Jevanđelje po magarcu i druge priče o sitnim svetim trenucima

01.07.14 Polja

Možda bi bila tragedija reći za nekog pisca da je njegova najbolja priča u zbir ci kratke proze, u stvari, tuđa priča: da je njegov najlepši tekst napisao neko drugi (a da to verovatno nije ni znao), te da je taj naš pisac preuzeo samo njegovu masku, kao vašarski mađioničar. Tragedija bi to bila za nekog drugog pisca, ali ne za Jovicu Aćina – umetnika Krivog Tvorenja, kolekcionara maski! Njemu omiljeni lovorovi venci jesu šeširi drugih književnika, koje nonšalantno zdipi sa njihove glave u šetnji, nosi ih neko vreme (obim glave obično odgovara), pa ih onda vrati, a pozajmi neke druge: skine šešir Benjaminu, pa ga vrati, pa Andriću, pa Keruaku...
Priča „Vino sa ukusom pepela“, prva u Aćinovoj novoj zbirci Jevanđelje po magarcu, jedini je tekst o kome i pisac pogovora, Đorđe Despić, izriče vrednosni sud, naziva jući ga „ponajboljim“ u knjizi. U pitanju je melanholični, ali čudnovato energetični postputopis što evocira, u umu putopisca, intelektualnu i emocionalnu korzikan sku meditaciju, izazvanu morem, i grobljem, i čempresom. „Vino sa ukusom pepela“ počinje, kako se čitaocu u početku čini, kao međutekstualno proputovanje ranim Floberovim tekstovima – onima u kojima je pisac-kaluđer, kako ga je Zola nazivao (zbog posvećenosti činu pisanja, manje zbog religije), putopisao Pirinejima i Kor zikom, dok se kasnije nije, za mnoge naredne godine, skrasio u Kroazeu. Međutim, kao udobrom špijunskom romanu, intertekstualni zaplet Jovice Aćina nam odaje da smo sve vreme čitali, u stvari, priču V. G. Zebalda, još jednog poznatog putopisca , koji se na kraju i pojavljuje kao duh, ili kao zločinac u špijunskom romanu, ali ipak kao duh, jer se u divnoj aćinovskoj igrariji tekstualnošću, „Vino sa ukusom pepela“ otkriva kao avet Zebaldovog nezavršenog projekta Capo Santo, koji bi takođe govorio, da nije bilo saobraćajne nesreće u Istočnoj Angliji, o korzikanskim meditacijama izazvanim morem, i grobljem, i čempresom. Aćinov junak, inače prevodilac, posta je, u metasmislu, „prevodilac“ neživih tekstova u prostor živih, kao neka vrsta Zebaldovog obrnutog i postmodernog Harona.
Despićevo mišljenje o „ponajboljoj“ priči u Jevanđelju po magarcu dopunio bih ovom prilikom uvrštavanjem istoimene novele, odnosno pripovednog ciklusića, uistu vrednosnu kategoriju. „Jevanđelje po magarcu“ zatvara Aćinovu zbirku na isti način na koji je „Vino sa ukusom pepela“, nekoliko stotina stranica ranije uz stazu, otvara. Čitaćemo još jednom pseudodnevnički putopis (ovoga puta kroz Severnu Afriku), introspektivan i intertekstualan, no nešto življi po pitanju razdragane naratologije, budući da u premisi ovoga puta ne stoji samo impulsivno lutanje već i postmoderni pripovedni trop potrage za izgubljenim rukopisom i izgubljenom povešću. Poneke, lepo uklopljene promene perspektive pripovedanja, unosiće u ovu pripovetku prijatnu dozu disperzije i oneobičavanja; kao što je, uostalom, i sam pisac umereno rasejan između različitih spisateljsko-emocionalnih identiteta: između slovenskog i romanskog, srednjoevropskog i mediteranskog, „srednjeg i oke anskog“, kako je i sam rekao u jednoj od kratkih priča.
Završne tri priče, one koje tvore pripovedni krug Jevanđelja po magarcu, evoci raju, dakle, upotrebom sličnih pripovednih motiva i postupaka, ne samo oblik nego i kvalitet one prve priče iz zbirke. Neće ipak (činiće se nekim čitaocima) u svakoj prilici taj vukovsko-aćinovsko-postmoderni postupak varijantnosti istih tema i slika („Isto to, samo drugačije“) davati iste povoljne rezultate. Vladimir Arsenić je prošlu zbirku kratkih priča Jovice Aćina, Ušće okana (2011, Beograd: Geopoetika), nazvao – prilično neposredno, no ne u potpunosti sa negativnim konotacijama – do sadnom, i čitaoci bi na otprilike isti način mogli reagovati i na Jevanđelje po magarcu. U gotovo svakoj priči, Aćinov junak je isti. On je prevodilac, ili književnik, siromašan, u srednjim ili poznim godinama, i često u nekoj vrsti izbeglištva (emo tivnog, zdravstvenog, profesionalnog). Žene su pak, nezavisno od starosti, uvek vatrene, nesavršene, ali prelepe, seksepilne, no u isti mah i daleke junaku. Gotovo svaka priča Jevanđelja po magarcu pripovedana je u istovetnom molskom tonu, gotovo sva razmišljanja deluju kao različite formulacije nekoliko istih ideja; sve ljubavi i strasti su monotono identične (najlepša, najzanimljivija ljubavna priča u Jevan đelju po magarcu je ona između Aćinovog Multijunaka i njegovog prijatelja-homosek sualca – a ovu šalu razumemo samo Aćin, ja, i ostali čitaoci).
