Johann"s 501

05.02.06

Prvi roman Mirjane Novaković, Strah i njegov sluga, imao je veoma uspešan književni i pozorišni život. Na novom romanu Johann’s 501 Mirjana Novaković je radila dugo, odlomci su objavljivani u časopisima još od 2002. godine, a odmah po puštanju u prodaju knjiga se našla u užem izboru za Ninovu nagradu za najbolji roman objavljen 2005. godine. Razgovarali smo sa autorkom ove, kako ćete videti, krajnje neobične priče, koju je objavila Narodna knjiga.

Kao i vaš predhodni roman, Johann’s 501 se odupire svrstavanju u književne kategorije. Prisutni su elementi fantastike, krimi priče i mnogo čega drugog. Za početak, da li biste mogli da sažmete fabulu romana u nekoliko rečenica?
Da kažemo da se radi o jednoj grupi ljudi koja je organizovana u tajnu organizaciju, a cilj te organizacije je da promeni svet, i to da ga potpuno promeni. To pokušavaju da urade tako što određeni broj ljudi izuzetnih sposobnosti koristi pečurku muharu.

Pored atmosfere snoviđenja kojom je roman prožet, pominju se mnogi beogradski toponimi kao što su bazen na Banjici, Tašmajdan, ili Botanička bašta, kojima stvarate dvostuku igru približavanja i udaljavanja od realnog. Čak i ovaj razgovor kao da zalazi u sferu romana, jer sedimo u istom kafeu u kom se sastaju i likovi u knjizi. Na koji način vi doživljavate stvarnost i njene granice?
Roman se oslanja na jednu specifičnu vrstu naučne fantastike, mada on nije naučno fantastični roman. Ona se zove alternativna stvarnost, ili neki put alternativna istorija. Jedan od najpoznatijih romana tog tipa je Čovek u visokom dvorcu Filipa Dika. Znači, s jedne strane, neka vrsta alternativne realnosti, ali da se čitaoci ne bi previše odvojili od svoje, tj. naše realnosti, ja sam se trudila da se apsolutno prepoznaju toponimi Beograda. I ne samo toponimi Beograda, nego i neka karakterologija našeg sveta. Junaci romana ne žive među Srbima koji su drugačiji od Srba kakve mi znamo. To je možda još žešća veza sa stvarnošću nego Autokomanda ili Botanička bašta.

A kako biste Vi okarakterisali Srbe danas?
Pa, mislim da sam isuviše bila fina...kakva je trebalo da budem. To su neke ružne nacionalne osobine kao što su zavist, lenjost, nesposobnost da se shvate život i svet oko sebe, nesklonost da se bilo šta menja...

Vaši pobunjenici koriste specifičan govor, zbog čega na početak romana stavljate rečnik. Da li je taj novi jezik blizak Novogovoru iz Orvelove 1984, ili rečnik treba da služi čitaocima kao ključ za upoznavanje sa novim svetom, kao pri prvom čitanju Homera?
I jedno i drugo. S jedne strane on je orijentir čitaocu, pomoć čitaocu da se ne izgubi i da ne odustane. S druge strane, zaista postoji veza s Orvelom, mada je trenutak kada Orvel uspostavlja Novogovor već zrela diktatura, koja je izgradila svoj rečnik. A ovo je začetak sveta koji se sprema da bude totalitaran, ne u sociološkom smislu, već baš u smislu jezika, jer jezik nas određuje, on određuje ovaj svet. Ono za šta nemate ime, to praktično ne postoji. Ovo je početak Novogovora, koji može da se jednog dana izrodi u totalitaran Novogovor, a i ne mora.

Jedno od pravila pobunjenika je i govor u dvanaestercima. Da li je njegova uloga da deformiše omraženu stvarnost narušavanjem osnovne funkcije govora, prenošenja poruke, ili poezija služi tome da stvarnost bude podnošljivija?
To je na svakom da zaključi. Oni imaju razloga zašto govore u stihovima. Stihovi imaju kruta pravila. Ne možete govoriti normalno kada govorite u stihovima, morate nešto da izbacite, ili nešto da dodate.

Knjiga se može čitati i kao putovanje ka smrti, ili poništavanju jednog sveta i prelasku u drugi. Po čemu je glavna junakinja različita od ostalih, zašto baš ona može da spasi svet?
Možete da izaberete za glavnog junaka nekog ko je sigurno na jednoj strani, ili je sigurno na drugoj strani, i onda nemate priču. Jer, ono što je suština jeste odluka. Junakinja je ovde izabrana tako da može da se prelomi na jednu i na drugu stranu.

Tajanstvena stvar za koju se veruje da poseduje moć da zaustavi prelazak je, na iznenađenje svih, sasvim jednostavna.
Baš zato što obične stvari možda mogu zaista da promene svet, u stvari mi možemo. Ona je namerno toliko trivijalna da bi se pokazalo koliko svako od nas stvarno može da uradi, i bez nekih posebnih predmeta ili ideologija.

Tema homoseksualnosti nije česta u srpskoj književnosti, a ovde je prisutna, iako ne u prvom planu. Da li postoji paralela sa borcima protiv stvarnosti po pripadništvu zatvorenoj, u nekom smislu subverzivnoj grupi, ili se homosekualizam tretira kao jedan od vidova izdvojenosti?
Radi se baš o tome, radi se o izdvojenosti od društva i o položaju manjine, manjine koja se ne oseća dobro u društvu i ima razloga zašto bi promenila svet.

Iako se reč kloniranje ne pominje nijednom u romanu, izgleda kao da se on bavi i ovim fenomenom. Opasnost od stvaranja sveta koji je spolja savršen, ali bez sadržine?
To je veza između savršenosti i praznine. Odnosno, samo ono što je prazno i nema nikakav sadržaj može da bude savršeno. Kod savršenstva je uvek u pitanju forma, nije sadržaj. I to je jedna od suštinskih tema romana - kako napraviti novi svet, a da on ne bude jednostavan. Zato i ova grupa koja se bori za promenu sveta sve shvata dosta pojednostavljeno.

