Judita i druge drame

12.02.11

Mi umemo da slavimo samo sportiste, a umetnike ne. Ali, jednoga dana možda ćemo i priznati da smo u poslednjim decenijama imali mnogo bolju književnost nego politiku


Za mesec dana Srbija će se predstaviti kao počasni gost na Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu. Tim povodom razgovaramo sa Laslom Vegelom, mađarskim i srpskim piscem, koji je član Sajamskog odbora, programskog tela pri Ministarstvu kulture Republike Srbije, za organizovanje i praćenje nastupa na lajpciškom, ali i drugim međunarodnim sajmovima knjiga tokom godine. Vegelove knjige poznate su i inostranim čitaocima, naročito nemačkog govornog područja. Objavio je romane „Kurs strasti”, „ Dupla ekspozicija”, „ Pareneza” „Ekhartov prsten”, knjige eseja „Odricanje i opstajanje”, „Život na rubu”, „Vitgenštajnov razboj”, „Bezdomni eseji”, „Eksteritorijum”, „Ispisivanje vremena u međuvremenu” i druge.

„Nama je kultura, nama su knjige neophodne bar onoliko koliko nam je neophodna Evropska unija.Jedna bez druge ne postoje”, rekao je Vegel otvarajući prošlogodišnji Međunarodni sajam knjiga u Beogradu.

Šta, prema Vašem iskustvu, podrazumeva jedan uspešan nastup na sajamskoj literarnojmanifestaciji?

Taj nastup ima slojevito značenje. Najvažnije je čisto estetsko pitanje, književna vrednost, a tu su i individualna dostignuća, talenat, rad. Međutim, umetnička dela na suptilan način, a možda autentičnije nego druge delatnosti, prikazuju stanje duha i kulture jednog društva. Sasvim je razumljivo da svako društvo preko kulture želi da sebe reprezentuje na međunarodnom polju. Ovo takmičenje postoji u celoj Evropi, pa i unutar Evropske unije. Kultura u trendovima oštrih globalističkih trendova postaje sve važnija. Politika se uniformiše, kultura ne.

Koje su dobrobiti od promocije jedne nacionalne literature na internacionalnom književnom događaju, kakav je ovaj u Lajpcigu?

Umetnička dela, a kod književnosti to je naročito izrazito, imaju jednu veliku ambivalenciju. Ona su duboko nacionalna, ali i internacionalna, opšteljudska. Da bi se videlo ono „nacionalno” neophodan je internacionalni kontekst. Najpre u tom kontekstu umetnost i literatura mogu da definišu svoje specifičnosti. Bez internacionalnog gubi se i nacionalno. Manifestacija, kakav je jedan međunarodni sajam knjiga, velika je šansa za duhovni inventar, i verujem da će ovaj inventar skrenuti pažnju na to da, što se tiče književne vrednosti, imamo više rezultata nego što se misli.

Kakve su specifičnosti, čitalačke potrebe i interesovanja u Nemačkoj, i da li one korespondiraju sa onim što naša literatura može da ponudi?

Pre tranzicije, u sedamdesetim ili u osamdesetim godinama postojalo je izrazito interesovanje za književnost srednje i istočne Evrope i Balkana. Naš region, tada, pomalo je ušao u „modu”. Posle demokratskih promena, međutim, sve to je prošlo, zbog mišljenja da će i ove zemlje biti dosadnodemokratske. Međutim nije se tako desilo. Neke iluzije iz devedesetih izgubljene su. Ni Evropa nije više „dosadna i demokratska”. U zapadnu Evropu uselilo se nemir, nesigurnost. Sloterdijkovim pojmovima rekao bih da je na Zapadu došlo do kraja „frivolnog doba”. U istočnom delu Evrope došlo je do delimičnog gubljenja tranzicione energije i utopije. Ispostavilo se da pojava postsocijalističkog autoritarizma nije nimalo slučajna, da ni socijalizam nije bio slučajan, i da nismo baš nevine žrtve totalitarizma. Politička i ekonomska tranzicija možda su završene, ali kulturna još nije. Možda nije ni započela. Mislim da taj postfrivolni Zapad i naše izgubljene iluzije u epohi divljeg kapitalizma stvaraju zajedničko receptivno polje između dve literature. Ali to je samo veoma subjektivna hipoteza.

Napokon, da li se Srbija dobro pripremila za Sajam knjiga u Lajpcigu?

