Jursenar, biografija

14.08.15 Danas

Margerit Diras je u jednom od poslednjih intervjua rekla o svom delu da su "Hadrijanovi memoari"remek-delo, ostalo je nečitljivo
Mišel Goslar (Brisel, 1948), belgijska spisateljica, profesorka i autorka biografija osnovala je i rukovodi Međunarodnim centrom za dokumentaciju o Margerit Jursenar (1903-1987) sa sedištem u Briselu. To je svojevrstan muzej Margerit Jursenar, budući da sakuplja sva njena dela, fotografije, pisma, dokumente itd, i pruža ih na uvid javnosti. U izdanju Centra povremeno izlaze publikacije posvećene određenim aspektima života i rada ove velike spisateljice.


Pred čitaocima je sada srpsko izdanje u prevodu Jelene Stakić kao pokušaj precizne, objektivne i sveobuhvatne biografije slavne spisateljice koja u podnaslovu ima jednu od ranih maksima Margaret de Krejankur koja će kasnije uzeti pseudonim Jursenar - Kako bi otužno bilo biti srećan. Preciznost je zahtevala traganje po dokumentima kojih je ostalo malo jer se slavna književnica potrudila da ne ostavlja za sobom sentimentalnu prepisku. Sve što je htela da kaže o svojoj porodici i odnosima u ovom zatvorenom univerzumu koji se za nju zainteresovao kad je postala slavna napisala je u delu Arhivi Severakoje predstavlja njeno viđenje svih nepravdi koje dete bez majke može doživeti od šire porodice. Čak i to da bankrotira u mladosti nesmotrenim vođenjem finansija jednog rođaka koji joj se neće ni izviniti već je posavetovati da uzme kolica i siđe na pijacu da prodaje jabuke. Srećom po književnost, Margerit nije to učinila, osećajući još kao dete svoju intelektualnu superiornost koju je podržao njen otac. Koliko je brinuo o obrazovanju kćeri toliko je bio zainteresovan za žene i život van kuće, pa je devojčica odrasla sa guvernantama i knjigama verujući u svoju posebnost.

Slika koju danas imamo o slavnoj književnici - starica vrlo izboranog, punačkog lica sa vunenom maramom iz koje proviruju samo dva jasna, plava oka, negde u šumama Mejna, na ostrvu gde je odabrala da bude njeno utočište zajedno sa životnom saputnicom Grejs Frik, u oštroj je suprotnosti sa njenim mladim danima. Do svoje trideset i šeste godine Margerit je vodila buran, čak i za današnje pojmove preslobodan život lutajući Evropom i naročito Grčkom koju je smatrala svojom duhovnom postojbinom. Beleške, skice, rani romani iz tog perioda odslikavaju njena razočaranja u muškarce, ljubav, homoseksualce koji su joj suparnici u borbi za čoveka koga voli. Kad sve propadne uključujući i porodično nasledstvo, deluje da nije imala izbor osim da prihvati poziv Grejs Frik, preseli se u Ameriku i dozvoli joj da brine o njoj. Zauzvrat, mogla je da se oslobodi robovanja radu za novac, mučnim predavanjima na osrednjim američkim univerzitetima za koja nije imala ni volje ni suviše dara i da se posveti samo pisanju. Tako je rođen lik književnice - opatice koja na ostrvu u Severnoj Americi mesi domaći hleb i kuva guste, seljačke čorbe, aristokratkinje koja ide u šumu po drva i trpi vetar, zimu, mrak, samoću i hirove žene kojoj se prepustila da brine o njoj umesto nikad viđene majke. Ili nam takvu verziju nudi Mišel Goslar, a čitaocu ostaje da veruje ili ne.

Strogo pazeći čitavog života na utisak koji ostavlja u javnosti, držeći u nedoumici javno mnjenje po pitanju svoje partnerke ili samo prijateljice sa kojom je živela u nekoj vrsti bostonskog braka, Jursenar nije dozvoljavala novinarima da joj dosađuju, još manje da ispredaju priče. Tek pred kraj života dala je obiman intervju Matjeu Galeju, francuskom novinaru koji je od tog materijala napisao knjigu Širom otvorenih očiju, ali ni tada autorizacija teksta nije prošla bez trzavica. Bilo je važno ne narušiti baroknu sliku o jednoj književnoj karijeri koja nije ovenčana Nobelovom nagradom, ali jeste članstvom u francuskoj Akademiji nauka i monumentalnim romanom Hadrijanovi memoari na kome je radila više od dvadeset godina.

