Ljiljana Habjanović Đurović u svojoj svakodnevici neguje vrednosti za koje se zalaže u knjigama koje piše.
Po svojoj volji i po svom izboru ne učestvuje u metežu javnog života . Oglašava se koliko je neophodno da bi predstavila svoj književni rad.
Ne pripada nijednoj interesnoj grupaciji, ni književnoj, ni vanknjiževnoj. Svoje knjige ne šalje književnim kritičarima, kako bi pisali o njima. Ne konkuriše za književne nagrade.
Živi posvećena molitvi, pisanju i svojoj porodici, zahvalna Hristu Bogu, Svetoj Petki, Svetom Vasiliju Ostroškom i Presvetoj Bogorodici.
Ljiljana Habjanović Đurović rođena je 1953. godine u Kruševcu, gde je završila osmogodišnju školu i gimnaziju. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao bankarska službenica i kao komercijalistkinja inostranog turizma, a zatim kao novinarka i urednica u magazinu „Duga". Za to vreme napisala je i objavila četiri romana. Od 1996. godine posvetila se samo književnom radu. Godine 2003. osnovala je izdavačku kuću „Globosino Aleksandrija".
Autorka je četrnaest romana: Javna ptica (1988), Ana Marija me nije volela (1991), Iva (1994), Ženski rodoslov (1996), Paunovo pero (1999), Petkana (2001), Igra anđela (2003), Svih žalosnih radost (2005), Zapis duše (2007), Voda iz kamena (2009), Sjaj u oku Zvezde (2012), Naš otac (2014), Gora Preobraženja (2015), i Onda je došla Dobra Vila (2016).
Objavila je i knjigu literarne publicistike Srbija pred ogledalom (1994).
Priredila je pet antologija duhovne poezije: Čisto srce Gospod želi (pesme o Svetoj Petki, 2011), Ti si zemlja obećana (pesme o Presvetoj Bogorodici, 2012), Nebeski čovek, zemaljski anđeo (pesme o Svetom Savi i Svetom Simeonu Mirotočivom, 2014) i Prošetala carica Milica (pesme o kneginji Milici, 2015), Slava mu i milost (pesme o Svetom Vasiliju Ostroškom, 2016).
Otkad je, maja 1996. godine, objavljen roman Ženski rodoslov, Ljiljana Habjanović Đurović je najčitaniji i najtiražniji pisac koji stvar
a na srpskom jeziku. Svoje romane prodala je u tiražu od preko milion primeraka.
Jedini je književnik (od 1973. godine, od kada se prave liste čitanosti) čije su knjige bile pet puta najčitanije u bibliotekama Srbije. Na predlog Njegove svetosti Patrijarha srpskog gospodina Pavla, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve za Božić 2007. godine odlikovao je Ljiljanu Habjanović Đurović Ordenom Svetog Save za njen književni rad.
Na predlog Njegove Svetosti, Patrijarha Srpskog Gospodina Irineja Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve dodelio je, 25. novembra 2016. godine, Ljiljani Habjanović Đurović Orden Svetog Despota Stefana Lazarevića ,,za istrajnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi, naročito pokazanu njenim književnim delima u kojima su iznete hrišćanske neprolazne-svevremene vrednosti.,,.
Dobitnica je najznačajnijeg društvenog priznanja u Srbiji, Vukove nagrade za 2009. godinu za „izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i srpskom kulturnom prostoru", kao i Zlatnog beočuga, nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Beograda 2008. godine „za trajni doprinos kulturi Beograda".
Ništa, apsolutno ništa, ne nagoveštava događaj.
- Za ovo pre podne predviđena je poseta Muzeju vizantijske umetnosti, gde možete pogledati i izloženo blago Svete gore. Odlazak na izložbu je dobrovoljan, ko neće da ide, ne mora.
Desa stoji na sred sobe oslonjena na sto i neprestano priča, obrćući stalno iste teme (kao Grada na sastancima – isti stav i stil). Ja se šminkam i ne slušam je mnogo. Sve što može da kaže, znam napamet: moje frakanje, minimalan mini, beskonačni telefonski razgovori, drskost, loš uspeh u školi, gubljenje vremena na gluposti, pušenje, nedostatak interesovanja za nešto pametno... Spisak je, istina, impozantan ali ponovljen milion puta. A onda Desi sinu nešto novo (trenutak nadahnuća, valjda!): – I na šta ti to liči – menjaš momke kao haljine?!
