Jarčeva fešta

21.07.11 Danas

Trebalo je da dobije Nobelovu nagradu za književnost prošle godine, pa da ga ovdašnji izdavači shvate za ozbiljno i počnu da prevode njegova dela onako kako toliko živopisnom i zanimljivom spisatelju i dolikuje. Reč je o Mariju Vargasu Ljosi, a u biblioteci Romani Marija Vargasa Ljose izašao je roman „Jarčeva fešta“ (Laguna, prevod: Ljiljana Popović Anđić).
U ovom romanu Vargas Ljosa na skoro pet stotina stranica razotkriva diktaturu generala Truhilja u Dominikanskoj republici, mada se ova slojevita priča može shvatiti kao metafora bilo koje latinoameričke ili donedavno ovdašnje diktature. Malo je spisatelja koji imaju toliki opseg interesovanja kao Vargas Ljosa. U „Jarčevoj fešti“ preplićući događaje iz 1961. i 1996, porodične i lične drame junaka, autor na brilijantan način oslikava poslednje dane Truhiljove vojne diktature.
Dakle: Uranija Kabral sedi kraj postelje oduzetog oca, nekadašnjeg moćnika, i priseća se događaja od pre trideset i pet godina koji su je naterali da zauvek napusti rodno ostrvo i preseče sve porodične veze.
Grupa zaverenika u zasedi čeka da naiđu kola s tiraninom koji je za trideset godina vladavine ubio na desetine hiljada ljudi. Rešeni su da ga ubiju iako su sasvim svesni kakva ih mučenja potom čekaju.
Diktator male ostrvske države koji se zavadio sa celim svetom susreće se s najljućim neprijateljem, koga ne može da savlada. Ironijom sudbine, čoveku koji ne zna za strah stvari izmiču kontroli.
Koliko Vargas Ljosa vlada gipkom kastiljanskom rečenicom vidljivo je i u maestralnom prevodu u kome je možda i previše fusnota, ali bolje je i tako nego da ih nema uopšte, možda bi bilo pametnije da se za svaki od Vargas Ljosinih romana napiše kratak pogovor da bi se ovdašnjoj publici približila slojevitost njegovog razmišljanja i kulturno-istorijskog konteksta.
„Govorio je da nema pravde na ovom svetu. Zašto mu se to dešavalo nakon što se toliko borio za ovu nezahvalnu zemlju, za ove ljude bez časti? Obraćao se Bogu. Svecima. Našoj Gospi. Ili, možda, đavolu. Vikao je i molio. Zašto su ga stavljali na takva iskušenja? Sinovi koji su bili njegov krst, zavere da ga ubiju, da unište delo celog jednog života. Ali nije se zbog toga žalio. On je umeo da se bori protiv neprijatelja od krvi i mesa. To je radio od mladosti. Nije mogao da podnese nizak udarac, da ga ne puste da se brani. Izgledao je polulud od očajanja.
To nije bio neprijatelj kojeg je mogao da pobedi kao one stotine, hiljade, sa kojima se suočio i pobedio ih proteklih godina tako što ih je kupio, uplašio ili ubio...“, čitamo u ovom romanu koji toplo preporučujemo za kraćenje letnjih vrućina.

V. Matković