Jebo sad hiljadu dinara

21.02.08

Ovo je još jedan uzaludni pokušaj da se objasni besmisao rata, kaže pisac Boris Dežulović o svojoj novoj knjizi
Hrvatsko veće odbrane primilo je dojavu o sumnjivim aktivnostima Armije BiH za vreme rata 1993. godine. Specijalni vod 119. brigade HVO dobija zadatak da se probije do neprijatelja, prikupi informacije i osujeti napad. Pripadnici HVO, njih šestorica, oblače uniforme druge strane (bošnjačke vojske), i kreću na zadatak gde ih čeka ta druga strana, šestorica neprijatelja, preobučena u njihovu uniformu.
Koji su čiji? Koji su naši a koji njihovi, potka je na kojoj pisac Boris Dežulović gradi zaplet romana „Jebo sad hiljadu dinara”. Ova kompleksna, ozbiljno postavljena i beskrajno duhovita knjiga, kako kaže urednik „VBZ” Vladimir Arsenijević, krajnji je domet eks-jugoslovenske ratne proze u kojoj autor, slikajući dve strane, ostaje po strani, deleći simpatije za obe vojske.
Boris Dežulović, splitski novinar i pisac, osnivač „Feral tribjuna”, čije smo „Pjesme iz Lore” nedavno čitali u izdanju „Rendeta”, dodaje da nema nameru da zauzima nečiju stranu.
– Moje su emocije na strani tih momaka, nesretnika, uvučenih u rat, i uverenih da rade nešto za opšte dobro, ne sluteći da će se to pretvoriti u intimno „nedobro”. Naravno da nemam iluziju da književnost može nešto da promeni. Ovo je još jedan uzaludni pokušaj da se objasni besmisao rata, pa će možda neko pametniji od nas nekad ispričati pravu priču – kaže pisac i uverava da rat za nas još uvek nije potrošena tema.
– Potrošenost teme se ne meri godinama proteklim od događaja nego istrošenošću priče. Nisam siguran da je rat ni dobro načeta tema a zapravo nisam siguran da se rat u našim glavama i završio. Nama još Drugi svetski rat nije završen, čitamo i dalje feljtone o Jasenovcu, Istri, Italiji, čini se da se u Evropi pedesetih godina prošlog veka manje govorilo o ratu nego što se to čini 2008.
Dežulović je sam bio novinski ratni izveštač u ratu u BiH, i kaže da mu je to iskustvo pomoglo da sagleda i insajderski obuhvati ratnu atmosferu u romanu. „I tada me je zanimalo ne koliko je granata ispaljeno na kojoj strani, već sam imao sumanutu ideju da radim seriju reportaža gde bih sa jednim fotoreporterom istraživao smisao rata. Obilazio sela, gradove, ratište i pitao ljude je l’ neko video smisao rata, koji je smisao i kako on izgleda? Eto, nisu imali razumevanje za moju sumanutu ideju”, kaže pisac koji je našao modus da ovu priču ispriča kao komediju zabune.
Autor je, ocenjuje kritika, temi prišao nepretenciozno, na „stražnja vrata”; a on sam kaže da se bavio sudbinom 12 nevažnih ljudi, na nevažnom mestu u nevažno vreme, koji nisu mogli ništa da promene.
– Možda je važnije na koja vrata ja iz te priče izlazim nego na koja ulazim. Ako izlazim na glavna, to je dobro. Inače je uzalud. Za ovu priču je nevažno kojem vodu pripadaš. Amerikanci su, u želji da snime film po mom romanu, javili da radnju smeste u Irak... Prepoznali su univerzalni potencijal priče, duboku besmislicu. Istorijska pozadina za roman je nebitna. Zbog toga koristim pseudodokumentarnu igru na početku; ona laže čitaoce da je priča istinita. Možda i zbog toga da pokažem koliko je to zapravo nevažno.
Dežulović je iskoristio motiv preoblačenja vojnika (moto knjige je „Odelo ne čini čoveka. Već obrnuto”) i uniformu kao simbol pripadanja našima ili njihovima. Na tu temu kaže:
– Svakodnevno smo 150 puta u toj situaciji da moramo biti naši, njihovi ili vaši. Ja sam, recimo, sad u Beogradu njihov. Neću da izvlačim floskule da su svi ljudi, bili crni ili beli, ispod kože krvavi, što bi rekla moja pokojna baba. Druga je stvar kad ti neko oblači uniformu bukvalno radi lakšeg prepoznavanja, baš kao u ratu. Ja imam izraziti otpor prema guranju u čopore, i nikad nisam hteo biti naš ili vaš, i opsesivno me zanima ta tema našizma, vašizma i ostalih šizama. Ne zanimaju me naši i vaši već ljudi koji su pristali da budu nečiji. Kao ova dvanaestorica u ratu.
Da li su imali izbora?
– Svi kreiramo svoje sudbine. Užasno je komotna pozicija reći da smo smo gurnuti u nešto protiv svoje volje. Naravno, dešava se i da ste prisiljeni ili ucenjeni. Ali, negde uvek postoji prostor za tvoj lični izbor, i koliko god bio uzak moraš ga izboriti za sebe. I od tebe zavisi koliko ćeš pristati da od svoga svojstva uzmeš i daš tim našima da budeš njihov a koliko ćeš sačuvati svoga i budeš svoj. To svaki čovek bira za sebe, naravno koliko može. Ne mogu svi.
U romanu se ponavlja da su se svi junaci tu našli slučajno. Pa, kako živeti s tim da slučaj utiče na „moj mali život”?
– Ja prvi ne verujem u sudbinu, i to da nam slučaj menja život je alibi koji oslobađa odgovornosti. Šta god da napraviš – tako je hteo Bog, tako je moralo biti. Jedno od pitanja knjige je i koliko nam slučaj određuje sudbinu a koliko mi sami. I koliko smo slabi kad volimo da verujemo da slučaj vlada svetom. Nažalost, nije tako. Možeš slučajno dobiti na lutriji, ali nije slučaj kada si išao na kiosk da kupiš srećku – kaže Dežulović.
Kada priču o našim i vašim prebacimo na našu trenutnu situaciju, kako to vidi autor romana.
– Koliko su Albanci, i kada, bili vaši? Kad su u poslednjih 50 godina bili „naši”, u smislu komšije, naši prijatelji, drugovi. I, kada su Srbi bili njihovi? Nije samo pitanje koliko sam ja spreman biti naš, nego i koliko je meni stalo da ti budeš njihov. Da sam ja sad albanski pisac, užasno bi me zanimalo da pišem kako Srbi žive na enklavama na Kosovu. A naš prestaješ biti onog trenutka kad postaješ svoj. Jeftin kliše, ali tačan.

