JEDNAKOST RITUALA (odlomak)
Ovo je prica o magiji, o tome kuda se ona krece i, što je možda još važnije, odakle dolazi i zašto ? mada ne namerava da odgovori na sva, ili na bilo koje od ovih pitanja.Može, medutim, pomoci da se objasni zašto se Gandalf nikada nije ženio i zašto je Merlin bio muškarac. Jer, ovo je takode prica o odnosima izmedu polova, mada verovatno ne u atletskom, valjajucem, prebroj-noge-i-podeli-sa-dva smislu, sem ukoliko se likovi u potpunosti ne otmu kontroli autora. A mogli bi. Medutim, ovo je prvenstveno prica o svetu. Evo ga, upravo nailazi. Gledajte pažljivo, specijalni efekti su vrlo skupi. Cuje se bas nota. To je dubok, treperav akord koji nagoveštava da bi svakog casa mogla da upadne duvacka sekcija sa fanfarama za kosmos, jer scenu cini crnilo svemira, sa nekolicinom zvezda koje svetlucaju kao perut na ramenima Boga.Onda se odozgo pojavljuje, veca od najvece, najneprijatnije naoružana zvezdana krstarica iz mašte visokobudžetnog filmadžije: kornjaca, petnaest hiljada kilometara dugacka. To je Veliki A"Tuin, jedna od retkih iz vrste astrochelonia, iz univerzuma u kome su stvari manje onakve kakve jesu, a više onakve kakvim ih ljudi zamišljaju. Na svom kraterima prošaranom oklopu ona nosi cetiri džinovska slona koji na ogromnim ledima drže veliki tocak Disksveta. Kako se tacka gledišta pomera okolo, u celosti može da se sagleda svet obasjan svojim malim orbitirajucim suncem. Tu su kontineti, arhipelazi, mora, pustinje, planinski venci, pa cak i malena ledena oblast u središtu. Žitelji ovog mesta, to je ocigledno, nece imati nikakvog dodira sa globalnim teorijama. Njihov svet, opasan okeanom koji se vecno, u vidu dugackog vodopada, preliva u svemir, kružan je i pljosnat, nalik geološkoj pici, mada bez maslina. Svet poput ovoga, koji postoji samo zato što bogovi uživaju u šali, mora biti mesto gde magija može da opstane. Kao i polni odnosi, naravno. * * * Nailazio je hodajuci kroz oluju i moglo se pretpostaviti da je carobnjak, delom zbog dugacke odore i izrezbarene palice, ali uglavnom zato što su se kišne kapi zaustavljale na metar iznad njegove glave, pušeci se. Bila je to prava olujna zemlja, gornji predeli Ramtopskih planina, zemlja oštrih vrhova, gustih šuma i malih recnih udolina, tako dubokih da dnevna svetlost ne bi ni stigla do dna, a vec je bilo vreme da se ide. Cupavi vencici oblaka su oblagali niže vrhove, dole, ispod planinske staze kojom je carobnjak gacao, klizajuci se. Nekoliko škiljavih koza posmatralo ga je sa blagim interesovanjem. Kozama ne treba puno da bi se zainteresovale. Poneki put bi se zaustavio i bacio svoju tešku palicu u vazduh. Ona se uvek vracala pokazujuci u istom pravcu, carobnjak bi uzdahnuo, podigao je i nastavio svoje napredovanje kroz kaljugu.Oluja je oko brda šetala na nogama od munja, urlajuci i mumlajuci na smenu. Carobnjak nestade na zavoju staze, a koze se vratiše svojoj vlažnoj ispaši. Sve dok ih nešto drugo nije nateralo da podignu poglede. One se ukociše, oci im se razrogaciše, a nozdrve raširiše. To je bilo cudno, zato što na stazi nije