Proučavajući život i epohu cara Hadrijana, humaniste, heleniste, refomatora, zakonodavca i mirotvorca koji je na maču ušao u Rim, ali se tokom svoje vladavine trudio da ga što manje koristi, Jursenar je pronalazila sve više sličnosti sa samom sobom, svojim filozofskim načelima i životnim credom. Ostaljajući u romanu veliki prostor epizodi o ljubavi Hadrijana i mladog lepotana Antinoja koji je zbog odanosti caru svesno otišao u smrt, ona pokušava da objasni opredeljenost sebi sličnih, kako onih već prirodom određenih ka istom polu, tako i odabranih, zavrbovanih kao što je bio Antinoj i verovatno ona sama. U toj složenosti odnosa i razmišljanja njena proza zadržava baroknu raspričanost, istorijsku obaveštenost i najodlučnije raskidanje sa bilo kakvom banalnošću. Ta načela morala je slediti i Mišel Goslar, trudeći se da ni jednim detaljem ne oskrnavi oreol koji odavno ima ime Margerit Jursenar.

Među našim književnicima njeni najveći poštovaoci bili su Jovan Hristić, koji je uspeo i da je poseti i razgovara sa njom na njenom imanju Petite Plaisance i Svetlana Velmar Janković. Među svojim francuskim kolegama nije bila omiljena zbog svesti o sopstvenoj posebnosti. Margerit Diras je u jednom od poslednjih intervjua rekla o svom delu da su Hadrijanovi memoariremek-delo, ostalo je nečitljivo. A ostalo su romani Crna mena, Ana, soror, Danak nadi, Aleksis, Istočnjačke priče, između ostalog i one sa balkanskim motivima u kojima pominje Kraljevića Marka, dakle, opus koji odslikava talenat, erudiciju, rad i strogost. U toj strogosti čini nam se da je protekao i njen lični život, u stalnoj čežnji za ljubavlju majke i muškarca koji bi je razumeo. A koliko su biografije potrebne piscima, druga je tema. Nama se čini da sve što žele da kažu o sebi i svom životu, učine to kroz svoje delo.

ALEKSANDRA ĐURIČIĆ

21.06.14 Politika

„Bog me nije spasao ni od smrti ni od zločina....Spasao me od sreće.“
M. Jursenar
„Neću pasti. Stigla sam do središta. Slušam otkucavanje ne znam kojeg božanskog časovnika kroz najtanju pregradu života ispunjenog krvlju, drhtajima i dahovima. Blizu sam tajanstvenom jezgru stvari kao što je noć ponekad blizu srcu... Bilo bi otužno biti srećan!” Ovako je u „Vatrama” pisala Margerit Jursenar, prva žena član Francuske akademije, čije će delo, posebno romani „Crna mena” i „Hadrijanovi memoari”, trajno obeležiti prozno stvaralaštvo XX veka. Nedavno je na srpskom, u izdanju „Karposa“ objavljena biografija Margerit Jursenar, iz pera Mišel Gloslar, „Kako bi otužno bilo biti srećan“(prevela Jelena Stakić). Ovo delo mnogo je više od biografije, to je potpuno potapanje u vir sudbine koji je oblikovao samo Jursearovu i njen opus. Ovo je anatomska mapa bola, opis fino stepenovanog očaja, istorija patnje, svi promašaji,(a promašiti cilj znači pogoditi sve dugo, učio nas je Kiš), koji su od Margerit načinili Jursenar.
Počelo u Briselu,gde su niska nebesa, a zvezde noću sijaju, zlatne plombe na nebu punom tuberkuloznih oblaka. Godine 1903. godine, Jursenarova je rođena od oca Francuza i majke Belgijanke, bucmasta beba-Amor,vrela od devetomesečne hibernacije, koja je na krštenju dobila dugo i raskošno ime: Margerita Antoaneta Žana Marija Gislena. Dok su zvonila zvona za vreme krštenja, a slepe ptice tavorile na prozorima crkve, ta pozlata koja se krunila, to škrofulozno tkanje čipaka na povesnim zavesama, njena majka je već bila mrtva. Fragilna Belgijanka, nekoliko nedelja po Margeritinom rođenju, umrla je od porođajne groznice. („Vrata koja vode u život i smrt su neprovidna i veoma se brzo i čvrsto zatvaraju”, pisaće o tome kasnije Jursenarova, u svojim memoarima „Šta? Večnost”, koje nije uspela da dovrši.) Sama Jursenar nikada se nije usudila da ima dece. Jer njena majka preminula je nekoliko dana po njenom rođenju, njena baka preminula je nekoliko dana po rođenju njene majke. Buduća spisateljica shvata da tajna materinstva nije ono što joj je dato. I beži u umetnost, taj univerzalni analgetik za sve.
Mesto na kome je u Briselu rasla Margerit Jursenar, sada je progutala jedna višespratnica. (Kuće u kojima smo rasli uvek i nepogrešivo bivaju zbrisane - vinjete rajskih vrata boje potonule mesečine se neizostavno zatvaraju.) Raste uz oca koji je bio nemirnog duha i uz sanjarenja o majci. „Sada znam: moja majka je bila vila, ali nije jednostavno živeti sa vilom.” Mirisi njenog detinjstva ostaće zauvek ubeleženi u njenu poetičku memoriju. „Miris vrelog mleka, zaslađenog cimetom, miris malčice uvelih kamelija iz krute, malko žućkaste kragne jedne od dadilja, miris štavljene kože koji je donosio blag, staklast prolećni vetar...” Krst od slonove kosti, žučkast kao slankasti , medni vosak u grčkim crkvama, ukrašen glavom jednog anđela,ti njegovi zatvoreni kapci, taj zanos koji se njihao sa vrha njene kolevke, sačuvaće do smrti. A ukus ušećerenog badema koji se služio na dan njenog krštenja, pa ga je kasnije, sačuvanog i stvrdnutog, kao dete satima topila u ustima, kao da će kasnije obeležiti čitavo njeno bitisanje. Slatko-gorko, obeleženo svešću o uvek mogućoj smrti. („Između smrti i nas, ponekad je samo tanušnost jednog jedinog bića. Kad se to biće izmakne, ostaće jedino smrt”, pisala je kasnije. To biće za Jursenarovu nekada zbilja behu ljudi. Kasnije, ostala je samo književnost. Surov je ljubavnik umetnost. Ali ne izneverava. Nikada.)

