Jezički koreni Srba

13.02.05

Lingvistički problem star dva milenijuma. - Istraživanja na osnovu izvorne građe. - Drobljenje jezika pod političkim pritiskom

Studija dr Momira Nikića „Jezički koreni Srba”, koju su objavili SKZ i BIGZ, knjiga je na koju se dugo čekalo. Ova knjiga, ističe profesor Radivoje Konstantinović, obrađuje temu koja izaziva veliko interesovanje u stručnoj i najširoj javnosti, ali koja je, nažalost, kompromitovana „radovima onih čiji su kompetencija i obrazovanje u drastičnom neskladu sa ambicijama i težinom poduhvata”.

Vaša studija obrađuje problematiku srpskog jezika koja je stara više milenijuma?

- Ova knjiga obrađuje pitanje koje je sporno skoro već dva milenijuma otkako je prvi put zabeleženo ime Srbi, odnosno Sloveni. I ovo istraživanje je usmereno na ono što je još u 19. veku naznačeno kao osnovni problem (ime) i matična disciplina (onomastika, preciznije etnonimija). Problem imena je kompleksan i iziskuje široki antropološki, interdisciplinarni pristup, s težištem na lingvistici, ali uz nužno oslanjanje na komparativnu mitologiju, arheologiju, istoriju... Ne treba da nas čude ozbiljna razmimoilaženja i često nepomirljiva rešenja.

Ovoj oblasti se nije uvek prilazilo na pravi način?

- Predmet koji se obrađuje kompromitovan je nenaučnim tretmanom i posebno političkim zloupotrebama. Prisutno je veoma ozbiljno zaziranje od katedarske nauke i, istovremeno, razmah amaterskih interpretacija. S druge strane, politika koja se nametnula kao merilo svih, pa i naučnih vrednosti, odmah stavlja sve u sumnju ili svoju funkciju, svaki napor razvrstavajući u sterilne boksove: nacionalizam, hegemonizam, revanšizam...

Često se zazire od prošlosti?

- Knjiga je stvarana u klimi koja nije podsticajna i intelektualno zdrava. Umesto razumne kritičke evaluacije, prenaglašena je neracionalna podozrivost prema prošlosti, mitologiji, tradiciji...

Vi ste se držali pisanih izvora i činjenica?

- Pristup je bio zahtevan ali jedini mogući: neposredni uvid u primarne izvore i probrane, renomirane tumače. Obimno proučavanje najstarijih jezičkih i mitoloških slojeva: praindoevropskog, vedskog, sanskritskog, staroslovenskog, srpskog... To je kod nas u velikoj meri zapostavljeno i malo je toga na šta se možemo osloniti, a institucionalne pomoći nema. Sem toga, istoričari i lingvisti se međusobno ignorišu umesto da se stimulišu. Istoričari zaboravljaju da je, kako je rekao još Jakob Grim, „naš jezik takođe naša istorija”, mogli bismo kazati glavni arhiv koji pruža beskrajne mogućnosti istraživanja. Lingvisti se, jednako, ne snalaze u jeziku istorije i ostaju po strani od stvarnih životnih uslova i tokova razvoja jezika.

Da li je u ovakvim istraživanjima uopšte moguće doći do konačnih istina?

- Razvila se vrsta neoskolastike koja se, ruku pod ruku s laicima, drži manira privatnih, konačnih istina i ignorisanja tuđih stavova, kao da je nauka ideologija i teologija, a ne stalno otkrivanje horizonata, koralna struktura gde je svaki greben proizvod mnogih pojedinačnih doprinosa, pa i stranputica koje nam uštede ponavljanje istih grešaka. U suprotnosti sa tom preovlađujućom strujom, ja sam respektovao drugačija mišljenja, čak i kada se sa njima nisam slagao. Svaki prodor je veliki doprinos naučnoj baštini.

Vi ste, u svakom slučaju, otkrili neke potpuno nove činjenice?

- Ovde se iznosi radikalno novo stanovište da je srpsko ime bilo najpre kultni apelativ (srbi) a potom etnonim (Srbi). Srbi su originalno poklonici boga Svetlosti i Sunca koji je njihov vrhovni i eponimni bog (po kome su dobili ime). Taj solarocentrizam se može otkrivati u našem jeziku, verovanjima, folkloru. Iz te nove perspektive (čijoj leksičkoj i mitološkoj podlozi su se primicali Daničić, Ruvarac i Nodilo, ali ju je zatvorilo delo Čajkanovića) protumačeni su brojni etnonimi (Srba, Slovena, Rusa, Hrvata, Poljaka, Čeha, Vlaha...), ponuđena rešenja za mnoge istorijske zagonetke iz etnologije i etimologije, objašnjeni naši najznačajniji rituali i običaji (Božić, Badnji dan, koleda...), magijska i mitološka shvatanja o Suncu, Mesecu, vuku, zmaju...

Ova Vaša otkrića nemaju samo lingvistički značaj?