Verujem da jeste. Što se tiče priprema, najvažnije su prevedene knjige u poslednjim decenijama. Ako su te knjige valjane, onda ih je lako predstaviti. Ako su slabe, onda ne pomaže ni organizaciono čudo. Ipak, mislim da su prevedene knjige vredne, i ovo je pravi čas da se Srbija pojavi u Lajpcigu kao počasni gost. Naše su knjige više prevođene, i imale su većeg uspeha u inostranstvu nego što to javnost zna. Mi umemo da slavimo samo sportiste, a umetnike ne. Ali, jednoga dana možda ćemo i priznati da smo u poslednjim decenijama imali mnogo bolju književnost nego politiku. A što se tiče uspešnog nastupa, sajamska manifestacija je samo jedan segment. Nastup u Lajpcigu biće uspešan ako kao projekat bude trajao više godina. Rezultati će biti vidni tek posle četiri ili pet godina. To bi bio takozvani „kratkoročni period”. Ponekad, međutim, treba i više godina da prava knjiga pronađe svog pravog izdavača i prevodioca. A to jeste najvažnije. Sajmovi, manifestacije, organizacije, stvaraju samo okvire, ostalo je pitanje ličnog talenta. Možda i malo sreće.

Pripadate i mađarskoj kulturnoj sceni, podjednako kao i srpskoj. Koja iskustva možemo da usvojimo od Mađara kada je reč o prevođenju i predstavljanju domaće književnosti na strane jezike?

Mađarska je imala veliku sreću. Krajem osamdesetih godina prošla je kroz primerenu tranziciju i dobila je simpatičnu ulogu u Evropi, a da ne govorim o tome da je u istom periodu imala i veoma talentovane evropski orijentisane intelektualne, umetničke, i književne generacije. To je bio srećan spoj, koji se retko događa, ali on je dugoročno trasirao put mađarskoj književnosti u Evropu. To znači da je iza jednog sajamskog prodora, koji se desio 1999. u Frankfurtu, stajao plodan stvaralački period mađarskih književnika. Interesantno je da je tadašnji mađarski „selektor” Đerđ Daloš bio veoma oštro kritikovan, da nije dobro pripremio nastup, a ispalo je da je to bio upravo najuspešniji mađarski nastup na nekom sajmu. Politika je u međuvremenu izgubila stari sjaj, ali mađarska književnost ima i dalje dobar rejting u Evropi.

Koje ste značajne kontakte i iskustva stekli kao pisac poznat nemačkom govornom području?
Najbolji kontakti su prevođena dela, mislim na knjige i na tekstove u časopisima i novinama. Za mene časopisi su bili jako važni, oni su te male radionice, koje imaju širi i trajniji uticaj, i izgrađuju jedno virtuelno intelektualno polje, koje je zaista virtuelno. Jer mnoge, koji su pisali o meni, lično ne poznajem, niti sa njima imam neki lični kontakt. Stekao sam utisak da nemački urednici izdavačkih kuća, časopisa i novina poznaju naše društvene i književne prilike, obavešteni su, i više znaju o nama nego mi o njima. Mi smo dosta zatvoreni u svoje probleme.

Kaže se da je prevod danas najvažniji jezik. Šta učiniti da u našoj kulturi prevodilačka profesija zaista stekne poštovanje?

To je prava avantura. Nije važan samo talenat prevodioca, nego i to da li je „rođen” za to da prevede baš određenu knjigu. Važno je to da pronađe knjigu koja odgovara njegovom senzibilitetu. Kada je roman nobelovca Imrea Kertesa „Bezsudbinstvo” bio preveden prvi put prošao je bez ikakvog odjeka. Onda se pojavio u drugom prevodu i imao je veliki odjek. Mnogi tvrde da prvi prevod nije bio dobar. Neki, međutim, tvrde da je i taj prevod bio odličan, samo da se knjiga nije pojavila u pravo vreme. Konačnu istinu niko ne zna. I to je dobro. Prevod je zaista velika avantura, ali i odjek knjige je isto tako velika avantura. Prava enigma. Ne postoji konačna pravda. Treba da budemo skeptični, ali to ne znači da neke institucije i okvire ne treba sistematski da izgrađujemo. Tu spada i podrška prevodiocima, stipendiranje stranih pisaca da dođu i da prevode jedno vreme u Srbiji. Treba na svim poljima razvijati međunarodnu saradnju. To je jedna velika mreža, i meni je drago da u poslednjim godinama može da se govori o vidnom napretku. Lajpcig je deo te mreže, koja stalno mora da bude u pokretu. Ostalo je pitanje ne samo individualnog talenta, već sreće i stoicizma.

