene podstaknut ili izazvan spolja” pokazao daleko težim „nego što je iko od nas verovao”, ali i da su u narednih desetak godina napredak, demokratska tranzicija i stabilnost Srbije (i Kosova i Metohije) veoma neizvesni. Između optimističkih namera na početku i neveselog zaključka, Montgomeri ispisuje sadržaj koji pokazuje da odgovornost za otežanu demokratizaciju i neizvesnu budućnost dele i srpska i, konkretno, američka politička elita. To je priča jednog, pomalo netipičnog, američkog diplomate koji se nije uvek slagao sa politikom svoje zemlje koju je sprovodio u Srbiji. „Nema sumnje da smo doprineli da se, nabolje ili nagore, oblikuju i usmere događaji... doneli smo i svoje prioritete (koji su se razlikovali od onih Srbije-Crne Gore), nepotpuno razumevanje složenosti situacije, neke loše procene i nestrpljenje da ostvarimo rezultate, što u isti mah predstavlja jednu od snaga i slabosti naše nacije” (15). Za najveći neuspeh američke politike u periodu njegove diplomatske misije u Beogradu, Montgomeri uzima to što nisu uspeli da brzo pokrenu srpsku ekonomiju, jer bez „značajnog rasta prihoda po stanovniku, unapređenja kvaliteta života... Srbija će ostati nestabilna i podložna vetrovima nacionalizma...” (107). Veliko je pitanje da li bi bolji standard i ekonomija doprineli uspešnijoj saradnji sa Haškim tribunalom i lakšem odustajanju od Kosova, kao posebnim prioritetima američke politike u Srbiji, s jedne, i pitanjima od najvišeg nacionalnog značaja za većinu Srba, sa druge strane - uveren sam da ne bi. I Montgomeri, doduše, ističe da su ova pitanja zakomplikovala odnose sa Srbijom i „otežala život krhkih demokratskih vlada”. Haški tribunal, odnosno Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) ne da nije doprineo pomirenju, već je, prema Montgomeriju, podstakao nacionalizam i političku destabilizaciju.
U vezi sa Kosovom i Metohijom imao je drugačiji pristup od svoje vlade. Zalagao se za stvaranje „potpuno funkcionalnog multietničkog društva na Kosovu”. U tom smislu je i zamišljena politika standardi pre statusa. „Tek posle nepristrasnog pregleda i zaključka da je ostvareno dovoljno napretka... pitanje statusa počelo bi da se razmatra” (161). Ubedio je u to i Nebojšu Čovića, ali je ubrzo shvatio da je politika standardi pre statusa privid i da će kosovski Albanci proglasiti nezavisnost podržani od strane SAD.1
Postavlja se, međutim, pitanje, čemu se Montgomeri nadao, kada je znao, što i sam objašnjava, da među 200 ljudi koji određuje politiku SAD na Balkanu „ima neobično malo razlika” u stavovima i „još manje šanse da će ih ikad promeniti” u dve stvari: „da su glavni krivci za nasilje koje je pratilo raspad bivše Jugoslavije bili Srbi predvođeni Slobodanom Miloševićem” (151) i da je „jedino rešenje za Kosovo nezavisnost unutar njegovih postojećih granica” (152). Montgomeri se lično opredelio za podelu, a SAD za nezavisnost Kosova.
Od srpskih političara tog vremena najviše hvali Nebojšu Čovića (energičan, aktivista, neposredan), a pozitivno se izražava i o Miroljubu Labusu, Božidaru Đeliću, Aleksandru Vlahoviću, ali i o Borki Vučić. Ne izražava se pohvalno o Bebi Popoviću i Čedi Jovanoviću, a Borisa Tadića, bez udubljivanja, opisuje kao zapadno orijentisanog političara koji zagovara umerene reforme (167). Ne bez razloga, Mila Đukanovića određuje kao najsposobnijeg političara na Balkanu.2 Daje impresije i o Koštunici (želeo je istinski nezavisnu Srbiju, rezervisan, uglađen, oprezan, izbegavao rasprave, uzdržavao se od davanja obećanja...), a od srpskih političara najviše se bavi Đinđićem. Priznaje da ga je teško adekvatno i precizno opisati, navodeći da je jedan od najtalentovanijih, najsloženijih i najharizmatičnijih ljudi koje je upoznao. Otelotvorenje stalnog napretka, prečesto se u delovanju rukovodio načelom: cilj opravdava sredstvo. Montgomeri u tom smislu navodi kao primer prodaju smederevske železare Amerikancima. Zamera mu što je od njega sakrio „suštinske detalje odnosa s Legijom”, a opisao je i Đinđićevu reakciju posle pokušaja atentata na njega na Novom Beogradu, kada je te večeri Montgomeri svratio da ga vidi: „Bojao se da će ispasti kukavica ili budala ukoliko oko toga digne mnogo prašine” (137).
