01.01.00
Blic
11.08.2000.
Slavko Lebedinski: Strah je, generalno gledano, uvek usmeren prema najboljem delu jednog društva i koristi se za njegovo poništavanje. Đilas je rekao da za bavljenje vlašću treba stomak, a ja mislim da ovi naši imaju kilu
Ljudi su postali taoci straha
U romanu ?Jevrejska perika" opisao sam moju porodicu. Srećnu porodicu u nesrećnim vremenima. Jer, poznato je koliko je svirep ovaj naš vek sa aromom komunofašizma - rekao je pisac Slavko Lebedinski na književnoj večeri upriličenoj povodom trećeg izdanja ove knjige za godinu dana.
Komentarišući za ?Blic" taj podatak Lebedinski kaže da uprkos svakovrsnim tehnološkim i elektronskim dostignućima, i novim pravcima u književnosti, upravo obična priča ostaje ono što neodoljivo privlači ljude, i to, pre svega, ona koja ima prizvuk ispovednog tona.
?U Americi postoje klošari koji vam priđu i ponude da vam ispričaju svoj život za dolar, dva ili pet. Cenu određuje pogodba koja se sklapa u odnosu na vreme trajanja ispovesti. Ponekad čitav život nekog ubogog čoveka stane u par koraka do prvog ćoška. Na svoj način, poveo sam se za tim fenomenom i u ovom romanu opisao život svoje porodice koji se odvijao na relaciji Montreal, logorska gubernija Tjumenjevo, Goli otok, Moskva u kojoj sam rođen, Zagreb i Dorćol kao prestonica dešavanja".
Već desetak godina živite u Beču, ali taj grad ipak nema značajno mesto u vašem romanu?
- U Beču sam od 1992. godine, međutim u tom gradu postoji ?istureno odeljenje Dorćolaca". Hoću da kažem da u onih 150 000 Srba, koliko ih ima u Beču, brojni su oni koji su ponikli na Dorćolu i koji, na neki način, pronose taj duh. Dakle, moglo bi se reći da posredno, preko Dorćola u mojoj knjizi ima i Beča. No, nisu gradovi toliko bitni jer, ja sam pre svega tražio svoje korene što nije bilo ni malo lako.
U kom smislu nije bilo lako?
- Poreklom sam ruso-hrvato-jevrejin, ali sam i srpski pisac. Područje Rusije igra važnu ulogu u životu moje porodice. Kada je nastupila komunistička era, kao što je poznato, dešavale su se grozovite stvari. Između stalog uništavanje plemićkih porodica. Oni koji su u fizičkom smislu preživeli bili su potpuno skrajnuti na neka periferna zanimanja, nisu imali decu ni porodicu, zaćutali su, odnosno nisu ispričali svoju priču. Takvih je bilo i među mojim precima. Prekopavanja po ćutanjima nisu ni laka ni jednostavna stvar.
U knjizi ?Jevrejska perika", odnosno životnoj priči vaše porodice, govorite o strahu kao kategoriji koja dresira ljude i neda im da vide. Koliko je ta kategorija prisutna danas i ovde?
- Malaparte je, rekao bih, tačno derfinisao stvari kada je rekao da je strah tehnika državnog udara. Moj otac i ja smo često gutali knedle ali nismo tiho govorili. Danas nemam straha za sebe jer sam star čovek. Pre nego što je počeo masakr nad prethodnom Jugoslavijom, znao sam da ću ja čitati novine, a u rat ići moja deca. Međutim, shodno genetskom nasleđu, moja porodica ume da se spasi i ne podlegne strahu. Doduše, tu je ključnu ulogu odigrala moja supruga.
Koji su to mehanizmi koji strah pretvaraju u tehniku?
- Strah je, generalno gledano, uvek usmeren prema najboljem delu jednog društva. i koristi se za njegovo poništavanje. Ljudi postaju taoci straha. Međutim, najgore je to što se čovek relativno brzo navikne na užas i to postaje njegovo prirodno stanje. Kada bi se napravila zbirka raznih mogućnosti i načina da se preživi bila bi to podebela knjiga neverovatnija od svakog Ginisa. Nedavno sam čuo priču, koja me fascinirala, o Jevrejki koja je logorske strahote preživela sisajući krv iz sopstvenog prsta! Inače, strah je najgori u politici i u ljubavi. Mislim da su žene otpornije na strah jer imaju jaču intuiciju.