Dalje, doprinos volšebnom osećaju monotonije (koji je uočio i Arsenić) dopri nosi i činjenica da je, za razliku od velike većine postmodernih pripovedača, proza Jovice Aćina lišena postmodernih eksperimenata forme i stila. Aćinovo izlaganje je realistično, ispunjeno dugim i tečnim sintagmama koje tekst zgušnjavaju, i prijatno uspavljuju, kao bela kafa. Borhes je svoje eseje pisao kao priče, unoseći mističnost u diskurs naoko faktualnog izlaganja, kao u onoj priči/eseju o rubaijama i seobi duša, ili eseju/priči o kineskom caru koji spaljuje istoriju; Aćin svoje priče piše kao eseje – faktualno, uobličeno, postojano, beskrajno uređeno, kao kolonade. Aći nove priče kao da nemaju ni onaj short story sharpness, kao da su u pitanju mali romani. Digresije i flanerska lutanja su česta, kao i razrađene, no opet aforizmolike opser vacije-razmišljanja, koje će delovati ili pitko, neopterećeno teškom kontempla tivnošću („Život je naš put, neko ga prelazi u jednom smeru, drugi po njemu hodi u suprotnom. Najređi prolaze kroz svoj život u oba smera istovremeno“), ili odveć prosto, skoro petparački („Mesta za kojima čeznemo, i već toliko dugo, počinju mo žda i sama da čeznu za nama“) .
Mnogo toga se ovde čini monotonim, dosadnim, od stila do sadržaja, naročito za čitaoce koji, očekujući eksperimente metafikcionalnosti, dobijaju jednu bibliote karsku literaturu, ali ispod svega toga, upravo je ona jednom pomenuta disperzija, ili rasejanost, plodno tlo na kojem raste Jevenđelje po magarcu. Aćinova zbirka jeste jednoobrazna, predvidljivog oblika i pojave, ali je i iznenađujće polihromatska, kao i onaj raspon između piščevog slovenstva i romanstva: siva, tamnozelena kao pe pelje i šume na Mediteranu, i bela, plava, bakarna, žuta, kao zarđali ulični znaci ispred galerija u Parizu ili kao sveti ljudi na dvoru španskog kralja, cca. 16. vek. Nešto sporijim čitanjem teksta (u suprotnom, Aćinova gustina teksta i motiva nas opija i muti), čitalac uviđa alhemijsku arhitekturu tih „kolonada“ Jevanđelja po ma garcu. U pripovedački muljevitoj priči „Autoportret sa Mrtvom prirodom“ videće mo zbijenu, lirsku halucinaciju o umetnosti precrtavanja i prepisivanja, koja će se kasnije uliti, ne samo u njen ne-nastavak, priču „Jednom u Ulici Zmaja“, nego u gotovo svaki tekst u Jevanđelju; „Slučaj morske nemani“, kriptičan i suviše apstraktan tekst, pun bezimenih likova, otkriva se kao vešta igra antifikcionalne proze sa senzi bilitetom dečje književnosti; na kraju, ciklus „Izabranici“, zbirka naoko banalnih, prepričavajućih fragmenata o izanđalom motivu prosjaka i ludaka koji su, zapravo, Bogom odabrani ljudi, zauzima, kada se dočita zajedno sa celom knjigom, fascinantno mesto u opštem identitetu nelinearne zbirke Jevanđelje po magarcu, koja sva kao da se sastoji od digresija i flanerskih lutanja, od nekad monotonih, a nekad uzbudlji vih tokova i estuara, koji se na kraju ulivaju u Okean teksta – na način na koji ne možemo do kraja imenovati, kao što ne bismo mogli razbiti baroknu mašinu od stotinu zupčanika, samo da bismo objasnili zašto tako zavodljivo pleše pred nama.
Jevanđelje po magarcu Jovice Aćina zahteva pre svega aćinovskog čitaoca, onoga koji pronalazi uživanje u postmodernistikim maelstrom-ima tekstova i tekstual nosti, ali i spremnost da po tom vrtlogu tek klizi, kao uz mali vetar – u čemu leži i „problem“ knjige, onaj koji je uočio Arsenić, ali i njena lepota. To bi bili, dakle, oni čitaoci koji su radi da se kroz Lavirint – ključni simbol tajne misterije, kako one spoljašnje, tako i one unutrašnje, kao što tvrde rečnici i enciklopedije – ne probijaju euforično, ili grozničavo, već da se njime mirno šetaju, kao po Straži lovu ili Luksemburškom parku, razmenjujući možda šešire sa Aćinom i utvarnim saputnicima.
Miloš Jocić