Kada te ponovo vidim, sve iznova postaje prozračno

Istorija njenog odrastanja istorija je neprestanih posrtanja, padova i ponovnih pokušaja, što je kratka definicija epidemije svačije mladosti. Rano počinje da uči i da se obrazuje sama. „Postoje ratovi, smrti, nesreće. Ali i lepa književnost, Heraklit, božanske skulpture, čipka tako lepa da je skoro muzikalna. Otišla sam na tu stranu, na stranu, lepote, tj. večnosti.”( “Ne pitajte da li više volim ljudfe ili knjige, ne bi vam se dopao odgovor”,rekao je Prust.)
Kao mlada, ona je očajna. „Ali sreća se gradi samo na temeljima očaja. Verujem da ću uspeti nešto na sebi da sagradim i neka niko ne bude optužen za moj život”, pisala je. Mnogo čita i mnogo putuje, što je dobitna varijanta za svako stvaralaštvo. Bog je stavio prst na nju. “Mora biti da Bog hoće od mene da napravi veliog stvaraoca I da zato ovoliko patim”, pisala je Cvetajeva tih godina,na drugom kraju sveta. Jursenarova ima nesrećne posrtaje, zaljubljuje se u homoseksualce, piše “Vatre” jednom, onom koji je najpogrešniji, koga voli ga najviše:”Kada te ponovo vidim, sve iznova postaje prozračno. Pristajem da patim.”
U vreme Prvog svetskog rata se sa ocem, kao i mnoge porodice sa severa Francuske, sklanja se u Englesku. Te 1915. je u Londonu, u Albert i Viktorija muzeju priređena izložba skulptura Ivana Meštrovića. (Ovo je bila dvostruka misija: umetnička i politička.) Jursenarova je impresionirana. Tada je videla i skulpturu „Kraljević Marko”. Možda je to bila jedna od varnica koja je inicirala pisanje njene pripovetke „Osmeh Kraljevića Marka”.
Ona voli i dalje. Mladost je zaljubljena u smrt. „Te večeri, prezasićena tugom, srušila sam se na krevet uz kretnje utopljenice koja se predaje: popuštam usnulosti kao davljenju...“ Pospanost zaljubljenosti, grčka svetlost boje cimetovih mrvica povređuje joj sluh. Ošišana je kao dečak. Vole njen intelekt, ona voli njihova tela. Poput Hadrijana,njen izbor je neki torzo lep na način grčki - beo kao koral što ga je sanjao Neptun. Sve su to promašaji, naravno. Žena u njoj mašta o samoubistvu, ali pisac trlja ruke...Pamti.
Pored francuskog, naučila je i grčki, latinski, engleski, španski, italijanski, nemački, hindu, a čitavog života je savlađivala i kineski i japanski. Učila je i srpski, tvrdeći da mu akcenat nije težak, već bogat. (“Ta slovenska civilizacija, jedna od retkih i pravih, u tako intenzivnoj vezi sa prirodom...“, pisaće kasnije.) Upoznaje Grejs,u Parizu, gradu u kome smo toliko puta pod onim svetlim nebesima umirali i bivali ponovo rođeni. (“Preseljenje sa sela u Pariz za mene je bilo veličanstveno, jer je tamo bilo muzeja...“, pisala je o svom detinjstvu.)
No, njena istinska i prava opsesija je Grčka, koju Grejs razume,prateći je uporno na njenim lutanjima svetom...Jursenarova je, zapravo, opsednutost jednim tačno određenim vremenskim trenutkom: “Pošto su bogovi nestali, a Hrista još nije bilo, postoji između Cicerona i Marka Aurelija jedan jedinstveni trenutak kad je samo čovek postojao”. Ovaj citat iz Floberove sveske potpuno ju je obuzeo. Počela je da traga za Hadrijanom. Prve nacrte romana napisala je na univerzitetu Jejl. Onda je u njoj zavladalo ćutanje. Činilo se da je Hadrijan spaljena ideja, zabeleška pretvorena u vatru i ništa. Ali taj pepeo beše treset. Gdegde, joe je pronalazi strast: “Bog koji hoće da živim, naložio ti je da me više ne voliš. Ne podnosim baš sreću. Nedostatak navike. U tvom naručju mogla bih samo umreti.“