Marina Vulićević

01.06.09

Čest je slučaj da se intelektualac koji dramatično doživljava tranzicijski vakuum, veoma brzo predaje populizmu. Često zbog naivnosti, ali i zbog pomanjkanja hrabrosti, ne uviđa da je on tamo samo nepotrebni ukras

Prozni i dramski pisac, esejista i kritičar Laslo Vegel (1941, Srbobran) ubraja se u najznačajnije pisce savremene mađarske i evropske književnosti. Književnu karijeru započeo je još 1965. godine, od kada je intenzivno prisutan u literaturi vojvođanskih Mađara, ali i ondašnje Jugoslavije.

Posle društvenih promena 1989. svoje knjige je publikovao u Mađarskoj i mnogim drugim zemljama. Mnogi kritičari su ocenili da Vegel podjednako pripada i mađarskoj, ali i srpskoj književnosti. Objavio je više od deset romana, više dramskih tekstova, nekoliko knjiga eseja... Na samom početku razgovora za „Politiku” Laslo Vegel se gotovo sa nostalgijom seća vremena kada je upravo za naš list, nekoliko godina, sredinom osamdesetih, za Kulturnu rubriku pisao i objavljivao pozorišne kritike.

Ovog proleća dobili ste u Budimpešti najvišu mađarsku nagradu za stvaralaštvo koja nosi ime Lajoša Košuta, buntovne ličnosti 19. veka. Kako doživljavate ovo priznanje i koliko Vas ono danas inspiriše, posebno Košutovo ime?

Lajoš Košut u mađarskoj istoriji jeste jedna fiksna tačka, na koju se danas i juče nadovezuju različite ideje. Svako ima svog Košuta, i liberali, i konzervativci, i socijalisti i nacionalisti. Za mene on je predstavnik onog najboljeg u evropskom 19. veku, predvodnik građanske revolucije u mađarskoj istoriji, i to znači evropski liberal Košut. Uz to, meni je blizak Košut u emigraciji, njegova evropska kalvarija, njegovo izgnanstvo. Ali nikad nisam pisao o tome.

U obrazloženju nagrade, ali i u više kritičkih prikaza, napisano je da upečatljivo prikazujete vojvođansko manjinsko bitisanje i sjedinjujete ga sa dubokim obrazloženjima političkog mislioca. Da li svoje delo svrstavate u mađarsku ili u literaturu Srbije?

Pišem na mađarskom jeziku i, naravno, pripadam mađarskoj književnosti. Ali, moje životno iskustvo, ceo moj život i prozni svet vezuje me za nekadašnju Jugoslaviju, danas za Srbiju, Vojvodinu odnosno Novi Sad. I srpski i hrvatski kritičari koji su pisali o meni uvažili su moju kompleksnu situaciju i niko nije pisao o meni kao o stranom književniku. Ni ja se ne osećam u srpskoj književnosti i kulturi kao stranac. Ali, to ne znači da je ta kompleksna situacija neka „multikulturna idila”, ponekad osećam da sam na ničijoj zemlji, a ponekad kao da nosim dva tereta na leđima. Ponekad je to velika intimna unutrašnja drama. Imre Kertes, pisac jevrejskog identiteta, u jednom svom eseju je pisao o tome da je veliki deo jevrejske književnosti u srednjoistočnoj Evropi napisan u okruženju nematernjeg.

Sredinom osamdesetih u esejima iz zbirke „Odricanje i opstajanje” pišete o začecima ekspanzije provincijalizma i nacionalizma u Jugoslaviji. Kako tu temu danas vidite?

To su moje tužne uspomene, jer je stvarnost postala gora nego što sam ja tada predvideo. U periodu posle toga i sam sam izgubio svoje najproduktivnije godine. Ali, moram da primetim da je u tadašnjim negacijama na tim prostorima postojala jedna histerična svest o negativnoj povezanosti. Ali i to je povezanost! Ona se sada stišava. Danas se stvara jedan novi balans: u svim državama pojavile su se nove, mlade generacije, koje će lečiti histeriju starijih. Oni će valjda osloboditi kulturu od političkih okova.

Na jednom mestu kažete da je Beograd u deceniji istočnoevropske tranzicije bio jedini glavni grad u ovom delu Evrope gde se nije desilo ono što jeste u drugim glavnim gradovima bivših država... Meni je žao ljudi koji su tako olako zaboravili kakav je bio Beograd u sedamdesetim i u osamdesetim godinama. Sasvim slobodno mogu da ponovim da je bio jedan od najvažnijih gradova, sa velikim uticajem u ovom delu Evrope. Beograd je na neki način na planu kulture anticipirao srednjoistočno-evropsku tranziciju. Nikad srpska kultura nije imala veći uticaj u Evropi nego tada! Bila je pravo čudo. Od toga postoji samo jedno veće čudo, a to je ta apsurdna transformacija krajem osamdesetih.