Rekli ste da je vaša žena odigrala ključnu ulogu u spašavanju vaše porodice. Na koji način? Da li je i nju ponela intuicija?
- Posle čuvene Osme sednice ona se snuždila i žalila se na neke neorganske tegobe u predelu stomaka i grudi. Govorila je: ?moramo otići odavde". Nisam pridavao mnogo značaja tome, ali ona je, uprkos nemogućim preprekama, uspela da stvori uslove za preseljenje u Beč i život u tom gradu.
Kako gledate na živote onih koji su ostali na ovom prostoru, na njihovu sadašnjost?
- Lično sam uvek imao neku nadu, a sve što se desilo zapravo je beznađe. Pojednostavljeno govoreći ponovio nam se onaj užas koji smo imali od 1941. do 1945. godine. A, znate, kada se prvi put neka muka dešava onda je to tragedija, a kada se događa po drugi put onda je to farsa. Uzmimo, na primer, obnovu i izgradnju. Većina ljudi se još seća radnih akcija i ondašnjih omladinskih uspeha i postgnuća. I danas je vrlo slično. Samo što su sredstva marketinga jača. Režim je, uslovno rečeno, od onih 5 odsto što je uradio, zahvaljujući propagandi, predstavio kao 85 odsto. Međutim, ključno pitanje je da li je to moralo biti porušeno? Da li je moralo biti NATO agresije? Lično, verujem da se to moglo izbeći.
Ali se ipak dogodilo...
- Dogodilo se zato što smo mi sadomazohisti komunističkog smera. Đilas je reako da za bavljenje vlašću treba stomak, a ja mislim da ovi naši imaju kilu.
Očekujete li da će predstojeći izbori nešto promeniti?
- Ne očekujem ništa. Opozicija se uvukla pod Miloševićev jorgan i tu se greje. Njima ustvari najviše odgovara status opozicije, jer kao takvi nemaju mnogo obaveza, pristojno žive, imaju dežurnog krivca plus romantičarska nota koju to sa sobom nosi.
S obzirom da već gotovo deceniju živite u inostranstvu imate li pravo da glasate i ako imate hoćete li to pravo iskoristiti?
- Imam pravo glasa, ali neću specijalno dolaziti zbog toga. I znam unapred da će moj glas biti (zlo)upotrebljen. Voleo bih da mi naša ambasada u Beču omogući da glasam tamo. Kao što znamo, u dijaspori ima oko četiri miliona ljudi, a oni su po strukturi pola policija, a pola sentimentalci.
Tatjana Njezić
*******************************
Politika
20.11.1999.
Savremena proza
Naturalističko i epifanijsko
Slavko Lebedinski: "Jevrejska perika"; izdavač: "Prosveta", Beograd, 1999.
I roman Slavka Lebedinskog "Jevrejska perika" spada u onu grupu romana u kojima se autobiografska osnova priče povezuje sa istorijskom ravni i tako postaje i slika jednog života i slika jednog vremena. Otuda i nije neobično što Lebedinski priču započinje i završava na Dorćolu i što u tako ocrtani okvir uključuje pojedinosti koje će čitaocu pomoći da stekne predstavu o dubini i složenosti one slike sveta koju je dečak sa Dorćola sticao prolazeći kroz različite sredine i vremena.
Mada je autobiografsko postavljeno u prvi plan i mada se pripovedač trudi da, sa mnogo pojedinosti, dočara atmosferu u kojoj stiče svoja prva životna iskustva, čitalac, vrlo brzo, uviđa da je sama priča znatno složenija i da se nikako ne može svesti na priču o jednom detinjstvu. Naime, već na prvim stranicama romana (poglavlje "Ciganska ambasada") pripovedač će početi da oblikuje sliku jedne višenacionalne sredine u kojoj ima i one surovosti i elementarnosti životnih sadržaja o kojima je najbolje književno svedočanstvo roman "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića.