bilo nikoga. Ali koze su ga posmatrale, sve dok se nije izgubio sa vidika. * * * Selo je bilo zabaceno, u uzanoj udolini izmedu strmih šuma. Nije to bilo veliko selo, i ne bi se videlo na mapi planine. Ono se jedva videlo na mapi sela. Bilo je to, u stvari, jedno od onih mesta koja postoje tek da bi ljudi mogli da dodu iz njih. Univerzum ih je prepun: skrivena sela, vetrom šibani gradici pod otvorenim nebom, izolovana boravišta u ledenim planinama cija je jedina važnost u istoriji da budu neverovatno obicna mesta gde je nešto neobicno pocelo da se dešava. Cesto nema niceg više od male spomen-ploce koja otkriva da se, uprkos sveukupnoj ginekološkoj verovatnoci, neko veoma slavan rodio tu, nasred zida. Magla se uvijala oko kuca dok se carobnjak, prešavši preko uzanog mosta ispod koga je tekla nabujala recica, uputio prema seoskoj kovacnici, premda treba reci da ove dve cinjenice nemaju ništa jedna s drugom. Magla bi se ionako uvijala; bila je to iskusna magla i uvijanje je podigla na nivo umetnosti. Kovacnica je, naravno, bila poprilicno ispunjena. Kovacnica je mesto u kome cete sigurno naci dobru vatru i nekoga da popricate. Nekoliko meštana je dangubilo u toplim zasencima, ali dok se carobnjak približavao oni su se uspravljali sa išcekivanjem i pokušavali da izgledaju inteligentno, uglavnom sa zanemarljivim uspehom. Kovac nije osecao potrebu da bude toliko ponizan. On klimnu carobnjaku, ali to je bio pozdrav izmedu ravnih, ili barem ravnih sa kovacevog stanovišta. Na kraju krajeva, svaki iole strucniji kovac se poznaje sa magijom toliko da su na klimanje glavom, ili makar želi da misli da je tako. Carobnjak se nakloni. Bela macka koja je spavala pored peci se probudila i posmatrala ga je sa pažnjom. ?Kako se zove ovo mesto, gospodine?? rece carobnjak. ?Pokvareno Dupe?, stiže odgovor. ?Pokvareno ? ?? ?Dupe?, ponovi kovac, tonom koji je prosto zacikavao da se iz svega izvuce neki smisao. Carobnjak razmotri ovo. ?Ime koje ima svoju predistoriju?, konacno rece, ?koju bih, da su okolnosti drugacije, bio veoma rad da cujem. Ali, želeo bih da razgovaram sa vama, kovacu, o vašem sinu.? ?Kojem?? zapita kovac, a džabalebaroši se zakikotaše. Carobnjak se osmehnuo. ?Imate sedam sinova, nije li tako? A i vi sami ste bili osmi sin?? Kovacevo lice se ukrutilo. Okrenuo se ka seljanima. ?"Ajde, kiša prestaje?, rece. ?Cistac, svi. Ja i ? ?, pogleda carobnjaka, koji izvi obrve. ?Dram Bilet?, rece carobnjak. ?Ja i gospodin Bilet imamo nešto da popricamo.? Nehajno mahnu svojim cekicem i, jedan za drugim, izvirujuci preko ramena za slucaj da carobnjak uradi nešto zanimljivo, posetioci napustiše prostoriju. Kovac je izvukao dve hoklice ispod klupe. Uzeo je flašu iz kredenca pored rezervoara sa vodom i nalio prozirnu tecnost u par veoma malih caša. Dva coveka su sedela, posmatrajuci kako se kiša i magla valjaju preko mosta. Potom kovac rece: ?Znam na kog sina mislite. Stara Baka je sada s mojom ženom. Osmi sin osmog sina, naravno. Palo mi je na pamet, ali, da budem iskren, nikad o tome nisam previše razmišljao. Vidi, vidi. Carobnjak u