Poslednjih godina se oseća izvestan pomak, i iz marginalnosti izlaze stvaraoci – od filma preko pozorišta do književnosti, koji će imati šta da kažu na evropskoj sceni. To već postoji ali grad još nije profilisao sebe na toj istoj sceni.

Novi Sad formulišete kao „propalu varijantu Trsta”, izgubljenu šansu da bude svetski i evropski grad, jer su se pre tri decenije svi intelektualci iz njega razbežali... Da li i danas razloge vidite isključivo u srpskom nacionalizmu?

Nacionalizam jeste prisutan, i bez podrške države bio bi nešto između kabarea i tragedije. U devedesetim je bio državna ideologija, a danas država ima ambivalentan odnos sa njim. Nije više zvanična ideologija, više liči na noćnu ljubavnicu, sa izvesnim javnim skandalima. Bez države nacionalizam može biti sasvim normalna pojava sa izvesnim dostojanstvom. Italijanski nacionalizam postoji i u Trstu, ali je Trst kao kulturni centar u celokupnoj italijanskoj kulturi ipak jako osobit jer spaja mediteransku i srednjoevropsku kulturu, i na taj način bitno obogaćuje italijansku kulturu.

Takvu šansu je imao Novi Sad, ali bojim se da je suviše zaokupljen „kompleksom Beograda”. Želi da se takmiči sa Beogradom, da bi postao „Beograd u malom”. Baš time gubi svoju specifičnost, a to bi bio spoj srednjoevropske i balkanske kulture. Iz novosadske kulture polagano nestaje ta vavilonska složenost, jer grad je sve manje višenacionalan, gubi deo svoje tradicije. A tada će postati provincija Beograda, nezavisno od toga da li Vojvodina ima ili nema autonomiju.

Kako u novim kulturnim i društvenim procesima u Srbiji vidite mesto intelektualaca?

Naša sadašnjost ne pogoduje kulturi, niti intelektualcima koji autonomno razmišljaju. Kulturni standard je ozbiljno poljuljan. O kulturi kao vrednosti govori se najčešće ironično. Intelektualci koji su socijalizovani u etatističkim tradicijama – a to je bilo dominantno i u socijalizmu i pre njega – osećaju se izdanima. Čest je slučaj da se intelektualac koji dramatično doživljava tranzicijski vakuum, veoma brzo predaje populizmu. Često zbog naivnosti, ali i zbog pomanjkanja hrabrosti, ne uviđa da je on tamo samo nepotrebni ukras. Apsolutno suvišan. Smešan, dosadan, anahron. Liči na ostarelog muškarca koga vara sopstvena supruga, a on se u očaju udvara nekoj lepotici koju obožava gomila. Poučno je ponovo pročitati knjigu Elijasa Kanetija „Moć i masa”, da se ne bismo zavaravali da je gomila sveta.

Danica Radović

29.03.09

Polovinom marta poznatom novosadskom književniku, publicisti i prevodiocu Laslu Vegelu u Budimpešti je uručena nagrada “Košut”, najviše mađarsko priznanje za umetnost. Nagrađen je za esejistiku, a u obrazloženju se ističe da Vegel “upečatljivo prikazivanje vojvođansko-manjinskog bitisanja sjedinjuje sa strasnim i dubokim obrazloženjima političkog mislioca”.Vojvođanski identitet mora biti igra različitosti, napisao je svojevremeno Vegel, i toj tezi je dao ogroman doprinos, kroz brojne romane, knjige eseja, drame, pozorišne kritike, prevode i dnevničke zapise.


NJegovo prirodno intelektualno okruženje je “divna i duhovno čudesna Evropa”, a trajna inspiracija i takoreći glavni junak celokupnog stvaralaštva - Novi Sad. Među mnogim priznanjima, Vegelu su najdraža dva: “Golubica”-februarska nagrada njegovog grada( 2003) i “Košut”, koji joj od nedavno pravi društvo.