Posebno poglavlje knjige naslovljeno je: Đinđić protiv Koštunice, jer prvi američki postpetooktobarski ambasador u Beogradu vladavinu DOS-a do Đinđićevog ubistva doživljava „kroz prizmu sukoba i borbe za prevlast koju su vodili Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić” (49). Govori o različitim putevima koje su za Srbiju hteli njih dvojica i pomalo frazerski zaključuje kako je trebalo učiniti „više nego što je Koštunica dozvolio, ali manje nego što je Đinđić želeo” (52).
Nema, međutim, dilemu kada izražava razočarenje u metode rada nove vlasti koja „kopira mnoge od najgorih karakteristika Miloševićeve vlade” (175). Ovo se odnosi na uticaj i kontrolu nad medijima, a posebno na partitokratiju i korupciju, za koju kaže da je nemoguće očekivati da se reši „na nižem nivou kad ona postoji na visokim nivoima” (176). Korene ovog zla nalazi još u vreme Miloševića, kada su opozicione partije „preživele tako što su ispod stola primale finansijska sredstva iz gotovo svih izvora, uključujući tajkune i kriminalce” (176). Montgomeri ide i korak dalje, pa ocenjuje kako su se partije navukle na lak novac i „uglavnom nisu napustile praksu koju su ranije usvojile”. Potvrđuje i ono što se dobro zna, da „Miloševića ne bi bilo moguće poraziti na izborima 24. septembra i tokom događaja 5. oktobra bez dugoročne, konstantne i suštinske podrške međunarodne zajednice...” (37).
Nije moguće utvrditi koliko je iskren kada tvrdi da su i on i vlada SAD „konstantno potcenjivali” uticaj i moć obaveštajnih službi, tajkuna, kriminalnih grupa i korupcije uopšte i koliko (posebno i u sprezi) predstavljaju veliku prepreku tranziciji. Možda je i zbog toga, u knjigu kao dodatak uvrstio delove dva iskaza: bivšeg pripadnika JSO „Glavonje” i bivšeg pripadnika zemunskog klana „Đure”. Knjigu, verovatno, ne slučajno završava rečenicom iz iskaza „Đure” o tome da je grupa Dušana Spasojevića „imala veze bukvalno u svim delovima države, u policiji, pravosuđu, politici, čak i u vojsci” (195).
Sasvim je očekivano da Montgomeri, pa i kao penzionisani diplomata, nije rekao sve što zna.3 Nije čak otkrio ni kontakte i bliske kontakt osobe koje je imao u DOS-u, a spominje da ih je imao i šta je čak od njih saznao. Ali, na momente, ostavlja utisak iskrenosti i nisu to samo puka sećanja, kako stoji u podnaslovu.
Izvesno je da Montgomerijeva knjiga nije jedno od ugaonih dela o prvim godinama postmiloševićevske Srbije (takva još nije napisana), ali jeste jedna od onih koje mogu upotpuniti sliku o ovom periodu naše istorije.
Mario Brudar
1 Za Montgomerija je i uvođenje ekonomskih sankcija Srbiji bilo velika greška.
2 „Pokazao je neverovatnu sposobnost preživljavanja i čak napredovanja u veoma različitim političkim okruženjima... Više se puta pokazivao i kao odličan ’pokeraš’” (119)
3 Uostalom, još, na neki način, pokušava da učestvuje u srpskoj politici.
15.12.10 Vreme
Pošto su ovacije utihnule...
Viljem Montgomeri: Kad ovacije utihnu, borba s demokratskom tranzicijom
Nije lako bilo boriti se s demokratskom tranzicijom ni nama, a kamoli američkom ambasadoru u Beogradu u najteže vreme (2000–2004). I dalje nije lako, pogotovo nama, jer se Bil Montgomeri nekako snašao: uortačio se sa Gradom Nalićem i sa Goranom Matićem, živi u Beogradu i ne žali se. Ali to je manje važno.
Kao prvo, on lucidno zaključuje da je puno zabavnije i zahvalnije rušiti autoritarne režime nego baviti se posledicama njihovog svrgavanja (str. 14); slažemo se. U tom smislu knjiga je veoma poučna: manirom iskusnog diplomatskog rutinera Montgomeri izlaže šta se sve i kako događalo pred 5. oktobar 2000. i kasnije, do februara 2004, kada je rešio da se povuče. To je solidna diplomatska proza – što se američke spoljne politike tiče. Dobro za buduće istoričare, u svakom slučaju. Ima tu, međutim, nekih – kako bismo rekli – nejasnoća, kad je o političkoj istoriji Srbije i (delimično) Crne Gore reč. Možda je ova knjiga pisana za američkog čitaoca (prevod sa engleskog je odličan, što je danas retkost); pažljivi čitalac novina u Srbiji ostaće donekle zbunjen. Idemo redom i ukratko.