05.05.14 Politika

Jedna od glavnih pritoka poetičke reke Jovice Aćina mogla bi se opisati i kao istraživanje fenomena disparatnih pojmova kao što su stvarnost i njena simulacija, autentično i kopirano, kanonsko i apokrifno. U nekim od prethodnih knjiga kao što su „Poetika krivotvorenja” i „Uništiti posle moje smrti” ovaj tok je bio dominantan, dok se u novoj zbirci, „Jevanđelje po magarcu”, on prepoznaje kao autentično tkanje od još suptilnije upredenih niti dveju velikih tema – putovanje tj. lutanje (sa svom pratećom metaforikom i asocijacijama što ih ovaj pojam nosi od Odiseje do Uliksa) i intertekstualnost, ovde reprezentovana kroz odnos apokrifne i kanonske književnosti.
Natkriljujuća zamisao zbirke je da su kanon, oličen u piscima na koje se Aćin poziva, i apokrifna verzija njihovih dela, u svojevrsnom dosluhu i umetničkom saglasju u kome ne mora više postojati dogmatska praksa isključivanja jednog zarad prevlasti drugog. U takvoj jeretičkoj ideji ne postoji odnos nadređenog i podređenog, pobednika i gubitnika, a takmičarski karakter ustupa mesto blagonaklonom stavu o pravu na paralelno postojanje stvarnog i fiktivnog, majstora i učenika, poznatog i nepoznatog, dopuštenog i kažnjivog, skrivenog i javnog itd. Uopšte uzev, pravo na „drugost”, na postojanje, velika je tema Aćinovih spoznaja koje se kreću u domenu gnostičkih spisa, odnosno paralelnih stvarnosti i svetova, uglavnom prokaženih i nepriznatih, skrivenih ili tajnih znanja dostupnih samo posvećenicima. Aćinovo oslanjanje na apokrif i gnostička jevanđelja objedinjujuća je tema cele zbirke, a to se najlakše može uočiti ako se zbirka tumači retrospektivno, od poslednje pripovesti koja je istovremeno i naslovna, „Jevanđelje po magarcu”, i koja se ukazuje kao jedna moguća verzija gnostičkih jevanđelja, ili ako se stvar još zaoštri kao apokrif postojećih apokrifa.
Apokrif je, dakle, ona forma kroz koju Aćin ostvaruje intertekstualne veze sa brojnim prepoznatljivim delima, autorima, ali i njihovim idejnim i biografskim korpusom od Andrića i Sretena Marića do Barouza, Poa, Kafke, Ženea... Jedna od najupečatljivijih priča zbirke, „Vino sa ukusom pepela”, amblematski je primer tehnike koju primenjuje Aćin. Pisana kao apokrifna verzija dela Zebalda ili Flobera, ali i kao reminiscencija na Remboa, Frojda i Odiseja ova priča je istovremeno i omaž i stilska vežba na zadate teme. Ona je intertekstualna igra i oda književnosti, prožeta višim smislom duhovnih veza u kome dominiraju pojmovi emanacije i epifanije prisutnih istovremeno i kao mističko iskustvo i kao književno-teorijski pojam i to u svim valerima značenja koja pretpostavljaju da se do spoznaje dolazi kroz umetnički impuls i samoostvarenje.
Intertekstualnost se u narativu predočava pored apokrifa i kao palimpsestna forma tako što se naslage istorije (i istorije književnosti) nanose u finim premazima uvek ostavljajući po jedan deo slike neprekrivenim, ili pak iznova naslikanim. Priča „Autoportret sa Mrtvom prirodom” je nešto eksplicitniji primer ove tehnike.Razmatrajući Gogenov portret žene sa pozadinom na kojoj je „preslikana” Sezanova slika „Mrtva priroda”, Aćin komentariše: „Neke stvari se prepričavaju beskrajno da bismo naslutili njihove istinske obrise i pokušali da zaboravimo njihovu neizrecivost”. Nije slučajno apostrofirano slikarstvo, jer je ono još jedna noseća metafora Aćinove poetike, u ovoj zbirci kao da ponovnim pričanjem koje nije jednostavno ponavljanje već palimpsestno nanošenje novih, po originalnoj recepturi sačinjenih boja, pokušava da u jednoj mističnoj spirali začetoj u dubinama vremena u epifanijskom ključu dosegne visine neizrecivog.
Bez ikakve pretencioznosti da je takva zamisao uopšte ikada bila moguća, već isključivo sa beskompromisnim unutrašnjim osećanjem nužnosti pripovedanja, što proističe iz samog ustrojstva sveta i bića, sledeći one što reč uzimaju za početak sveta, a priču za njegov neophodni preduslov opstajanja, Jovica Aćin unosi u svoje priče borhesovsku biblioteku sa razigranošću postmoderne, ne odustajući od iskonske radosti pripovedanja.