Desa crveni, uzima vazduh da nešto kaže, ne uspeva, pa nemoćno odmahuje glavom. U meni se budi kao neko sažaljenje. I nada: možda Desa ne davi tek da bi se pravila da nešto korisno radi. (Vaspitavati dete pa još ovakvo, nedokazano, posao je grdan i naporan!) Možda se ona, u stvari, trudi da izigrava savremenu mamitu po savetima psihologa iz ženskih novina (Desino omiljeno štivo), da razume pubertetske krize i dileme, da razgovara sa mnom. Ja na njene pokušaje ostajem, uglavnom, nema, obično je ne konstatujem, takod a Desi preostaje samo da deklamuje prigovore. Da skinem greh sa duše svoje mlađane (da li samo zatio?) pružam Desi priliku: – Mama, pa ti mladići ne zaslužuju drugačije. I ne traže više. Do mene im nije stvarno stalo – samo im je pitanje prestiža da kažu da su sa mnom bili. Ničega u njima nema – toliko su prazni da zveče. A svi su isti, tako beznadežno isti, pa i ne primećujem da ih menjam. Prezirem ih, a ne mogu bez njih; ne mogu da budem sama.
15.01.89 NIN
Pornografija i ljubav
Ljiljana Habjanović-Đurović: "Javna ptica"
S druge strane, "Javna ptica" (138 str.), prvijenac Ljiljane Habjanović-Đurović (rođena? Da!), najavljena kao erotsko štvio ispisano ženskom rukom, nudi se kao obrazac malo smionijega "ljubića". Tribuson ["Povijest pornografije", Zagreb, 1988] bi o pornografiji, a sasvim je pristojan, Habjanović-Đurović bi o erotici, a završava u sentimentu. Šta je ovo? Zar se kod nas još nije ispilio pravi porno-pisac? Dobro, ova naša nova autorka i nije imala namjera da sablazni fino čitateljstvo, ali je ipak za nekoliko stepeni premašila uobičajenu suznu kvotu, toliko potrebnu u "pravim" ljubavnim romanima. Njena protagonitskinja - koja u prvom licu izlaže svoj kratki životni put, započet nakon maturiranja (opet ta bedasta granica u našim životima!?), početkom sedamdesetih godina - htjela bi se ponašati kao "raspašoj-radodajka", ali uistinu i samo godinama pati za svojom prvom izgubljenom ljubavi. Napuštena usred mladalačkih romantičnih iluzija, ona se nekoliko godina stavlja u promet, uzalud tražeći pravog muškarca, a na kraju dolazi ipak na to (kao na prag jedine ženske sudbine?) - da lovi muža. No, kad joj i to pođe za rukom - odnosno za lažnom nevinošću - ova junakinja pada u ponor dosade i razočaranja, da bi na kraju spoznala kako je i njena izgubljena ljubav sada oličena jednim ispraznim muškarcem, najobičnijom "javnom pticom". Za početak, ovo je djelce ipak malo razmaknulo stidne granice našeg prosječnoga "ljubića", a to nije za odbacivanje.
Igor Mandić
Politika
18.02.1989.
EROTSKO ŠTIVO PISANO ŽENSKOM RUKOM
Ljiljana Habjanović-Đurović: Javna ptica, Književne novine, Beograd, 1988.
Knjiga Ljiljane Habjanović-Đurović najavljena je kao "erotsko štivo pisano ženskom rukom" ili kao "obrazac malo smionijeg ljubića". Ovakvim odredbama knjiga se smešta na područje "trivijalnog" kao ono područje koje "večno" pripada ženama. O čemu zapravo govori knjiga Javna ptica? Knjiga Javna ptica je pre svega priča o usamljenosti, silovitoj nikad utoljenoj želji za pravom i suštinskom komunikacijom. Probajte da razgovarate jedno s drugim, umesto što razmenjujete informacije. Priča o odrastanju, o sazrevanju u svetu u kojem čovek nije nikada dovoljno sam.