U celom narativnom toku ove knjige oseća se, da kažemo naslućuje se, nežna i dosledna ruka stručnog i upućenog "ghostwritera", redaktora. Jedan bivši ambasador SAD imao je, naime, na raspolaganju ozbiljne ljudske i dokumentarne resurse analitičko-informativnog odeljenja beogradske ambasade koje je – znamo to – izuzetno kompetentno. Čitalac bi s pravom očekivao da će se Ekselencija osloniti na te resurse kad je barem o nespornim činjenicama reč. Iz nekog razloga, međutim, Bil Montgomeri odabrao je drugačiji put. Kroz celu knjigu dosledno provejavaju, kao onaj muzički leitmotiv, aluzije i suptilne insinuacije na račun Zorana Đinđića. Podgrevaju se odavno diskreditovane i rasvetljene priče iz 2003. i 2004. o "kriminalnim vezama", "odlascima u Šilerovu", o tome "šta je ustvari Đinđić obećao Legiji, a mi ne znamo" itd. Veoma spretno i suptilno čitaocu se nameće revizija pravosnažne presude u predmetu atentata, što je ipak malo previše od jednog bivšeg ambasadora u njegovoj sadašnjoj poziciji. Pritom Bil Montgomeri hladno prelazi preko sopstvene dokazane i potvrđene uloge u "duhanskoj aferi" iz 2001: on pojma nema o čemu je reč; on potezanje šverca cigaretama do 2000. smatra "licemerjem" (str. 131-132), kao da nije u tom istom "licemerju" učestvovao onoliko, o čemu je "Vreme" pisalo više puta još tada.
Vojislava Koštunicu hvali zato što je posle 5. oktobra "smanjio mogućnost" haosa, "sačuvao administrativnu strukturu" itd. (str. 51); Zoranu Đinđiću zamera – kad se sve svede – to što je "mnoge značajne odluke donosio a da se prethodno nije konsultovao sa mnom, niti me obavestio". Pritom mu zamera što je "sakrio od mene i drugih suštinske detalje odnosa s Legijom", pretpostavljajući tako zdravo za gotovo da je tu nekih "suštinskih detalja" izvan ovih poznatih uopšte bilo. To se – ovako ili onako – ponavlja kroz celu knjigu: Zorana Đinđića on optužuje da je hteo da radi ono što je Zoran Đinđić veoma preko volje morao da radi; i to je ključna razlika. Montgomeri ponavlja laži Legije i DSS: da JSO nije znala koga hapsi u Obrenovcu (braću Banoviće); znala je i to je bilo jasno rečeno Zvezdanu Jovanoviću. Zatim: da Đinđić odlazi tokom oružane pobune JSO u Kulu "delimično zato što je očekivao da će imati koristi od odnosa sa Legijom", pa je tako "učinio ustupke" koji će ga – ukratko – kasnije koštati glave i da ko mu je kriv (str. 61). Iako se zna da u onoj blesavoj akciji hapšenja Miloševića nije učestvovao pok. Duća Spasojević (sedeo je u to vreme kod kuće, gledao BKTV i nervirao se, kažu svedoci), Montgomeri to uzima zdravo za gotovo (str. 72), kao i priču da je posle toga Legija "od samog Đinđića dobio 100 ili 200 hiljada nemačkih maraka u njegovom uredu, da podeli momcima". To prvi put čujemo, ali će se valjda i to objasniti, kao i onih "50 hiljada evra" koje je neko, kako tvrdi Saša Tijanić u onom "Utisku nedelje", dao momcima iz SAJ da ubiju Duću i Kuma u Meljaku.
Milošević, međutim, ne prolazi dobro kod Montgomerija. Dovoljan je jedan nepoznati detalj: "krajem 2003." (to je omaška: Mira Marković napustila je Srbiju februara 2003; biće da je reč o 2001. ili 2002) dolazi Mira kod Bila u rezidenciju da mu preda pismo za Buša. Htela bi da se SAD založe da Sloba ode u Rusiju na lečenje, jer, eto, on ima pritisak, a "namerno ne uzima lekove" (str. 77). Montgomeri ju je učtivo odbio. Milo Đukanović, pak, prolazi mnogo bolje: "najsposobniji političar na Balkanu" (str. 119); šverc cigareta mu je milostivo oprošten – za razliku od 2001. Sada je to "prošlost", kad "duhanska afera" nije uspela.