porodici, a?? ?Vrlo brzo shvatate?, rece Bilet. Bela macka skoci sa svog ležaja, dogega se preko sobe i vinu u carobnjakovo krilo. Tu se ponovo sklupcala, dok su je njegovi tanki prsti odsutno mazili. ?Vidi, vidi?, ponovi kovac. ?Carobnjak u Pokvarenom Dupetu, a?? ?Moguce, moguce?, rece Bilet. ?Naravno, prvo ce morati da ode na Univerzitet. To bi mu moglo ici od ruke, naravno.? Kovac je razmotrio ideju iz svih uglova i odlucio da mu se jako dopada. Jedna pomisao ga prenu. ?Cekajte?, rece. ?Pokušavam da se setim onoga što mi je otac pricao. Carobnjak koji zna kada ce da umre može, kao, da preda svoje, kao, carobnjaštvo svom, kao, nasledniku, jel? da?? ?Nikada nisam cuo da neko to tako jezgrovito sroci, ali: da?, rece carobnjak. ?Znaci vi cete, kao, umreti?? ?O, da.? Macka je prela dok su je prsti ceškali iza uveta. Kovac je izgledao zabezeknuto. ?Kada?? Carobnjak razmisli za trenutak. ?Za, otprilike, šest minuta.? ?Oh.? ?Ne brinite?, rece carobnjak. ?Tome se ja prilicno radujem, da budem iskren. Cuo sam da je sasvim bezbolno.? Kovac razmotri ovo. ?Ko vam je kazao?? konacno rece. Carobnjak se pravio da ga ne cuje. On je posmatrao most, primecujuci komešanje i razredivanje magle. ?Vidite?, rece kovac. ?Bolje da mi kažete kako se vaspitava carobnjak, znate, jer nema carobnjaka u ovim krajevima i ? ? ?To ce se srediti samo po sebi?, rece Bilet ljubazno. ?Magija me je dovela do vas i magija ce se za sve postarati. Najcešce je tako. Da li sam ja to cuo plac?? Kovac pogleda u tavanicu. Pored dobovanja kiše mogao se razaznati i zvuk novih pluca u punom zamahu. Carobnjak se osmehnuo. ?Neka se donese ovde?, rece. Macka se uspravila i zainteresovano zagledala u široka vrata kovacnice. Dok je kovac uzbudeno dovikivao nešto uz stepenice, ona skoci dole i odšunja se polako preko poda, preduci poput testere. Na dnu stepeništa se pojavila visoka, sedokosa žena , stežuci neki zamotuljak u cebetu. Kovac ju je požurivao do mesta gde je carobnjak sedeo. ?Ali ? ? zapoce ona. ?Ovo je veoma važno?, rece kovac znacajno. ?Šta se sad radi, gospodine?? Carobnjak podiže svoju palicu. Ona nije bila ništa niža od njega i skoro jednakog obima kao njegov rucni zglob, prekrivena gravurama koje su se izgleda menjale dok ih je kovac posmatrao, baš kao da ne žele da on vidi šta predstavljaju. ?Dete mora da je drži?, rece Dram Bilet. Kovac klimnu glavom i proceprka po cebetu dok nije izvukao majušnu ružicastu ruku. On je nežno dovede do štapa. Ona ga cvrsto uhvati. ?Ali ? ? rece babica. ?U redu je, Bako, znam šta radim. Ona je veštica, gospodine, nemojte da obracate pažnju na nju. Dobro?, rece kovac. ?Šta sad?? Carobnjak je cutao. ?