Takođe, Vegel naglašava da voli da bude čitan i blizu svojih čitalaca. Upravo završava roman sa kojim se, kako sam kaže, muči već godinama, a govori o životu Šlemila, čoveka sa nekoliko senki.
- Nagrade uglavnom zbunjuju čoveka, kaže za naš list Laslo Vegel. One i prijaju, jer je svaki autor pomalo narcisoidan. Ali problem nastaje kada ih dobijem, jer počinjem da se preispitujem šta sam uradio dobro, a šta ne, gde sam gubio vreme. Posle svake nagrade postajao sam samokritičniji, a naročito sada, jer je “Košut” najviše što Mađarska daje stvaraocima i nosi sa sobom određeni autoritet; primio sam je iz ruku predsednika Lasla Šoljoma.
A ja nikada nisam bio čovek autoriteta, već revolta, kritike, autorefleksivnog, samoironičnog diskursa - verovatno sam sačuvao taj šezdesetosmaški duh moje mladosti i eto kontradikcije između nagrada i sopstvenog habitusa.

Čega volite da se sećate iz mladosti?
- Dobar deo mog života obeležio je rad u časopisu “Uj Symposion”, koji je šezdesetih godina počeo da izlazi u Novom Sadu. Ubrzo je stekao ugled najboljeg časopisa na mađarskom jeziku i u Mađarskoj, a takođe i među kolegama iz srpske književnosti, sa kojima smo odlično komunicirali. U ona komunistička vremena često je bio kritikovan, pa mu je zameran čak i preveliki kosmopolitizam.
U to vreme nisam imao mogućnosti da putujem po Evropi, najdalje sam išao do Budimpešte i LJubljane. Zvali su me mnogo puta da se iselim, ali nikada to nisam želeo, čak ni za vreme NATO bombardovanja. Ja sam sudbinski vezan za Novi Sad, volim sve njegove mene i to se vidi u mojoj literaturi. Utoliko su mi čudnije zvučale optužbe za preterani kosmopolitizam.
Rođen sam na periferiji Srbobrana, nadomak oranica. Kao dete, voleo sam na ulici da slušam starije, a oni su pričali “o belom svetu”. Autoritet je imao onaj čovek koji je video sveta, i to su bili moji prvi kosmopolitski primeri. Takođe, i bajke, narodno predanje, koje uvek govori kako mladi čovek kreće u svet. Zbog toga sam sebe nazvao plebejskim kosmopolitom.

U protekle tri godine boravili ste u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji. Kakav je osećaj kosmopolitizma uživo, gde vam je bilo najlepše?
- Da, dobio sam neke inostrane stipendije i sada sam tek video mnoga mesta i ljude koje poznajem iz svoje biblioteke ili iz priča. Najplodonosnije je bilo u Berlinu - mnogo novog sam naučio u svojoj 67. godini, prosto sam osvežio duh. Kasnije sam se pitao, šta bi bilo da sam tamo boravio u svojoj tridesetoj, ili četrdesetoj? Veoma je važno da mladi ljudi dobiju mogućnost da osete bogatstvo raznolikosti, da putuju svetom.

Novine i kriza

- Ja sam medijski čovek, sa obe strane - i kao autor i kao neko o kome se piše, kaže Laslo Vegel. Razumem takođe i sjaj i bedu medija. Tekuća svetska ekonomska kriza zadala je veliki, oštar udarac naročito štampanim medijima. Niko ne može da ih odbrani sem čitalaca, koji treba istrajno da ih kupuju. A novine nisu skupe, za to se treba odreći samo jedne flaše piva. Razumem, naravno, da je mnogima i to previše. Naše tržište je malo, kao i u većini susednih zemalja, a novine može da spase jedino solidarnost čitalaca.

U Nemačkoj mi je objavljen dokumentarno-eseistički roman “Eksteritorij”, u kome sam mnogo preispitivao sopstvenu prošlost, iako on govori o bombardovanju 1999. Jedna rečenica kaže kako bi, usred tog pakla, bilo lepo piti kapućino u nekom berlinskom kafiću. To mi se ostvarilo skoro deset godina kasnije. Uskoro će na nemačkom izaći i moj prvi roman “Memoari jednog makroa”, za koji je moj prijatelj Aleksandar Tišma napisao da je to prvi urbani roman o Novom Sadu. Čuveni izdavač “Zuhrkampf” naručio mi je književni esej o Novom Sadu, valjda zato što sam im stalno pričao o gradu sa kojim je ponekad teško, ali bez koga je mnogo teže.