Da li sve revolucije slično funkcionišu - bave se formom, a ne sadržajem?
U početku se sigurno bave formom, a onda koliko mogu da promene suštinski...

Ostavljate kraj otvorenim, kao neku zagonetku za čitaoca. Da li je Johann’s 501 utopija ili antiutopija?
Utopija i antiutopija su termini iz književnosti. Postoje utopijski i antiutopijski romani, ali ne utopijski i antiutopijski svet. Svaka revolucija ima ideju da će sve biti savršeno, onda, naravno, uvek svi shvate da neće biti baš tako. Ovaj roman se bavi trenutkom pred revoluciju i samom revolucijom.

Tijana Spasić

16.01.06

Žiriranje za NIN-ovu nagradu, koja se dodeljuje najboljem domaćem romanu na srpskom jeziku, objavljenom u prethodnoj godini, uvek prati visok stepen radoznalosti. Naročito kada se pojave naslovi i imena u najužem izboru.Među sedam ovogodišnjih kandidata, našle su se tri žene, od kojih su dve relativno nove na književnoj sceni. Kažemo-relativno, jer je Sanja Domazet, pre romana-prvenca “Ko plače”, pisala drame, a Mirjani Novaković je roman “Johann’s 501”(takođe u najužem izboru za ovu nagradu)-treća knjiga.

Mirjana Novaković (1966) živi i radi u Beogradu. Pre desetak godina objavila je prvu knjigu- zbirku novela “Dunavski apokrifi”.Za roman-prvenac „Strah i njegov sluga“ (2000) dobila je nagradu „Isidora Sekulić“, a našao se i u najužem izboru NIN- ovog žirija.Po motivima te priče igrana je predstava na BELEF-u i BITEF-u . Potom je preveden na francuski i objavljen u Parizu 2005. godine. Roman “Johann’s 501” Mirjani Novaković objavila je “Narodna knjiga” u decembru prošle godine.

Šta vam govori, ili, šta vam znači činjenica da ste drugi put za nekoliko godina, u najužem izboru za NIN-ovu nagradu?
- Veoma mi je drago da je tako, to je veliko priznanje za moje romane- kaže naša sagovornica.-Takođe, tako novi čitaoci mogu da čuju za moju knjigu i da se zainteresuju. I svakako doprinosi prodaji kako ovog, najnovijeg romana, tako i mojih prethodnih knjiga.

Vaš najnoviji roman “Johann’s 501” je priča o životu mladih ljudi u Beogradu, u procepu između stvarnosti i antistvarnosti. Šta naglašava taj zagonetni naslov?
- Naslov ima dve suštinske uloge: prva je da privuče čitaoca, a druga je da najbolji mogući način odrazi sadržaj knjige. Nije svaki put moguće sastaviti jedno i drugo, ali sam se trudila da ne prevarim čitaoce, ali da ih, istovremeno, ipak „navučem“ da otvore knjigu u knjižari, ili da se raspitaju o njoj. Naslov je asocijativan i namerno tajanstven i zato nema smisla da otkrivam šta znači. Ko hoće da sazna, moraće da pročita knjigu.

Vrlo sam ponosna na korice “Johann’s 501”romana, sliku je nacrtao najpametniji Srbin, Uroš Petrović (četvrti na svetu po inteligenciji po Mensinim testovima) i mislim da je veoma efektna, skreće poglede na sebe i predstavlja sadržaj romana jednostavno, a opet tajanstveno.

Pečurka muhara pokreće strmoglava zbivanja u vašem romanu. Šta nas, danas i ovde, još uvek tera da pravimo dva koraka nazad a jedan napred, kao da smo pod sličnim opijatima?
- Muharu sam izabrala za agens koji omogućava korenitu promenu sveta iz razloga što ta pečurka ima lepu istoriju uživanja, često gostuje u umetnostima, pa čak i u nauci: autor knjige „Sveta pečurka i krst“, DŽon Alegro, inače jedan od priređivača svitaka sa Mrtvog mora, tvrdi da je Isus Hrist bio, u stvari, trip izazvan uzimanjem muhare, doživljaji Alise u zemlji čuda, neobično liče na efekte muhare, Deda Mraz se često prikazuje pored ove pečurke, raznorazni proroci su joj bili skloni – sibirski šamani piju mokraću životinja koja su jele muharu i tako izbegavaju kontraindikacije, mučninu i povraćanje, a dobijaju sve što im je potrebno da dožive halucinacije.

Nacija je više na bensedinima, i još gore, na lažnom osećanju moći, velike istorije i značaja, i kao i svako na ovoj, najgoroj vrsti droge – samoobmani – nesposobna da se suoči sa sopstvenim zločinama, greškama, katastrofalnim odlukama i bez ikakve želje da se menja. Prostakluk, netolerancija, neznanje, surovost i sirovost osobine su kojim se ovaj narod, na žalost, ponosi.

Verujete li u posebnost ženskog pisma u literaturi?
- Volela bih da vidim opit u kojem bi se čitali delovi knjiga ljudima koji bi onda pogađali ko ih je pisao, žena ili muškarac. Mislim da bi se u takvom jednom „slepom čitanju“ moglo dokazati da li postoji ili ne postoji žensko pismo. Dotle, „žensko pismo“, kao i moderna ili postmoderna itd. - samo su pojmovi koji olakšavaju posao nekim novinarima, kritičarima i delu čitalaca. Podele, kategorizacije, parcelisanja, uglavnom ograničavaju recepciju dela.

Šta ste poželeli u novoj godini, na ličnom i na društvenom planu?
- Ukratko, sebi-da konačno putujem Trans-sibirskom železnicom, svima drugima- da putuju avionima.