Šta cemo sad da r? ? zausti kovac, i stade. Nagnuo se da pogleda lice starog carobnjaka. Bilet se smešio, ali niko ne bi mogao da dokuci o kakvoj šali se radilo. Kovac gurnu bebu natrag u narucje izbezumljene babice. Zatim, što je dostojanstvenije mogao, on odvoji tanke, blede prste od palice. Ona je ulivala cudan osecaj, bilo je to slicno statickom elektricitetu. Sâmo drvo je bilo skoro crno, ali gravure su bile nešto svetlije, i oci bi vas zabolele pri pokušaju da ustanovite šta one zapravo predstavljaju. ?Da li si sada zadovoljan?? rece babica. ?A? O. Da. U stvari, jesam. Zašto?? Ona zavrnu jedan preklop cebeta. Kovac pogleda naniže i proguta knedlu. ?Ne?, prošaputa. ?Rekao je ? ? ?A šta on može da zna o tome?? podrugljivo ce Baka. ?Ali rekao je da ce biti sin!? ?Meni ne lici na sina, momce.? Kovac se srucio na svoju hoklicu i zario glavu u ruke. ?Šta sam to uradio?? zajeca. ?Podario si svetu prvu ženu carobnjaka?, rece babica. ?Sta bi bujila pajila?? ?Šta?? ?Pricam sa bebom.? Bela macka je prela i izvijala se kao da se trlja o noge starog prijatelja. Što je bilo neobicno, s obzirom da tamo nije bilo nikoga. * * * ?Bio sam budala?, rece glas, tonom koji ni jedan smrtnik nije mogao da cuje. ?Pretpostavljao sam da magija zna šta radi.? Možda i zna. ?Kad bih samo mogao nešto da uradim ?? Nema povratka. Nema povratka, rece duboki, teški glas, nalik zatvaranju vrata grobnice. Tracak ništavila koji je predstavljao Dram Bileta razmisli na trenutak. ?Ali, ona ce imati puno problema.? Takav i jeste život. Tako su mi rekli. Ja to ne bih znao licno, naravno. ?Šta je sa reinkarnacijom?? Smrt je oklevala. Ne bi ti se dopala, rece. Veruj mi na rec. ?Cuo sam da to neki ljudi rade sve vreme.? Za to moraš da budeš izvežban. Treba da pocneš kao mali, i da radiš na tome. Nemaš pojma kako je užasno biti mrav. ?Ne valja?? Ne bi verovao. A sa tvojom karmom, i mrav bi bilo previše. Beba je bila vracena majci, a kovac je snuždeno sedeo posmatrajuci kišu. Dram Bilet je cešao macku iza uveta razmišljajuci o svom životu. Bio je to dugacak život, što je bila jedna od prednosti bavljenja carobnjaštvom, i uradio je mnogo stvari koje mu nisu godile. Bilo je vreme da ? Nemam ja citav dan, znaš, rece Smrt negodujuci. Carobnjak pogleda macku i po prvi put uvide kako je neobicno ona sada izgledala. Živi cesto ne shvataju kako komplikovano izgleda svet kada ste mrtvi, jer, iako smrt oslobada um okova trodimenzionalnosti, ona ga takode odvaja od Vremena, koje je samo još jedna dimenzija. I tako, iako je macka koja se trljala o njegove nevidljive noge bila nesumnjivo ista ona macka koju je video pre nekoliko minuta, to je sasvim jasno bilo i malo mace, i debela, poluslepa macorcina, kao i svaki od meduoblika. Sve u isto vreme. Pošto je zapocinjala od sicušnog, izgledala je kao bela šargarepa u obliku macke, što je opis koji ce morati da posluži sve dok ljudi ne smisle odgovarajuce cetvorodimenzionalne prideve. Košcata ruka Smrti nežno kucnu Bileta po ramenu. Hajdemo, sinko. ?Ne postoji ništa što bih mogao da uradim?? Život je za žive. Ionako si joj dao palicu. ?Da. I to stoji.? * * * Ime babice je bilo Baka Vedervaks. Ona je bila veštica. To je bilo sasvim prihvatljivo u Ramtopima, i niko nije imao da kaže nešto loše o vešticama. Barem ne, ukoliko bi želeo da se probudi u istom obliku u kojem je zaspao.Kovac je i dalje turobno zurio u kišu, kada se starica vratila niz stepenice i potapšala ga bradavicavom rukom po ramenu.On je pogleda.?