Kad je o atentatu reč, Montgomerijeve priče graniče se sa bestidnošću. Prvo tvrdi (str. 134) da je Čumetov iskaz u Slovačkoj Jovanu Prijiću bio "toliko detaljan i neosporiv da Zoran Đinđić nije imao drugog izbora nego da deluje protiv Legije i Zemunskog klana". Nije imao "drugog izbora"! Kao da nije upravo Đinđić insistirao na akciji "Svedok" i na donošenju zakona o organizovanom kriminalu koje je DSS ometao u Saveznoj skupštini. Kao da je Đinđić štitio Legiju i Zemunce! Štaviše, Montgomeri nagađa da se Čumetov iskaz nije dao sakriti, jer je jedna strana sila ("nije SAD"; nije, nego je Velika Britanija) "imala uvid" u njega, pa "Đinđić zbog toga nije mogao ništa da sakrije, iako je verovatno želeo"! Takve jezičke finese i obične laži provlače se dosledno kroz celu knjigu. Montgomeri takođe ponavlja mantre DSS iz vremena "Sablje": eto, hapšenja su počela da obuhvataju i političke protivnike, kaže, a i "borci za ljudska prava" ustali su na zadnje noge (str. 139), mada se toga ne sećamo. Oko "Sablje" su kod Montgomerija najgore prošli Beba Popović i Čedomir Jovanović. Beba je, kaže Monty, bio nepodnošljiv: "zastrašivao je nezavisne medije"; jeste pokušavao, priznajemo, ali nije uspevao – barem ne kod nas u "Vremenu"; svako je odgovoran za svoj strah. Čedomira, pak, Montgomeri provlači kroz blato u celoj knjizi, o čemu će njih dvojica da se objasne na sudu, kako čujemo, pa ne bismo ovde o tome.
Miloš Vasić
24.10.10 TANJUG
Kad ovacije utihnu, stvarnost deluje drugačije
Poslednji američki ambasador u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) Vilijem Montgomeri ocenio je da je NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. bila greška i da je stvarnost posle te akcije drugačija od one koju je zvanični Vašington želeo
Više problema stvoreno nego što je rešeno pokretanjem NATO operacije protiv Jugoslavije, kazao je ambasador Montgomeri u razgovoru za beogradski dnevnik "Danas" povodom predstavljanja njegove knjiga "Kad ovacije utihnu" koja će biti predstavljena na Beogradskom sajmu knjiga čije je otvaranje sutra.
Montgomeri je rekao da je jedan od razloga zbog kojih je napisao knjigu, dovodjenje u pitanje "običaja Amerikanaca da na svet gledaju kao na film sa veoma srećnim krajem" i dodao da je
"Srećan kraj za njih predstavljali su dogadjaji poput rušenja Miloševićevog režima, povlačenja srpskih trupa sa Kosova, potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Ali, stvarnost je drugačija, na šta ukazuje i sam naslov knjige", izjavio je Montgomeri.
"Smatram, zapravo, da NATO bombardovanje jeste bila greška, jer je tokom te akcije bilo mnogo žrtava. Posledice se osećaju i danas. Jedna od njih je i činjenica da je veliki broj Srba ozlojedjen zbog politike Sjedinjenih Američkih Država i to se ne može osporiti. Medjutim, prema mom mišljenju, to je manje važno od činjenice da je region još uvek nestabilan zbog pitanja Kosova", kazao je američki diplomata.
Montgomeri je potvrdio da je, za vreme mandata u SRJ, pokušao da u Vašingtonu izdejstvuje paket mera koje bi ubedile Beograd da nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića pošalje u Hag.
"Poslao sam depešu Stejt departmentu, u kojoj sam detaljno opisao sve ono što bih ponudio u zamenu za taj korak. U normalnim okolnostima trebalo je da prodje dosta meseci pre nego što SAD pristanu (ako uopšte pristanu) da se obavežu da će ispuniti ta obećanja", rekao je Montgomeri.
Ambasador je dodao da je potvrdan odgovor iz Vašingtona dobio već narednog dana što mu je omogućilo prostor da podstakne srpske zvaničnike na taj korak.
Period bilateralnih odnosa izmedju Srbije i SAD koji Montgomeri u knjizi naziva "medeni mesec" prestao je, prema ambasadoru, u trenutku kada je ubijen premijer Zoran Djindjić, iako su, kako kaže, još pre toga dogadjaji u petooktobarskoj Srbiji počeli da se kreću silaznom putanjom.
Montgomeri je bio prvi američki ambasador u Beogradu posle demokratskih promena 5. oktobra 2001, ujedno i poslednji u SRJ, pošto je u Beogradu boravio kao šef misije do 2004. godine.