Radmila Lotina

12.01.06

Roman „Johann’s 501“ Mirjane Novaković, nepunih mesec dana pošto je objavljen („Narodna knjiga“) privukao je naročitu pažnju publike i kritike, a i uvršten je u izbor za Ninovu nagradu. Prisetimo se, ova spisateljica bila je pravo iznenađenje kada je 2001. sa svojim prethodnim romanom „Strah i njegov sluga“ bila u najužem izboru za Ninovu nagradu i dobitnik nagrade „Isidora Sekulić“.

„Johann’s 501“ je priča o mladim ljudima razapetim između tegobne stvarnosti u kojoj žive i antistvarnosti kojoj teže u nameri da stvore novi svet. Govoreći za „Blic“ o (ne)uspešnim naporima svojih junaka i ograničenjima sa kojima su se sretali, Mirjana Novaković kaže: „I oni su se, poput mnogih drugih, sudarili sa poznatim, starim principom da je gotovo nemoguće iz korena napraviti nešto novo. Stvari se mogu popraviti, nadgraditi, ali uvek postoje neki temelji ili reference izvan kojih ne možete. Pri tom prvenstveno mislim na civilizacijska ograničenja, a ne na socijalni, politički ili ekonomski poredak. Jer u uobičajenim uslovima, a tu podrazumevam i revolucije, suštinske i korenite promene gotovo su nemoguće.“

Revolucije smatrate uobičajenim?
- Svedoci smo da one nisu retkost. Svaka revolucija donese ponešto od onoga što se očekuje, ali posle nekog vremena sve se pohaba, pokvari pa je opet potrebna nova. Zaista se ne može reći da je ova ili ona revolucija dobra ili loša; ali da nijedna nije poslednja, pa ni ova naša, to je sigurno.

Bitan momenat u romanu je tajanstvena kutija koju je glavna junakinja nasledila. Nije li njena uloga u tome da ukaže na odnos forme i suštine (življenja), od kojih je ova druga u samom čoveku ma koliko je on spolja tražio?
- Junakinja i ostali vezani za tu kutiju misle da je u njoj rešenje njihovog problema. Suština je u tome da su i problem i rešenje u njima samima. Kutija je paradigma situacija u kojima uzroke uspeha ili neuspeha u životu vidimo u nekom objektu, predmetu, u svakom slučaju izvan nas. U romanu to je kutija, a u životu može biti drugi čovek, čuveni sticaj okolnosti, bilo šta što je spolja. A zapravo reč je o odsustvu odgovornosti i u odnosu prema sebi i prema svemu oko nas.

Junaci, između ostalog, koriste muharu, odnosno narkotike da bi pobegli od bola, menjali stvarnost. Zar to nije odraz slabosti?
- Korišćenje narkotika, konkretno muhare, uzeto je kao, recimo, neka poštapalica. To je način na koji se nešto radi, sredstvo kojim oni stvaraju antistvarnost. Naravno da muharom, koliko god da je pojedete, to ne možete da uradite. Muhara je, inače, sama po sebi zanimljiva. Recimo, čini se da je „Alisa u zemlji čuda“ napisana pod njenim dejstvom; ono - visoka Alisa, mala Alisa, jer menjanje veličine predmeta, razmera, razdaljina... jesu muhara trip. Onda, crvene pečurke sa belim pegama koje deca crtaju su muhare. U prvim prikazima Deda Mraza često je crtana. Muhara je, recimo, šamanistička pečurka, kažu da je Šamani i sada koriste da bi ušli u stanja iz kojih mogu da proriču budućnost. Neki navode da je muhare bilo dosta i u okolini gde su živeli Tarabići. I tako dalje. U romanu ona je, dakle, sredstvo za građenje antistvarnosti.

Mislite da je nužna promena svesti da bi se stvaralo nešto novo?
- Da biste pravili bilo šta novo, a ne šminkali staro, zaista morate imati promenjeno stanje svesti. Ovde se radi o narkotički promenjenoj svesti. U suštini čovek može i sam sebi da promeni svest, mada je to mnogo teži, bolniji postupak. Ali poenta je da menjanjem svesti čovek može menjati sebe, a samim tim i kontekst u kome je. I svako ko to uspe postigao je veliki uspeh. Ali to je individualno, a u romanu se radi o grupnom poduhvatu. Znamo da su u nekim društvima samo misli slobodne. A pitanje je koliko su čak i one ako je čovek istreniran, dirigovan da misli na jedan način. Možda je najveći uspeh osloboditi se tog treninga. Čula sam da se pojavila neka nova teorija u prosveti prema kojoj deca u školi, naravno, treba da uče ali moraju da nauče i da se oduče. Vrlo mi se dopala.

Roman se bavi i nemogućnošću istinske ljudske komunikacije, problemima koji iz toga proizilaze...
- Mislim da je to jedna od suštinskih tema, mada će verovatno veću pažnju privući priča o korišćenju pečurke ili serijskom ubici. Ali u osnovi problema je nemogućnost ljudi da se razumeju, jer ne vide sebe kako treba, a samim tim ni druge.

Zašto je tako malo ljubavi?
- To je jedan od razloga njihovog pokušaja da stvore novi, bolji svet.

Ali taj njihov novi svet, ispostavilo se, nije suštinski drugačiji od onog iz koga beže?
- Mislim da je to, na kraju krajeva, opšte ljudska priča; ne samo mojih junaka i ne samo naša, nego i šire uzev. Jer promena prvenstveno počiva u čoveku, mora početi od njega samog da bi se bilo šta postiglo. Njena ključna odlika je evolutivnost, a njeno izvorište je (samo)svest. A ljubav vam niko ne može servirati na tacni, nikakve revolucije ni politički programi. Za nju imate ili nemate hrabrosti da se izborite, sa sobom i sa drugima.