Šta da radim, Bako?? rece, ne uspevši da potisne molecivu notuu svom glasu. ?Šta si uradio sa carobnjakom?? ?Stavio sam ga napolje u spremište za ogrev. Je li to u redu?? ?Za sad jeste?, rece odsecno. ?A sad, moraš da spališ palicu.? Oboje su se okrenuli i zagledali u tešku palicu, koju je kovac naslonio na zid u najmracnijem uglu kovacnice. Skoro se cinilo da im uzvraca pogled. ?Ali, magicna je?, prošaputa. ?Pa?? ?Da li ce goreti?? ?Još nisam videla drvo koje ne gori.? ?Mislim da to nece na dobro da izade!? Baka Vedervaks zalupi velika vrata i ljutito se okrenu prema njemu. ?E, sad me slušaj, Gordo Kovacu!? rece ona. ?Na dobro nece izaci ni ženski carobnjaci! Ta vrsta magije ti je loša za žene, ta carobnjacka magija, sva u knjigama, i zvezdama i gemetriji. Nikad ona to nece shvatiti. Ko je ikad cuo za ženu carobnjaka?? ?Postoje veštice?, rece kovac nesigurno. ?A i vracare, cuo sam.? ?Veštice su ti skroz druga stvar?, odsecno ce Baka Vedervaks. ?To je magija od zemlje, ne od neba, i muškarci je nikad ne bi savladali. A, što se tice vracara?, dodade, ?na njih ne treba ni trošiti reci. Poslušaj ti mene, i lepo spali tu palicu, zakopaj telo i pravi se da se ništa nije desilo.? Kovac je neodlucno klimnuo glavom, prešao preko kovacnice i izduvao meh, dok su varnice letele na sve strane. Vratio se do palice. Nije mogla da se pomeri. ?Ne može da se pomeri!? Graške znoja su mu izbijale po celu dok je cimao štap. Ovaj je ostao prkosno nepokretan. ?Cekaj, daj da ja probam?, rece Baka, i posegnu iza njega. Zacuo se odsecan zvuk, pracen mirisom sprženog kalaja. Kovac, tiho cvileci, pretrca preko kovacnice do Bake, koja je završila preturena pored susednog zida. ?Da li si u redu?? Ona otvori dva oka nalik ljutitim dijamantima i rece, ?Shvatam. Ima ona svoj nacin, je li?? ?Kakav nacin?? rece Kovac, potpuno zbunjen. ?Daj mi ruku, blesane. I dodaj mi sekirce.? Ton njenog glasa je ukazivao da protivljenje ne bi bilo pametno. Kovac je ocajnicki preturao po kršu iza kovacnice, sve dok nije pronašao staru dvoseklu sekiru. ?Dobro. Sada skidaj svoju kecelju.? ?Zašto? Šta nameravaš da uradiš?? rece kovac, kome je kontrola nad situacijom pocela da izmice. Baka srdito uzdahnu. ?Od kože je, idiote. Obmotacu je oko drške. Nece me dva puta uhvatiti na isti štos!? Kovac se iskobeljao iz teške kožne kecelje i oprezno joj je predao. Ona ju je obmotala oko sekire i nacinila jedan ili dva zamaha u vazduhu. Potom se, nalik pauku, obasjana odsjajem usijane peci, prišunjala preko sobe i, sa krikom trijumfa i napora, obrušila teško secivo pravo posred palice. Zacu se klik. Zacu se šum, nalik letu jarebice. Zacu se tup udarac. Nastade tišina. Kovac ispruži ruku, vrlo sporo, ne pomerajuci glavu, i dodirnu secivo sekire. Ono više nije bilo na dršci. Bilo je zabijeno u vrata pored njegove glave, ostavivši mu sitnu ogrebotinu na uvetu. Baka je stajala, pomalo ošamucena od udarca u potpuno nepokretan predmet, gledajuci drveni patrljak u svojim rukama. ?Dddoooobrrrooo?, jezik joj se zaplete. ?Uuu toooommm sssluuuccaaajuuu ? ? ?Ne?, rece Kovac odlucno, trljajuci uvo. ?