Šta je to novo mogao da nauči čovek vaših godina, obrazovanja i iskustva?
- Jedno je gledati Zapad iz knjiga i iz daljine, a sasvim drugo je upoznati žive ljude. U Berlinu sam očekivao prusku hladnoću, a najprijatnije sam se iznenadio komunikativnošću i toplinom običnih ljudi. Tamo sam razmišljao zašto dobre demokratske ideje i zakoni u mojoj zemlji, ne mogu da zažive slično kao u Nemačkoj ?
Shvatio sam da je to pitanje srca i uma, kulture, odnosno ljudi; demokratija je nemoguća bez kulture. Nije reč o tome koliku tradiciju demokratskih institucija ima neka zemlja - može je imati i stotinu godina, ali bez kulture demokratiju možemo da čekamo još toliko. Naš srednji sloj je gotovo uništen, a ovdašnji kapitalisti se distanciraju od kulturnog sveta. U zapadnom kapitalizmu uspešnima se smatraju oni koji su zaradili puno novca, ali se poštuju samo oni koji su okruženi kulturnim vrednostima, koji su mecene kulture.

Kroz vaše “Bezdomne eseje” provejava stalna želja za odlaskom u neke bolje, lepše svetove. Tamo ste i stigli, a kakav je bio povratak kući?
- Pa, bilo je više etapa. Mesec dana pred povratak kući bio sam jako nervozan i jedva sam čekao da se vratim u Novi Sad. A kad sam stigao, ponovo sam doživeo kulturološki šok: svuda vas guraju, ne možete bez opasnosti da pređete ulicu, a na šalterima još živi najgori period soc-realizma. Međutim, na ulicama je bilo proleće, ljudi veseli, ležerni u dobrom smislu, a sve to Novi Sad čini sličnim Berlinu ili Parizu.
Ubrzo zatim došao mi je u goste moj nemački izdavač Matijas Unzajc, koga je takav Novi Sad očarao; a očekivao je da će videti istraumatizovan, postratni grad. Posle je iz Ciriha došla Irma Rakuza, poznata književnica i dobar znalac ovog dela Evrope; čujem da ne prestaje da priča o ovom gradu.
Novi Sad je jedan dvosmislen grad: sa jedne strane pokazuje grubu, birokratsku fakturu, a sa druge - šarm i toplinu. On je mnogo više evropski od politike koja se ovde vodila decenijama.

Radmila Lotina

13.08.05

U razgovorima sa književnim prevodiocima često se može čuti da se oni bave nedovršenim poslom. I uvek je prostor za knjige koje valja pročitati i prevesti, nesrazmerno veći u odnosu na štampane prevode. Ma koliko ih bilo.

Tako je i kod Arpada Vicka, koji već tri decenije hodočasti rekom mađarsko-srpske literature. Uz nekoliko knjiga poezije, kao ranih radova, preveo je oko 40 naslova proze: romana, drama, eseja, studija. NJegov izbor su Đerđ Konrad, Peter Esterhazi, Laslo Vegel, Oto Tolnai... I nobelovac Imre Keretes. Vicko je i urednik u Redakciji programa Radio-Novog Sada na mađarskom jeziku.

Ove godine objavili ste već tri knjige prevoda...
- Da. Proletos je beogradski izdavač Stubovi kulture objavio sabrane drame Lasla Vegela, a nedavno je u izdanju novosadske Vega-medije objavljen, po mom uverenju najbolji, roman mađarskog nobelovca Imrea Kertesa “Kadiš za nerođeno dete”.Početkom septembra u izdanju novosadskog Stilosa treba da se pojavi izbor proznih tekstova Ota Tolnaija, a u izdanju beogradske Fabrike knjiga, izbor novela mlade, ali u susednoj Mađarskoj već veoma poznate subotičke književnice Ildiko Lovaš, pod naslovom “Via del Corso”. Naravno, osim Kertesove, ove knjige sam preveo još prošle godine.

l Šta se trenutno događa u vasoj prevodilačkoj “radionici”?
- U „radionici” je, kao i uvek, popriličan haos, preda mnom su tekstovi na kojima radim, s leve strane na jednoj gomili su knjige i rukopisi koje želim da prevedem, a na najvećoj gomili su knjige koje tek treba da pročitam. Sada sam usred romana Petera Esterhazija “Pogled grofice Han-Han” – prevod pripremam za novosadsku Vega-mediju i nadam se da ću ga završiti do početka oktobra.

Zlobni Hajne i žene pisci

l Ko je grofica Han-Han u Esterhazijevom romanu?
- Groficu Han-Han zlobno pominje Hajne, govoreći o ženama piscima: jedno im je oko na papiru a drugo na muškarcu, izuzev grofice Han-Han, koja ima samo jedno oko. Esterhazijev roman zavidi baš ovom nepostojećem (imaginarnom) oku, tim okom posmatra u svom romanu svet, objašnjava Arpad Vicko.