Mirjana Sretenović

21.02.08 TANJUG

Ovaj, drugi, roman proslavljenog novinara splitskog nedeljnika "Feral tribun" pojavio se kao "kiosk izdanje" u Hrvatskoj 2005 godine. Beogradska izdavačka kuća "Rende" objavila je prošle godine zbirku njegove antiratne poezije "Pjesme iz Lore". Dežulović danas živi između Splita i Beograda kao slobodni novinar i objavljuje kolumne u zagrebačkom "Globusu", ljubljanskom "Dnevniku" i od nedavno subotom u beogradskom listu "Alo".
Njegov prvi roman "Kristkind", štampan u Zagrebu 2003. godine, osvojio je nagradu "Jutarnjeg lista" kao najbolje prozno delo godine a u mejduvremenu je štampana knjiga njegovih novinskih kolumni "Ugovor s đavolom" i zbirka priča "Poglavnikova bakterija".
"Kristkind" je do sada preveden na italijanski i slovenački a priprema se i nemačko izdanje. Urednik VBZ Beograd, književnik Vladimir Arsenijević je na konferenciji za novinare u Centru za kulturnu dekontaminaciju preporučio roman "Jebo sad hiljadu dinara" kao najbolji antiratni roman sa balkanskog područja, koji kroz crni humor pokazuje svu apsurdnost ratovanja.
Dežulović je konstatovao da velike, strašne teme moraju da se gledaju kroz humor inače postaju previše bolne. Za njega su ljudi koji nemaju smisla za humor jako nesrećne osobe jer ismevanje je najbolji način da se načini distanca od strahota. On je skrenuo pažnju čitaocima da je u pitanju pseudo dokumentarna proza i da su svi likovi i sve situacije izmišljni, osim dveju epizoda koje su autentične i lično im je prisustvovao.
Na pitanje Tanjuga šta znači naslov Dežulović je objasnio da je to ključ priče i da je tu rečenicu jedan od aktera romana u trenutku kada shvata da bi izbegao mobilizaciju da nije stajao pred kioskom i čekao da mu prodavačica donese kusur od hiljadu dinara, koliko je dao da bi platio cigare.
Roman će biti predstavljen čitaocima na književnoj večeri koja će se održati u Centru za kulturnu dekontaminaciju u petak, 22. februara u 19 sati.