Šta god predložila, ne. Ostavi je. Nabacacu nešto oko nje. Niko je nece ni primetiti. Ostavi je. To je samo štap.? ?Samo štap?? ?Imaš li neku bolju ideju? Neku koja mi nece otkinuti glavu?? Ona prostreli pogledom palicu, koja to kao da nije ni primetila. ?U ovom trenutku, ne?, priznade. ?Ali samo mi daj malo vremena ?? ?Dobro, dobro. Ionako ja imam šta da radim, pokopavanje carobnjaka, znaš kako je.? Kovac je uzeo lopatu iza vrata, ali je oklevao. ?Bako.? ?Šta je?? ?Da li znaš kako carobnjaci vole da budu pokopani?? ?Da!? ?Pa, kako?? Baka Vedervaks ocuta trenutak. ?Nerado.? Kasnije se nežno spustilo vece, dok su poslednji ostaci spore svetlosti sveta isticali iz doline i bledi, kišom isprani mesec zasijao u noci posutoj zvezdama. A, u senovitom vocnjaku iza kovacnice, povremeno bi se cuo zveket lopate ili prigušena psovka. Gore, u kolevci, prvi ženski carobnjak na svetu nije sanjao ništa posebno. Bela macka je napola dremala u svom ležaju pored peci. U mracnoj kovacnici se culo samo krckanje uglja dok se slegao pod pepelom. Palica je stajala u uglu, tamo gde je želela da bude, umotana u senke koje su bile nešto mracnije nego što su senke obicno. Vreme je proticalo, što je, u suštini, njegov posao. Zaculo se tiho zveckanje, i nalet vazduha. Nakon izvesnog vremena, macka se uspravila i zainteresovano zagledala. * * *
Ovo je priča o magiji, o tome kuda se ona kreće i, što je možda još važnije, odakle dolazi i zašto – mada ne namerava da odgovori na sva, ili na bilo koje od ovih pitanja.
Može, međutim, pomoći da se objasni zašto se Gandalf nikada nije ženio i zašto je Merlin bio muškarac. Jer, ovo je takođe priča o odnosima između polova, mada verovatno ne u atletskom, valjajućem, prebroj-noge-i-podeli-sa-dva smislu, sem ukoliko se likovi u potpunosti ne otmu kontroli autora. A mogli bi.
Međutim, ovo je prvenstveno priča o svetu. Evo ga, upravo nailazi. Gledajte pažljivo, specijalni efekti su vrlo skupi.
Čuje se bas nota. To je dubok, treperav akord koji nagoveštava da bi svakog časa mogla da upadne duvačka sekcija sa fanfarama za kosmos, jer scenu čini crnilo svemira, sa nekolicinom zvezda koje svetlucaju kao perut na ramenima Boga.
Onda se odozgo pojavljuje, veća od najveće, najneprijatnije naoružana zvezdana krstarica iz mašte visokobudžetnog filmadžije: kornjača, petnaest hiljada kilometara dugačka. To je Veliki A"Tuin, jedna od retkih iz vrste astrochelonia, iz univerzuma u kome su stvari manje onakve kakve jesu, a više onakve kakvim ih ljudi zamišljaju. Na svom kraterima prošaranom oklopu ona nosi četiri džinovska slona koji na ogromnim leđima drže veliki točak Disksveta.
Kako se tačka gledišta pomera okolo, u celosti može da se sagleda svet obasjan svojim malim orbitirajućim suncem. Tu su kontineti, arhipelazi, mora, pustinje, planinski venci, pa čak i malena ledena oblast u središtu. Žitelji ovog mesta, to je očigledno, neće imati nikakvog dodira sa globalnim teorijama. Njihov svet, opasan okeanom koji se večno, u vidu dugačkog vodopada, preliva u svemir, kružan je i pljosnat, nalik geološkoj pici, mada bez maslina.