Tatjana Nježić

09.01.06

Posle izvanrednog uspeha koji je 2001. postigla romanom „Strah i njegov sluga” (najuži izbor za NIN-ovu nagradu, priznanje „Isidora Sekulić”, pet izdanja i, konačno, prošle godine preveden na francuski jezik), književnica Mirjana Novaković je dugo najavljivala novi roman. Odmah odredivši njegov naslov –„Johann`s 501”, i objavivši odlomak u časopisu, autorka je i čitaoce i književnu kritiku dovoljno zaintrigirala. Još i najavivši da „Johann`s 501” ne bi trebalo da bude ni krimić, ni postmoderna ni tradicionalno delo, Mirjana Novaković je učinila da se u novije vreme nijedan roman u našoj literaturi ne čeka sa takvim nestrpljenjem.

I, evo, „Johann`s 501” se upravo pojavio u izdanju beogradske „Narodne knjige”, čiji je Mirjana Novaković ekskluzivni pisac; nije prošlo ni dve nedelje, a već je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Uspeh koji će, nema sumnje, potvrditi i čitaoci.

Vaši junaci se opiru stvarnosti tako što stvaraju novi svet, antistvarnost. Taj svet ima i svoj „novogovor”, svoje „nove ljude”. Koliko su, i čime, oni ograničeni?

– Oni su (kao i svi mi) suštinski ograničeni kako svetom u kojem žive, tako i jezikom koji govore. I ovo ograničenje je upravo ono koje žele da prevaziđu: uobičajeno je da se ime (naziv) dodeli nečemu što već stvarno postoji; pobunjenici ovde pokušavaju da definišu reči za stvari koje će tek nastati, i na taj način ponište ovaj i uvedu novi svet. Zato i rečnik stoji na početku romana, a ne na kraju (kako je recimo kod Orvela) – da bi i čitaoci mogli da budu u položaju iz kojeg junaci gledaju svet. A da li će uspeti u promeni (i junaci i čitaoci), otkriće se do kraja romana.

Koliko je svest koju u stvarnosti imaju o sebi nesavladiva? Može li antistvarnost ukinuti cenzuru misli kao najstrašniju odliku ovog sveta? Da li je ono za šta se oni bore baš toliko bolje?

– Mislim da su odgovori na ova pitanja jasni svakome ko nije pošao u revoluciju, tj. temeljno menjanje sveta. Junaci romana su, upravo suprotno, baš to sebi postavili kao smisao života. Kad želite da stvorite novi svet, možete ili da iz dna duše mrzite ovaj, ali onda će i taj novi imati na sebi izvrnuti pečat starog, ili vas nimalo nije briga za ovaj i onda ste slobodni da kreirate novi kako god hoćete. Jasno je da je ideal ovo drugo, ali on podrazumeva i takvo negiranje identiteta i same ličnosti, da je pitanje šta posle „čistke“ ostaje. Kroz takvu vrstu promene prolaze neki od junaka i to dalje utiče na novi svet.

Da li je snaga stvarnosti obrnuto proporcionalna slabosti antistvarnosti? Pa su zato za ulazak u antistvarnost potrebni stimulansi? Pečurka muhara, koka kola, kajnšmerc? Šta garantuje da bola neće biti i u antistvarnosti?

– Snaga stvarnosti je, naravno, stravična – zato malo ko u romanu razume i plaši se onoga što će avtenti (pobunjenici) doneti, jer teško je verovati da ono jedino u šta smo sigurni – stvarni svet – može da se zameni drugim. Ali to se već dešavalo mnogo puta u istoriji, ljudi su menjali način na koji misle o sebi, o svojoj ulozi i značaju.

Stimulansi su oduvek služili da se ne samo pobegne od sveta, već i da se svet vidi na drugi način. Ali, da parafraziram Marksa: ovde nije stvar u tome da se, zahvaljujući stimulansima, svet vidi na drugi način, već da se stvori na drugi način.

Roman opisuje vreme pred promenu i u tom dobu važno je obećanje da posle promene neće biti bola. I potrebu, i strah, i volju da se u to obećanje poveruje.

Novogovor se svodi na stihove, ali rime nisu neophodne. Da li kao prozni pisac ipak više verujete u poeziju? Hoće li ona „spasiti svet”?

– Verujem da velika umetnost može da promeni način na koji čitaoci- posmatrači-slušaoci vide svet, i da se pozovem na nauku, kvantnu mehaniku i Hajzenbergov princip neodređenosti koji kaže da se posmatranjem menja posmatrano, te odatle, način na koji vidite svet, već ga čini drugačijim. Poezija trpi veća ograničenja i stroža pravila od proze, te odatle mora prikazati svet apstraktnijim, ali i kompaktnijim, i zato je verovatno i ubojitija.

Uvek me je zanimalo kako se drugima čini, na primer, Maljevičeva „Crvena konjica” u odnosu na Babelovu „Crvenu konjicu”, i šta je od to dvoje značajnije uticalo na viđenje sveta i posebno na način na koji vide svet.

Na jednom mestu kažete da pravila ponašanja drže ljude, i da smisao nije u tome da jedan dizajn zamenimo drugim. Ali, i u Vašoj antistvarnosti svi su „uvereni da čoveka menjaju, da mu pomažu. I da je njihov način jedini ispravan...” Ako tako gledamo, onda je sasvim nevažno šta se nalazi u tajanstvenoj kutiji?

– Nije važno šta je u kutiji, već kakva je moć onoga što je u kutiji. Ovako greše i junaci romana, opsednuti su samim predmetom, pa kad otkriju koji je, razočaraju se, ili, ne mogu ni da pojme da bi u kutiji moglo biti nešto obično. Greška se ne tiče samo sadržaja kutije, tiče se ukupnog odnosa prema sebi, prema svetu i prema drugim ljudima.

Junakinji romana biće potrebno mnogo vremena da razume šta poseduje i da razume da je ono što je u kutiji samo agens, a da je ona ta koja zaista nešto čini.

Da li je serijski ubica u stvarnosti najvažniji podsticaj da se pređe u antistvarnost? Ne liči li sve pomalo na dečju igru?