Glavna junakinja knjige Javna ptica Boba na početku svog odrastanja doživljava svoju prvu, pravu ljubav koja će je zauvek odrediti, za kojom će celog života čeznuti nikada je nanovo ne dosegnuvši. Stvarnost je onakva kakvom je vidimo. A ja gledam Galebovim očima, na Galebov način. Prvo iskustvo ljubavi artikulisane i određene muškim modelom ostaviće duboku, neizlečivu ranu u glavnoj junakinji. Otuda se njeno odrastanje i traganje za vlastitim "emocionalnim" identitetom kreće u prostoru koji određuje bolno saznanje da muškarac i žena ne govore istim "jezikom", u prostoru od sumnje, da i onda kada govore o ljubavi ne govore o istoj stvari, do gorke spoznaje da je žena zapravo mera muškog narcizma, aplauz za stalno aktivnu ranu njegove nesigurnosti. Odrastanje glavne junakinje i njen izlazak iz "materinskog sveta" počinje spoznajom o nepomirljivosti muškog i ženskog načela. Kad već bez njihovog sveta ne mogu, da bih opstala u njemu, treba da se prilagodim. Da budem na njihov način. Da progovorim njihovim jezikom. Taj "njihov jezik", i istovremeno jedini način da ostane čitava i neozleđena u njihovom svetu jeste jezik "erotskog". Ne stvoriti ništa što bi moglo da bude uništeno. Ljubav je krhka tvorevina, za nju nema mesta u njihovim državnim poslovima. Ljubav je kućna radinost. Erotski odnos lišen ljubavi – kao jedan mogući, mada nepotpuni, oblik komunikacije – jeste jedini odnos koji glavnoj junakinji omogućava da ostane nezavisna, da ne postane predmetom, ciljem i žrtvom muške akcije. Budući da je ova komunikacija sa Drugim nepotpuna, ona se neprestano obnavlja, neprestano menja svoj objekt i oblik, sva sačinjena iz oščekivanja, iz žudnje za onim pravim, istinskim, jedinstvenim, neponovljivim. Na početku ne beše reč nego želja. Svet je iz želje nastao, No kako je već na početku određena kao nepotpuna – erotski odnos je lišen ljubavi – ova silovita, žestoka potreba da se pobegne od usamljenosti, da se ostvari prava komunikacija pretvara se samo u beskrajni niz nestvarnih pokušaja. No Ljiljana Đurović je dobro uočila problem "ženske emancipacije". Sazrevanje i emancipacija ženskog lika ne vezuju se kod nje za lik glavne junakinje Bobe i za njenu "erotsku emancipaciju", već za lik njene školske drugarice Marije. Budući da je seksualnost privatna, ona je društveno bezopasna. Svet se ne može problematizovati na planu erotizma. Autokritika koja sledi iz spoznaje o pomanjkanju potencije ne vodi nikuda. Ličnost prepoznaje samo vlastitu privatnu nemoć. Prava problematizacija sveta nastaje sa uspostavljanjem one vrste odnosa između dva pola koji dovodi u pitanje društvenu kontrolu i stabilnost društva. Otuda se u knjizi Javna ptica prava emancipacija i moguća "sreća" vezuju za lik Marije koja srećno živi izvan bračne veze. Veze u kojoj ona postaje majka ali ostaje i žena. Nepotrebne kao žene, potpuno se pretvaraju u majke.
Odnos slavne junakinje sa roditeljima, odnosno majkom, povod je za ironično poigravanje autorice sa opštim mestima "ženskog" vaspitanja. Budući da se žena u društvu ceni pre svega kao majka, dakle biva lišena vlastite telesnosti i čulnosti, od ćerke se očekuje da ponovi njenu sudbinu, njenu priču i čitavo vaspitanje ćerke usmereno je ka tom cilju: brak i rađanje dece.
Zavodljivost pripovedanja, autentični govor jedne generacije čine knjigu Javna ptica relevantnim glasom pobune i zahteva za promenom odnosa među polovima, za boljom komunikacijom i konačno za autentičnim doživljajem sveta.
Nada Popović - Perišić