- Rešavanje tih problema ima reperkusije na mnoge naučne oblasti. To je važno i za nacionalni identit koji se i nasleđuje i stvara. Već decenijama, u stalnom spoticanju o istoriju, sudarima sa sobom i okruženjem, posle mnogih seljenja, ratova, istrebljenja i još uvek lečeći rane i frustracije, Srbi su izgubili identitet. Oni ne znaju ni ko su, ni odakle su, ni kuda idu (što je bilo bitno za Kanta). Atomizovalo se i raspalo mnogo toga što čini stvarnu zajednicu. Tribalizacija i partikularizaija su zahvatile sve oblasti života, uključujući i jezik koji je tapija našeg porekla i naše najveće kulturno blago. Mada jedan i možda još jedino što nas spaja on, pod pritiskom političkog nasilja, mora biti razdrobljen. Jezik je širi od države i stariji od nacije. Ali njemu se nameće državljanstvo, nacionalni, manjinski, palanački pečat, plemenski zabran...

Jezičko pitanje je teško odvojiti od nacionalnog?

- Sa jezikom i identitetom povezano je neminovno i etničko, odnosno nacionalno pitanje. Ove veze su još u antici bili svesni, kako svedoči Herodot na primeru egipatskog vladara Psametika.

Nažalost, mi ni ovaj problem nismo rešili. Kad su ga drugi postavili u zamahu industrijskog razvoja, mi smo se budili iz kazamata Orijenta. Samo u kratkom vremenu, u 19. i početkom 20. veka, imali smo priliku i volju da nešto učinimo. No naše vođe su od gotovine pravile veresiju, želeći više, prokockale su i ono što smo imali. Druge nacije su se pronašle na razmeđi despotije i slobode, mi smo se izgubili na prelazu iz slobode u despotiju. Dok su srećniji smicali svoje okove, mi smo skidali tuđe. Kad su oni bogatili krvnu sliku, mi smo bili na istorijskoj dijalizi. Oni su povećavali crvena krvna zrnca, mi bela. Ukratko, mogao si biti čovek samo ako nisi Srbin. Za to nisu krivi jedino strani moćnici, naši kraljevi i generalni sekretari, nego i tromost naroda i hromost inteligencije.

Zoran Radisavljević

08.02.05 Politika

Nejedinstvo u vođenju nacionalne jezičke politike imalo je dalekosežne posledice na položaj srpskog jezika. Zaštiti statusa srpskog štokavskog jezika i širenju naučne istine o njemu umogome treba da doprinese i „Filološka biblioteka”, koju su pokrenuli BIGZ i SKZ. U uređivačkom odboru biblioteke su Miloš Kovačević, Petar Milosavljević, Tiodor Rosić, Božo Ćorić i Mihailo Šćepanović. U ovoj biblioteci objavljena je i juče u Srpskoj književnoj zadruzi predstavljena knjiga Momira Nikića „Jezički koreni Srba”.

Momir Nikić je diplomirao i magistrirao svetsku književnost. Doktorirao je antropologiju na Beogradskom univerzitetu.

Studija dr Momira Nikića, objašnjava Radivoje Konstantinović, koji je predložio knjigu za štampanje, obrađuje temu koja izaziva veliko interesovanje u stručnoj i najširoj javnosti, ali koja je, nažalost, kompromitovana radovima onih čiji su kompetencija i obrazovanje u drstičnom neskladu sa ambicijama i težinom poduhvata.

U uslovima kada je pravo naučno istraživanje u mnogome podleglo raznim naučnim i nenaučnim inhibicijama, a amaterizam, sa svojim mistifikacijama, zapretio da preuzme ulogu dominantne snage u projektovanju samoidentiteta i kod nas, delo Momira Nikića predstavlja sveobuhvatan, mnogostran, multidisciplinaran poduhvat, redak po svemu: dugogodišnjem istraživanju, kombinovanju komparativnog pristupa u mnogim oblastima, rigoroznom naučnom postupku i uravnoteženom pristupu dosadašnjim zahtevima, konačno po krajnje interesantnim novim i svežom rezultatima.

U knjizi Momira Nikića, antropologa, priređivača, urednika i jednog od autora BIGZ-ove „Popularne enciklopedije”, koji je svoja proučavanja objavljivao, između ostalog i na Osfordu, istražuju se jezički koreni i poreklo imena Srba, dovodeći ga u vezu sa Slovenima, Rasima, Rusima. Budući da autor obrađuje vremena koja sežu daleko u prošlost u svojim uporedno-gramatičkim i jezičko-istorijskim razmatranjima značajan oslonac potražio je u antropologiji. Glavni pravac istraživanja autor je, međutim, usmerio na leksiku, gramatiku, etimologiju srpskog i vedskog, staroslovenskog, sanskrita, praindoevropskog jezika. Morao je, kako ističe, ući u sam koren jezika. Rezultate je potom proveravao u srpskoj, vedskoj, slovenskoj i indoevropskoj mitologiji.

Ova knjiga, ističe autor, pisana je dugo i uz mnoga kolebanja tokom još duže pripreme. Ona obrađuje pitanje koje je sporno skoro već dva milenijuma, od vremena kada je prvi put zabeleženo ime Srbi, odnosno Sloveni.

Objavljivanje knjige, koja je upravo pred čitaocima, podržali su i Milka Ivić i Dobrica Ćosić.

Z. R.