– Možda liči na dečju igru i baš zato je i opasno. Serijski ubica uopšte nije podsticaj da se pređe u antistvarnost, naše junake nije briga za serijskog ubicu sve dok se sami ne nađu pred njim. Kao i svi drugi, i kao i naši čitaoci, oni samo broje njegove žrtve. Takođe, niko se od njih ne zavarava da u drugom svetu neće biti serijskog ubice, ili da se zubi neće kvariti, ili da neće biti smrti. Nekima je to i jedina uteha, jedina uvek izvesna stvar u kakvim god da se promenama nađu.

I, na kraju, Vaše reči: da li postoji išta važnije u životu nego nekom doneti radost, i biti nečija sreća, upaliti svetlost u tami nečije duše? Zar ta moć ne pobeđuje i stvarnost i sve antistvarnosti?

– I to je ono što junaci romana ne mogu da postignu. „Johann’s 501” se bavi nemogućnošću komunikacije, nespretnošću, greškama, lažnim predstavljanjem, iskrivljenom slikom o drugima i iskrivljenijom o sebi. Tu nema ljubavi, tu ima samo straha, razočarenja ili, u slučaju ključne osobe za promenu, ideje da će svima, i koje zna i koje ne zna, samom promenom pomoći.

Junakinja koja izgovara navedene reči, čini mi se, najtragičniji je lik romana. Između ostalog i zato što je svesna moći ljubavi, i baš zato joj se i ne nada.

I naravno, svaka moć koja pobeđuje stvarnost (ili antistvarnost) strašna je, i čak i kad je moć ljubavi, verujem, i najstrasniji među nama, ne mogu a da se bar malo ne plaše takve moći. I na kraju, strah od moći, s jedne strane, i žudnja za moći, s druge strane, razrešavaju ovaj roman a, čini mi se, i mnogo drugih stvari u ovom svetu.

Anđelka Cvijić

16.05.06

Vavilon

Počevši od samog naslova, Johann’s 501, očigledne asocijacije na nekada tako popularne farmerke, Levi’s 501, poslednji roman Mirjane Novaković, uočljivo insistira pre svega na jezičkom, a potom I duhovnom konstituisanju novog, u celini izmenjenog sveta, te se i Sama ideja prepoznaje kao vekovna parabola o nužnom egzodusu iz ove u neku bolju, ljudskim umom kreiranu, realnost.
Mladjoj publici, navikloj na prostranstva sajber svetova do kojih se lagodno stize posredstvom interneta, ali I čije smo vizuelno oživotvorenje već gledali u filmovima od Neoromansera do Matriksa, ideja o stvaranju paralelne stvarnosti nesumnjivo je bliska. Ali kao što I sam brend iz naslova navodi čitaoca na vreme 70-tih I 80-tih kada je I sama autorka živela svoje tinejdžerske dane, beg u paralelnu stvarnost ovde se odvija u okvirima alternativnih grupa, sekti koje bi se lakše mogle uklopiti u neko prošlo vreme okupljene oko ideje promene sveta uz pomoć žudnje za ezoterijskim iskustvom I pod dejstvom opijata, u ovom slučaju pečurke, poznate I kao omiljena vrsta iz crtanih filmova I sa dečijih crteža. Iako idejno polazište romana svakako nije dečija maštarija, ono ipak samo delimično ispunjava zahteve savremenog čitaoca. Romanskni likovi su smešteni u poslednje godine XX veka u Beogradu, sva patnja I problematika toga vremena ostaje skrivena pod velom nejasnog, uglavnom privatnog nezadovoljstva nekolicine sredovečnih ženskih likova, profesionalno uspelih, ali privatno neostvarenih, I njihove pobune spram postojećeg sveta kojoj se, kao I svakoj alternativnoj grupaciji, naknadno pridružuju I nešto mladje generacije. Zbog toga će I uslovno simboličan naslov I njegov izbledeli potencijal asocijativnosti više značiti generaciji iz vremena čuvenog petstokeca, a to je I verovatni razlog što sama ideja konstituisanja jednog nezavisnog jezika, a potom I sasvim novog sveta više pripada mladalačkim sanjarijama nekih prethodnih generacija, što će samo po sebi percepciju ovog romana suziti na krug čitalaca bliskih junacima knjige.
Ovakav pristup prividne univerzalnosti I bežanja od konkretizovanja problema I njegove utemeljenosti u realnosti, krije I neke od najopasnijih pripovednih zamki: alegorijske paralele na putanji iluzija-stvarnost teško se ostvaruju kada jedan pol nije dovoljno kontrastiran, odnosno kada ono stvarnosno lebdi u izmaglici preteranog uopštavanja.
Zahtevna I ambiciozna ideja o formiranju potpuno nove stvarnosti od novogovora, pa sve do materijalizovanja nove realnosti, dobija I sopstveno ironijsko naličje što je svakako I najveća vrednost ovog romana. Ideološa koncepcija I strogo sektaško-partijsko ustrojstvo, borba za moć I prevlast u ovom svetu, neminovno imaju svoje reperkusije I u svim drugim zamišljenim svetovima, koji, kao filmski negativ zapravo I nisu suštastvena izmena stvarnosti. Nova utopija još uvek neodoljivo podseća na stvarnost u kojoj su načinjene samo blaže kozmetičke izmene jer je momenat prepoznavanja I medjusobne komunikacije ostao neophodno uporište uprkos početnoj ideji o stvaranju nečeg potpuno novog.
Ono što pripada naivnom korpusu tinejdžerskog pogleda na svet, ili adekvatno tome, hipi-džanki-džins vremenu, jeste sama pomisao da je antistvarnost moguća bez upliva stvarnosti, odnosno da se išta novo I revolucionarno više može dogoditi bez suštastvene promene svesti. Junaci Novakovićkinog romana će I sami doći do ove istine kroz prekobrojne pokušaje, ponavljanja, kružna vraćanja na isto mesto I zamorno pretenciozne pokušaje da se dokaže već rečeno.

