Jezik

06.09.14 e-novine.com

Dva su najvažnija pravca razvoja poezije, ali i književnosti uopšte: jedan koji žudi za preciznošću i sadržajem, nazivaju ga i klasicističkim modelom, i onaj koji žudi za disperzivnom formom i zvukom koji silom prilika nazivamo, ugrubo, barokni, da ostanem kod ove velflinovske binarne podele, iako ona suprotostavlja renesansu baroku, ali renesansa jeste klasicističko razdoblje. Kao i svaka klasifikacija i ova je dovoljno neprecizna, ali je zgodna za rad. Na neki čudan način ove paradigme se smenjuju prilično pravilno i ako bismo stvarnosnu poeziju mogli obeležiti ovim klasicističkim modelom, onda bi ona koja insistira na zvučnosti i zaumnosti bila barokna. U razvoju srbijanske pozije, posebno sa časopisom Agon i pojavom nekih antologija na sceni je, posebno kod mlađih pesnika, sve prisutnija ova potonja paradigma.
Marjan Čakarević je jedan od interesantnijih mlađih srbijanskih pesnika koji je u svom razvoju prešao, ili je možda preciznije reći još prelazi put od klasicističkog modela u zbirci Sistem, do baroknog u poslednjoj svojoj knjizi tautološkog naslova „Jezik“. Pod uticajem Novice Tadića, Šalamuna, lirike iz kruga hrvatskih pesnika bliskih Quorumu (Dragojević, Bagić i, konačno, Pogačar) Čakarević je svoj poetski hladan i precizan iskaz iz Sistemazamenio neuporedivo slobodnijim, zaumnijim, a opet na neki način pokušavši da zadrži priličnu konceptualnu preciznost. I to je promena u novoj zbirci koja predstavlja, čini mi se, kvalitativan skok.
Vratiću se, ipak, tautologiji naslova i konceptu koji je ujedno i najslabija strana knjige. Ako neko zbirku nazove Jezik, postavlja se pitanje kakav je njegov odnos prema medijumu u kojem sve ono što se piše nastaje. Ima li uopšte u toj igri označavanja imalo šanse da se približimo nečem označenom? Nije potrebno biti Derida pa postaviti pitanje održivosti ovakvog koncepta koji preti da se samouruši. Nazvati zbirku po mediju, unapred već znači odreći se referentnosti jer naslov podrazumeva preispitivanje i dovođenje u sumnju sistema znakova i njima proizvedenih mogućih značenja koja, ma koliko daleko od definitivnosti bila, ipak služe kako pesniku, tako i čitaocima da se međusobno (spo)razumeju. Jer sve je jezik i u pod ovaj pojam (ovu metaforu?!) moguće je strpati sve. Ona je prosto preopširna, ona istovremeno znači sve i ne znači ništa. Jezik je, u mekluanovskoj logici koja se nameće, i poruka i medij, ali šta to znači u slučaju poezije – čini mi se da ne znači ama baš ništa i upravo stoga će Čakarević već u prvom ciklusu koji se zove jezik (opet?!) pokušati da racionalizuje, da preraspodeli ovu besmislenu sveobuhvatnost i da imenuje cilj, koji ujedno ispada novo ishodište nosećeg pojma/metafore. Da li je cilj postignut, pa rekao bih da nije. Jezik je mreža, mreža je beskrajna, ergo jezik je beskrajan, a ti čitaoče, ko te šiša. Ako pokušaš da nađeš neko opravdanja zavrtećeš se u beskrajnim jednačenjima po besmislu, odnosno u tautologiji iz koje izlaza nema.
Drugim rečima, Čakarevićev koncept je promašen, međutim njegove pojedinačne pesme su blistave. Dozvolivši sebi da se igra i razigrava, poput nekog suludog jezičkog plesača, pesnik je u sebi pronašao sasvim nove dubine i tim igrama otvorio neslućena značenja. Zatvorivši se u jednu, uslovno rečeno, urbanu (ovaj pojam zaslužuje potpuni prezir s obzirom da ga svi zlorabe, ali nemam trenutno bolje rešenje) tematsku celovitost čija temena predstavljaju grad, mreža, sopstvo/subjekt i moć, Čakarević začudo ispevava neke čak i narativno veoma koherentne stihove o odnosu sveta i subjekta, o ulozi autorefleksije, o značaju muzike, posebno džeza, o odnosu među ljubavnicima. Njegova poezija doseže one visine u kojima se referentnost pretvara u sazvučja i obrnuto – iz muzike stižemo do smisla. On improvizuje, sinkopira, ritmički iznenađuje, čak dozvoljava sebi i povremene etno izlete koristeći vešto narodne poslovice i izreke koje će nekoga možda iznenaditi. Njegova poezija konačno svira. Ako su stihovi Sistema bili pokušaj objašnjavanja sveta, davanja poetskog smisla fizisu, onda su stihovi nove zbirke upravo ukidanje tog smisla koje može da dovede do iščitavanja novog. Zbog toga preterivanje sa imenicama, nabrajanjima, sintagmama i frazama koje se često nalaze na granici zeugme, na ivici paradoksa. Glagoli su proređeni jer Čakarevića ne zanimaju događanja, njemu su interesantnija stanja, trenutni preseci, čista sinhronija. Sve je trenutno. Po Čakareviću jezik je, i to je svojevrstan paradoks, seizmički instrument. Međutim, on to ne može biti, posebno ne u poeziji. Jer poezija je samo citat onoga što se u glavi zbiva, a gde su tu posredovanja, šumovi i gubitak brzine, te svojeglavost ruke koja tekst beleži, svejedno kucka li ga ili zapisuje. A o primaocima te poruke tek ne vredi govoriti jer su njihove kontekstualizacije beskrajne. No, da ne odlazim previše u teoretisanje. Zbirka je u pogledu pojedinačnih pesama zaista sjajna.
Na neki način može se reći da je Sistem ukinut, srušen, negiran pojavom Jezika, ali tamo gde su vidljivi obrisi starog, gde je palimpsest prepoznatljiv, zbirka pada. Ona je najjača upravo na onim mestima gde se zaboravlja na pravila i koncepte, gde se umetnost pretvara u igru, gde se iskustvo ukida i dečje naivno se uživa u prostim sazvučjima, harmonijama, tamo gde je poezija radost sama po sebi i sama za sebe, što nužno ne znači ukidanje narativnosti i referentnosti, nego njeno potiskivanje u drugi plan. Čakarević je pošao na put, on se poput zmije odrekao stare kože i konačno može da zasija novim, drugačijim i čini mi se boljim sjajem. Da li će to nastaviti da čini, to zavisi samo od njega.

Vladimir Arsenić