Juriš na nebo - sećanja Knj. 1

25.12.09 Politika

Najdublja implikacija čitavog Markovićevog memoarskog poduhvata jeste ta da je neminovna obnova politike kao nezamenljive potvrde slobode, politike koja, doduše, nije sve, ali jeste u svemu
Pojavio se i drugi deo „Juriša na nebo” („Prosveta”, Beograd, 2009); zajedno sa prvim, obuhvaćen jegotovo celi sjajni i užasni dvadeseti vek. I,dok je artikulacija prvog dela usmerena unazad, tj. od 1973. ka autorovom detinjstvu, drugi teče ka ušću, tj. od 1973. do 2000. Širina Markovićevih osećanja Istorije u oba dela nije manja od njegovih zapažanja pojedinačnog, konkretnog; a i njegova skoncentrisanost je isto fenomenalna kao i njegovo sećanje.
Kompozicija knjige, od svih njenih osam poglavlja, smišljena je i čvrsto sprovedena kroz čitav tekst; izložena je logikom rođenog dijalektičara i velikog majstora pisanja i pričanja. Memoarist i hroničar, kritički mereći događanja, Marković, čini se, više poklanja pažnje političkim potresima u Jugoslaviji i Srbiji tokom poslednjih decenija minulog veka, nego svojoj odista prebogatoj filozofskoj i naučnoj reputaciji: nema većeg univerzitetskog centra, brojnih tribina, simpozija, skupova, kongresa i sl. gde naš filozof nije učestvovao, bio pozdravljen i rado viđen gost.
U podnaslovu knjige stoji: Sećanja. Nije dobro da se događajima iz prošlosti dopusti da gube čvrstinu, da blede i uvenu. Tim pre što smo danas okruženi izmišljotinama o prošlosti,suprotnim zdravom razumu i osnovnom poimanju dobra i zla. Otuda na svakom koraku Markovićevog teksta prozbori filozof, dubok i sposoban da vidi i viđeno lepo da kaže; redak primer rečitosti i široke emfaze. Tekst je koliko izrazito istinoljubiv toliko izrazito slobodoljubiv. To su, naravno, samo principi.
Markovića, međutim, prevashodno interesuje kako preći sa utvrđivanja principa političke sfere na konkretna ostvarenja politike; kako, zapravo, da naše političko razmišljanje prodire dublje u izvore ljudskog delovanja. Sugestivan kao mislilac i pisac, kao učesnik i svedok, pouzdano se seća tog dinamičnog političkog perioda: Opštih prilika u zemlji i novog Ustava 1974. g.; Kraja Praksisa i Korčulanske škole; Suspenzije grupe profesora saFilozofskog fakulteta; Titove smrti, kraja epohe njegove vladavine i sudbine socijalizma; Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti; Prekretnice svetske istorije u 1989; Rada na Programu SPS i Kongresa ujedinjenja; Sukoba s opozicijom; Razlaza sa Slobodanom Miloševićem; Građanskog rata na prostoru Jugoslavije (1991–1995); Sankcija i njihovih posledica, itd.
Samouveren i ubedljiv, Marković uviđa da je politika stvar nestalna, efemerna, da se njen pejzaž neprestano pa i temeljito menja. Sve se to, čini mi se, ponajbolje reflektuje u sedmom i osmom poglavlju ove vredne knjige. Reč je, zapravo, o Propadanju socijalizma u Srbiji (1995–2000); ponajpre o sukobu rukovodstva posle Dejtona; o napuštanju Programa SPS; o spoljnim i unutrašnjim uzrocima poraza; o ratnim bogatašima oko JUL-a i nastajanju nepodnošljive korupcije; o moralnom krahu Socijalističke partije i protivrečnoj ličnosti Slobodana Miloševića; i, najzad, katastrofalnomfinaluMiloševićevog režima.
U zaključnom zapisu „Šetnje sa Dobricom Ćosićem”, filozof i pisac razmišljaju, vode neiscrpne razgovore. Slažu se, u principu, da je komunistička ideologija, dok je bila živa, zahtevala slepu veru i nije bila samo religija, nego i parodija religije. Jednako se slažu i u tome da je demokratski poredak hronično nesavršen svet, svet korumpirane i krhke slobode. Ipak, demokratija je jedino u stanju da posumnja u samu sebe i da ispravi svoje greške; nije, dakle, lek za sve ljudske grehe, već je lek samo protiv diktature. Otuda se,možda,i ne treba čuditi što nas, piše Marković, višepartijski sistem zaista nije uveo u demokratiju.
Što se tiče sumnje, istina je da postoji bogomdana čudesno složena nepredvidivost života. Sudbina, eto, ne propušta da se ironično poigra s ljudima i događajima. Poigrala se i time što se kapitalizam pokazuje isto gluv za reforme kao i komunizam,koji je uspeo da sam sebe ubije. Marković, zapravo, dobro zna da nam se sudbina svima bliži po zakonima protiv kojih se teško boriti, ali on se protiv njih i te kako borio i dan-danas se bori.
I upravo ta njegova borbena istrajnost u društvenim metežima i nesrećama, ta odanost istoriji, to uporno ostajanje s leve strane sveta i života, pa njegovo uverenje da ideja levice ne može propasti – to je, čini mi se, najjasnija crta ličnosti Markovića kao čoveka, kao mislioca i borca. Njegov odnos prema čoveku, prema ljudskom biću, pun je razumevanja i topline.
„Juriš na nebo”,koliko je bogat po sadržaju toliko je raznovrstan po podacima. Kao pisac,Marković je suveren– prilično ležerno i lako piše, često seslužeći velikim potezima pri slikanju ljudi i događaja. Međutim, ono što uobličuje sliku stvarnosti i epohe možda i nije toliko slika. Pre će biti da je to njenaesencija.
Izvrsniportretista, Marković je i izvrsniscenarista. Živost njegove radoznalosti, raznovrsnost iskustva, dubina memorije, obilje i sigurnost njegovog znanja bili su i, nesumnjivo, jesuza svakog,ko ga čitajući upoznaje, lep, ugodan duhovni doživljaj. Otuda je „Juriš na nebo” odista originalno memoarsko delo.
Filozofski nastrojeni pisci, po definiciji, ne mogu da ostave prošlost na miru, uživaju da prevrću po istorijskim procesima. To je zato što su događaji iz proteklih decenija toliko važni da znanje ili neznanje o njima možebiti odlučujućeza budućnost čovečanstva.
U svakoj novoj teškoj situaciji ponovo se razgoreva Markovićev neugasivi optimizam; ni u najvećim teškoćama,njegov polet nije se sunovratio u rezignaciju. Uverava nas kako se u celom svetu, pa i kod nas, otvaraju mogućnosti jednog novog „juriša na nebo” u kojem će, veli, „bude li još živ”, neizostavno učestvovati „makar perom i rečju”.
Najdublja implikacija čitavog Markovićevog memoarskog poduhvata jeste ta da je neminovna obnova politike kao nezamenljive potvrde slobode, politike koja, doduše, nije sve, ali jesteu svemu.

Risto Tubić