Jasmina Vrbavac

25.04.06 Blic

Za junake ovog romana, narkomanski trip je oblik pobune protiv (nezadovoljavajuće, frustrirajuće) stvarnosti. Određujući svet kao opasan, apsurdan prostor kojim gospodari neuhvatljivi serijski ubica i iz kog se, različitim oblicima (ideološke, marketinške) manipulacije, progoni sve što je (dobro i) ljudsko, oni ne tumače opijenost uma (muharama, zvucima, mirisima) kao bekstvo u samozaborav, već kao borbu za (grotesknu) slobodu (da rade šta im se prohte). Ali, u „zemlji iza ogledala“, u kojoj nema ni logike ni proporcija, oni su samo umišljeni nadljudi, grozni u uverenju da imaju moć da stvore (novi) svet ili vlast da ubiju, i jadni, jer su u opasnosti od svega što ih okružuje, a najviše od samih sebe. Zbunjujuće izmešanih (stvarnih i umišljenih) identiteta, oni se u lavirintima podsvesti suočavaju sa predrasudama i fantazijama koje ih degradiraju i guraju ih u beskonačne (sektaške) ratove, ka iskustvima neizrecivog užasa ili (antiljudske) ravnodušnosti; oni eshilovski veličaju (tuđu) patnju kao početak mudrosti, jer su sami pod anestezijom, „ulepšavaju“ govor (ofucanim) rimama, jer su nesposobni za komunikaciju (ljubav, razumevanje), i kao pokvarene mehaničke lutke, smeju se kada im je muka i viču kada im se plače. Ironično poklapanje kraja „revolucije“ sa završetkom „tripa“, otkriva tešku, nepromenljivu istinu da je svet onakav kakvi su i ljudi, i da nema (bolje) budućnosti bez poboljšanja (svakog) čoveka.

Mirjana Novaković teži uzbudljivom, zabavnom i provokativnom romanu; ali, i pored najpoželjnijeg detektivskog zapleta (slučaja serijskog ubice), lavirinata zamršenih kao u video-igrama, „Johann’s 501“ je previše obiman da bi efektno ispunio te ciljeve.

Vesna Trijić

24.02.06 NIN

Po mnogo čemu, Johann’s 501 je najsmelija i možda najrizičnija knjiga Mirjane Novaković, do sada. Radi se, naime, o izrazito opsežnom i stoga čitalački zahtevnom romanu od preko pet stotina stranica, koji nije spisateljski “kostimiran” zaodevanjem u istorijsko “ruho”, poput prethodnih proznih ostvarenja iste autorke (Dunavski apokrifi, 1996; Strah i njegov sluga, 2000), i pri tom je bez ostatka usredsređen na pripovedno prikazivanje jednog generacijski omeđenog sveta, uz sve to dodatno svedenog i “suženog” izborom glavnih aktera. Junaci ove razuđene i dešavanjima prepunjene pripovesti odreda, naime, pripadaju graničnim, socijalno alternativnim grupacijama, kakve su neformalne narkomanske zajednice, odnosno manjinskim vokacijama i izborima, kao u slučaju nedvosmislenog homoerotskog opredeljenja glavne junakinje i pripovedačice romana.

Pa ipak, Johann’s 501 je priča koja je okrenuta takozvanim univerzalnim problemima, budući da autsajderska izolovanost i uskraćenost samo zaoštravaju neizbežnost suočavanja njenih učesnika s manjkavošću i nedovoljnošću sveta u kojem su zatočeni. Dugo očekivani i najavljivani roman Mirjane Novaković u celini je – i u tome je takođe njegova smelost – posvećen tematizaciji hotimično izazvanih unutrašnjih naličja tog traumatičnog sveta s narativno konkretnim obrisima urbane beogradske košnice na prelazu stoleća. Pomenuta naličja nisu, međutim, psihodelično spontana i razdešena, kao, recimo, u literaturi bitničke ili hipi generacije šezdesetih i sedamdesetih, nastaloj iz iskustva konzumiranja LSD-ija i sličnih sintetičkih tvorevina. Ovde je, zanimljivo i na neki način indikativno, prikazan jedan sasvim nov, moglo bi se reći postindustrijski naraštaj uživalaca lakih i onih nešto jačih psihostimulansa koji bi, zahvaljujući “duhu vremena” i orijentaciji na prirodne “resurse”, poput famozne gljive muhare u ovom romanu, možda mogao da bude etiketiran i kao generacija programski “čiste” ili “ekološke” narkomanije.

Inovativan i u čitalačkom smislu presudan momenat u doživljaju romaneskne vizije Mirjane Novaković tiče se činjenice da i zatvoreni svet ove purističke toksikomanije ima svoje vlastito ironijsko “naličje” u vidu ne baš spontane i u osnovi ideološke zamisli o antistvarnosti kao emancipatorskom naličju pustošne zbilje naših dana. Zasnovana, kao i svaki ideološki preduzimljiv projekat, na koterijskim procedurama i partijsko-frakcijskim hijerarhijama, odnosno na revolucionarnim brutalnostima i ezoterijskim komunikacijskim kodovima, i ova “duhovno oslobodilačka borba” kroz lavirintski gustu povest teško izbrojivih epizoda prerasta u autoritarno “izvrnutu rukavicu” onih velikih naracija koje su obeležile bližu prošlost. Prateći komplikovanu fabulu svojevrsnog sajber-tripa, u okviru kojega se u ljudskim umovima odigrava pravi mali istorijat ratovanja za moć i kontrolu u jednom svekoliko interiorizovanom i otuda suštinski utvarnom svetu, čitalac će, već prema ličnim afinitetima, možda raspoznati, po pravilu “parodijski” izokrenute, situacione i sižejne odjeke kultnih ili repernih ostvarenja kao što su, recimo, Pandorina kutija, Matriks ili Gospodar prstenova. Tako se ideja o mesijanskoj antistvarnosti ovde pojavljuje kao moguće “naličje” planetarno popularne priče braće Vahovski o herojsko-spasiteljskom ratu protiv “matrice” koja zaklanja poslednje ostatke stvarnosti, onako kao što se čudotvorna kutija za farmerke može ukazati kao bezmalo humoristički “sniženo” i obrnuto lajt-motivsko “naličje” simboličkih čvorišta Osterovog kultnog filma, odnosno Tolkinove slavne sage, ili pak nekog drugog sličnog ostvarenja.