Lirska tačka
Za razliku od Mihailovića koji o toj surovosti svedoči predočavajući događaje u kojima sudeluju njegovi junaci, Lebedinski je izabrao jednu drugu mogućnost - on je u prvi plan postavio sam jezik, ne prezajući da u pojedinim rečenicama svim rečima da dopunsko (preneseno) značenje: "Mladurci su za perčin hvatali usjaktelu kometu beskućnicu čim se propnu. Bacali se, čim ushodaju, od detinje nervoze i raspusnosti, na hrbat kljusine koja ih je čekala u tuđoj ergeli". Koristeći se jezikom na ovakav način, Slavko Lebedinski je, pored ostalog, hteo i da pokaže kako ga podjednako opsedaju i sudbine njegovih junaka i vreme u kome oni žive i mogućnost da se svi životni sadržaji sa kojima se oni suočavaju "prelome" kroz jednu lirski intoniranu tačku gledišta. A ta tačka gledišta traži da se, uz događaj, govori o tome kako on biva protumačen, kako projektovan u unutarnju realnost onog dečaka koji iz Moskve stiže na Dorćol.
U upravo zbog toga što je reč o dečaku koji iz jedne zemlje stiže u drugu, ostajući i u novom podneblju čvrsto prikovan za društveno dno i socijalnu periferiju, bilo je neizbežno da priča, po pravilu, započne od nekog autobiografskog detalja a da se potom prenese na opštiji plan i tako u sebe upije i pojedinosti vezane za sudbinu Jevreja, Rusa i drugih naroda. Čitaocu, naravno, neće promaći ni okolnost da čim priča pređe na opštiji plan i čim postane kazivanje o surovosti važnih događaja u dvadesetom veku, priču ne priča dečak već odrastao čovek, dakle neko ko je upućen i u sve ono što bi smešteno u vidokrug dečaka zvučalo neverovatno.
I mada se istorija u romanu "Jevrejska perika" posmatra iz jedinstvene perspektive (ona je uvek za pripovedača zbrka, spoj nespojivog): "Nisam ni mogao da svežem da je život, taj bezočni kuplermajstor i fušerski bacač noževa, priučeni knjigovezac i štampar smrti, pomešao stranice knjige "Kako se kalio čelik" i "Majn kampf", napravio neviđenu zbrku i galimatijas u podružnici smrti", čitalac će zapaziti kako pripovedač neprekidno nastoji da se snađe, da shvati zamršenu stvarnost kroz koju prolazi.
Nesreća iz istorije
Oblikujući priču iz dveju perspektiva (perspektive dečaka i perspektive odraslog čoveka), Slavko Lebedinski je koristio mogućnosti koje ove perspektive pružaju. I dok je tačka gledišta dečaka bila najpodesnija da se dočaraju neki uistinu potresni detalji (napr. igranje slepih ljudi), tačka gledišta odraslog čoveka je bila podesnija za predočavanje pojedinosti vezanih za politička zbivanja sa kraja četrdesetih godina. Ali kad se spoje detalji predočeni iz dečačke perspektive (tuče mladića na Dorćolu, silovanja, grube ljubavi) i detalji predočeni iz perspektive zrelog čoveka (nevolje Slavikovog oca zato što neće da se razvede od žene Ruskinje, detalji vezani za lutanje Ivana Sobola od Južne Amerike do Rusije), jasno se vidi da i jedni i drugi svedoče o jednoj neshvatljivoj količini nesreće koja u živote ulazi "spolja", iz onoga što zovemo istorija.
Kad se roman "Jevrejska perika" posmatra kao celina, jasno se vidi da u njemu prednost ne dobija sama priča već pripovedačevo nastojanje da dočara atmosferu u kojoj se sa nekom stvari i pojavom susreće. Otuda je i logično što će čitalac, postepeno, pažnju sa sadržaja opisa početi da prenosi na sam opis, na njegovu jezičku komponentu. A to je posledica odluke Slavka Lebedinskog da ono što je realističko u užem smislu reči spoji sa onim što je lirsko. Tako je on izgradio pripovedni obrazac kome će jedni čitaoci tražiti vrline a drugi mane. Ali je van svake sumnje da je "Jevrejska perika" roman u kome se spajaju naturalističko i epifanijsko.
Radivoje MIKIĆ
****************************************
Politika
16.09.1999.
Knjiga koja se pročula
Dorćol je moja domovina
Ja sam infantilac, imam dvoje dece i trudim se da vršim ulogu oca, ali sam ostao dete, kaže Slavko Lebedinski, autor "Jevrejske perike", trenutno najčitanije "Prosvetine" knjige
Život je kratak kao crveni cvet kestena u avliji Jevrejske ulice.
Tako piše Slavko Lebedinski u zbirci priča - romanu "Jevrejska perika". Ali, da li je ipak moguće učiniti da taj život traje duže? Ili ga bar ovekovečiti? Najbolje će to učiniti dete - pokazuje svojom prozom Lebedinski. Jer, ono je dokaz, "epepe" svakog pokreta. S druge strane, dečja smrt predstavlja holokaust svake ideje...