Vila Hadrijana i tihi šum krvi u voljenim arterijama

„Jutra u Vili Hadrijani, bezbrojne večeri provedene u malim kafanama koje okružuju Olimpejon, neprekidna putovanja tamo-amo po grčkim morima, putevi Male Azije. Da bih se mogla koristiti ovim uspomenama koje su moje, trebalo je da mi budu isto toliko daleke kao i II vek“.Lutajući po Grčkoj, sanja Hadrijana. (Snovi su način na koji se dopisujemo sa mrtvima, ali i sa umrlim delovima sebe, koje na prevaru pokušavamo da vaskrsnemo. Čovek umire postepeno.)
Bila je jednom nogom u nauci, drugom u magiji i polako, sporo, dolazila je do Hadrijanovog unutarnjeg portreta. „Držim do toga da ne menjam utvare.“, napisaće. (Dok piše, njena saputnica Grejs, beleži:”Biće to velika knjiga, kao što se ona i nada da će biti.”) Odlučuje se da „Hadrijanove memoare” piše u prvom licu, zato da bi izbegla posrednika, ma to bila i ona sama. Želela je da Hadrijan može da svojim glasom govori čvršće i odlučnije. „Hadrijanovi memoari” doneli su Jursenarovoj svetsku slavu. Oni su pokrenuli lavinu interesovanja za njena ostvarenja, „Crnu menu”, „Aleksis”, dramu „Elektra”, romansiranu biografiju Pindara, raskošne pripovetke i bogatu esejističku prozu.
„Sve nam izmiče, i svi, i mi sami”, pisala je. „Život svog oca manje poznajem od Hadrijanovog života. Svoj lični život, ako bi trebalo da napišem, opisala bih spolja, mučno, kao život nekog drugog, morala bih da istražim pisma, tuđe uspomene da bih opisala ta kolebljiva sećanja.Uvek su to zidovi, senke”.
Veliki deo života provešće sa Grejs, u Severnoj Americi. “Spokoj, razborita ljubav”, negde će napisati. “Sreća, to umetničko delo”, koju spominje u “Hadrijanovim meomarima”, retko će je pohoditi. Ta sada plavooka starica, nekada ošišana kao dečak, sa melanholičnim osmehom, šapuće sa Grejs “o jezivoj lakoći umiranja”, setno uživa u mlakom zimskom danu, jasnoplavom nebu,osmehu nekog neznanca, mirisu retkog cveta...” Jednog decembra, planira da iz Amerike ode opet do Pariza i pokloni se poslednji put svim bolovima svoje mladosti, senkama bivših ljubavnika koje lebde u njenom snu, skrivene u golom granju ledenom i crnom. Otvra širom oči i –vidi jedan drugi put od slika koji se kaskadno otvara - “nekoliko šetnji pored mora, nagu devojčicu pred ogledalom, nalete loše muzike u hotelskom hodniku, krevet, nekoliko vozova čij brzina zamagljuje predele,Veneciju u zoru, Amsterdam na kiši, jorgovan u Istanbulu, u ulici Varen,samrtnika u krznenom ogrtaču, crvenu ložu u pozorištu, užarene brežuljke u Grčkoj, nekoliko sumornih ulica gradova na Severu kojima se njena tuga šetala u odeređeni sat, vodoskok u Versaju pod novembarskim nebom, rastanak pred ulazom u metro, ruka koja drži anemone, tihi šum krvi u voljenim arterijama....” A zatim plameteća praznina, Bog svoje telo spušta na njeno,”praznina kao letnje nebo, koja proždire stvari i u poređenju sa kojom je sve ostalo samo defile senki.”