Reč je o izuzetno zanimljivom, samo naizgled putopisnom romanu koji, u duhu postmoderne, ne izveštava o viđenom, već pripoveda o mišljenom. Esterhazi se u ovom delu vraća ne samo izvorištu Dunava nego i izvorištu romana kao žanra. NJegov junak izveštava ne samo o svojim pustolovinama putujući Dunavom od izvora do ušća, nego i o svojim pustolovinama u samom žanru. Reč je o persiflaži od renesenasnih pikarskih romana do romana-putopisa s kraja 20. veka.

I ne samo to; ovo delo je elegantan i uzbudljiv književni izraz naše »geopolitičke određenosti«, hodočašće jednom rekom koja svojom elementarnošću, prirodnošću, želi da poveže, a ne da razdvaja zemlje i nacije. Roman »govori«, doduše, o Dunavu, ali uistinu je reč o mogućim interpretacijama, pre svega kulturnog konteksta ovog, srednjoevropskog regiona. »Dunav je fikcija, poezija« - piše Esterhazi, »Dunav je sonet, način govora, diskurs...«

l Pomenuli ste srednjoevropski, kako rekoste, kulturni kontekst. Šta nam on poručuje, ima li ta literatura zajednički imenitelj?
- Srednjoevropska književnost postoji kao što postoji i latinoamerička književnost. Profesor Zoran Konstantinović je desetlećima, kao predmet, predavao na insbruškom Univerzitetu srednjoevropsku književnost, napisao je i istoriju srednjoevropske književnosti u tri pozamašna toma. Ona je za sada dostupna samo na nemačkom.

Znam da se srednjoevropska književnost, u okviru kulturoloških studija, predaje na univerzitetu u Amsterdamu. Ona ima ogromnu tradiciju koju čine opusi takvih pisaca kao što su Kafka, Hašek i Kundera, Muzil, Verfel, Rot, Broh, Kaneti i Vitgenštajn, pa Adi, Otlik, Meselj, Konrad i Esterhazi, Miloš i Gombrovič, kao i Krleža, Crnjanski, Tišma, Danilo Kiš i Dragan Velikić. Ponajviše je reč, dakako, o nekakvom snu, ili još više o metafori, utopiji; dakle, o jednom i te kako važnom, vitalnom elementu, jer kad čovek nema snove, nema utopiju, postaje ružan i glup.

l Jedna od plemenitih dužnosti umetnosti, pa tako i književnosti, jeste da zbližava ljude. Da li se to stvarno događa?
- Uveren sam da se to i te kako događa. Između korica svake knjige zatvorena je određena količina latentnog znanja. I Esterhazijev roman je, dakle, prevashodno određeni kvantum znanja, a ako to znanje bude dostupno i na srpskom jeziku, otvoriće se još jedna šansa da oslušnemo, ovoga puta, recimo, putnika i njegova iskustva. Samim tim, u nekoliko ćemo više spoznati i sebe, i svoje mesto u svetu.

Prevodioci ruše ne samo jezičke barijere, već brišu granice i uvremenu, i u prostoru. Da smo više putovali, makar čitajući ovakve i slične knjige, da smo imali više sluha za putnike, za njihova iskustva, možda većina pismenih u ovoj zemlji ne bi tako lako postala duhovnim zarobljenikom konfuznog diskursa nacionalističke ksenofobije.
Radmila Lotina

21.04.05

Nedavno je izdavačka kuća „Stubovi kulture“ objavila zbirku drama „Judita i druge drame“ Lasla Vegela koji je za svoj bogati opus dobio čitav niz prestižnih nagrada. A taj niz se, zasad, završava regionalnom Pulicerovom nagradom za publicistiku. Govoreći za „Blic“ o tome šta nagrade znače piscu, Vegel kaže:

- Tu nagradu sam dobio, verujem, pre svega za dnevnike. Strastveni sam pisac dnevnika, veliki deo je još neobjavljenih. U njima ima i moje individualne drame, istraživanja sebe samog, lične ispovesti o vremenu koje sam nekako preživeo. Posle nagrade, moja prva misao je bila da se, posle ispunjavanja nekih obaveza koje idu uz to, a tu ubrajam i medije, još više povučem u radnu sobu. Nagrade su javne, a mene svaka nagrada čini još usamljenijim.

Sudeći po vašem delu, vi na književnost gledate kao na način da se protumači stvarnost. Ne libite se da ona bude angažovana?