- Ja sam infantilac - iskreno saopštava Slavko Lebedinski, autor trenutno najčitanije "Prosvetine" knjige. - Imam dvoje dece i trudim se da vršim ulogu oca, ali sam ostao dete. Nenamerno detinjstvo vas obeležava - napominje Lebedinski uoči jučerašnje promocije svog romana u Centru za proučavanje kulturnog razvitka u beogradskoj ulici Rige od Fere.
Knjiga o ljubavi
- Tu smo na Dorćolu. Rige od Fere, Jevrejska ulica... to je to. Kartografija "Jevrejske perike". Svaki pravi muškarac ima i velike i male ljubavi. Samo što se posle dogodi da shvati kako je mala ljubav bila u stvari - velika, kaže Lebedinski.
Govoreći o knjizi Slavka Lebedinskog, Čedomir Mirković juče je naglasio kako je "Jevrejska perika" knjiga o detinjstvu, knjiga o odrastanju na Dorćolu. Istovremeno opora i nežna - ali nova, bogata i sugestivna. To nije stvarnosna proza, napomenuo je Mirković. Stvarnosni je možda samo dekor, međutim svet Lebedinskog je svet pretvoren u simbole i metafore.
Šta zapravo istražuje proza Slavka Lebedinskog, po njegovom sopstvenom mišljenju?
- Posebno me interesuje nestajanje stvari. Čak i nestajanje predmeta. Zbog toga sam pisao o nekadašnjem Dorćolu, o Ulici Strahinjića bana, Jevrejskoj, Skadarliji... Dorćol je za mene ono što je za nekoga domovina. Moje državljanstvo je Dorćol! Za nekoga ko je, kao ja, u životu primio toliko udaraca, ovakva vrsta sećanja mogla bi da znači i vrstu osvete. Ali, literatura ne trpi takvo suženje, u mržnju. "Jevrejska perika" je knjiga o ljubavi. Naravno, nismo u ljubavi uvek nežni. Postoji i grubost. Na kraju se ipak stvori neka ravnoteža.
Dorćol Slavka Lebedinskog je posleratni Dorćol, onaj koji još uvek čuje glasove iz jevrejskih kuća čiji su žitelji odvedeni tamo odakle se više nikada neće vratiti. Tužan, dostojanstven, hrabar i - autentičan.
Dolazi "Abažur smrti"
- Ja pišem o "onom" Dorćolu. Ovaj današnji, to je uglavnom najobičnija replika Novog Beograda. A Dorćol datira još sa početka 18. veka. Dorćolci su kao Indonežani, vole da izađu na svoju reku. Međutim, ovo što sam napisao nije izraz nostalgije. To je ljubav. Ja pišem o porodici, a to je jedina čovekova etnička jedinica!
Slavko Lebedinski najavljuje i nastavak "Jevrejske perike", nastavak priče o "cirkusu nestajanja". Svom izdavaču, "Prosveti", (prvom izdavaču kojem će, kako kaže, i ostati veran) predao je rukopis nove knjige, "Abažur smrti", svojevrstan rasplet događaja iz "Jevrejske perike".
Dakle, nova priča o jednoj državi u gradu Beogradu i njenoj najčistijoj etničkoj jedinici!
M. Ognjanović
01.01.00
Politika
19.01.2000.
PORODIČNA SAGA SLAVKA LEBEDINSKOG
Spas od mahovine zaborava
"Ja sam kao Rušče 1948. dobio dosta batina, a dorćolska deca koja su me tukla bila su, naravno, samo projekcija odraslih", kaže autor "Jevrejske perike", priče o "srećnoj porodici u nakaradna vremena", koju je napisao posle pola veka ćutanja
"Danas ne znam da li sam ja pisao knjigu ili je knjiga pisala mene", kaže Slavko Lebedinski za svoj roman "Jevrejska perika", autobiografsku sagu čije drugo izdanje se upravo očekuje. Knjiga koju njen autor uporno naziva ljubavnim romanom ("To nije ubić nego ljubić", tvrdi) i uz koju neki "seku vene uzduž a ne popreko", bila je najprodavanija na beogradskom Sajmu knjiga, a autoru je donela "Prosvetinu" nagradu.