Johann’s 501 je, može se stoga kazati, yinovska parabola o uzajamno zamenjivim naličjima stvarnosti i privida i u toj prekomerno alegorizovanoj slici sveta sadržane su i njene osobenosti i njene konceptualne slabosti. Potrebno je, tako, da čitalac zapazi kako yins-brend iz naslova, koji se u samom romanu javlja kao protivrečni “zaštitni znak” civilizacijski i generacijski ogoljene stvarnosti kraja veka, odista ne postoji, pa da razume kako je to tek najtransparentiji amblem višestruko nagoveštenog ambivalentnog odnosa iluzije i realnosti, čitaocu zamislivog tek u slici vrtoglavog i beskrajno nerazlučivog niza koncentričnih krugova. Svaki zanatski skrupulozniji pisac, međutim, zna da se alegorijsko-parabolične pripovesti drže pre svega na strukturnoj simetriji i preglednosti kao podlozi razumljivosti i “čitljivosti” njihovog paralelističkog dvojstva kazanog i tek podrazumevanog. Zahvativši svoju tematiku smelo i ironijski problematizujuće, Mirjana Novaković napisala je, dakle, ambiciozan, delom možda i pretenciozan roman koji je drugačiji od najvećeg dela onoga što se kod nas štampa, ali i koji obimnošću i koncentričnom umnoženošću alegorijskog ustrojstva čitaocu zapravo priređuje protivrečno iskustvo dugog, u izvesnoj meri repetitivnog putovanja u krug, na gotovo otprve razaznatljivo i dohvatljivo naličje njegove magistralne pripovedne parabole.

Tihomir Brajović

19.01.06 Vreme

piše: Teofil Pančić

Johann"s 501 velika je potvrda uistinu nesvakidašnjeg spisateljskog dara Mirjane Novaković, ali i knjiga koja se svojom monumentalnošću pomalo obrušila na svoju roditeljku

U času nastanka ovog teksta, njegov autor ne zna ko je ovenčan NIN-ovom nagradom za najbolji srpski roman 2005; čitalac ovog teksta to, međutim, već zna. Novi, drugi roman Mirjane Novaković u najužem je izboru; njen prvi roman Strah i njegov sluga onomad je samo za jedan glas bio "kratak" za dotičnu nagradu, tako da su očekivanja i ovaj put velika...

Kako god, mnogo je važnije to da je, nakon onako impresivnog romanesknog starta, nova knjiga Mirjane Novaković po defaultu Događaj; naročito ako se na nju čekalo četiri godine. Johann"s 501 romančina je od ne 501, nego celih pet stotina dvadeset i četiri strane "gustog" teksta, bez podele na poglavlja ili bilo šta drugo izuzev pasusa. Već i ova činjenica ukazuje na autorkine velike ambicije s ovom knjigom – te na njena ne mala očekivanja i potraživanja od čitaoca! – a to ukazuje i na njenu autorsku odvažnost za plivanje uz maticu. Odbacujući mogućnost lagodne eksploatacije jednom dosegnutog uspeha, Mirjana N. u Johann’su opet nudi Nešto Sasvim Drugačije, knjigu koja sadržajem i strukturom predstavlja pravi izazov za čitaoce i tumače, ali i za samu spisateljicu: ovaj glomazni fantastičko-oniričko-(anti)utopijski (molotovljev?) koktel mogao bi se prosuti svakog trenutka, ili bi njegov "konzument" mogao odustati posle izvesnog broja gutljaja, tvrdeći kako mu ama baš ništa nije jasno...

TRAMVAJ DO ZEMUNA: Prepričavanje ovog romana nije baš uputno: em zato što je to strahovito (za)komplikovana rabota, em zato što ima stvari koje je bolje ne znati unapred. Ponešto ipak treba reći: radnja Johann"s 501 smeštena je u nešto što bi trebalo da bude savremeni Beograd i Srbija, otprilike na prelazu milenijuma, ili nešto malo ranije, ili mrvičak docnije. Hoće se reći: sve frapantno liči, a opet, kao da nije baš to. Čitaocu je sve – na stanovitom "mikrorealističkom" nivou – više nego prepoznatljivo, ali kroz izvesne "pukotine" u tekstu do njega će dopreti intrigantni koliko i zbunjujući opiljci "nestvarnosti": svet Johann"sa 501 lišen je, na primer, ama baš svakog savremenoistorijskog utemeljenja: u toj Srbiji nema ni Tita ni Miloševića, ni komunizma, nacionalizma, kapitalizma, rata, (post)Jugoslavije, bilo čega eksplicitno "političkog", bilo čega "istorijskog", ako ćemo pravo; ona, doduše, ima neku davnu prošlost, prepoznatljivu po imenima ulica kao što je Kolarčeva, ali ne i čitaocu familijarnu sadašnjost. Ne, to nije priča o nekoj "paralelnoj istoriji" – nešto kao Harisova Otadžbina – nego pre o nedostatku svake istorije. Ili o njenoj posvemašnjoj irelevantnosti za protagoniste ovog romana. Sve što, dakle, postoji jeste savremeni Beograd kao mizanscen, ali i s njim nešto kao da – ali sasvim, sasvim pomalo... – "nije u redu": kad pređete tramvajski most, možete se, gle, voziti po šinama sve do Zemuna; usput, doduše, nećete prolaziti kroz Novi Beograd jerbo dotičnog jednostavno – nema. Samo su se peščare prućile sa druge strane Save. Javna garaža se ne nalazi na Obilićevom, nego na Topličinom vencu; Sava centar je kod Pristaništa, a tamo se i tramvajska linija 9 okreće; na kioscima se prodaju "Politika", "Danas", "Glas javnosti", ali i – "Večernje novine"... A i sam je svet u podosta čudnom stanju: sve je tako reći "normalno" osim što je strancima zabranjeno da ulaze u Japan; ili što je čokolada ilegalna supstanca, nabavljiva samo od dilera; ili što je Žan-Pol Sartr poginuo u ratu... Junaci ove knjige uredno koriste internet, ali od mobilnih telefona nema ni traga. A i sam taj Johann"s 501, ne podseća li nas to na famozni platneni proizvod jednog drugog Štrausa?!