Svet poput ovoga, koji postoji samo zato što bogovi uživaju u šali, mora biti mesto gde magija može da opstane. Kao i polni odnosi, naravno.
* * *
Nailazio je hodajući kroz oluju i moglo se pretpostaviti da je čarobnjak, delom zbog dugačke odore i izrezbarene palice, ali uglavnom zato što su se kišne kapi zaustavljale na metar iznad njegove glave, pušeći se.
Bila je to prava olujna zemlja, gornji predeli Ramtopskih planina, zemlja oštrih vrhova, gustih šuma i malih rečnih udolina, tako dubokih da dnevna svetlost ne bi ni stigla do dna, a već je bilo vreme da se ide. Čupavi venčići oblaka su oblagali niže vrhove, dole, ispod planinske staze kojom je čarobnjak gacao, klizajući se. Nekoliko škiljavih koza posmatralo ga je sa blagim interesovanjem. Kozama ne treba puno da bi se zainteresovale.
Poneki put bi se zaustavio i bacio svoju tešku palicu u vazduh. Ona se uvek vraćala pokazujući u istom pravcu, čarobnjak bi uzdahnuo, podigao je i nastavio svoje napredovanje kroz kaljugu.
Oluja je oko brda šetala na nogama od munja, urlajući i mumlajući na smenu.
Čarobnjak nestade na zavoju staze, a koze se vratiše svojoj vlažnoj ispaši.
Sve dok ih nešto drugo nije nateralo da podignu poglede. One se ukočiše, oči im se razrogačiše, a nozdrve raširiše.
To je bilo čudno, zato što na stazi nije bilo nikoga. Ali koze su ga posmatrale, sve dok se nije izgubio sa vidika.
01.01.00
"Istinski smešne knjige su retke i dragocene. "Jednakost rituala" je, ne samo duhovita i otkacena, vec je to, takode sjajna prica, dobro ispricana ? Ovo je jedan od njegovih najboljih romana. Najtoplije preporucujemo."
The Good Book Guide
"Necete prestati da se smešite, sem da biste se zakikotali i, eventualno, prasnuli u smeh. Najluda fantastika još od - kad malo bolje razmislim, od poslednjeg Pracetovog naslova."
Kirkus Reviews
"On ima izuzetan smisao za humor ? Zaplet je tako neverovatan ? i tako smešan - da ga ne bi trebalo otkrivati u ozbiljnim novinama ? Pracet je zaista veoma dobar.
The Scotsman
01.01.00
Politika
25.12.1999.
Kulturološki fenomeni: Teri Pračet
Zavodljivost bajkovitog
Jedan od najčitanijih pisaca u svetu u, do sada objavljenih, dvadeset romana o Disksvetu parodijom realnosti nudi savremeni mit u kojem ta ista realnost ima i svoj autentični otisak gorčine
Ako magija daje ljudima ono što žele, onda neupotrebljavanje magije može da im da ono što im treba, kaže jedan junak romana "Jednakost rituala", treće knjige iz serije od dvadeset o Diskvetu, nastale iz pera engleskog pisca Terija Pračeta. Isti junak zaključuje i da je većina stvari u koje čovek veruje pogrešna. Osim istine koju drugi likovi eksplicitno ili implicitno saopštavaju onom jednom što je dobio ime prema profesiji kojom se bavi, Smrt: "U pravu si. Ne postoji pravda. Postoji samo ti".
Između onoga što čovek može, i mora, sam i onoga što ga jedino ograničava prostiru se bajkoviti, humorni, ironični fakšn-fikšn bestseler romani Terija Pračeta (na našem jeziku, privatni izavač "Laguna", odnosno prevodilac Dejan Papić, objavio je do sada četiri: "Boja magije", "Svetlost čudesnog", "Jednakost rituala" i "Mort") koji za osnovu imaju nešto izmenjeni mit latinoamaričkih Indijanaca o tome da Zemlja počiva na velikom slonu, oslonjenom na jednu ogromnu kornjaču.