"Jevrejska perika" je šesta knjiga Lebedinskog (pre nje je objavio četiri zbirke pripovedaka i jedan roman), ali prva u kojoj je pisao o sudbini svoje porodice. Rođeni Moskovljanin, koji je dospeo u Beograd 1945. godine, kao šestogodišnji dečak, napisao je priču o "srećnoj porodici u nakaradna vremena", o porodici koja u Moskvi nije dozvolila da revolucija od nje napravi potrošni materijal, a koja ni u Beogradu, počev od Informbiroa, nije imala mnogo srećnih časova. ("Nesreća uvek kvari račune sreći", tvrdi autor.)
Čovek je strip
- "Jevrejska perika" je priča o mojim porodičnim korenima, pokušaj da se nešto od naših života sačuva - kaže Lebedinski dok, uz kafu, razgovaramo za "Politiku". - To je knjiga koja je morala da mi se desi i dugo je bila pod kamenom zato što čovek treba da bude dovoljno zreo i uman da bi mogao ono što nosi u sebi da izrazi jezikom i da pri tom sačuva dobrotu.
o Da li je u Vašem romanu sve autentično?
- Stvarnost i fikcija su dve rođene sestre koje idu istim putem. Ja sam protivnik literature izmišljanja, jer čovek ne može da izmisli ništa što već ne postoji. Slažem se sa ruskim piscem Jurijem Mamlejevim koji je rekao da smo mi kao stripovi koje ne možemo da pročitamo. Tek uveličavanjem ljudske kože možemo da vidimo taj strip.
o To znači da su i Vas na Dorćolu u detinjstvu zvali Rus-kupus?
- Ja sam 1948. kao Rušče dobio, zaista, dosta batina, a dorćolska deca koja su me tukla bila su, naravno, samo projekcija odraslih. Ali, sve što ne valja pretvori se u ono što valja. Pedesetih, tri do četiri godine niko sa mnom nije govorio zato što sam Rus i ja sam jedno vreme bio osuđen da budem nem. To mi je pomoglo da sada, posle mnogo godina, progovorim bez laži i paralaži. Kad čovek piše o sebi bez retuša i šminke, on to čini da bi sebi objasnio šta se to s njim zaboga dešavalo. Sve se u našem životu brzo dešava i čovek tek kada piše ili priča shvati u kakvom je košmaru živeo.
o Ko je danas još živ od Vaše porodice?
- Samo sestra. Roditelji su sahranjeni na zemunskom groblju. Njihova smrt je imala preran pečat i tada sam shvatio da sam suviše dugo ćutao i da njihove sudbine treba da spasem od mahovine zaborava. U Rusiji je bilo svega, ali najstrašnije je to što su na hiljade ljudskih sudbina ostale neiskazane. Njihove priče su otišle u nepovrat.
o Je li Vam lakše otkad ste sve to napisali?
- Sve je i dalje ostalo u meni. Pisanje nije izbacivanje pakla iz sebe. Najvažnije je, međutim, da čoveka nesreća ne prozli. Ako se to desi, on postaje osvetnik, a čovek koji se sveti je toliko kratkovid da mu se iz vidnog polja gubi dobrostivo lice života.
Devet godina knjige
o Čini se da ste knjigu dugo pisali?
- Devet godina, ni sat više. Danas nas mnogi događaji vređaju i suviše žurimo da to odmah stavimo u korice knjige. Tragedija nikada nije bila pisana feljtonskim perom. Trebalo je da prođe pola veka da bih ja pokušao da pišem o sudbini svoje porodice. Uvek sam se bojao naopakih reči, klizavica, dovodio sebe u sumnju, umeo sam i po deset godina da stavim vodu u usta i ćutim. Za jednu reč koja mi je nedostajala umeo sam da odložim rukopis i da nepopustljivo tražim to što mi nedostaje.
o Suočeni smo, naprotiv, sa trendom feljtonskog pera. Kako vidite budućnost knjige u eri kompjuterizacije?
- Tehnički noviteti ne mogu od vas da naprave pisca ako to niste, ali to isto ne znači da olovka piše pisalačkim žarom i srcem. Sve priče su ionako odavno ispričane i šta je, u stvari, važno? Amerikanci koji sve vagaju ustanovili su da ljudska duša teži 0,00037 grama. Od tih 0,000... nastaje ruska literatura koja je satkana od duše. Ije pisac okultni medij, ali dato mu je pero da, poput alhemičara, nađe to zlato koje se ne meri zlatarskim tasom.
o Pisci su, znači, ili pronalazači zlata ili žrtve trenda?