UTOPIJSKI PARASVET: Ta mala fantastička, ili tek oneobičavajuća zakrivljenja čine da svet ovog romana jeste, a opet u-nečemu-naslutljivo-bitnom nije svet čitaočeve "stvarnosti". Ali, za one koji u njemu obitavaju on je i odviše realan, bolno, nepodnošljivo stvaran; toliko prestrašno stvaran – mada se Novakovićeva, tja, neće mnogo potruditi da čitaocu-skeptiku (ob)razloži zašto, da ga uveri u neizdrživost (ili pak neodrživost) tog sveta – da bi ga valjalo čim prije zameniti novim i boljim, onim iz kojeg će biti uklonjena svaka nesreća, svaka bol... Osim, naravno, ako neće. Ali na toj Utopiji treba poraditi, ne žaleći usput nikoga i ništa. Kanda su revolucionarni utopisti i svetopopraviteljski prevratnici jednako beskrupulozni u svim svetovima... U najboljoj tradiciji romana o tajnovitim, zavereničkim i u izvesnom, benignom smislu "okultnim" ili "magijskim" društvima, Mirjana Novaković minuciozno gradi jedan nekad fascinantan, a bogme neretko i iritantan Parasvet misterioznih zajednica (avtenti, mesanihti) koje uz pomoć halucinogene gljive muhare kao agensa (tu je teško ne opsetiti se "tripova" Viktora Peljevina) i niza bizarnih rituala – na čelu sa upravo neodoljivo imbecilnim "repovanjem" dvanaestosložnih stihova, tj. dodeka – prelaze u antistvarnost ili čak u posve novu dimenziju sveta zvanu agon, tek stepenicu do savršenstva koje će se zvati megagon, i koje će zauvek poništiti dotadašnji Stvarni Svet. To nisu tek nekakve "narkomanske fantazije": radi se o – makar još i ograničenoj – moći kreiranja sasvim opipljivog, opredmećenog Sveta. Naravno, gde su kreatori Novog Sveta tu su i njihovi surovi protivnici, baš kao i zbunjeni civili, savršeno nesvesni drame koja se oko njih zbiva, njima nevidljiva poput anđela... Baš kao što je tu i ona obična, racionalna pamet (hm, da li?) u vidu frustriranog policijskog inspektora koji mora da se bakće sa krvavo prostim stvarima od ovoga sveta, kao što su zločini serijskog ubice Princa. Koji, pak, takođe nije bez neke tajne veze sa mesanihtima & co... Komplikovano? Eh, tek smo počeli; dodajte na ovo i lik mlade beogradske zubarke naprasno usrkane u kovitlac zbivanja, i njenu žensko-žensku love story, i još milion zanatski vešto ispreplitanih začkoljica čas u žanrovskom ključu krimića, pa gotovo horora, pa oniričke fantastike, pa kontemplativne lirike, pa... Te, naravno, i zubarkine farmerke koje, uh, nisu Johann"s nego su Levi"s – amanetni poklon od njene pokojne babatetke! Hm, šifra, mig za tajni prolaz do "ovog" sveta, u kojem se čitalac odvažno bori sa svim anđelima & demonima ovog romana, pa ko koga? To ćete morati sami da odgonetnete, kao i štošta drugo, a iznad svega možda dve stvari: može li se trajno i neopozivo pobediti Stvarnost, može li se kreirati Novi Svet, i ponajviše – da li sve to uopšte vredi truda i žrtava? I ima li ikakvog sveta – ičega osim Ništavila – bez ljubavi i bez boli?

Mirjana Novaković ili je ludo hrabra spisateljica ili je pak savršeno ravnodušna prema recepcijskoj sudbini svoje knjige (a to dvoje je možda ionako jedno te isto). Napisati ovako "nemoguću", pa još i pozamašnu knjigu, to svakako izaziva respekt. Ali, da li je cela stvar uspela, da li je prodisala, da li je čitalac "usisan u agon" Johann"sa 501? To će svako za sebe morati da odgovori; što se dolepotpisanog tiče, reći ću vam to ovako: bar deset puta sam – sve govoreći: ma šta mi napriča! – poželeo da zafrljačim ovu knjigu u drugi kraj sobe i zatrpam je jastucima, a ipak to nisam učinio, nego sam je gladno savladao nadušak, tek uz organizmu neophodnu spavačku pauzu (a bez muhare). Johann"s 501 velika je potvrda uistinu nesvakidašnjeg spisateljskog dara, ali i knjiga koja se svom svojom monumentalnošću, složenošću i simboličkom razuđenošću pomalo obrušila i na svoju roditeljku, koja kao da na koncu ne postiže da joj napiše početak & kraj, nego samo sredinu. Ništa koža i krilca, samo krtina! Čitalac je bačen u jedan začudni svet – ne znajući ni kako, a kamoli zašto – i isto tako iz njega izbačen. A može i ovako: više kao švedski sto nego nedeljni građanski obrok koji "ima red svoj logičan", Johann"s 501 je pomalo haotična Gozba iz koje treba hteti i znati probrati (solidno brojne) dragulje. Eruptivni talenat ove spisateljice vredi tog truda.