Jasmina Vrbavac

16.03.14 e-novine.com

“Jevanđelje po magarcu” je nažalost knjiga koja u meni ne izaziva potrebu za iščitavanjem. Čini mi se da je pisana sa unapred zacrtanim ciljem da zadivi publiku, a ne da ispriča priče. Svakako da se radi o ruci koja je raspisana, ali ako priče ne poseduju određenu dozu Erosa i strasti koji svedoče o unutrašnjoj potrebi da budu ispripovedane, možemo ih mirne duše zaboraviti, a to svakako nije ono što se zahteva od dobre književnosti

Na koji način se stvara poverenje između teksta i čitaoca? U kolikoj meri u tome posreduje pisac/spisateljica? Da li je moguće gajiti suštinsko (ne)poverenje u instancu Autora i istovremeno biti oduševljen tekstom i verovati mu? Ovo su neka od pitanja koja verovatno nemaju značaja u velikim, po broju čitalaca dakako, književnostima, ali u ovoj našoj postjugoslovenskoj, gde svako svakog poznaje i gde o svima kolaju tračevi i posredi je opšta klanizacija (ne, ovo nema veze sa klanicama, već sa klanovima, mada...) čini se da su predrasude o Autoru jednako važne za recepciju dela, koliko i ono samo. Ipak, kada se kaže Autor, trebalo bi da mislimo na nešto sasvim drugo od istorijske ličnosti.
Jevanđelje po magarcu, nova knjiga pripovedaka Jovice Aćina, na neki način pokreće upravo ova pitanja. Priče skupljene u njoj variraju od boljih ka osrednjim (nema loših, da se razumemo, međutim nema ni izvrsnih, a to jeste problem), ali je ideja autora koji stoji iza njih na neki način preuzeta, prepisana i zbog toga mi se čini da tekstovi najviše padaju. Da ponovim: ne radi se ovde o istorijskoj osobi Jovici Aćinu koja me se ne tiče ni u najdaljoj asocijaciji, na sreću ili nesreću ne poznajemo se, već o onome što je Vejn But nazvao podrazumevani autor (implied author), dakle o osobi koju zamišljamo iza teksta, a koja sa istorijskom može, ali ne mora da ima veze. Na ovom mestu mi nešto škripucka. Naime, tekstovi koji čine knjigu kao da iza sebe kriju autorsku instancu koja mi se čini poznatom, da ne kažem preuzetom. Radi se o esteti, apatridu, nekom ko kao da je ispao iz Kamijevih ili Sartrovih romana, ali istovremeno siromašnom, ostavljenom, izgubljenom. Nekom, dakle, ko ne mari za političko i ideološko, već je izvan, ili bolje reći iznad toga. Da li je to razlog za sumnju, ne znam, ali mi se čini da je ova autorska instanca balon od sapunice, Potemkinovo selo, odnosno, najpreciznije, tekstualna činjenica koju prepoznajemo, šablon, gotova formula (poput današnjih republičkih izbora), te samim tim počinjemo da sumnjamo u nju. Nije moguće uspostaviti poverenje u tekst ako iz bilo kog razloga sumnjate u autorsku instancu. Kao da postoji nešto što vam govori da u celoj toj priči ima nešto lažno, iako je sama vaša namera da je čitate, unapred već pristanak na laž. Jasno mi je da govorim u paradoskima, ali nije moguće drugačije opisati stanje u kojem svesno pristajemo na neku vrstu laži (književnost), a onda unutar nje zahtevamo istinu (doduše, drugačijeg reda od one koju tražimo u stvarnosti). Ipak, u knjizi Jevanđelje po magarcu nedostaje mi upravo te i takve istine. U nekim trenucima se učini da ona postoji, da je tu na dohvat ruke, ali onda nestane i vi shvatite da tu i nije bila.