09.02.08 Danas

Bez obzira što u pitanju nije novo delo, već se radi o preštampanom kiosk-izdanju koje se u Hrvatskoj pojavilo 2005. godine, ipak je Boris Dežulović uvek svež i zanimljiv. Radi se zaista o sjajnoj antiratnoj knjizi u kojoj se ocituju svi kvaliteti splitsko-zagrebačko-beogradskog pisca: on je duhovit, jezgrovit, gorko-ironičan i nadasve odličan poznavalac balkanske psihopatologije svakodnevnog života i smrti. Siže romana smešten je u jedan dan na hercegovačkom delu hrvatsko-bošnjačkog ratišta, u selu Muzaferove Kuće, u kome dolazi do paradoksalnog susreta između šest vojnika specijalnih jedinica HVO, prerušenih u vojnike Armije BIH, sa jednakim brojem "neprijateljskih" specijalaca obučenih u hrvatske uniforme. Vešto zamišljen zaplet, u stvari, govori nam o pravoj prirodi građanskog rata koji se vodio na teritoriji Bosne i Hercegovine, ali i na čitavoj teritoriji bivše Jugoslavije.
Situacija u kojoj i jedni i drugi misle da pola tuceta vojnika s druge strane nišana pripada utešnom kolektivitetu bizarnog imena Naši, odlično je odabrana metafora za lažnu prirodu sukoba koji je vođen tokom prve polovine devedesetih, a u srećnim zemljama i nešto kasnije. Što je najgore, pomenuta metafora pripada vrsti ostvarenih metafora jer su Naši zaista naši ma koliko tuđi bili. Budući odrasli u istom gradu, zaljubljivali se u iste devojke, igrali u istim fudbalskim ligama, Naši se ne mogu (ili, pak, upravo mogu) nečijom odlukom pretvoriti u njihove. Pored toga, Dežulovićeva narativna paralela između dve grupe vojnika u kojoj svaki lik ima svog parnjaka, doprinosi osećanju da se radi o sličnim ljudima koji su do pre koju godinu živeli u miru. Naravno, stvarni život na Balkanu, kao i roman koji pretenduje da ga oslika, ne trpi metafore, ni ostvarene ni neostvarene. On mora da pronađe izlaz iz, naigled bezizlazne situacije, u kojoj se našao. Nije moguće gledati se večno preko nišana, valja nam se malo i ubijati, ma kako apsurdan povod za to bio.
A šta je povod za konačno krvoproliće do koga neminovno dolazi, bez obzira na to što bi čitaoci vođeni piščevim lukavim sugestijama želeli da se to ne dogodi? Kad se stanje vrhunske napetosti koja se sistematski prekida da bi se ispisali životopisi dvanaestorice aktera, kao i sjajne ideje kojima obiluju njihove glave, konačno smiri i kad se zapali lula/cigareta mira, počinje evociranje zajedničkih uspomena i neizbežna priča o fudbalu i adolescentskim ljubavima. Prepoznati kao Naši, vojnici mogu sebi da oproste kojekakva zlodela koje bi jedni drugima činili, ali ne mogu da oproste uvredu koja se nanosi prvoj ljubavi, makar ta ljubav bila sredovečna nimfomanka poznata po naizgled beskrajnom nizu svojih maloletnih ljubavnika. Još jednom se motiv za ubijanje pronalazi u potpunoj besmislici jer ima li šta tužnije, uzaludnije i samim tim ljudskije nego braniti čast onih koji su na čast odavno zaboravili. Ovakav donkihotovski rasplet, na žalost, ne može da završi na servantesovski način bez preterano tragičnih posledica, već, shodno podneblju, mora da ode do svog neumitnog kraja.
Zbog toga metafora novca i kusura iz naslova zvuči još turobnije i mračnije kad se zna da stvari verovatno i nisu mogle da se završe drugačije. Da je Pako oprostio kusur trafikantkinji u koju je bio zaljubljen, da je izgovorio rečenicu iz naslova, opet se ništa ne bi promenilo. Dežulovićev fatalizam možda ne pruža utehu, možda se njime izbegava komplikovana analiza stanja svesti koje dovodi do opisanih konsekvenci, možda je on samo najjednostavniji način da se zaokruži narativ koji je i u bukvalnom i u prenesenom smislu zapao u ćorsokak, međutim on svakako predstavlja najekonomičniji način da se iskaže suštinsko nepoverenje u ljudsku prirodu koja je, makar na Balkanu, nepopravljivo krvoločna.