- Mislim da posle doba kasnog modernizma dolazi vreme jedne otvorenije književnosti koja na prvi pogled - i u datom trenutku - izgleda angažovanije ali sa gorkom distancom. Ovaj prvi sloj vremenom gubi svoju angažovanost, postaje skriven i dvosmislen. Ne verujem u književnost koja je neka tajanstvena alhemija u izolovanom, hermetičnom svetu. Često se setim Kamijeve rečenice da je stvarnost vatra. Ako joj se književnik mnogo približi, tada izgori, ali ako se suviše udaljava, tada se zamrzne. Meni zamrznuta književnost nije privlačna, jer njen diskurs ima suviše čvrste kanone i rutinske manire. U početku, ona je nosila u sebi neku subverzivnost, pre svega jezičku, jer je jezik u jednom totalitarnom svetu imao veliku emancipatorsku ulogu. Postojao je jezik emancipacije i jezik represije. Ali u demokratiji su se ovi polovi izmešali, ono što je nekada bila emancipatorska uloga, danas se etablira. To se već pojavilo u vreme samoupravnog socijalizma, gde se razvila jedna baršunasta represija, koja je vešto koristila jezik emancipacije. Nešto drugačije je izgledalo to u drugim socijalističkim zemljama, ali kod nas se moderna književnost veoma brzo oficijelno etablirala. Iz tog vakuuma treba izaći. Treba izaći na otvoreni prostor sa svećom u ruci, iako je vani oluja. Pa da vidimo! Te sveće u oluji su književnost.

U drami „Šoferi“ duhovito i ironično opisujete sistem funkcionisanja totalitarizma. Junak, na primer, kaže da je sve greške počinio jer se rukovodio dobrom namerom. Ko zapravo snosi odgovornost? Da li (dobra?) namera abolira od krivice?

- Da, „Šoferi“ su ipak drama „dobrovoljnog totalitarizma“, u kojoj navodno svi imaju dobre namere. Tako izgleda moralna banalnost zla koje hara našim vremenom već više desetina godina. Prava drama, naravno, krije se u Geteovom „Faustu“, a to je kada se iz zlih namera rađa dobro. Ali kako da pišem o tom ako su naši Mefisti bili mali karijeristi, ratni tajkuni, komesari, nacionalni bardovi, partijski sekretari, politički lideri sa orvelovskim rečnikom, koji imaju jedno opravdanje: oni deluju s najboljim namerama. To se uvek tako govorilo na ovim prostorima. I njima se uvek verovalo. Taj naš dobrovoljni totalitarizam se pojavljuje u liku malog pornografskog pakla, gde se i đavoli diče dobrim namerama, i sa zadovoljstvom konstatuju da je raj prazan, a pred paklom ljudi stoje u redovima; da Bog nema religiju, a oni imaju. U jednoj stvari imaju pravo: Bog zaista nema religiju, jer nema svog boga.

Drama „Judita“ govori o osvajaču koji uporno hoće da izazove otpor i borbu, i o građanima koji, takođe uporno, hoće da se predaju. Zašto vaš junak osvajač hoće da uništi prvo ideju, pa imovinu i, na kraju, život? Zašto neće da mu se najveća istorijska ideja dobrovoljno preda?

- U toj drami sam često parafrazirao Hebelovu „Juditu“, koja je napisana na poznati biblijski motiv. On je napisao svoju „Juditu“ da bi afirmisao građansku dramu. Moja „Judita“ je napisana sa istom namerom: hteo sam da pokažem kako izgleda građanska drama, gde ne postoji građanski svet, gde postoji samo masa, koja ima ljubavnu strast za diktaturu. Taj svet ne može da „izbavi“ ni diktator, jer taj grad, koji Holofern treba da osvoji, jedva čeka da se preda, da bude osvojen. Sluge stvaraju svoje gospodare. Holofern - to je naš lični demon. Jedino je Judita sposobna da kaže „ne“, ona ubija diktatora, veruje u ideju slobode, a grad, koji je, „oslobođen“ zahvaljujući njenom krvavom činu, slavi pobedu, i smatra da je Judita bila obična kurva. I nju strpaju u zatvor da bi grad projektovao novog diktatora. To smo mi.

Šta to govori o ljudskoj prirodi?

- Ništa dobro ne mogu da kažem o ljudskoj prirodi. Postoji izuzetna ljudska i apokrifna vrednost na margini, a istorija od tih margina pravi naknadne spomenike, a spomenici posle vrše represivnu pedagošku funkciju nad pojedincem.

Tatjana Nježić