Evo, na primer, u prvoj priči „Vino sa ukusom pepela“ pripoveda se o odlasku u Francusku. Najpre je u pitanju Pariz, ali priča koja započne u glavnom gradu odjednom se napušta, bez obzira na intertekstualne reference koje su posute po tekstu kao mamci (tu pre svega mislim na Frojda). Pripovedač zatim produžava za Arl, ali se ni tamo ne zaustavlja nego odlazi na Korziku koja je, kako se ispostavlja, krajnji cilj njegovog putovanja. Onda se priča pretvara u bedeker, da bi se na kraju završila posvetom Zebaldu koga je pripovedač sreo na Korzici, ali ga nije prepoznao. Ovaj nemački pisac, verovatno jedan od najznačajnijih u drugoj polovini dvadesetog veka upravo zbog svog tretiranja prošlosti, ostaje samo stilska figura, neka vrsta dekoracije, jednako kao i Flober koji se pominje ranije u tekstu. Upravo u toj naivnoj intertekstualnosti leži izneveravanje viših književnih istina. Jer, lako je razbacivati se imenima i referencama, ali ih treba na neki način i upotrebiti, treba ih ko-notirati. Književnost se od ostalih tekstova razlikuje upravo po svojoj teleologiji, po usmerenosti teksta i svih njegovih delova ka cilju. Koherentnost se ogleda upravo u tome što naizgled nepovezani elementi u jednom trenutku ulaze u međuodnose i tvore harmoničnu strukturu. Međutim, u ovoj priči do te harmonije ne dolazi, iako ima delova koji su odista izvanredni. Zbog toga mi se čini da su delovi teksta napabirčeni kao neka vrsta slagalice, patcworka, koja želi da ukaže na učenost, da, kako kaže Eliot, izabere svoju tradiciju, ali u celini u tome ne uspeva, naprotiv, stiče se utisak da je to pabirčenje samo sebi svrha i da iz njega ne proizlazi neko više značenje.
U velikoj meri se ovakva struktura pripovedaka ponavlja. Pripovetke se odigravaju na nekom značajnom istorijskom i/ili turističkom mestu, prepune se bedekerskih referenci, dolazi do „mističnog“ susreta koji se tek kasnije osvetljava. U možda najuspelijoj od njih „Jednom u Ulici zmaja“ bedekerske reference su izmešane sa emocijama i zbog toga je verovatno ona uspelija od ostalih. Zaljubljenost u staru slikarku koju pripovedač doživljava putem njene umetnosti jeste neka vrsta nađenog ključa za čitavu egzistenciju (podnaslov pripovetke glasi Priča s ključem izgubljenim i ponovno nađenim). Podnaslov koji ima direktne asocijacije na Prusta konačno u svojoj intertekstualnosti govori nešto i o priči samoj, odnosno ima funkciju unutar nje tako što prizivajući Prusta, povlači i određeni emotivni naboj. Nažalost, ovaj primer je u značajnoj manjini.
Jevanđelje po magarcu je nažalost knjiga koja u meni ne izaziva potrebu za iščitavanjem. Čini mi se da je pisana sa unapred zacrtanim ciljem da zadivi publiku, a ne da ispriča priče. Svakako da se radi o ruci koja je raspisana, ali ako priče ne poseduju određenu dozu Erosa i strasti koji svedoče o unutrašnjoj potrebi da budu ispripovedane, možemo ih mirne duše zaboraviti, a to svakako nije ono što se zahteva od dobre književnosti.

Vladimir Arsenić