Sanja Domazet

18.06.14

Savršenstva su i dalje moguća. Pa i na polju biografija, gde obično zasmeta nešto od sledećeg: manjak osećaja za meru, samoljubivost onih u kojima je u tim biografijama reč i očito zaslepljenost autora tih štiva predmetima svojih dela. Ali, savršenstva postoje.
Nedavno je i do nas dobacilo jedno savršenstvo – izdanje JURSENAR – biografija: Kako bi otužno bilo biti srećan (objavio Karpos, prevela Jelena Stakić). Autorka je Mišel Goslar, belgijska spisateljica, osnivačica i rukovodilac Međunarodnog centra za dokumentaciju o Margerit Jursenar. Goslar na stranicama ovog iznimno značajnog izdanja niže podvig za podvigom – za početak, sa lakoćom i i uz promišljenu dinamiku izlaganja ona pokazuje Madam Jursenar u svoj punoći jednog ogromnog dara i kompleksne ličnosti. Osim toga, Mišler Goslar uspeva i da biografsku faktografiju jasno poveže sa opsesivnim temama i motivima iz najpoznatijih, ali i efemernijih dela Margerit Jursenar, ukazujući na „važan susret življenog i imaginarnog“. Tu se ne iscrpljuje lista povoda za pohvale na račun autorke, jer Mišel Goslar pokazuje i zavidno literarnog umeće u užem smislu, menjajući stil i ton iz poglavlja u poglavlje. Tako naglašeno lirski ton kojima opisuje godine detinjstva svoje „junakinje“ smenjuje hladniji i odmereniji pristup u delovima u kojima akcenat stavlja na prve književne uspehe, ne zaboravljajući ni trena da navede i pojasni sve ključne formativne uticaje u mikrouniverzumu Jursenarove.
Mišel Goslar jeste uznesena životom, opusom, važnošću i ličnošću Margerit Jursenar, to je posve jasno, ali, srećom, to joj ne sužava analitički vizir, te u nekoliko mahova bez imalo ustručavanja ona ukaže na izvesne faktografske nedostatnosti i nepodudarnosti, kao i sklonost Margerit Jursenar ka sitnim obmanama i prećutkivanjima; pojašnjavajući uglavnom negativnu kritičarsku recepciju Nove Euridike, Goslar tako naglašava sklonost Margerit Jursenar „nijansama, polutonovima, izrazima sumnje, skrupulama...“, a što će neretko biti slučaj i u privatnom životu cenjene spisateljice. Ovo je opsežno i detaljistički postavljeno delo, ali Mišel Goslar se tu pokazala kadrom da briljira i u mikroizrazu; tako, recimo, bujicu umetničkih poriva u duši mlade Margerit u svoj snazi efektno prikaže u ove dve rečenice: „U Parizu, mala Margerit širi oči pred svim na šta joj pogled padne. Izbor će praviti kasnije.“
Ovo je sjano štivo i kapitalno kapitalno delo, koje pruža dovoljno podsticaja da se okrenemo reprizama i premijernim čitanjima dela Margerit Jursenar, ali koje svakako mora da bude i impuls izdavaču, sad već respektabilnog kataloga, da se napokon mane sramežljivo-diskretnog pristupa pitanjima marketinga.

Zoran Janković