- Kažite mi, da li reč koja se ne oseti nepcima, tim unutrašnjim nebom čoveka, može lepo da legne na hartiju a da se ne oda ako je samo fol i portparol sujete u službi opšte istorije beščašća?
Gordana Popović
01.01.00
Politika
16.09.1999.
Knjiga koja se pročula
Dorćol je moja domovina
Ja sam infantilac, imam dvoje dece i trudim se da vršim ulogu oca, ali sam ostao dete, kaže Slavko Lebedinski, autor "Jevrejske perike", trenutno najčitanije "Prosvetine" knjige
Život je kratak kao crveni cvet kestena u avliji Jevrejske ulice.
Tako piše Slavko Lebedinski u zbirci priča - romanu "Jevrejska perika". Ali, da li je ipak moguće učiniti da taj život traje duže? Ili ga bar ovekovečiti? Najbolje će to učiniti dete - pokazuje svojom prozom Lebedinski. Jer, ono je dokaz, "epepe" svakog pokreta. S druge strane, dečja smrt predstavlja holokaust svake ideje...
- Ja sam infantilac - iskreno saopštava Slavko Lebedinski, autor trenutno najčitanije "Prosvetine" knjige. - Imam dvoje dece i trudim se da vršim ulogu oca, ali sam ostao dete. Nenamerno detinjstvo vas obeležava - napominje Lebedinski uoči jučerašnje promocije svog romana u Centru za proučavanje kulturnog razvitka u beogradskoj ulici Rige od Fere.
Knjiga o ljubavi
- Tu smo na Dorćolu. Rige od Fere, Jevrejska ulica... to je to. Kartografija "Jevrejske perike". Svaki pravi muškarac ima i velike i male ljubavi. Samo što se posle dogodi da shvati kako je mala ljubav bila u stvari - velika, kaže Lebedinski.
Govoreći o knjizi Slavka Lebedinskog, Čedomir Mirković juče je naglasio kako je "Jevrejska perika" knjiga o detinjstvu, knjiga o odrastanju na Dorćolu. Istovremeno opora i nežna - ali nova, bogata i sugestivna. To nije stvarnosna proza, napomenuo je Mirković. Stvarnosni je možda samo dekor, međutim svet Lebedinskog je svet pretvoren u simbole i metafore.
Šta zapravo istražuje proza Slavka Lebedinskog, po njegovom sopstvenom mišljenju?
- Posebno me interesuje nestajanje stvari. Čak i nestajanje predmeta. Zbog toga sam pisao o nekadašnjem Dorćolu, o Ulici Strahinjića bana, Jevrejskoj, Skadarliji... Dorćol je za mene ono što je za nekoga domovina. Moje državljanstvo je Dorćol! Za nekoga ko je, kao ja, u životu primio toliko udaraca, ovakva vrsta sećanja mogla bi da znači i vrstu osvete. Ali, literatura ne trpi takvo suženje, u mržnju. "Jevrejska perika" je knjiga o ljubavi. Naravno, nismo u ljubavi uvek nežni. Postoji i grubost. Na kraju se ipak stvori neka ravnoteža.
Dorćol Slavka Lebedinskog je posleratni Dorćol, onaj koji još uvek čuje glasove iz jevrejskih kuća čiji su žitelji odvedeni tamo odakle se više nikada neće vratiti. Tužan, dostojanstven, hrabar i - autentičan.
Dolazi "Abažur smrti"
- Ja pišem o "onom" Dorćolu. Ovaj današnji, to je uglavnom najobičnija replika Novog Beograda. A Dorćol datira još sa početka 18. veka. Dorćolci su kao Indonežani, vole da izađu na svoju reku. Međutim, ovo što sam napisao nije izraz nostalgije. To je ljubav. Ja pišem o porodici, a to je jedina čovekova etnička jedinica!
Slavko Lebedinski najavljuje i nastavak "Jevrejske perike", nastavak priče o "cirkusu nestajanja". Svom izdavaču, "Prosveti", (prvom izdavaču kojem će, kako kaže, i ostati veran) predao je rukopis nove knjige, "Abažur smrti", svojevrstan rasplet događaja iz "Jevrejske perike".
Dakle, nova priča o jednoj državi u gradu Beogradu i njenoj najčistijoj etničkoj jedinici!
M. Ognjanović