Izvrnuta rukavica
Pračet je na svoju gigantsku kornjaču koja polako puzi kroz prostor smestio četiri slona, a na njihova leđa veliku okruglu ploču, na kojoj žive ljudi i bogovi. Ploča je dobila naziv Disksvet, a zbivanja na njoj su fantastična do te mere da je milionima Pračetovih čitalaca širom Zemljine kugle, u stvari, kristalno jasno piščevo poigravanje književnošću; svi ti trolovi, svi ti bogovi, svi ti patuljci, čarobnjaci, kao i njihova magija nisu ništa drugo do inverzija našeg sveta koji se u Disksvetu javlja kao izvrnuta rukavica, zajedno sa svojim religijama, mitovima, ritualima i tradicijama.
I kada čarobnjak Rinsvind, koji je jedan od glavnih likova u prvim Pračetovim delima, kaže da misli kako bi svet trebalo da bude nekako bolje organizovan (nije li ovakav nespretni sledbenik magije koji ne zna odgovor na to što ga muči bliži čoveku nego čarobnjaku?) a njegov pratilac Dvocvet odgovara kako je to samo fantazija, gde se onda krije granica (ako je ima?) između nas i bogova, između onoga što jeste i onoga što nije, odnosno: nije li ono što nije ono što jeste? A da nužno ne mira biti obrnuto?
Parodija i satirične žaoke kojima se obilato služi Teri Pračet negde su u ovim romanima manje a negde više transparentne. U većini slučajeva i veoma uspešne; u zavisnosti od načina pristupa organizovanju bajkovitog i maštovitog štiva i leži razlika između Terija Pračeta i Dž. R. R. Tolkina čiji su romani "Hobit" i "Gospodar prstenova" (kod nas, u sjajnim prevodima Meri i Milana Milišića, odnosno Zorana Stanojevića u izdanju Nolita) obeležili ovaj vek. Svi likovi koji se javljaju kod Tolkina nisu stranci u Disksvetu. I kod jednog i kod drugog pisca ni trolovi, ni čarobnjaci, ni ljudi nisu oslobođeni ličnih osobina u ogromnom rasponu (koliko li je samo nijansi!) od zla do dobra.
Ko sam ja
Pračet je, međutim, bliži Sviftu od Tolkina. Njegova transpozicija sveta nije, osim dogodovština i kalambura u kojima mu se, što njihovom što tuđom krivicom, nalaze junaci, blagougodna kakva se može doživeti u susretu sa Tolkinovim viđenjem sveta, u kojem se svejedno odražava avet Drugog svetskog rata. Pračetova satira je eksplicitna i mada se njegovi romani ne mogu okarakterisati kao vrhunac literature, njihovom suštinom - a ona je da pisac parodijom realnosti nudi savremeni mit u kojem ta ista realnost ima i svoj autentični otisak gorčine - nudi se nova perspektiva značenja bajki, onakvog kakvog nam ga je ponudio Bruno Betelhajm.
Jer, kada Betelhajm kaže kako se i deca i filozofi bave rešenjima pitanja: "Ko sam ja?" ili "Šta moram postati!" on je, ipak, svestan da bajke, iako daju odgovore na njih, jesu prevashodno književno štivo koje je čoveka, poput biblijskih priča i mitova, proučavalo.
Pračet je, međutim, svestan da je, za razliku od latinoameričkih Indijanaca od kojih je preuzeo ideju o Disksvetu, za pitanje: "A ko drži kornjaču?" na koje oni nemaju odgovor, pronašao rešenje: bajke i mitovi nisu za pouku ni za objašnjavanje. Njima se valja samo poigravati, jer jedini odgovor na sve u ljudskom veku, kako kaže, ima samo Smrt: Au revoir.
Anđelka CVIJIĆ
